RSS

Петер Хандке ПОПОДНЕ ПИСЦА (одломак)

21 јан

***

„И увек му је оно осиње зујање најбучније стизало са странице „Култура“, на којој се, наравно, није могло говорити ни о чему а да се о томе није могло имати Мишљење. Додуше, понекад је он доживео да је и критика била уметност за себе ‒ налажење неког стожера, подесног своме предмету, које би се могло звати и „визија“, и савесно развијање те визије, баш као и у сваком другом послу, ипак, велико правило на таквим страницама, било је у најбољем случају држати се шеме или, у најгорем случају, каишарити, при чему је воља за суштином одавно узмакла пред брзо прокљувљивим задњим намерама; где се, уместо да се производи критика, водила курвинска политика. У његовим младалачким сновима Писцу је Књижевност била најслободнија од свих земаља а помисао на њу једини излаз из свакодневних зала и понизности, у поноситу једнакост; па многима је нешто слично лебдело пред очима. И сви су се сада крили, тако му се чинило – по деспотским државицама – или подмукло уортачено сјаћени, или закрвљено непријатељски одељени; пуштали су  – чак и најбунтовнији међу њима, па у најкраћем року обезљуђени у дипломате – да над њима владају пандури обневидели послом; вољом за влашћу уместо снагом разликовања, још произвољније су се поигравали са својим пленом; док су споља одавали слику улагивачких поштењаковића.

Једанпут је био присутан када је други писац лежао на самрти. Али и у свим тим последњим данима заокупљало је овог, више него све друго, шта је писало у културној рубрици новина. Можда су га сукоби мишљења скренули у позитивном смислу, разљућивали га и увесељавали? Демонстрирали му свакодневно понављање, да би се он, над оним што му је претило, ако хоћемо, високо уздигао? Није то било само оно: и он, у својој безнадности, беше заробљеник уредника; ови су били, више него његови приврженици, обожаватељи његових снова; и у паузама, између болова, питао се, сада већ неспособан да чита, како је то у овом или оном листу уопште могла бити рецензирана ова или она нова књига. После извесног времена, са интригама и такорећи насладном срџбом у којој је болесник ове и прозрео, у соби умирућег се јавила нека врста света или трајања, и Извештач на ивици кревета схвати свог пријатеља који је псовао или климао главом; као да је угледао себе ту испруженог. Ипак, када је овај онда био  у самртном ропцу, главе већ забачене унатраг, и кад су му се још увек морала рецитовати мишљења из најсвежијих новина, Очевидац се зарекао да неће дозволити себи да оде тако далеко као та његова слика и прилика! Никада више неће он бити у том колу подређености и пресуда, који су се, ипак, готово искључиво од изигравања другог. Остати изван тога и наставити сопственим снагама, не о трошку другог: то му је онда током година постало и задовољство. Већ само при помисли да би поново морао да приступи том кругу или тим малим круговима који су се све више ширили обузимало га је елементарно гађење. Сасвим да побегне, то неће можда успети никад; јер и данас, тако дуго после те заклетве, поново је, као некад, угледао реч која му се најпре јавила као његово име. Али, за разлику од раније, осетио је онда олакшање што је био у заблуди.“

 

Превод: Жарко Радаковић

 

Из књиге ПОПОДНЕ ПИСЦА, Нови Сад: Прометеј, 2019.

 

andru 4

Andrew Wyieth

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21 јануара, 2020 in Хандке

 

Ознаке: , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: