RSS

Иво Андрић ТРАВНИЧКА ХРОНИКА (одломак)

29 дец

***

„Оставши опет у непомућеној ноћној тишини, као завејан, Давил је седео један тренутак, скрштених руку и изгубљена погледа. Био је узбуђен и брижан, али не уплашен и сам. Поред све неизвесности и свих тешкоћа које га очекују, чинило му се као да се, први пут откако је у Травнику, малко разведрава и указује парче пута пред њим.

Од оног фебруарског дана, пре више од седам година, кад је, после првог Дивана код Хусреф Мехмед-паше, дошао узбуђен и понижен у Барухову собу у приземљу и пао на тврди миндерлук, сви послови и напори у вези са Турцима вукли су га ка земљи, спутавали и слабили. У њему је, из године у годину, расло и арално дејство „оријенталног отрова“ који мути поглед и погриза вољу, а којим је од првог дана почела да га запаја ова земља. Ни близина француске војске у Далмацији, ни сав сјај великих победа нису могли то да измене. А сада, када се, после слома и пораза, спрема да све напусти и крене у неизвесност, јављају се у њему подстрек и воља, какве није познавао за ових седам година. Бриге и потребе су веће него икад, али га зачудо не избезумљују као до сада, него му оштре мисао и шире видик, не насрћу из бусија, као проклетство и несрећа, него теку са осталим животом.

У суседној соби сада се чуло како нешто шушка и гребе, као миш у дувару. То његова жена, неуморна и прибрана као увек, спрема и увија последње ствари. У овој истој кући спавају његова деца. И она ће једног дана порасти (он ће све ућинити да добро и срећно порасту) и поћи да траже пут који он није успео да нађе, па ако га и не нађу, тражиће га ваљда са више снаге и достојанства него што је он умео да га тражи. Сад, спавајући расту. Да, живи се и креће у овој кући као и у свету напољу, где се отварају изгледи и дозревају нове могућности. ‒ Као да је одавно напустио Травник, он није више мислио на Босну, ни шта му је дала ни колико одузела. Осећао је само како му однекуд притичу снага и стрпљење и решеност да спасава себе и своје. И настављао је да сређује пожутеле папире, да цепа све што је застарело и излишно, а да оставља и слаже оно што би му могло требати за даљи живот, у измењеним приликама, у Француској.

А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена, али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај прави пут који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад тад наћи и отворити за све људе. Он сам не зна како, када, ни где, али наћи ће га кад било његова деца или још даље потомство.

То му је, као нечујна унутарња мелодија, олакшавало посао.“

 

Isaac Levitan

Isaac Levitan

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Uncategorized

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: