СВЕТОСАВСКИ КОНКУРС ЕПАРХИЈЕ СРЕМСКЕ 2020. ГОДИНЕ – награђени радови

СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА

„Наше је само оно што поклонимо другима“, реченица је једног монаха са Хиландара.  Управо овај цитат приказује поимање живота каквим је живео наш чувени просветитељ Свети сава, ког у радости и дан данас славимо.

                Често покушавамо да у животу тражимо ону спону која је уствари оно што нас покреће, што нас чини испуњеним, а заправо тражимо смисао. Мали број људи схвата шта је суштина и лепота живљења. Онај који нас је обасипао својом мудрошћу и чистотом је Свети Сава. У његовом имену се крије та чудесна реч, светосавље. То је једна благодат која носи мноштво тајни и она је кључ којим се отвара исконска лепота живота. Појавом Светог Саве десила се велика промена, јер је он својим начином живота показао шта значи бити свет. Уместо да постане краљевић, окренуо се манастиру. Допро је до срца људи и унео чистоту, мир и продуховљење. Захваљујући њему, пробудила се свест и жеља за улагањем у дарове овог нашег краткорочног живота. Човек је створен по Божјем лику, са одређеним разлогом, да тежи ка линији апсолутне доброте и лепоте. Оно што је изузетно и предивно, а што треба да краси наш живот на Земљи је даривање и љубав. Та два појма су блиско повезана и један без другог не иду. То нам показује и прича о умножењу хлеба, у којој  је Исус од неколико векни нахранио мноштво гладних уста. Лепота даривања је оно без чега би наше корачање у лавиринт живота изгубило смисао, и у том лавиринту бисмо се изгубили. Како би то радили, морамо се учити да је радост ближњих нама још већа радост. Да се радујемо када учинимо нешто племенито, јер то храни и кити нашу душу како бисмо могли да волимо, треба да умемо и да праштамо. Сви смо створени као бића која су грешна. Ствар је у томе и да праштамо и да тражимо опроштај, јер нас  то учи да будемо људи. На крају дана, кад се замислимо, битно је да можемо да кажемо себи да смо данас неком опростили. Нећемо се пробити до те радости без жеље да, без обзира на то шта је неко урадио, кажемо да му опраштамо. У томе је суштина. Сујета нас гриже и штипа, и ако она буде јача од наше добре воље, пут ће бити кривудав и тежак. Оно што свако од нас треба да учи је да се одриче неких ствари, као што је то радио и Свети Сава. Одрекао се земаљског живота, да би добио небески. Одбио је царство на земљи и тежио ка царству на небу.

                Све лежи у томе да се дивимо и радујемо малим стварима јер ћемо тако заиста бити срећни. Сујета, похлепа, љубомора, осветољубивост и среброљубље су само неке од земаљских искушења која треба да нас обухватају што мање, јер је радост живљења у малим тренуцима среће и љубави.  Све ово је путовање које ће нас, ако успемо да га завршимо у радости покајања и праштања, приближити лику Светог Саве чији бисмо требали бити, не само наследници, већ и следбеници.

 

 Јелена Кондић III-1, Карловачка гимназија

 

 

СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА

 

 Треба научити мислити да бисмо умели говорити. Умети читати ненаписано и одгонетати трагове у времену. Вид није вид ако у камену види само камен. Ослушни и осмотри: можда је у камену отисак нечије душе. Загледај се у глас појца и открићеш галерију прозора заустављених и згуснутих у реч. Можда се фреске могу и певати. Престани да зуриш у празно и слушај, можда ћеш чути нешто о себи.

Данас је Савиндан, наша слава и помен човеку и светитељу чије је име неодељиво од имена нашег народа. Дела су му бројна и немерљива је њихова вредност. Мада нам се чини да све о њему већ знамо, има много тога што наново морамо да учимо. Морамо да пробудимо своје памћење и у њему пронађемо речи мудрости да бисмо их могли преточити у дела и оставити у наслеђе онима иза нас. Томе нас је учио Свети Сава, и ако нисмо разумели њега, слаба нам је потпора онда у нове мудраце. Један јединствени и непоновљиви духовни горостас, први српски архиепископ, просветитељ и учитељ, највећи и најзнаменитији у роду нашем јесте Свети Сава Немањић. Шта рећи о њему, а да се не застидимо пред толиким величанством? Шта данас казати, а да не замуцамо због своје недостојности? Јер иако га славимо, ипак не следујемо вери његовој. Он је пре свега био првосвештеник, али не обичан, већ првосвештеник украшен светитељским ореолом. Служба Богу и Светом олтару била му је на првом месту. А рад на пољу културе, дипломатије и просвете, само су одблесци његове светости. Због православља којем нас је научио, постали смо познати и признати међу народима. Многи данас говоре о његовим државотворним, дипломатским и учитељским способностима. Питамо се зашто је то тако? То је стога што данашњи нараштај свему тежи, само не светости. Тешко му је да себе освећује и поправља. А управо је то кључ Савине дивовске величине. Да није светости, ни његова дипломатија, ни учитељство не би могли доћи до потпуног изражаја. Без светости ми би га врло брзо заборавили као и многе друге државнике и учитеље. У нашој народној свести он је био и остао највећи и незамењиви вођа на путу у живот вечни. Како каже Свети ава Јустин Ћелијски: „То је највећи неимар наше богочовечанске Православне просвете, јер је у Светој Гори двадесет година душу своју прерађивао подвизима, изградио из себе највећу, најсветију, најбесмртнију личност у историји нашег народа. Он је души нашој пропутио пут из смрти у бесмртност, из времена у вечност, из човека у Богочовека и повео је путем Православне, богочовечанске културе и просвете”. Када то све добро сагледамо, схватамо да је наш једини труд, како појединца тако и целокупног народа, само да останемо на стази коју је он за нас утабао. Да чврсто држимо све што смо чули и видели од њега. Да сачувамо тврдо и неразориво све што смо научени од њега Духом светим. Међутим, често у својој историји лакомислено смо одступали од тог завештања. Неколико генерација иза нас, или боље речено мањина међу њима, заведена лажним вредностима европског хуманизма, заборавила је науку Светога Саве. Умислили су да обезбожени хуманизам (који им је пунио главе мноштвом некорисних података, изостављајући притом оно главно) може решити све бриге и проблеме овога света. Хуманистички идеолози су их убеђивали да се помоћу науке и технике може владати светом, превидевши ипак да је овај свет творевина Божија и да Он само Он господари над њим. Тако заведени лажном идеологијом прекинуше континуитет са истинском просветом, културом, традицијом, а самим тим угрозише и наш идентитет. Сами себе одсекоше од животног корена и као лоза отргнута од чокота, они вену и суше се на овосветској ветрометини. Све док се целокупно народно биће у потпуности не врати Светосављу, остаће непремостиви јаз на путу нашег свеукупног духовног узрастања. Тамо ћемо сусрести Светог Саву, који је див духовни, високо стоји уздигнут изнад свих наших подела и заблуда.

Било је Срба и пре Св. Саве, али је Свети Сава први Србин који је знао ко је. Било је цркве и пре Светог Саве, али је Свети Сава основао цркву и назвао је српском. Било је манастира и пре Светог Саве, али је Хиландар најдоњи камен нашег духовног постојања. Било је деце и пре Светог Саве, али ни једно није заволело Бога колико је он волео нас, прелазећи пут од храста, Растка, Раса ‒ до Христа, небеског грађанства и градитељства. И доказао да се не може бити свет, а не бити светски, да се не може бити човек, а не бити свечовек, да се не може бити небески, а не свечовечански. Било је очева и синова и пре Светог Саве и Симеона Немање, али су њих двојица постали Света двојица, синоними синства и очинства. Они су прошли пут од оца и сина до Свеоца и Оченаша, од земаљске до небеске цркве, од братства једног народа до братства читавог човечанства. Било је писмености и пре Светог Саве, али се све што му му је претходило у њему поново родило и препородило. Било је пре Светог Саве и болница и учионица и библиотека, али је прву болницу, прву учионицу и прву библиотеку основао Свети Сава. Стога, данас, будући да нас једни вуку на запад, други пак на исток, вратимо се Светосављу. Заогрнути и заштићени светосавским плаштом, останимо ту где и јесмо, високо стојећи изнад истока и запада. Јер светосавље једино може да прогна све таме и поноре из човека, друштва и државе.

 

Марија Цвитановић III1, Карловачка гимназија

 

 

СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА

         Светосавље је искуствo утемељено на лику и делу Светог Саве. Свети Сава, или Растко Немањић, кроз свој живот je учинио и изрекао много тога што нам данас може помоћи око једноставнијег и испуњенијег живота, само ако се тога придржавамо.

         Свети Сава је живео у 12. и 13. веку. Поред тога што је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве, за њега је највише карактеристично што је био светац, учитељ и просветитељ.

         Његова дела и изреке су многима касније помогла да остваре више циљеве, да се откажу од свега телесног и материјалног и да се посвете Богу, посту и молитви. Када је побегао на Свету Гору, тиме је показао колико је истрајан у томе да оствари своје несебичне жеље. Поука коју можемо извући из тог чина јесте да је понекад потребно окренути се од света, па и од сопствених родитеља ако им твоје намере и дела неће  наудити. За велике ствари треба се жртвовати. Како је и Свети Сава показао, таква се жртва исплати, само треба бити упоран и веровати у себе.

         „На свим својим путевима знајте да прави буду путеви ваши и ноге ваше неће се спотицати“, биле су његове речи којих се увек придржавао. Такође је говорио да је живот кратак и да је као дим, пара, земља и прах, јер се за мало јавља и брзо нестаје.

         „Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда“.

         Волео је да помаже људима и залагао се за правду. Друге је саветовао да остану у подвизима ка добру и не скрећу са свог пута. Иако ће нас живот искушавати, увек треба да се сетимо шта смо и да не идемо лево или десно, већ само ходимо право царским путем.

         Пошто је увек био окренут ка Богу, залагао се за мир и љубав. У духовном животу, којем свако треба да тежи, за мржњу и похлепу нема места. Уместо гнева, нека буде опрост и благослов.

         Свети Сава је био велики мудрац. Од малих ногу показао је љубав према књизи, те је читао многа житија. Он је својим јеванђелским делима постао и заувек остао најмудрији и највећи српски филозоф. Чак и Захарије Копистенски, руски писац, у једном полемичком спису помиње Светог Саву као личност на коју се треба угледати. Најзначајнији текстови о светом Сави су два житија која су написали монаси Доментијан и Теодосије, мада су о њему писали и многи други српски писци, понајвише песници.

         Ο Светом Сави постоје многе ангедоте и приче, али је народ испрео и праве легенде у које је унео елементе многих других прича.

         Постоји изрека „Свети Сава срећу не дели“ –  она се односи на то да човек мора да буде вредан и све сам уради, не чекајући да му срећа или други људи у томе помогну.

         Постоји разлог зашто се слави његова слава и због чега је он постао светац. Свети Сава је био велики човек и зато овај скромни рад завршавам стиховима:

         ,,Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,

         векови су прохујали и многи ће јоште проћи.

         Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,

         јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.“

 

         Дијана Чуде III2, Карловачка гимназија

 

 

 

 

Петер Хандке, ПРЕВОДИЛАЦ СА ПРА-ЈЕЗИКА

„Ти знаш, био сам много година и сам аутор. Тако срећног видиш ме данас и зато што то више нисам. А сада ћу ти испричати разлоге тог мог ослобођења. Послушај, драги мој! — У почецима писања видех свет у себи као поуздан низ слика које је требало само да гледам и да их опишем једну за другом. Временом су се, међутим, изгубили јасни обриси, и из тог усредсређеног сагледавања себе изнутра додатно је настало ослушкивање. Моја замисао тада беше — па и искусих увек њено остварење — да ми је у мојој нутрини било дато нешто попут пратекста, нешто још поузданије од узорне слике, јер, непотрошан у времену, тамо је увек, истовремено, и бивствовао и догађао се, а са моје стране могао се без отезања пренети на папир, само ако бих се на било чему зауставио и у њега удубио. У том периоду сам замишљао писање као чисто са-слушање и са-писање, као превођење, у коме је уместо видљивог предлошка важио потајни пра-говор. Али са мојим сном се догодило као и са свим мојим сновима: кад год сам хтео да га забележим и склопим у неку врсту Велике књиге снова — не чинећи то само с времена на време и фрагментарно, него и систематски, свакодневно — постајао је он све мањи, а и значио је све мање; све што је повремено, у крхотинама, говорио, уопште више није била планирана целина. Мој покушај да дешифрујем онај пра-текст у мени и тако изнудим неку свезу, јавио ми се сада такорећи као грех. Тиме је почео страх. Сваки пут сам се све више грозио седења и чекања. Међу свима у мом позиву које сам познавао, био сам, колико ми је познато, једини које се плашио писања, и тако из дана у дан. И, из ноћи у ноћ, иста мора: претходио је заједнички наступ пред великим аудиторијумом, и сви су имали своје текстове, само ја не. Када је онда дошао крај, усред једне реченице без каквог осећања, без смисленост, без ритма, погодио ме је он као забрана писања, за увек. Ништа више своје! Сећам се како сам тога дана изашао напоље на најжешће сунце, стајах сатима под расцветалим јабуковим дрветом, хладан као мрцина, и онда се, ипак, смејах, у мислима, изреци једног великана: „Треба само да дунеш у шаку и ствар ће већ кренути!“ И после прелазног периода ћутања постао сам тај кога познајеш: само не више нешто Своје! Тај праг више не прекорачити! Остати у предњем дворишту! Коначно могу да саучествује, и не морам, као некада, да будем у главној улози, и само тако, као са-учесник, семем и ја, коначно, да покажем адуте! Само у превођењу — поузданог текста — уживам у својој духовној присутности и осећам се виспреним. Јер, за разлику од раније, знам да је тада сваки проблем решив, Додуше, увек поново се мучим, али се више не мрцварим, и не чекам више да се заметне она мука у којој стичем право да пишем. Преводилац поседује извесност, потребан је. И, тако се ослободих и страха; е, давно је прошло то време када сам, шиљећи оловку пред рад, дрхтав, какав сваки пут бејах, ломио мине једну за другом! И, ујутру, при буђењу, уместо да се преплашим оног изгнанства из пређашњих дана, чезнем за превођењем као својом кућом. Преводилац, а то ја јесам, и ништа друго, без задњих мисли, у потпуности сам то, што јесам; док сам својевремено сам себи често изгледао као издајник, сада свакодневно доживљавам себе оданог. Превођење ме односи у дубоки мир. И, погледај, пријатељу: та чуда која доживаљавам одмах и остају — сада не више у улози Једног. Још увек је довољна једна права реч да мој отежали ход, и поред старости, пређе у трчање! Остаје и даље она непромењена ужурбаност — само, она ме више не присиљава да мудрујем, него ми допушта да будем пријатно површан. Тако, приказујући, највише могуће лепим, твоје ране, скривам ја своје. Да умрем за писаћим столом, то желим тек откако сам преводилац.“

 

Петер Хандке, ПОПОДНЕ ЈЕДНОГ ПИСЦА, (стр. 62-64), Прометеј, Нови Сад
Превео: Жарко Радаковић

 

Jie Ma

 

Петер Хандке ОСТАТИ ИЗНАД ПОДРЕЂЕНОСТИ И ПРЕСУДА И НАСТАВИТИ СОПСТВЕНИМ СНАГАМА…

***

„И увек му је оно осиње зујање најбучније стизало са странице „Култура“, на којој се, наравно, није могло говорити ни о чему а да се о томе није могло имати Мишљење. Додуше, понекад је он доживео да је и критика била уметност за себе ‒ налажење неког стожера, подесног своме предмету, које би се могло звати и „визија“, и савесно развијање те визије, баш као и у сваком другом послу, ипак, велико правило на таквим страницама, било је у најбољем случају држати се шеме или, у најгорем случају, каишарити, при чему је воља за суштином одавно узмакла пред брзо прокљувљивим задњим намерама; где се, уместо да се производи критика, водила курвинска политика. У његовим младалачким сновима Писцу је Књижевност била најслободнија од свих земаља а помисао на њу једини излаз из свакодневних зала и понизности, у поноситу једнакост; па многима је нешто слично лебдело пред очима. И сви су се сада крили, тако му се чинило – по деспотским државицама – или подмукло уортачено сјаћени, или закрвљено непријатељски одељени; пуштали су  – чак и најбунтовнији међу њима, па у најкраћем року обезљуђени у дипломате – да над њима владају пандури обневидели послом; вољом за влашћу уместо снагом разликовања, још произвољније су се поигравали са својим пленом; док су споља одавали слику улагивачких поштењаковића.

Једанпут је био присутан када је други писац лежао на самрти. Али и у свим тим последњим данима заокупљало је овог, више него све друго, шта је писало у културној рубрици новина. Можда су га сукоби мишљења скренули у позитивном смислу, разљућивали га и увесељавали? Демонстрирали му свакодневно понављање, да би се он, над оним што му је претило, ако хоћемо, високо уздигао? Није то било само оно: и он, у својој безнадности, беше заробљеник уредника; ови су били, више него његови приврженици, обожаватељи његових снова; и у паузама, између болова, питао се, сада већ неспособан да чита, како је то у овом или оном листу уопште могла бити рецензирана ова или она нова књига. После извесног времена, са интригама и такорећи насладном срџбом у којој је болесник ове и прозрео, у соби умирућег се јавила нека врста света или трајања, и Извештач на ивици кревета схвати свог пријатеља који је псовао или климао главом; као да је угледао себе ту испруженог. Ипак, када је овај онда био  у самртном ропцу, главе већ забачене унатраг, и кад су му се још увек морала рецитовати мишљења из најсвежијих новина, Очевидац се зарекао да неће дозволити себи да оде тако далеко као та његова слика и прилика! Никада више неће он бити у том колу подређености и пресуда, који су се, ипак, готово искључиво од изигравања другог. Остати изван тога и наставити сопственим снагама, не о трошку другог: то му је онда током година постало и задовољство. Већ само при помисли да би поново морао да приступи том кругу или тим малим круговима који су се све више ширили обузимало га је елементарно гађење. Сасвим да побегне, то неће можда успети никад; јер и данас, тако дуго после те заклетве, поново је, као некад, угледао реч која му се најпре јавила као његово име. Али, за разлику од раније, осетио је онда олакшање што је био у заблуди.“

 

Превод: Жарко Радаковић

 

Из књиге ПОПОДНЕ ПИСЦА, Нови Сад: Прометеј, 2019.

 

Andrew Wyieth

 

Стеван Раичковић РУКЕ БОЛА

Дај речи густе ко смола
И речи као крв неопходне
За наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.

 

Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.

 

Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело

 

Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.

 

 

Жарко Видовић ОСНОВНИ КРИТЕРИЈУМ ЗА ПРОЦЕНУ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА

Основни критериј за процену књижевних дела је историјска свест (осећање историје као континуитета којим је превладана пролазност, тј. време). Јер ко не осећа историју (трајност заједнице), нема чуло ни за трајну вредност дела, те подлеже дневној политици, тренутним утисцима и пролазним мерилима.

Књижевни „критичар“ може да буде на висини – потребној за оцењивање уметности – само историјском свешћу.

Јер историја је континуитет изнад времена, а осећање тога континуитета (тј. садашњости и присуства прошлих појава и ликова) јесте трансценденција, превазилажење самог себе, уздигнутост у сферу у којој једино и можемо имати слух за уметност (која је такође у сфери трансценденције, над-битија, изнад бића индивидуе).

А шта може „истражни судија“, истражитељ уметности? Може да изучава Зло (свет-биће-грех), чак научно, јер је та истина (истина битија) услов и увод за над-битије, услов за трансценденцију, за веру као историјску свест и националну самосвест.

Утопија је лаж којом је човек заведен кад избегава истину битија (самоспознају), кад се задовољава метафизиком (да је „Битије = Мишљење“).

Роман је историографија, „историја“ супротна метафизичкој и (,,без-смисленој“) фактографској историографији.

Метафизика поставља као највишу вредност државу. А како она, у складу с појмом човека (без искуства и свести личности), може да има интенцију само на „човечанство“, као „целину“ (магијско искуство света!), то се (метафизичка) држава – поистовећена с нацијом као метафизичком заједницом („рационално = реално“) – претвара у империју, тј. у државу с тенденцијом и суштином империје.

Роман је окренут личности: лицу, живој души (живој осећањем, доживљајем). Зато је окренут искуству трансценденције. А трансценденција се јавља као духовна заједница, жива само у личном осећању.

Роман као уметност и историја као континуитет (могућ само у трансценденцији, у осећању личности, срећу се и прожимају, тако да је природно што је роман, као и поезија, националног карактера. (Нација је заједница историјске свести која не зависи од смрти, реалности, времена и државе.)

Роман се пише историјском свешћу, а свест је могућа само као феномен осећања (а не мишљења): кога (оно што) не осећамо, о њему (о томе) не можемо имати ни свест.

…………………………………………………………………………………….

… Данашњи роман се „мења“ … Мења му се фабула. Она се из спољашњег догађања (панораме) преображава у унутрашње: у „стање свести”, „стање свести“ пишчеве, па и главног јунака који ништа не чини, него само „посматра“ (као и сам писац!),тако да се он јавља као свест. Само, о чему, о себи самом или о историји? И о једном и о другом. Јер нема свести о историји без претходног догађања „стања свести“ (уздизања индивидуе у личност или напора човека да у томе уздизању савлада отпор приземља и тежу индивидуе, приземља индивидуализма). Јунак модерног романа мисли, дакле, о својој индивидуи као нечем објективно датом и реалном, уместо да (као класични) мисли у свету и о њему, свом, човековом свету. Да ли је онда ту могућа спонтаност (тј. истина осећања) ако нема поистовећивања? Јер кад мислимо „о“ нечему, ми се с тим не поистовећујемо.

Но, ако се мења роман – из панораме у „стање свести“ – то не значи да се мења задатак критичара (и жирија!).

Критичар мора и данас, и после свега, и увек да буде у стању да што краће преприча роман, да би се (из тога ,,препричавања“) видело како схвата суштину и поруку.

То може да се види само из начина како препричава. Зато је „критичар“ назив који заводи: читалац (квалификован и понесен, са задатком или мисијом да пише о роману, да га ,,оцени“) мора да буде читалац-аматер, способан и моћан да суштину романа прикаже (што краћим) препричавањем, да је интерпретира – као глумац-писац! (Амерички „ридерс-дајџест“,„сварено читање“ показује да Американци не схватају ни суштину ни класику).

Тајна и драж романа је у томе што се ни међу милионима читалаца не могу наћи двојица који ће роман препричати на исти начин. (Тако је Бодлер, као ликовни критичар, сваку слику – препевао!)

Баш у томе је вредност романа што роман чува и подстиче и личиост читаоца, док је „критичари“ уништавају тражећи „универзалне“ вредности (естетске, књижевно-научне, метафизичке, итд.) – „преводећи“ уметност на неки „универзални“ облик исказа, на философију, као тобоже „вишу“ сферу мишљења.

Интерпретација романа је препричавање: као и глума према драмском тексту: једина аутентична интерпретација. А философија (од времена барока, гушењем ренесансе) формулише естетику („науку о књижевности“) као империјално (папско, итд.) сузбијање личности (писца и читаоца).

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА, (одломак, стр. 5-6 и 16-17)

преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

 

Жарко Видовић КУЛТ ЈУНАШТВА И ЈУНАШТВО МИСЛИ

Култ јунаштва је сматран основним покретачем историје. Хегел сматра да су оснивачи државе хероји, те да је самом Уму који хоће државу потребан херој и култ хероизма. У држави се он подређује држави као средство циљу.Човек тежи извесности (знању, апсолутном знању) из страха који је изазван неизвесношћу. Страх је покретач спознаје и историје, он је чак – од времена филозофије егзистенције – доживео да буде слављен као позитиван, градитељски елемент. Он је филозофска врлина! Страх одузима човеку способност да буде личност – како то уочавају и Платон, и платонизам, и монашко подвижништво, и Лествица Светог Јована Лествичника, и Његош (који каже: „Страх животу каља образ често!”). У филозофији егзистенције страх је, напротив, основна филозофска врлина; оно што је у Платона било дивљење битију (осећање пуноће), то је у филозофији егзистенције (и њеном тумачењу вере) СТРАХ (који је осећање лишености, а не пуноће битија!).

Ово је необично значајна тема на коју сада само подсећамо, како би нам јаснија била свест о разлици између култа јунаштва и култа подвижничког, а и свест о лику Владике Данила!

Вук Мићуновић се не боји смрти. Увек се јунаци хвале како се не боје смрти: неустрашиви су и ништа им није умрети, чине то врло лако. Али јунаштво и није лек од „смртног страха” (страха од смрти), него од страха од НЕМОЋИ. Јунак неће вечити живот или бесмртност. (И Ахил одлази међу сенке, међу мртве, у Невид, у Ад!) Јунак хоће МОЋ. Он се не боји смрти, него НЕМОЋИ. Јунаштвом се не лечи страх од смрти, него страх од НЕМОЋИ. Ако јунаку запретите смрћу, нисте му запретили правом опасношћу од које би се уплашио. Треба му запретити немоћу – па ће се онда открити суштина јунаштва и његове личности. Тада ће да пузи исто онако како ће да пузи кукавица (човек који се боји смрти) кад му запретите смрћу!

Јунаштво је ВОЉА ЗА МОЋ. Вук Мићуновић је јунак, јер се не боји смрти, него немоћи. Он хоће свет као средство моћи и атмосферу (структуру, организам итд.) његове моћи. Ево како Вук Мићуновић изражава свој „ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ” страх који је страх од немоћи, у овом случају приказан конкретно као страх од старости:

Куд ћеш више бруке од старости?
Ноге клону, а очи издају.
Узблути се мозак у тиквини,
Пођетињи чело намрштено;
Грдне јаме нагрдиле лице,
Мутне очи утекле у главу;
Смрт се ГАДНО испод чела смије
Како жаба испод своје коре! (ГВ, 998–1005)

У тој човековој немоћи смрт је гадна, гадно се смије, док у младости смрт није гадна, него „ЛЕПА”, исто онако како и Наполеон то каже у Рату и миру кад посматра палог Андреја Болконског (мислећи да је Болконски мртав), кад обилази бојно поље после Аустерлица! Ево, овде то каже и Вук Мићуновић (чиме Његош изражава светлу страну суштине култа јунаштва):

Што су момци прсих ватренијех,
У којима срца претуцају
Крв уждену ПЛАМЕНОМ ГОРДОШЋУ?
(вољом за моћи, која је у Лучи Микрокозма сатански грех човеков!)
Шта су они? – ЖЕРТВЕ БЛАГОРОДНЕ
Да прелазе с бојнијех пољанах
(као у германској митологији паганској, или у исламском култу јунаштва)
У весело царство поезије,
Како росне свијетле капљице
Уз веселе зраке на небеса. (ГВ, 990–997)

Вук Мићуновић говори речима Сатане из Луче Микрокозма, певање четврто (одбијајући анђеоски позив да се покаје):

„Не, не!” – гласом прогрми крупнијем
Зли ГУБИТЕЉ ДУША бесмртнијех,
Да га чује стан бунтовни цио;
„Михаиле, подобни ми чином,
АЛИ ДУХОМ МНОГО НИЖИ МЕНЕ,
ЈЕР ТИ ДУША, као моја, није
БЛАГОРОДНОМ ГОРДОШЋУ ЗАЖДЕНА!”
(ЛМ, IV, 41–47)

Он одбија „сва блаженства Неба” и она су му грка (ЛМ, IV, 51…) као што је Вуку Мићуновићу грка и грдна старост коју не сме ни да чека, јер ће бити лишен моћи!

У време кад је култ јунаштва био у стању да ствара и одржава заједницу на томе култу, док тај култ још није био подређен држави, човек је заиста губио моћ са старошћу. Уосталом моћ припада младоме, тј. ЈУНОШИ (младићу): само он може бити ЈУНАК. Јунаштво је моћ која припада само младоме, јуноши. Старци су могли да имају само ауторитет мудрости. Али њихово јунаштво је јунаштво МИСЛИ о искуству ЧОЈСТВЕНОМ (virtus).

У наше време старцима стоје на располагању институције да им обезбеде моћ какву су – у време чистог, недржавног култа јунаштва – могли имати само док су били млади. Држава обезбеђује дане младости све до старчеве смрти!

Насупрот томе Мићуновићевом страху од СТАРОСТИ, тј. од немоћи (од преобраћања света у несвет, младости у старост), Владика изражава дивљење СТАРОСТИ Игумана, јунака мисли:

Љепше ствари на свијету нема
него лице пуно веселости,
особено, ка што је код тебе,
(лице особено, лично, изразито!)
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ТО ЈЕ УПРАВ БЛАГОСЛОВ ВИШЊЕГА.
(ГВ, 2479–2485)

То је још један од примера судара између јунаштва мисли (Владике) и култа јунаштва (Вука Мићуновића, Сердар Вукоте, Кнеза Рада и др.). Немоћ и старост плаше само човека који је сушта воља за моћи. У култу јунаштва немоћ је највећа опасност исто онако како је у „култу” обичне свакодневнице смрт највећа опасност. (Кажемо „култу”, јер свакодневница је лишена култа!)

Страх има различита значења, различите садржаје, различите разлоге. „Егзистенцијални” страх (о којем се толико говори у филозофији егзистенције) није страх од смрти, него страх који осећа човек ношен вољом за моћи. А та воља је ОСНОВНИ ГРЕХ. Она је разлог човековог ПАДА. Њоме је човек следио Сатану. Том вољом (гордошћу) је човек ношен у сатанизам. Та воља је разлог пада и у Лучи Микрокозма. Владика Данило се не боји смрти (као ни Вук Мићуновић). Али се он не боји ни немоћи (које се Вук боји)! Владика се боји сатанизма и самим тим Сатана нема чиме да уцени Владику: ни смрћу (или животом), ни моћи (или немоћи).

У оној чувеној сцени када Сатана куша Христа (Матеј, 4, 1–11; Марко, 1, 12–13; Лука, 4, 1–13) – сцени којом почиње и Велики инквизитор Достојевског, писан као коментар библијском тексту о Сатанином кушању Христа – у тој сцени ради се о томе да ли ће Христос одолети сатанској вољи за моћ, да ли ће прихватити дражи те моћи! А дражи моћи су заносније од сваке страсти. Оне су суштина магијског заноса.

Страх јунака је страх од немоћи. Кад им се укаже изглед да ће упркос свим националним заслугама бити немоћни, они – из СТРАХА од немоћи – постају издајници нације. Тако је то било од времена Грка (и Грчко-персијских ратова) до данас. Неко изда из страха од смрти. Јунак издаје из страха од немоћи, уколико, наравно, пре тога већ није превазишао јунаштво чојством или подвижништвом! А за то се тражи више од јунаштва: тражи се јунаштво МИСЛИ!

Шта је то „јунаштво мисли”?

То је јунаштво УНУТРАШЊЕ. То је јунаштво које човек мора да покаже у борби УНУТРАШЊОЈ, ДУШЕВНОЈ. Како се борба против Сатане има да води као борба УНУТРАШЊА – борба душе са телом, колебање и муке саме душе или, као чојство у Марка Миљанова, борба човека да друге одбрани од самог себе – то је јасно да се „јунаштво мисли” састоји у јунаштву борбе човекове против Сатане.
………………………………………………………………………………………………………………………………………………

Страх од Зла је склон да у Злу тражи савезника, па чак и заштиту. Али није склон да ступи у одлучну борбу против Зла, да одбије сваку помисао на неки „тактички” савез са Злом. Јер такву борбу против Зла склон је и спреман да води човек само у „јунаштву мисли” (у вери), а не у култу јунаштва!

Дакле, ако јунаци изазивају Владику на борбу мислећи да он на борбу није спреман, да нема храбрости, Владика им на изазов одговара позивом који је још страшнији, а за који они немају храбрости ни да га чују или разумеју. Владика, наиме, позива на борбу против – говорећи језиком самог Владике – против Сатане, којег јунаци могу да замисле само као савезника, али никако као противника. Или, ако не као савезника, онда као противника безопасног, нимало опаснијег од неке играчке, као ђавола кога су увек у стању да насамаре, јер је у култу јунаштва и сам ђаво немоћан пред јунаком: „Јунаштво је цар Зла свакојега!”, како каже Вук Мићуновић (ГВ, 605).

Јер култ јунаштва се одржава под условом да се о Сатани не говори и не мисли онако како то чини Владика. Култ јунаштва се опире косовском „јунаштву мисли”!

Жарко Видовић, АПОКАЛИПСА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА (одломак)

преузето са сајта: http://www.srodstvopoizboru.com

 

Предраг Драговић

 

Марко Аурелије НЕМА МЕСТА КОЈЕ ЧОВЕКУ ПРУЖА ВЕЋИ МИР И СПОКОЈСТВО НЕГО ШТО ЈЕ ЊЕГОВА ДУША…

***

„Људи траже места у селу, на мору, у брдима, да би се у њих повукли. И ти си навикао да имаш такве жеље. А свака таква тежња је у најмањој мери детињаста, јер је с друге стране ипак могуће да се човек, ако само хоће, у свако доба повуче у самога себе. Нема места које човеку пружа већи мир и спокојство него што је његова душа, нарочито што је она таква да, чим се у њу повуче, одмах наиђе на савршени мир. А кад кажем „мир“, мислим на савршени склад. Зато нека ти увек склониште буде ту и у њему се обнављај. Нека принципи који ће, чим на њих наиђеш, бити довољни да искључе и одвоје од тебе цео двор и да те поново отпрате у свет у који без љутње мораш да се вратиш, не буду ни предуги ни плитки. Јер, на шта се љутиш? Зар на поквареност људи? Сети се реченице која каже да разумна бића живе једна ради других, да сношљивост према људима спада у правичност и да људи греше против своје воље. Помисли, такође, колико се њих међусобно свађало, било пуно подозрења и мржње једно према другоме, како су се међусобно борили на живот и смрт, а напослетку су ипак прободени падали и претварали се у прах и пепео. Сети се тога и престани већ једном са љутњом. Или си можда незадовољан са оним што ти је природа поделила? Онда знај да постоје само две могућности: провиђење или игра атома. Сети се и доказа по којима се закључује да је и свемир држава. Или те, можда, још увек узнемиравају телесни прохтеви­­­? Онда мисли на то да се душа, чим се једном одвојила и сазнала за своје нарочите особине, више не предаје  и не меша ни са благим ни са грубим дахом света. Размишљај и о ономе што си чуо о боли и о наслади и са чим си се у потпуности сложио. Или ти, можда, не да мира жудња за оно мало славе? Онда се сети како се брзо све заборавља, и како је огромна провалија вечног времена на обе стране, испред и иза тебе; помисли како је све само ништавно одобравање, несталност и неспособност расуђивања масе која изгледа да те хвали и како је безначајно мален простор на којем се све то догађа. Та, цела земља, и није ништа друго до једна тачка, а ово обитавалиште људско је само један њен сићушан део. Како је мало оних и какви су то људи који ће те хвалити! Зато неспрестано размишљај о могућности да се повучеш на оно месташце које ти припада и нарочито не дај да те повлаче овамо онамо и немој се одвише гордити, него буди слободоуман и посматрај ствари и као муж, и као човек, и као грађанин, и као смртно биће. А од ових правила која увек морају да ти буду пред очима, запамти нарочито ова два: прво, да се ствари не дотичу душе, него да непокретно стоје ван ње, а немир долази искључиво из твога схватања; и друго, да се у свему ономе што гледаш већ врше промене и да њега као таквог ускоро неће ни бити. Увек мисли и на то колико си времена већ ти сам доживео. Свемир је промена, а човечји живот је само привиђење.“

 

Превод: Албин Вилхар

 

Из књиге Марка Аурелија, Самом себи, Београд: Дерета 2019.