RSS

Слободан Владушић О ИНДУСТРИЈИ САМОПОМОЋИ („Љубав“ у доба Мегалополиса)

26 феб

Постоје два помало скривена жанра којима се Мегалополис обраћа појединцима да би их претворио у своје робове. То су reality show програми и индустрија самопомоћи. Није случајно што оба термина не одговарају ономе што треба да значе: нити је reality програм приказ неке непатворене, нережиране реалности, нити је куповина књига из популарне психологије и гледање мотивационих видео-клипова некаква самопомоћ. У првом случају имамо посла са једном вештачком, дакле режираном ситуацијом, иза које стоји склоп вредности који се посредује тим програмом. У другом случају, непрекидно нам се обраћају инструктори који нас упућују шта треба да чинимо и мислимо.

Ова терминолошка збрка није случајна. Једна од кључних одлика је систематско уништавање језика, како се ништа не би могло супротставити језику бројева. Зато Мегалополис полаже право на кардиналну иронију коју одузима свом робу: роб, наиме, верује у дословни смисао свега, па и самопомоћи.

Основна црта индустрије самопомоћи је инсистирање на томе да свако може да успе у ономе што жели, уколико верује у себе (тј. у своје снове, како се то популарно каже). Просто је невероватно како једна таква глупост може да буде озбиљно схваћена и прихваћена од толиког броја људи: огромни тиражи безимених књига из популарнепсихологије, пролиферација life coach-ева и бројни мотивациони курсеви упућују на непрекидну циркулацију ове једноставне идеје, која се варира на хиљаде различитих начина. У њој није тешко препознати линк са потрошачким начином живота, код кога се такође став жеље претпоставља сваком другом ставу према свету. То је слепа жеља, која верује у то да што је више слепа има више шансе да се испуни. Наравно, свако може да жели да буде тенисер број 1 на АТП листи, али ће број оних који ће ту жељу остварити бити процентуално сведен на ниво статистичке грешке. Међутим, када оне који су успели то да буду питате како су у томе успели, нико од њих неће дати искрен и једноставан одговор: зато што сам био талентованији од 99% оних који су то исто желели и зато што сам се посветио ономе што јесам; уместо тога трабуњаће о напорном раду и вери у сопствене снове. На тај начин, посредством индустрије самопомоћи,  ствара слику о једнакости људских бића, чиме прикрива све већу економску и социјалну неједнакост. Већина људи која користи производе индустрије самопомоћи чини то зато што не може да прихвати једноставну истину да се људи разликују по талентима и могућностима, да човек може да буде само оно што јесте, а не оно што би желео да буде. Ова мисао обескопојава потрошача/ роба, јер верује да је биће које јесте неки завршен ентитет. Потрошач, баш зато што је потрошач, не може да замишља себе у форми самоизградње, већ само у форми жеље која се испуњава.

(…) Индустрија самопомоћи служи управо зато да спознају самога себе замени човековом жељом самога себе. Како жеља у већини случајева нема подлогу у таленту односно како је број могућих жељених егзистенција ограничен или временски орочен, неуспех се се појављује као врло чест исход жеље. Тада, међутим, не долази до напуштања жеље него до промене начина њеног испуњавања: армије обожаватеља селебритија јесу људи који припадају истом дискурсу, само што у њему нису успели; биографије великих бизнисмена или спортиста куповаће они који су маштали о великом новцу или великим стадионима. Тај сурогат испуњења са собом увек носи неурозу, јер је испуњење жеље увек само посредно, а никада непосредно.

Резултат је осећање очаја, бескорисности и беспомоћности који прожимају човека који није испунио своје снове. Индустрија самопомоћи му нуди све, у суштини, исте могућности: прва је да настави да жели, овај пут интензивније него раније, чиме се понавља исти пут од жеље до очаја. Друга је да одустане од жеље замењујући је за „Љубав“. Љубав је овде заправо метафора предаје. Бирајући „Љубав“, човек се ослобађа од жеље да нешто буде; уместо тога, он он почиње да воли цео свет и верује у „Љубав“ према свима и свему. То је слика обезличења: човек пристаје да се растопи у другом, у замену за ослобађање од самог себе. Зато „Љубав“ у доба Мегалополиса никада није енергија која покреће човека до крајњих граница властитог јаства, већ пре ступор који га чини непокретним тиме што га ослобађа и од жеље себе, али и д спознаје самога себе. То се дешава зато што се „Љубав“ у доба Мегалополиса растапа у љубав према свима, што је друго име за двоструку индиферентност: и према другима и према себи самоме.

Регистар жеља индустрије самопомоћи врло је сиромашан: жели е нешто за себе и све радње се могу свести на ту жељу. Не постоји могућност заједничке жеље, жеље удвоје, не постоји могућност жеље за неког другог или жеље која надилази себе самога. То сиромаштво у жељи које показује индустрија самопомоћи није случајно: она мора да буде таква јер Мегалополису не треба појединац упућен на друге појединце у некој другој релацији осим средства за постизање властите жеље. Мегалополису није потребно осмишљавање жеље, ширење жеље са овде и сада у неки будући простор и време. Њему је потребно бескрајно понављање оних неколико основних варијација тежње ка успеху који наводно зависи само од јачине жеље. Индустрија самопомоћи смешта човека у тамницу чији су зидови састављени од жеље. И док је успех тамо негде, нешто је увек ту, поред њега – а то је кривица.

Ако је успех она далека тачка која варљиво сјаји у даљини на крају пута, онда је кривица сенка која прати сваког путника на том путу. Посредством индустрије самопомоћи, Мегалополис дресира своје робове да интериоризују своју кривицу, да је прихвате као своје дело, као своју кривицу, као кривицу за коју су сами криви. Укратко: ако ниси успео, сам си крив. Управо помоћу кривице. Мегалополис пацификује људе и претвара их у своје робове. Онај ко се осећа кривим тај осећа и да заслужује казну. Ропство је казна за кривицу. Тако, на крају пута, кривица долази да укочи оне које није укочила „Љубав“.

 

Из књиге КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.

 

čitanje 2 JOhn White Alexander

Jоhn White Alexander

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 фебруара, 2020 in Владушић

 

Ознаке: , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: