Сави Шумановићу
Своју сам меланхолију
пламеним бојама гасио,
својој браћи на платну
мишице и лица
од камених громада тесао,
утробу и вене
мермером облагао,
четкицом и руком,
знојем и муком —
оклоп вајао.
Да њихове душе,
самотне и благе,
не ране гласови зли —
збијени у крдо.
Да оно што гура и множи
одбије тврдо.
Оног јутра кад ми се,
од силине бола,
крвавобакарна у утробу слила –
погледах ка небу:
тад се моја сена
са небескоплавом стопила.
Моју сремску равницу
Светлост је озарила.
Па иако болна –
то је – хармонија била.
22. 2. 2020.
Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.
