RSS

Исидора Секулић ПРОБЛЕМ ИЗУЗЕТНЕ ЛИЧНОСТИ

04 дец

***

„Међу нама данашњима врло је освојила тенденција да се воли и гради изузетност. Намножио се и множи се број особа код којих  врло агресивно делује нагон за изузетношћу. Успети се по сваку цену над савременике; наравно над оне у истом граду и истом сокаку, пре свега. Успети се што необичније, по могућству и што опасније, некако као криви Пизански торањ. Много је несреће у свету од тога. Агресивни нагон за изнимношћу је ту, али не може довољно да се оствари. А не може да се оствари не само зато што нагон није доста јак, него што у суштини својој и није нагон. Али, дура се и гура се. Развијене проналазачке вештине у области технике продрле су у све животне функције. Што се нема, то се измисли. Што је налик на нешто, истренира се у нешто. Свугде неки шиљак и шиљак над шиљком. Кад погледате на дно тих људи, сви као оне чудне барке у каналима, стоје у месту и само балансирају грдно високе катарке. Једна једина тенденција у место пуне активности; један изнимни стил живота место живота.

Место агресивног нагона агресивна таштина; нехумана таштина једног нехуманог и слабодушног времена; таштина и најразноврсније сурогатне снаге. Живе људи за сурогат и убијају се за сурогат. Уосталом, те таште сагресивности јесу ознака свих послератних и послереволуционих времена; епоха, кад пред оно најбоље што катастрофе успеју да избаце – извесне опште законе, ретка искуства, врлину скрушености – кад се пред тим нађу недоумрли типови старог времена и недоразвијени типови новог времена. Данас је такво време. Не да се не ради, али снаге су без оријентације, а људи нису личности. Агресија пуно а експанзија мало. Човек човека не разуме, а свет хоће да задиви.

При таквом стању ствари људима је прилично свеједно у којој ће области доћи до остварења њихове изузетности. Две области долазе углавном у обзир: литература и спорт: Нека нико не сматра чудним што смо примакли те две функције. Оне имају, данас, много заједничког. Тип изненађивача, рекордера, то је елитни тип на обе стране. На обе стране је главно постићи, не толико максимум неке своје способности, колико оно што други још нису постигли. Ни на једној ни на другој страни нема у раду дубоко своје духовне законости, нема дубоко унутрашњих испуњавања. Главно је слика, привидност, видност, успех уочљив. Спортисти су уобичајили и прославили идеал постижан, идеал који не стоји цео живот, који је идеал само једне изведбе, тако рећи једног изненађења. Литерати су, за чудо и покор све духовне прошлости човечанства, примили то. Наравно, без неке способности и храбрости се ни ту не може постојати; али се ту ради у првом реду о способностима спољашњим, и о храбрости хазардној. Данас, спортисти и литерати заједнички немају стабилних идеала, ни стабилног поштовања и привржености за једну вредност као такву.

[…] Множина писаног је данас толика да ни читаоци ни критика не могу лако да замисле: чему ко тежи писањем, где се у себи преображава пишући. Залута човек као у шуму у имена писаца и рекламне нотице њихових дела. Библиографије и врло чувених писаца читамо само с прескакањем. На једном се у чуду запитамо: зар нико не помисли да у овом свету, где је све строг рачун материје и енергија, да у том свету један народ у једно време може примити само толико и толико песама, прича, придика и расправа, и не више: да ће друго време имати друге лиферанте. Јер, генерације људи следују и замењују се као трава. За значајнима и изнимнима долазе други значајни и изнимни.

[…] У тој нелогици је логика ова: и ту публику занима пре свега кретање рангова у друштву, мишљења о праву на изузетна имена, игра шанси за изузетност. О писцима и књигама знају они из треће руке, али како агресивних тенденција има у многима од њих, треба углавном знати за догађаје и људе, гласати за и против, посматрати фине форме живота који протичу у варкама и заблудама, и, изнад свега, упознавати методе агресија и победа у тркама. Једна провансалска пословица лепо и паметно каже: преграде и ограде само су за оне који знају прескакати.

[…] Само врло малобројнима је дато да пишу за „вечност“; што ће рећи за извесну будућност. Простије речено: само је врло малобројнима дато да пишу са оправдањем. То су они који, не као изузетне, него као позитивне личности одржавају континуитет духовне егзистенције човечанског рода. Не таленти, него сведочанства: не одлике и изнимности, које су то само у извесно време, него оно опште и битно што бар једном својом функцијом може из свога времена прећи у Време, које ми не схватамо, али које нас садржи. О таквим личностима једино води рачуна закон света; у смислу том да се истоветује с њима дотле док су сведочанства, и да и њих обара и поравњује кад престану сведочити о духовној виталности људске врсте у датом времену. Привиђа нам се: да закон света чини са тим људима отприлике исто оно што људи чине са ископинама и палимпсестима: дотле их везује за време док уме да им чита знаке живота, можда симболе језичке. Пoсле тога настаје аналфaбетизам вечног покоја.

[…] Људи себе и друге само споља Доживљују. Узнемире се чим сазнају да неко нешто цени (зависност од нове мете, хазарда), а они то нису или немају. Напор лети за напором да се то постигне, понајчешће да се то изгледа. Динамика те заблуде расте ужасно. Људи се претварају у мрсце који ништа не воле до своју вољу и своју агресивну таштину. Такав комплекс лежи данас често у уметницима, јунацима и вођама.“

 

Из есеја ПРОБЛЕМ ИЗУЗЕТНЕ ЛИЧНОСТИ, Стопама Христовим, Одабрани записи. Отачник • Бернар, Београд. 2019.

 

jursenar

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 децембра, 2019 in Исидора Секулић

 

Ознаке: , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: