RSS

Месечне архиве: децембар 2019

Иво Андрић „Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка?“

***

„И тек после дужег ћутања везир проговори поново, али сада о другој ствари. Причао је како је некада Гисари Челеби‐хан кренуо на Русију, разбио у неколико махова противничку војску која се непрестано повлачила све дубље и дубље, на север. Тада је победничког хана изненадила зима. Његова дотле победоносна војска збунила се и уплашила а дивљи неверници, рутави и навикли на студен, стали су да је нападају са свих страна. Тада је Гисари Челеби-хан рекао познате речи:

Кад човека напусти сунце његовог завичаја,

Ко ће му посветлити на путу повратка?

(Давила је увек срдио тај турски обичај да у току причања цитирају стихове као нешто нарочито важно и значајно, и никад није могао да види у чему је стварни смисао цитираних стихова и где је њихова веза са предметом о коме је реч, а стално је осећао да им Турци дају важност и значење које он не може да осети и погоди).

Млади хан се силно расрдио на своје звездознанце, које је нарочито водио са собом и који су му били прорекли доцније наступање зиме. Зато је наредио да те мудре људе, који су се показали као незналице, и да их босе и лако одевене терају пред првим редовима војске, како би на свом телу осетили последице своје преваре. Само, ту се показало, да су ти мршави учењаци, прерушени и бескрвни људи, као стенице, боље издржавали студен него војска. Док су они остајали у животу, пунокрвним, младим ратницима су пуцала срца у грудима као здрава буковина на мразу. За челик се, кажу, није могло прихватити, јер је пекао као да је усијан и кожа са дланова остјала је на њему. Тако је настрадао Гисари Челеби-хан, изгубио своју величанствену војску, и једва изнео живу главу.“

 

Травничка хроника, Београд, 1965.

 

sneg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Андрић

 

Ознаке: ,

Марко Аурелије САМОМ СЕБИ (одломак)

***

„Не троши остатак свог живота у размишљању о другим људима, осим ако то служи општем добру, јер ћеш, ако се будеш мучио око тога шта овај или онај ради и зашто он то ради, шта каже, шта мисли и намерава, и осталим сличним питањима која нас одводе од посматрања нашег сопственог ума, бити спречен да обавиш неки други посао. Стога у низу представа треба избегавати све што нема основе и сврхе, а пре свега радозналост, бригу о стварима које те се не тичу и све рђаве мисли. И треба себе да навикнеш да имаш само такве представе које те неће спречити да у тренутку када те неко запита: „Шта сада мислиш?“, простодушно одговориш: „То и то“, тако да се одмах види по твојим мислима све једноставно и добронамерно, и како долази од бића које схвата опште ствари, не брине се за похотљиве и пожудне представе, нема ни труни славољубља, зависти, подозрења или нечег сличног чега би се човек  морао стидети кад би рекао да је мислио баш на то. Јер само је онај човек свештеник и слуга божији који се непрестано труди да буде најбољи, који има тесне везе са бићем које живи у његовој унутрашњости и даје му снаге да га ниједна страст не окаља, никакав бол не рани, никакав злочин не додирне, и да буде неосетљив према свакој слабости; које га и у највећој борби подстиче да не клоне (да га наиме ниједна страст не руши), да буде испуњен правичношћу и да од срца поздравља све што се догоди и што се са њим збуде. Веома ретко и то само ако је у питању општа корист, мислиће он о томе што неко други каже, учини или помисли. Јер он не жели ништа друго до ли да испуни своје дужности, непрекидно размишља о томе шта му се спрема у вечности и васиони, и своје задатке испуњава лепо, јер је убеђен да је то добро. Из васионе свако доноси собом на свет свој досуђени део, а сваки део доприноси и сврси целине. Он размишља и о томе да су сва разумна бића у међусобном сродству и да људска природа налаже бригу о свима људима који живе по свеопштој природи. А увек су му пред очима они који не живе тако: он прати какви су они код куће, а какви ван ње, какви дању, а какви ноћу, и са ким се друже. Разуме се да хвали ових људи, који ни сами са собом нису задовољни, он не придаје никакву важност.“

 

Превод: Албин Вилхар

 

Београд: Дерета 2019, страна 65.

 

hip 6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Марко Аурелије

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић ТРАВНИЧКА ХРОНИКА (одломак)

***

„Оставши опет у непомућеној ноћној тишини, као завејан, Давил је седео један тренутак, скрштених руку и изгубљена погледа. Био је узбуђен и брижан, али не уплашен и сам. Поред све неизвесности и свих тешкоћа које га очекују, чинило му се као да се, први пут откако је у Травнику, малко разведрава и указује парче пута пред њим.

Од оног фебруарског дана, пре више од седам година, кад је, после првог Дивана код Хусреф Мехмед-паше, дошао узбуђен и понижен у Барухову собу у приземљу и пао на тврди миндерлук, сви послови и напори у вези са Турцима вукли су га ка земљи, спутавали и слабили. У њему је, из године у годину, расло и арално дејство „оријенталног отрова“ који мути поглед и погриза вољу, а којим је од првог дана почела да га запаја ова земља. Ни близина француске војске у Далмацији, ни сав сјај великих победа нису могли то да измене. А сада, када се, после слома и пораза, спрема да све напусти и крене у неизвесност, јављају се у њему подстрек и воља, какве није познавао за ових седам година. Бриге и потребе су веће него икад, али га зачудо не избезумљују као до сада, него му оштре мисао и шире видик, не насрћу из бусија, као проклетство и несрећа, него теку са осталим животом.

У суседној соби сада се чуло како нешто шушка и гребе, као миш у дувару. То његова жена, неуморна и прибрана као увек, спрема и увија последње ствари. У овој истој кући спавају његова деца. И она ће једног дана порасти (он ће све ућинити да добро и срећно порасту) и поћи да траже пут који он није успео да нађе, па ако га и не нађу, тражиће га ваљда са више снаге и достојанства него што је он умео да га тражи. Сад, спавајући расту. Да, живи се и креће у овој кући као и у свету напољу, где се отварају изгледи и дозревају нове могућности. ‒ Као да је одавно напустио Травник, он није више мислио на Босну, ни шта му је дала ни колико одузела. Осећао је само како му однекуд притичу снага и стрпљење и решеност да спасава себе и своје. И настављао је да сређује пожутеле папире, да цепа све што је застарело и излишно, а да оставља и слаже оно што би му могло требати за даљи живот, у измењеним приликама, у Француској.

А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена, али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај прави пут који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад тад наћи и отворити за све људе. Он сам не зна како, када, ни где, али наћи ће га кад било његова деца или још даље потомство.

То му је, као нечујна унутарња мелодија, олакшавало посао.“

 

Isaac Levitan

Isaac Levitan

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Uncategorized

 

Владислав Петковић Дис ЊЕНО ИМЕ

Кад склопим очи — и то једном биће —
Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.

 

Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.

 

Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.

 

Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.

 

дис.jpg

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 децембра, 2019 in Дис

 

Ознаке: ,

Сима Пандуровић БИСЕРНЕ ОЧИ

Као дух јесени у шум лишћа свела,

Ко туга у живот наших жеља тајних,

У моју се душу нечујно уплела,

На плими уздаха немих и бескрајних,

Сугестија тиха са висина ледних,

Дубином страсти свих срдаца верних

И тамне ноћи — сугестија једних

Очију бисерних.

 

Њихов сјај је био плав, мутан и чедан,

Сјај морем скривене, скупоцене шкољке;

Он је дав’о дубок незнан израз један

Чежње наших снова и минуле бољке;

Он је скрив’о благо успомена чедних,

Нежност жутих ружа и кринова смерних.

Нада мном и сада сија туга једних

Очију бисерних.

 

И онда, кад звезда моје судбе зађе

За малу хумку трошних земних жеља,

Последњи, општи удес кад нас снађе

И нестане наших патња и весеља,

Нада мном ће, као чар усана медних,

Ко лелујав, меки сјај висина сферних,

Лебдети и тада сетан осмех једних

Очију бисерних.

 

William Clarke Wontner-www.kaifineart.com-5

William Clarke Wontner

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 децембра, 2019 in Пандуровић

 

Ознаке: ,

Василиј Розанов ЖИВОТ НЕКЕ НАЦИЈЕ…

  1. 09. 1916.

„Живот неке нације чине њени умни „центри“ и њени вољни центри. Извесно моћно „хоћу“ и извесно моћно „схватам“.

Авај, Русија, изгледа нема такве центре. И ето зашто се код нас све распада. Ми смо, у ствари, уметници, и живимо према „свиђа ми се“ и „ово је дивно“.“

 

Превела: Мирјана Грбић

 

 Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Београд: Логос, 2018.

 

rozanov

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8 децембра, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , ,

Исидора Секулић ПРОБЛЕМ ИЗУЗЕТНЕ ЛИЧНОСТИ

***

„Међу нама данашњима врло је освојила тенденција да се воли и гради изузетност. Намножио се и множи се број особа код којих  врло агресивно делује нагон за изузетношћу. Успети се по сваку цену над савременике; наравно над оне у истом граду и истом сокаку, пре свега. Успети се што необичније, по могућству и што опасније, некако као криви Пизански торањ. Много је несреће у свету од тога. Агресивни нагон за изнимношћу је ту, али не може довољно да се оствари. А не може да се оствари не само зато што нагон није доста јак, него што у суштини својој и није нагон. Али, дура се и гура се. Развијене проналазачке вештине у области технике продрле су у све животне функције. Што се нема, то се измисли. Што је налик на нешто, истренира се у нешто. Свугде неки шиљак и шиљак над шиљком. Кад погледате на дно тих људи, сви као оне чудне барке у каналима, стоје у месту и само балансирају грдно високе катарке. Једна једина тенденција у место пуне активности; један изнимни стил живота место живота.

Место агресивног нагона агресивна таштина; нехумана таштина једног нехуманог и слабодушног времена; таштина и најразноврсније сурогатне снаге. Живе људи за сурогат и убијају се за сурогат. Уосталом, те таште сагресивности јесу ознака свих послератних и послереволуционих времена; епоха, кад пред оно најбоље што катастрофе успеју да избаце – извесне опште законе, ретка искуства, врлину скрушености – кад се пред тим нађу недоумрли типови старог времена и недоразвијени типови новог времена. Данас је такво време. Не да се не ради, али снаге су без оријентације, а људи нису личности. Агресија пуно а експанзија мало. Човек човека не разуме, а свет хоће да задиви.

При таквом стању ствари људима је прилично свеједно у којој ће области доћи до остварења њихове изузетности. Две области долазе углавном у обзир: литература и спорт: Нека нико не сматра чудним што смо примакли те две функције. Оне имају, данас, много заједничког. Тип изненађивача, рекордера, то је елитни тип на обе стране. На обе стране је главно постићи, не толико максимум неке своје способности, колико оно што други још нису постигли. Ни на једној ни на другој страни нема у раду дубоко своје духовне законости, нема дубоко унутрашњих испуњавања. Главно је слика, привидност, видност, успех уочљив. Спортисти су уобичајили и прославили идеал постижан, идеал који не стоји цео живот, који је идеал само једне изведбе, тако рећи једног изненађења. Литерати су, за чудо и покор све духовне прошлости човечанства, примили то. Наравно, без неке способности и храбрости се ни ту не може постојати; али се ту ради у првом реду о способностима спољашњим, и о храбрости хазардној. Данас, спортисти и литерати заједнички немају стабилних идеала, ни стабилног поштовања и привржености за једну вредност као такву.

[…] Множина писаног је данас толика да ни читаоци ни критика не могу лако да замисле: чему ко тежи писањем, где се у себи преображава пишући. Залута човек као у шуму у имена писаца и рекламне нотице њихових дела. Библиографије и врло чувених писаца читамо само с прескакањем. На једном се у чуду запитамо: зар нико не помисли да у овом свету, где је све строг рачун материје и енергија, да у том свету један народ у једно време може примити само толико и толико песама, прича, придика и расправа, и не више: да ће друго време имати друге лиферанте. Јер, генерације људи следују и замењују се као трава. За значајнима и изнимнима долазе други значајни и изнимни.

[…] У тој нелогици је логика ова: и ту публику занима пре свега кретање рангова у друштву, мишљења о праву на изузетна имена, игра шанси за изузетност. О писцима и књигама знају они из треће руке, али како агресивних тенденција има у многима од њих, треба углавном знати за догађаје и људе, гласати за и против, посматрати фине форме живота који протичу у варкама и заблудама, и, изнад свега, упознавати методе агресија и победа у тркама. Једна провансалска пословица лепо и паметно каже: преграде и ограде само су за оне који знају прескакати.

[…] Само врло малобројнима је дато да пишу за „вечност“; што ће рећи за извесну будућност. Простије речено: само је врло малобројнима дато да пишу са оправдањем. То су они који, не као изузетне, него као позитивне личности одржавају континуитет духовне егзистенције човечанског рода. Не таленти, него сведочанства: не одлике и изнимности, које су то само у извесно време, него оно опште и битно што бар једном својом функцијом може из свога времена прећи у Време, које ми не схватамо, али које нас садржи. О таквим личностима једино води рачуна закон света; у смислу том да се истоветује с њима дотле док су сведочанства, и да и њих обара и поравњује кад престану сведочити о духовној виталности људске врсте у датом времену. Привиђа нам се: да закон света чини са тим људима отприлике исто оно што људи чине са ископинама и палимпсестима: дотле их везује за време док уме да им чита знаке живота, можда симболе језичке. Пoсле тога настаје аналфaбетизам вечног покоја.

[…] Људи себе и друге само споља Доживљују. Узнемире се чим сазнају да неко нешто цени (зависност од нове мете, хазарда), а они то нису или немају. Напор лети за напором да се то постигне, понајчешће да се то изгледа. Динамика те заблуде расте ужасно. Људи се претварају у мрсце који ништа не воле до своју вољу и своју агресивну таштину. Такав комплекс лежи данас често у уметницима, јунацима и вођама.“

 

Из есеја ПРОБЛЕМ ИЗУЗЕТНЕ ЛИЧНОСТИ, Стопама Христовим, Одабрани записи. Отачник • Бернар, Београд. 2019.

 

jursenar

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 децембра, 2019 in Исидора Секулић

 

Ознаке: , ,

Исидора Секулић ШТА ЈЕ ИЗРАВНАЊЕ?

„Шта је изравнање? Није то врста материјалног прераспоређивања човекова, испремештај његових отпорних места према невољи која се у њега уселила. Изравнање у страдалноме спиритуалног је карактера, нарочито у моменту настајања. За моменат, у човеку се дели дух од тела, и човек чини један избор при којем га води и помаже неко тајанство, нешто меко и милостиво, што без икаквог ауторитета придобија страдалника да изабере мирно очекивање изравнања неке врсте. Касније, изравнање узима и материјални карактер, јер остаје као функција у целом животу и раду човека. То је оно што прост народ лепо каже: Патња га изменила, патња га озарила. Гледате неког страдалника и видите: умањен је, и изгубио је, по свим рачунима овог света; крњ је и разбијен; али уједно не можете не видети да се тај човек може гледати и с ове, и с оне стране, са стране где стојимо ми, и са стране где стоји он. Нама с ове стране није лако гледати страдалнога како треба, с његове стране. Али ако смо проницљиви и осетљиви, искусићемо да страдалник гледа нас с оне стране као неко ко је тамо прошао кроз тесна врата, и живи на неком спрату, у подземљу или у надземљу, али свакако на спрату који је само његов. Из његових се очију чита да он бар једну ствар боље зна него ми: зна да ми са страхом гледамо његов живот, а он без страха живи тај живот. Ми мислимо да су код њега тело и душа завазда се раздвојили, и да оно непогођено од невоље, не помаже погођено. А стварно душа и тело везали се код њега јачим везама но икад, и до саме смрти оно што је остало поштеђено даје се ономе што страда.“

 

Из есеја ИЗРАВНАЊА, Стопама Христовим, Одабрани записи. Отачник • Бернар, Београд. 2019.

 

izravnanja 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 децембра, 2019 in Исидора Секулић

 

Ознаке: , , , , ,

Владислав Броњевски ХРАСТ

Корачам отресито

и живот опада с мене као лист за листом.

Какво лишће? – храста, брезе, тополе,

али то боли.

 

Па шта? било је неколико љубави

и немира и бесаних ноћи.

Много нежности и нељубави,

но све ће то проћи.

 

И ево опада лишће, лишће опада,

а сваки лист: име.

Свечано их изреци сада,

оживи их тиме.

 

Ах, не. То су већ само гране,

завоји, чворовити.

Кад су на мислима и на срцу ране,

како срећан бити?

 

И остало је голо стабло,

над њим – мећаве страст.

Само храбро!

То сам ја – храст!

 

Превео: Петар Вујичић

 

 

hrast.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 децембра, 2019 in Владислав Броњевски