RSS

Месечне архиве: март 2020

Милош Црњански СТРАЖИЛОВО

Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
 
И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече.
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.
 
И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.
 
И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И тако већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.
 
Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам хтео, у оној гори,
познао грожђе, ноћ, и теревенку,
и поток, што сад, место нас, жубори.
 
И, тако, без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.
 

Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.


Већ давно приметих да се, све , разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.


Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.


А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
што ми остадоше, у завичају.


И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, као Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом, и ледом, смешећи се, мирим
све што се збива.


И, тако, без веза,
стиже ме, ипак, родна, болна језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.


Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,
туђом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.


И, тако, без бола,
вратићу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.

Већ давно приметих да се, све , разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.


И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и у траве,
седнем на облак, па гледам светлости,
што се по небу, из моје страсти, јаве.


А, место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,
на мој живот пада.


И, тако без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако, без тела,
душа ми је невидљива и невесела.


Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.
И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.


И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако, без станка,
тетурам се видиком, без престанка.

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.


Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.


За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова и муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.


А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расух, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.


И, тако, без речи,
дух ће мој све туђе смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.


Јер љубав ће моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро, и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.


И, тако, без звука,
смех ћем мој падати, са небесног лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.


Дрхтим, још, витак, од реке и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.


Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.


И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку сребрну, земљу, непрегледну.
А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда блиста,
видим да је, у раном умирању,
моја, и туђа, младост, горка и једна иста.


И, место своје судбе, са ужасима новим,
сусрећем давни живот, болан и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну,
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.


И, тако, без кретње,
туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И, тако, без знака,
дозивам голу драгу из меког, тосканског мрака.


А прах, све је прах, кад дигнем увис руку,
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земљаним лелеком.


И, тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И, тако, без имена,
истом жалошћу милујем брда невиђена.


Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.


Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.


И овде, без боје тајне,
ниједне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом крупних воћака и тела.


И, место сребрних пруга, забрежја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над ти младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.


И, тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И, тако, без пута,
моје миловање по умирању лута.


А мир, свуда је мир, кад распем што је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.


И, тако, без мора,
прелићу живот наш, зорама Фрушких гора.
И, тако, без пића,
играћу, до смрти, скоком сретних, пијаних, бића.


Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Фиезоле, 1921.

 

image

Карловачки ђаци обележавају 100 година од изласка „Лирике Итаке“, 27. 9. 2019.

 

 

 

 

Милош Црњански је , поред Лирике Итаке (1919), авангардне збирке песама, објавио још три поеме: „Стражилово“ (1921), „Сербиа“ (1926) и „Ламент над Београдом“ (1962) пред повратак из емиграције у Београд.

Ово дело Црњански је написао у Италији, у Тоскани. Тада је имао 28 година, исто као и Бранко Радичевић, када је умро у туђини, у Бечу, куда је отишао да студира, а разболео се од туберкулозе.

У неком тренутку инспирације, сам и носталгичан, у туђини, Црњански асоцијативно повезује Тоскану и завичај, себе и Бранка, своје и његове године. Тако је, после шездеесет и више година успостављен емотивни мост и песнички лук који је суматраистички повезао две песничке судбине из два времена.

Стражилоцо има 42 строфе у којој се поједине строфе (има их шест) понављају:

  1. и 7.

  2. и 14.

  3. и 21.

  4. и 28.

  5. и 35.

  6. и 42.

„Стражилово је отворило нове и непознате могућности поетске слике, учинило присутним нова и модерна значења која се из ње назиру и открило дубоке бразде немира човекове душе. Песник овде прати своје унутрашње токове и преображава их у слике које наша поезија до тада није упознала. Стражилово је духовна и песничка негација пустоши заборављања и „хигијене несећања“. Суматраизам Милоша Црњанског није само визија, није само осећање и виђење света, већ све то истиче из једног извора, из модерне метафоре која смело спаја унутарње са спољашњим, осећање са предметом, одуховљујући све чега се машта дотакла. Црњански раствара машту до лебдења, до флуида. Он зна тајну те магичне радње у којој се облик топи готово до саме суштине која твори нов облик и ново значење“ (Хатиџа Крњевић, Енергија сублимације).

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31 марта, 2020 in Црњански

 

Жарко Видовић УМЕТНОСТ

„Уметност није уметничко дело. Она није ни избор ни свеукупност свих дела која, до данас створена, постоје.

Уметност је сам п р о ц е с који ми, немајући бољег израза, називамо   с т в а р а –    њ е м уметничког дела и доживљавања дела. Оно што називамо „уметничким делом“ јесте само траг, израз, документ уметности. Сама уметност траје колико и стварање дела. Дело, затим, постоји и даље, као и свака друга /неуметничка/ ствар. Али, нас оно подсећа на процес који се одигравао у човеку. По томе што се сећамо тога процес, што нас дело подсећа на процес /на уметност/ – називамо дело уметничким.

Уметност је, међутим, не само у ствараоцу дела него и у ономе који дело доживљава. Процес доживљавања дела је, такође, уметност. Кад кажемо да је дело лепо, а при томе остајемо хладни и одсутни, онда је у тим речима садржано само сећање на уметност /на доживљај/.

Уметност, дакле, није никаква постојећа ствар, нити икакав догађај изван човека, него је она моменат једног нарочитог стања човековог духа. То стање називамо уметност или доживљај.

Дело је с тим стањем повезано зато што из таквог стања настаје. Пошто дело није само по себи уметност, него је из уметности /доживљаја/,  а само уживаоцу оно опет постаје уметност, то се оно зове дело уметности или „уметничко дело“. Изван тога доживљаја оно је ствар.“

 

Из књиге УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, Загреб 1966/67 – Београд 2019.

inspiracija 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Видовић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Жарко Видовић ТЕХНИКА И ЗАНАТ У УМЕТНОСТИ

„Да би човеку била могућа уметност, неопходно је такво техничко образовање /или техничка вештина/, да се приликом стварања не мора мислити на техничке проблеме, као што је за савршену вожњу скијама неопходно усвојити технику држања на скијама до те мере, да скијаш не мора мислити на своје покрете. Свака уметност има своју посебну технику /или посебан занат, посебан „језик“ изражавања/.

Појмом технике обухватамо, међутим, многе противречне ствари и појаве: алат /посебан за сваку уметност/, материјал који обрађује сваки уметник /посебан за сваку уметност/, модел који се, евентуално, репродукује или описује /посебан за сваку уметност/ и знање потребно за репродукцију /опис/ модела. Но, да би техника постојала, мора постојати техничко биће, тј. човек који тим елементима технике уме да влада и који, помоћу алата, материјала или модела, може да начини све што хоће. Мора, дакле, да постоји мајстор, који од „сировине“ /материјала/ може сваки модел /тј. „природу“/ да репродукује. Но, техником то можемо назвати тек кад мајстор може да репродукује модел без двоумљења  и колебања, сигурно, чак и кад је при раду одсутног духа и кад мисли на нешто друго, а не на модел, алат и материјал. Дакле, права техника делује код мајстора аутоматски!

Но, баш због тога /нужног/ аутоматизма техника није уметност, те ни мајстор, техничко биће, није још уметник. Он је само техничар, занатлија! Без духа и без печата доживљаја, без печата личности у његовој творевини.

Али историју технике – па ни историју технике сликарске, скулпторске, градитељске, плесне, музичке, говорне /знање језика и имена за сваки појам и сваку ствар/ – не смемо бркати са историјом одговарајуће уметности, јер уметност није техника. Ни највећи уметник није увек уметник, мада је увек мајстор. Техника се може стећи напором воље, а уметност се никада не изазива напором воље. Уметност је спонтана те се, као ни доживљај, не изазива вољом.“

 

Из књиге УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, загреб 1966/67 – Београд 2019.

 

inspiracija 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Видовић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Плутарх РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЗАДОВОЉСТВА И НЕЗАДОВОЉСТВА…

***

„Разлика између задовољства и незадовољства није у томе да ли човек много или мало ради, него да ли при томе поступа исправно или неисправно. Не учинити добро дело мучно је и изазива грижу савести – како рече неко – исто колико и кад се нешто рђаво учини.“

 

Превод: Челица Миловановић

 

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

plutarh 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Плутарх

 

Ознаке: , ,

Плутарх НА ОКОЛНОСТИ СЕ ЉУТИТИ НЕ ВРЕДИ…

***

„Као што се ципела криви према нози, а не обрнуто, тако се и живот човеков обликује према његовом карактеру и склоностима. Није тачно – што неко рече – да живот испуњен врлином постаје по навици пријатан онима који су изабрали тако да живе; не, него разуман став и држање испуњава живот врлином и чини га надасве пријатним. Зато хајде да очистимо и отворимо прозор мира и радости који је у нама самима, тако да нам и спољне околности, кад престанемо да им се опиремо, постану прихватљиве и за нас повољне.

На околности се, дакле, љутити не вреди –

њих баш брига! – него ко се у прилици свакој

исправно постави, тај ће увек успешан да буде“

 

Превод: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

leptir

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Плутарх

 

Ознаке: ,

Плутарх О ДУШЕВНОМ МИРУ И СПОКОЈСТВУ

***

„Очигледно ти ниси заборавио оно што си толико пута чуо од својих учитеља – да фина ципела не лечи гихт, нити круна главобољу. Новац, слава или утицај на двору уопште немају значаја за духовни мир и живот без успона и падова – осим у случају да човек у тим предностима ужица кад их има, а кад му нису доступне, да их не тражи и за њима не трчи. Или, другим речима, да је његов разум навикао, и увек је спремн да брзо реагује кад се страствен и неразумни део душе ускомеша – што често бива – и не пушта га да се расипа и јури у пропаст кад му нешто од оних ствари дође под руку.

Ксенофонт је говорио да богова треба да се сећамо и пошту им указујемо нарочито онда кад им је срећа наклоњена, јер тако, кад се једном нађемо у тешкој ситуацији, ми слободно можемо да их зовемо у помоћ, јер смо заслужили њихово пријатељство и благонаклоност. То исто важи и за савете и препоруке које се дају у циљу смиривања страсти – ко год има памети треба да их проучава још много пре него што се страсти у њему надигну, јер ако се тако унапред припреми, више ће користи од њих имати. Љути пси узбуне се чим чују неку вику, и смирују се тек кад чују онај глас на чије су викање навикли. Тако и душевне страсти кад се ускомешају, није их лако умирити – осим ако човек има у приправности добро познате и прикладне аргументе против узрујавања.“

Превод: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

plutarh 6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Плутарх

 

Ознаке: , , ,

Николај Велимировић МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ

LXXVI

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.

Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.

Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.

Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука. Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.

Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.

Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.

Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.

Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.

Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.

Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.

Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене –

да би моје бегство к Теби било бесповратно;

да би се нада у људе искидала сва као паучина;

да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;

да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;

да би све своје благо сабрао на небу;

ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота. Непријатељи су ме научили да знам, -што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.

Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.

Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.

Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.

Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.

Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

jedno i sve

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 марта, 2020 in Uncategorized