Милосав Тешић КОНДАК С ФИГУРОМ ЧАСНО ЈЕ БИТИ

Часно је бити носилац ране, живе и чисте,
с нимбусом бола који, растресен, труси са трешње
позног априла; часно је бити трептај са листе
пролазних ствари, слуга што уме Слово да кресне
модрицом с душе; часно је бити смирен становник
колибе горске, ревностан чувар, вратар и војник
станова сточних; часно је бити сведок у трену
заранка летњег, када се сена, сламе и баште
Господом застру; часно је бити, Звездо у челу
столова Горњих, путник по ноћи воћке кад праште.

 

 

Слободан Владушић О ИНДУСТРИЈИ САМОПОМОЋИ („Љубав“ у доба Мегалополиса)

Постоје два помало скривена жанра којима се Мегалополис обраћа појединцима да би их претворио у своје робове. То су reality show програми и индустрија самопомоћи. Није случајно што оба термина не одговарају ономе што треба да значе: нити је reality програм приказ неке непатворене, нережиране реалности, нити је куповина књига из популарне психологије и гледање мотивационих видео-клипова некаква самопомоћ. У првом случају имамо посла са једном вештачком, дакле режираном ситуацијом, иза које стоји склоп вредности који се посредује тим програмом. У другом случају, непрекидно нам се обраћају инструктори који нас упућују шта треба да чинимо и мислимо.

Ова терминолошка збрка није случајна. Једна од кључних одлика је систематско уништавање језика, како се ништа не би могло супротставити језику бројева. Зато Мегалополис полаже право на кардиналну иронију коју одузима свом робу: роб, наиме, верује у дословни смисао свега, па и самопомоћи.

Основна црта индустрије самопомоћи је инсистирање на томе да свако може да успе у ономе што жели, уколико верује у себе (тј. у своје снове, како се то популарно каже). Просто је невероватно како једна таква глупост може да буде озбиљно схваћена и прихваћена од толиког броја људи: огромни тиражи безимених књига из популарнепсихологије, пролиферација life coach-ева и бројни мотивациони курсеви упућују на непрекидну циркулацију ове једноставне идеје, која се варира на хиљаде различитих начина. У њој није тешко препознати линк са потрошачким начином живота, код кога се такође став жеље претпоставља сваком другом ставу према свету. То је слепа жеља, која верује у то да што је више слепа има више шансе да се испуни. Наравно, свако може да жели да буде тенисер број 1 на АТП листи, али ће број оних који ће ту жељу остварити бити процентуално сведен на ниво статистичке грешке. Међутим, када оне који су успели то да буду питате како су у томе успели, нико од њих неће дати искрен и једноставан одговор: зато што сам био талентованији од 99% оних који су то исто желели и зато што сам се посветио ономе што јесам; уместо тога трабуњаће о напорном раду и вери у сопствене снове. На тај начин, посредством индустрије самопомоћи,  ствара слику о једнакости људских бића, чиме прикрива све већу економску и социјалну неједнакост. Већина људи која користи производе индустрије самопомоћи чини то зато што не може да прихвати једноставну истину да се људи разликују по талентима и могућностима, да човек може да буде само оно што јесте, а не оно што би желео да буде. Ова мисао обескопојава потрошача/ роба, јер верује да је биће које јесте неки завршен ентитет. Потрошач, баш зато што је потрошач, не може да замишља себе у форми самоизградње, већ само у форми жеље која се испуњава.

(…) Индустрија самопомоћи служи управо зато да спознају самога себе замени човековом жељом самога себе. Како жеља у већини случајева нема подлогу у таленту односно како је број могућих жељених егзистенција ограничен или временски орочен, неуспех се се појављује као врло чест исход жеље. Тада, међутим, не долази до напуштања жеље него до промене начина њеног испуњавања: армије обожаватеља селебритија јесу људи који припадају истом дискурсу, само што у њему нису успели; биографије великих бизнисмена или спортиста куповаће они који су маштали о великом новцу или великим стадионима. Тај сурогат испуњења са собом увек носи неурозу, јер је испуњење жеље увек само посредно, а никада непосредно.

Резултат је осећање очаја, бескорисности и беспомоћности који прожимају човека који није испунио своје снове. Индустрија самопомоћи му нуди све, у суштини, исте могућности: прва је да настави да жели, овај пут интензивније него раније, чиме се понавља исти пут од жеље до очаја. Друга је да одустане од жеље замењујући је за „Љубав“. Љубав је овде заправо метафора предаје. Бирајући „Љубав“, човек се ослобађа од жеље да нешто буде; уместо тога, он он почиње да воли цео свет и верује у „Љубав“ према свима и свему. То је слика обезличења: човек пристаје да се растопи у другом, у замену за ослобађање од самог себе. Зато „Љубав“ у доба Мегалополиса никада није енергија која покреће човека до крајњих граница властитог јаства, већ пре ступор који га чини непокретним тиме што га ослобађа и од жеље себе, али и д спознаје самога себе. То се дешава зато што се „Љубав“ у доба Мегалополиса растапа у љубав према свима, што је друго име за двоструку индиферентност: и према другима и према себи самоме.

Регистар жеља индустрије самопомоћи врло је сиромашан: жели е нешто за себе и све радње се могу свести на ту жељу. Не постоји могућност заједничке жеље, жеље удвоје, не постоји могућност жеље за неког другог или жеље која надилази себе самога. То сиромаштво у жељи које показује индустрија самопомоћи није случајно: она мора да буде таква јер Мегалополису не треба појединац упућен на друге појединце у некој другој релацији осим средства за постизање властите жеље. Мегалополису није потребно осмишљавање жеље, ширење жеље са овде и сада у неки будући простор и време. Њему је потребно бескрајно понављање оних неколико основних варијација тежње ка успеху који наводно зависи само од јачине жеље. Индустрија самопомоћи смешта човека у тамницу чији су зидови састављени од жеље. И док је успех тамо негде, нешто је увек ту, поред њега – а то је кривица.

Ако је успех она далека тачка која варљиво сјаји у даљини на крају пута, онда је кривица сенка која прати сваког путника на том путу. Посредством индустрије самопомоћи, Мегалополис дресира своје робове да интериоризују своју кривицу, да је прихвате као своје дело, као своју кривицу, као кривицу за коју су сами криви. Укратко: ако ниси успео, сам си крив. Управо помоћу кривице. Мегалополис пацификује људе и претвара их у своје робове. Онај ко се осећа кривим тај осећа и да заслужује казну. Ропство је казна за кривицу. Тако, на крају пута, кривица долази да укочи оне које није укочила „Љубав“.

 

Из књиге КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.

 

Jоhn White Alexander

 

Гистав Флобер, БОЛ

Кроасе, петак у поноћ (30. септембра 1853)

Ништа нема горег на свету од телесног бола, и заиста, пре бих због њега него због смрти, како каже Монтењ, био у стању „увући се у кожу неког телета да га избегнем“. Код бола је најгоре што због њега сувише осећамо живот. Он је као доказ неког проклетства које нас притиска. Бол понижава, а то је жалосно за људе који се одржавају само гордошћу. 

Неке природе не пате, то су људи без живаца. Срећни ли су! Али и коликих су ствари лишени! Зачудо, што год се више пење ступњевима живих бића, повећава се нервна сособност, то значи способност патње. Да није можда патити и мислити једно исто? Геније, на крају крајева, можда је само утанчаност бола, то јест потпуније и снажније продирање објективног кроз нашу душу. Молијерова туга несумњиво је долазилa од читаве глупости човечанства коју је он осећао да садржи у себи. Патио је од Диафоаруса и Тартифа, који су му кроз очи улазили у мозак. Зар се душа човека као што је Веронезе није, мислим, непрестано натапала бојама, као комад тканине стално утапан у кључали котао бојаџије? Све се у њему представљало са појачањем тонова, због којих је морао да избуљи очи из главе. Микеланђело је говорио да мермер задрхти кад се он приближи. Он што је извесно, то је да је он сам дрхтао кад се приближавао мермеру. Планине су за тог човека, значи, имале душу. Били су подударне природе; то је нешто као привлачност два слична елемента. Али је то морало постављати од једног до другог, не знам где и како, неке вулканске ватрене бразде несхватљиве величине, тако да од њих мора да скикне јадна човекова душица.

/…/ Иначе, све тешкоће које се осете кад човек пише потичу од недостатка реда. То је сад моје убеђење. Ако сте запели да нађете неки реченични обрт или неки израз који неће да дође, значи да немате представу. Слика, или осећање које је сасвим јасно у глави, доведе реч на хартију. Једно произлази из другог.

/…/ Ах, књижевност! Како  то човека непрестано сврби! То је као неки истурени плик који имам на срцу. Стално ме боли, и ја се с милином чешем.

Гистав Флобер, ПИСМА, („Писма Лујзи Коле“, одломак, XXIII писмо, стр. 94-95), ЛОМ, Београд, 2017.

Превод: Милан Предић

Преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

 

Гистав Флобер, РАЗДИРЕ МЕ ПОТРЕБА ЗА МЕТАМОРФОЗАМА

Трувил, петак увече, 11 сати (26. августа 1853)

/…/ Такви смо сви ми писци: увек задубљени у уметност, са природом имамо само измишљене везе. Треба понекад погледати право у месец или сунце. Бујни сок дрвећа улази човеку у срце кроз дуге укочене погледе управљене у њих. Као што овце које пасу мајчину душицу по ливадама добију после укусније месо, нешто од сочности природе мора да продре у наш дух, ако се доста друго кретао у њој.  Ево има тек недеља дана, у најбољем случају, како сам се примирио и простодушно почео да уживам у слици коју видим. У почетку сам био забезекнут; затим сам био тужан, било ми је тешко. Тек што се мало навикнем, а већ треба отићи. Много идем пешице, премарам се са слашћу. Ја који не могу да поднесем кишу, малопре сам покисао до голе коже, и нисам то готово ни приметио. А кад одем одавде, бићу тужан. Увек се понавља исто. Да, почињем да се ослобађам себе и својих успомена. Трска која ми увече шиба обућу кад прелазим преко пешчаних насипа занима ме више него моје сањарије (тако сам далеко до Боваријеве као да од ње никад ни ретка нисам написао).

Овде сам много резимирао и ево какав је закључак те четири недеље ленствовања: збогом, то значи збогом, и то заувек, личном, присном, условном. Стара намера да доцније пишем моје успомене напустила ме. Ништа ме од моје особе не привлачи. Љубави из младости (ма колико могу постати лепе у перспективи успоемене, и ако се назру унапред под бенгалском ватром стила) не изгледају ми више лепе. Нека све то умре и ништа од тога нека не ускрсне! Чему? Човек није ништа знатније него бува. Наше радости, као и наши болови, треба да се упију у наше дело. У облацима се не могу више распознати капљице росе које је сунце тамо подигло. Испари, земаљска кишо, сузе минулих дана, и направи на небу огормне колутове дуге, напојене сунцем!

Мене сада раздире потреба за метаморфозама. Хтео бих да све што видим напишем не онакво какво је, већ преображено. Било би ми немогуће да тачно испричам најлепши стварни догађај. Морао бих са своје страни још да китим. 

Оно што сам најбоље осетио показује ми се као пренесено у друге земље и доживљено од других личности. Мењам тако куће, одела, небо, итд…  Волео бих нешто велико право пред собом и обојено одоздо до доле. Моја источњачка бајка опет ме запахнула издалека; осећам њене нејасне мирисе који ми надимају груди.

/…/ Морам да се јако напрегнем да бих замислио своје личности, и да им затим ставим речи у уста, јер су ми дубоко одвратне. Али кад пишем нешто из срца, онда то иде брзо. Међутим, у томе је опасност. Кад неко пише нешто из себе реченица може бити добра у млазевима (и лирски настројени духови лако долазе до дејства, препуштајући се својој природној склоности), али нема целине, понављања има много, више пута већ реченог, свакидашњих истина, отрцаних израза. Када се, напротив, пише нешто измишљено, тада све мора да проистиче из замисли, и кад најмања запетица зависи од општег плана, пажња се грана у двоје. Треба у исти мах не изгубити из вида хоризонт, и гледати код својих ногу. 

/…/ Оно што се мени чини највиша ствар у уметности (и најтежа) није ни некога насмејати, ни расплакати, ни распалити, ни разбеснети, већ деловати попут природе, то јест наводити на дубока размишљања. Врло лепа дела имају ту одлику. Споља, она изгледају спокојна и несхватљива. Непомична су као морске литице, валовита као океан, пуна су лиснатих грана, зеленила и роморења као шуме, тужна су као пустиња, плава као небо. Хомер, Рабле, Микеланђело, Шекспир и Гете изгледају ми несаломиви. То је све без дна, бескрајно, многоструко. Кроз мале отворе опажају се понори, доле има мрака, вртоглавице. А опет нешто необично благо лебди над целином. Блештање светлости, осмех сунца, и мирно је, мирно! И снажно је, а има дебеле подваљке као Леконтов во. 

/…/ Салонска књижевност. А ја мислим да се ње треба гадити… Ја волим дела која се осећају на зној, она којима се види мишићи кроз кошуљу и која иду боса, што је теже него носити чизме, јер су те чизме калупи за потребе костоболних ногу: у њима се крију криви нокти и свакојаке ругобе. Између Капетанових и Вилменових ногу и ногу напуљских рибара је све оно по чему се разликују те две књижевности. Једна нема више крви у жилама. Жуљеви као да замењују кости. Она је последица старости, изнурености, закржљалости. Крије се под извесном формом, намазаном и извештаченомм, искрпљеном, која пропушта воду. Та форма је сва ујдурисана неким концима и укркућена лепком. Једнолика је, непријатна, досадна. С њом се не може ни пети на висине, ни силазити у дубине, ни прелазити преко препрека (па зар је не остављају на уласку у науку, где треба обући дрвене цокуле?) Она је добра само да се иде по плочнику, по утабаним стазама и по салонском паркету, на коме врло кицошки изводи ситно шкрипање које љути нервозне људе. Узалуд је мажу и глачају сви ти костобољци, остаће увек само уштављена кожа од телета. Али она друга, она од Господа Бога, добила је мрку боју од морске воде и има нокте беле као слоновача. Чврста је, јер је много газила по стењу. Лепа је јер је много газила по песку. Навикнуто да се меко у њега ували, лепо извијено стопало се мало-помало развило према свом типу; живело је према својој форми, израсло у најпогоднијој средини. И како се добро ослања о земљу, како размиче, прсте, како трчи, како је лепо! 

Гистав Флобер, ПИСМА, („Писма Лујзи Коле“, одломак, XXI писмо, стр. 88-91), ЛОМ, Београд, 2017.

Превод: Милан Предић

Преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

 

Гистав Флобер, КАД БИ ЧОВЕК СТАЛНО ГЛЕДАО У НЕБО ПОРАСЛА БИ МУ КРИЛА

 

„А тебе ја волим како никада нисам волео, и како никада нећу волети. Ти јеси и остаћеш једина, и без поређења ни са којом другом. То је нешто помешано и дубоко, нешто што ме држи сваким крајичком, што годи свим мојих прохтевима и што ласка свим мојим сујетама. Твоја стварност у томе скоро нестаје. Зашто те ја, кад мислим на тебе, често видим у другој одећи а не твојој? Помисао да си ми  љубавница ретко ми долази, или се, бар, ти не означујеш тиме. Посматрам (као да га видим) твоје лице, цело обасјано радошћу када читам твоје стихове, дивећи ти се, и оно тада добије израз блистав од идеала, поноса и разнежености. Ако мислим на тебе, у постељи, увек си испружена, једна ти је рука подвијена, сасвим си нага, с једном коврџом вишом од друге, и гледаш у таваницу. Чини ми се да можеш да остариш, чак и да поружниш, а то ништа неће изменити. Међу нама постоји неки уговор независан од нас. Зар нисам све чинио да те оставим? Зар ниси све чинила да волиш неке друге? Вратили смо се једно другом, јер смо били створени једно за друго. Волим те свим оним што ми је остало од срца, растрганим комадима које сам сачувао од њега. Једино бих желео да те више волим, да бих те више и усрећио, јер ти патиш због мене, због мене који бих волео да видим испуњење свих твојих жеља. 

/…/ Све моје успомене из младости шкрипе ми под ногама као шкољке на жалу. Сваки морски вал који видим да се сручи доле, буди у мени далеке одјеке. Чујем како потумуло брује прошли дани, и како се, као таласи, тиска цео бескрајни низ ишчезлих страсти. Сећам се грчења која сам имао, туговања, похота које би запиштале одједном, као налет ветра у бродским ужадима, и широких нејасних жеља које се ковитлају у нечем црном, као јато дивљих галебова у олујном облаку. А на коме да отпочинем ако не на теби? Моја мисао, заморена свом том гробном прашином, леже тада на твоју успомену, мекше него на седиште од траве. 

/…/ Човек је нешто само по елементу у коме дише. Ти си ми захвална за савете које сам ти давао ове две године, јер си за две године учинила велики напредак. Али моји савети не вреде ни пребијене паре. Ти си само стекла религију, и, како се у њој крећеш својом тежином, попела си се. Кад би човек стално гледао у небо, мислим да би му назјад порасла крила.“

Гистав Флобер, ПИСМА, („Писма Лујзи Коле“, одломак, XX писмо, стр. 86-87), ЛОМ, Београд, 2017.

преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

 

Маја Стокин НЕБЕСКОПЛАВА

Сави Шумановићу

 

Своју сам меланхолију

пламеним бојама гасио,

својој браћи на платну

мишице и лица

од камених громада тесао,

утробу и вене

мермером облагао,

четкицом и руком,

знојем и муком —

оклоп вајао.

Да њихове душе,

самотне и благе,

не ране гласови зли —

збијени у крдо.

Да оно што гура и множи

одбије тврдо.

 

Оног јутра кад ми се,

од силине бола,

крвавобакарна у утробу слила –

погледах ка небу:

тад се моја сена

са небескоплавом стопила.

Моју сремску равницу

Светлост  је озарила.

Па иако болна –

то је – хармонија била.

 

22. 2. 2020.

 

 

Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.

 

Милосав Тешић О ТРАДИЦИЈИ

„Под традицијом подразумевам оно што би се могло обухватити појмом жива прошлост. То је она, ако се ограничимо на удео традиције у књижевној уметности, естетско-сазнајна вертикала у коју је уграђено креативно језичко биће једног народа, почев од усменог стваралаштва и почетака писмености, па све до скорашњих времена. Тешко да ико може бити толико глув и слеп па да не осети оно што је рођењем предодређен да доживи и проживи. Ти најудаљенији трептаји живе прошлости даљи су и од ње саме: они нас воде до искони и одатле се, друкчије  осенчени и просенчени, проносе кроз векове. Не може се десити – уколико се нисмо извежбали у ниподаштавању свега што није тренутно, што не постоји овде и сада и што се одмах не може искористити – никако се не може догодити да вал прошлог а још живог не протекне и кроз нас, да нас, у стваралачком смислу, не прене и не подстакне на обликовање новог и модерног песничког или којег другог израза, али заснованог на сигурним темељима. Нисам, дакле, бирао традицију, нити је она мене изабрала и најтачније ће бити да смо се једноставно препознали: она је у мени са својим пуним именом и презименом и колико је она испред мене толико је и испред мене. У ствари: жива прошлост је у неку руку и прошла будућност.“

 

Из књиге ПИСЦИ ГОВОРЕ, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2007

 

 

Драган Марковић ДИНАМИКА НУЛЕ

 

За све је криво кретање.

Хаотичне су селидбе лептира.

Требало би сести и написати

трактат о размимоилажењу.

Кад косац широко измахује,

коса, тупом страном помилује

влатове које у повратку сруби;

кад белорепа мачка пије с барице,

сваки додир њеног језика глатку

површ претвара у мрешкав кругокруг.

Добро је док све тече, ни жрвањ не спи,

ни светлост не посустаје, ни зној…

У часу кад би све на свету стало,

ма и на часак, за глуву стотинку,

машинерија би једном за свагда…

Куд си кренула руко, о руко…

 

Из књиге ГАЛАМЏИЈА И ГУГУТКА, СКЗ, Београд, 2018

 

Јан Вермер

 

Милосав Тешић А ВОДЕ СУ ПУНЕ ОЖЕДНЕЛИХ ДУША

На хиљаде лета из тмине пенуша:

надолазе греси и јачају кризу.

У истој су равни далеко и близу:

под сунцем се коље, истребљује, гуша.

 

Што срцем се појми ‒ у грудве се згруша,

те остају мисли да споре се, гризу,

да почине злочин и злу експертизу –

а воде су пуне ожеднелих душа.

 

С небеса и река, са клисура, међа

по челу чекића и удара с леђа!

Што стопут се множи – то стопут је мање.

 

У власти си, свете, прождрљиве жеље,

што очима жедним и коси и жање…

Воденице нигде – а меље ли, меље.

 

 

 

Владета Јеротић ШТА ЧОВЕКА ЧИНИ ЗРЕЛОМ И ЦЕЛОВИТОМ ЛИЧНОШЋУ?

Шта заправо човека чини зрелом и целовитом личношћу?

Морамо, најпре, поћи од признате чињенице да нема потпуно зреле личности или, како се то стручно каже, личности која би била потпуно интегрисана. Постоје само ступњеви зрелости који се, више или мање, приближавају овој замишљеној, идеалној целини личности. Добро је овом приликом поменути став да практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота. Иако је несумњиво да су најважнији услови у којима личност сазрева, они које ствара родитељска кућа у раној младости детета, ипак и касније животне околности, као и ендогена, вероватно конституцијом и наслеђем примљена способност личности за доживљаје и трансформацију -имају значајан удео и свој допринос како у накнадном сазревању личности тако и у могућности плодног мењања и све самосталнијег развоја ове личности. Биографије великих људи (али не само њих) довољно убедљиво доказују ову претпоставку.

Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини нам се, чак, да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај.

1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог

Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица већ ни складно друштво.

2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса

Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само „фатум“ наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.

3. Способност подношења непријатности, бола и патње

Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.

4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести

Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест – ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу.

5. Умерена агресивност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости

Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која се кад-тад мора да испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом.

6. Способност да будемо независни

Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога али и услов слободе. Нема стварне слободне личности независне и самосталне, а која тиме није не само изолована и усамљена већ и на претеран, неуротичан начин ангажована у друштву. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје „Богу Божије, а цару царево“.

У најкраћим цртама изнели смо неке од најважнијих критеријума по којима савремена психологија и психијатрија процењују зрелост неке личности. Свако од нас треба да процени колико оне вреде и колико одговарају објективном суду наше сопствене личности. Сваки од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима.

Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.

Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.

 

Из књиге ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ, Задужбина Владете Јеротића, 2011.

Ефим Волков