RSS

Гистав Флобер, КАД БИ ЧОВЕК СТАЛНО ГЛЕДАО У НЕБО ПОРАСЛА БИ МУ КРИЛА

23 феб

 

„А тебе ја волим како никада нисам волео, и како никада нећу волети. Ти јеси и остаћеш једина, и без поређења ни са којом другом. То је нешто помешано и дубоко, нешто што ме држи сваким крајичком, што годи свим мојих прохтевима и што ласка свим мојим сујетама. Твоја стварност у томе скоро нестаје. Зашто те ја, кад мислим на тебе, често видим у другој одећи а не твојој? Помисао да си ми  љубавница ретко ми долази, или се, бар, ти не означујеш тиме. Посматрам (као да га видим) твоје лице, цело обасјано радошћу када читам твоје стихове, дивећи ти се, и оно тада добије израз блистав од идеала, поноса и разнежености. Ако мислим на тебе, у постељи, увек си испружена, једна ти је рука подвијена, сасвим си нага, с једном коврџом вишом од друге, и гледаш у таваницу. Чини ми се да можеш да остариш, чак и да поружниш, а то ништа неће изменити. Међу нама постоји неки уговор независан од нас. Зар нисам све чинио да те оставим? Зар ниси све чинила да волиш неке друге? Вратили смо се једно другом, јер смо били створени једно за друго. Волим те свим оним што ми је остало од срца, растрганим комадима које сам сачувао од њега. Једино бих желео да те више волим, да бих те више и усрећио, јер ти патиш због мене, због мене који бих волео да видим испуњење свих твојих жеља. 

/…/ Све моје успомене из младости шкрипе ми под ногама као шкољке на жалу. Сваки морски вал који видим да се сручи доле, буди у мени далеке одјеке. Чујем како потумуло брује прошли дани, и како се, као таласи, тиска цео бескрајни низ ишчезлих страсти. Сећам се грчења која сам имао, туговања, похота које би запиштале одједном, као налет ветра у бродским ужадима, и широких нејасних жеља које се ковитлају у нечем црном, као јато дивљих галебова у олујном облаку. А на коме да отпочинем ако не на теби? Моја мисао, заморена свом том гробном прашином, леже тада на твоју успомену, мекше него на седиште од траве. 

/…/ Човек је нешто само по елементу у коме дише. Ти си ми захвална за савете које сам ти давао ове две године, јер си за две године учинила велики напредак. Али моји савети не вреде ни пребијене паре. Ти си само стекла религију, и, како се у њој крећеш својом тежином, попела си се. Кад би човек стално гледао у небо, мислим да би му назјад порасла крила.“

Гистав Флобер, ПИСМА, („Писма Лујзи Коле“, одломак, XX писмо, стр. 86-87), ЛОМ, Београд, 2017.

преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

dusko

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 фебруара, 2020 in Флобер

 

Ознаке: ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: