RSS

Месечне архиве: март 2020

Петар Кочић МРАЧАЈСКИ ПРОТО

 

 

Презентација о Петру Кочићу и његовом делу:

https://tajsi.wordpress.com/2016/02/06/%D0%BC%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%B0%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE/

 

Приповетка МРАЧАЈСКИ ПРОТО

https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-mejdandzije_l.html#20

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 марта, 2020 инч НАСТАВА НА ДАЉИНУ III

 

Петар Кочић ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ

 

 

 

 

Биографија Петра Кочића:

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%9B

Представа:

 

 

Аудио књига:

 

 

ПРИПОВЕТКА:

Click to access petar-kocic-jazavac-pred-sudom-i-pripovetke.pdf

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 марта, 2020 инч НАСТАВА НА ДАЉИНУ III, Петар Кочић

 

Св. Јустин Ћелијски ШТА ЈЕ БЕСМРТНОСТ?

/…/ Једина стварност стварнија од свију стварности у свету то је: смрт. О томе нам нећутно и немилосрдно сведочи и сазнање човеково, и осећање човеково, и чула човекова. У самој ствари, последња и завршна стварност људског живота на земљи јесте смрт…

Нашу планету стално пустоши општа хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасити ове епидемије; нема карантина, где би се људи могли потпуно очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимње од смрти, борба са смрћу, и најзад — пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и недуге. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су тријумфи науке, философије, технике пред страхотним фактором свеопште смртности свега људског? Ништа друго до муцање збуњене преплашене деце.

/…/ Кроз историју се у човеку израдило једно убеђење: ако има ичег неопходног у овом свету, онда је то смрт. То убеђење постало је догма сваке историјске епохе. Језива и неуклоњива реалност смрти приморала је човечанство да то убеђење формулише у догму: смрт је неопходност. Ту немилу догму предавао је у наседство отац сину, човек човеку, поколење поколењу.

/…/ Реците, може ли човек са таквим тестаментом бити спокојан и срећан у овој воденици смрт? Је ли могућан прогрес, је ли логичан, је ли оправадан, је ли потребан прогрес у свету, у коме је смрт — најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек? Питање прогреса питање је смисла животног. Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес. Одговор пак на ово питање могућан је једино кроз одговор на питање смрти.

Решење проблема смрти у самој ствари решава централи проблем људскога бића. Посредно или непосредно, сви се проблеми у крајњој линији своде на проблем смрти. Продужите ма који проблем до краја, он ће се неминовно извити у проблем смрти. Отуда, од решења проблема смрти зависи правилно решење свих осталих проблема. Силом своје свуда присутне реалности кобна догма: смрт је неопходност, — постала је лозинком човечанства.

/…/ Ако ико реши то питање, онда је то — истинити Бог, и нема других богова, и — не требају нам. Али решити то питање може само онај који омогући прогрес у оваквом свету. Омогућити пак прогрес значи победити смрт. Да ли то може учинити наука, или философија, или нека религија.

Суочите проблем смрти са савременом позитивистичком науком. Да би решила проблем смрти наука је мобилисала све своје силе, али се резултат свих научних напора сабира у један закључак: у свету владају природни закони, они су неопходни  и неизменљиви; и смрт је закон, и то закон неопходан и неизменљив; у оваквом свету и оваквом човеку: смрт је неопходност.

/…/ Неопходност смрти је за науку неуклоњива и непобедива. То значи: наука није у стању нити да нађе нити да дâ смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука.

/…/ Ставите проблем смрти лице у лице са свима старим и новим философијама. Кратко речено, сва се логика свих философија слива у један принцип: категорије људског мишљења доказују да је немогуће победити смрт; смрт је логична последица физичке трошности човековог бића, стога је смрт неизбежна неопходност.

Овакав одговор дражи ме на питање: како философије могу дати смисао животу, када тако решавају кобни проблем смрти? У самој ствари, философије нису друго до аритметика песимизма.

Суочите проблем смрти са европском хуманистичком културом. Многе је наивне европска култура надом окрилила. Али слаба су то крила, да би могла тешко биће човеково дићи изнда смрти… Култура не чини човека победиоцем смрти, јер је и сама дело смртних људи. На свему њеном налази се печат смртнога човека.  … Све њене тековине смрт полако нагриза и рони, док их све не одрони и однесе у мрачни амбис. Зар култура, која није у стању да победи смрт, у самој ствари представља силу која јој се од многих приписује? Зар култура, која не може да осмисли смрт, може бити смисао животу?

/…/ Вредност, праву вредност сваке науке, сваке философије, сваке религије, сваке културе пронаћи ћете, ако их прочитате у контексту са смрћу. И кроз науку, и кроз философију и кроз многобројне религије човек покушава да победи смрт и никако не успева, никако да пронађе полугу којом ће и тело своје моћи да подигне у бесмртну реалност. Отуда оне банкротирају на проблему тела.

Проблем смртности људског тела и јесте проба и провера свих религија, свих философија и свих наука: која банкротира на проблему тела, неминовно банкротира и на проблему духа. Ко победи смрт тела, ко дâ и осигура бесмртност телу — то је многожељени Бог и Спаситељ, то је смисао живота и света, то — радост и утеха човека и човечанства.

/…/ Васкресење Христово је преврат, први радикални преврат и револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза.:васкрсење је неопходност, бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до Њега — истински прогрес је био немогућан, од Њега — он постаје могућан.

/…/ Васкрсењем својим Господ Христос је пробио порочни круг смрти: извршио је прелаз из смрти у бесмртност, из времена у вечност. У Његовој Личности извршио је тај прелаз и човек, али не као човек већ као Богочовек. Зато је васкрсење централни факт: из њега се изводи и на њега се своди сва хришћанска прагматика. Од човека се тражи једно: да усвоји тај факт, да доживи тај доживљај, да васкрсне себе из гроба свега онога што је смртно, сједињујући вером душу своју са васкрслим Богочовеком. 

Васкресењем својим Господ Исус је осмислио и тело, осмислио материју, осмислио дух. Јер је васкрсењем Његовим први пут завршено и славно решен страшан проблем смрти, проблем тела и смрти. Решен је на овај начин: тело је људско створено за бесмртност и богочовечанску вечност, са телом и материја сва, јер је сва твар заступљена у телу људском. Васкрсењем својим Богочовек је дао телу човечијем вечни смисао и вечну вредност.

До Спаситељевог васкрсења материја је била обесцењена и потцењена, јер је била смртна. Васкрсењем својим Господ Исус је први правом ценом, вечном ценом оценио тело и показао да је и оно за Бога, да је и оно достојно да вечно седи с десне стране Бога Оца. До васкресења Христовог у човеку је била, ако не реална бесмртност, оно несумњиво — символ бесмртности, који се изражавао у чежњи за бесмртношћу. Осећање бесмртности је било закржљало у човеку и пралазиовано; васкрсењем својим Господ га је подмладио и освежио, и на тај начин оспособио човека да стекне и осигура себи бесмртност и живот вечни.

Христова победа над смрћу васкрсењем омогућила је бескрајни прогрес човека и човечанства ка божанском савршенству. Уствари: истински се прогрес састоји у победи над смрћу, у обесмрћенњу и душе и тела, у спасењу од смрти, а то ће рећи: у спасењу од греха и зла, који су једини творци смрти.

/…/ Једини прави смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, наша ми прогрес и усавршавање? нашта ми добро и зло, истина и љубав? нашта ми небо и земље? нашта ми Бог и свет?

Осетити се бесмртан још за живота у телу, то је блаженство које се ничим не може пронаћи и осигурати осим Господом Исусом. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човек у овом животу. Изгледа ми да Спаситељево Еванђеље и није друго до практично упутство како човек може себе смртна прерадити у бесмртна…

Практикујући еванђелске врлине, човек савлађује све што је срмтно у њему; и уколико еванђелскије живи утолико јаче потискује из себе смрт и смртност, и ураста у бесмртност и живот вечни. Осећати Господа Христа у себи је исто што и осећати се бесмртним. Јер осећање бесмртности извире из осећања Бога, јер је Бог извор бесмртности и вечног жвиота. 

Шта је бесмртност? — пита велики хришћански философ свети Исак Сирин, и одговара: „Бесмртност је осећање Бога.“ Осећати Бога значи: осећати се бесмртним. Бог и бесмртност душе су два корелативна појма, јер су два корелативна факта. Једно је немогућно без другога. Осећати Бога у себи стално, у свакој мисли, у сваком осећању, у сваком поступку — и јесте бесмртност. Стећи то осећање Бога и значи: осигурати себи бесмртност и живот вечни. Отуда само из вере у Бога, из осећања бога истиче и осећање личне бесмртности човекове. Богочовечански прогрес се и састоји у томе што у људима развија и усавршава то осећање личне бесмртности човекове, јер до максимума развија у њима осећање Бога. 

/…/ Загледајте се у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику. Зар не видите да хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, те човек европске културе одлучно тврди: човек сам и само човек? А када се ово тврђење преведе на мало простији језик, оно гласи: тело сам и само тело, земља сам и само земља. И у једном и у другом случају европски човек тврди једно: смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Еворпом завладала девиза: човек је смртно биће. То је формула хуманистичког човек, и суштина његовог прогреса. 

Најпре несвесно, а потом систематски свесно и намерно, у европског човека је и кроз науку, и кроз философију, и кроз културу убризгавано сазнање да човек — смртан без остатка. То се сазнање поступно уобличило у убеђење које гласи: смрт је нопходност. Смрт — неопходност…

Опустошен је хуманистички човек, страховито опустошен, јер је из њега протерано сазнање и осећање личне бесмртност. А без осећања личне бесмртност, зар је човек — потпун човек? Или боље, зар је човек — уопште човек?... О сужен је еврпоски човек, феноменално сужен, и опатуљен, и осакаћен, и смањен и сведен на разломак и одломак човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. А без бесконачности, може ли човек уопште постојати? И ако може постојати, има ли смисла његово постојање? Зар без тог осећања бесконачности није он — мртва ствар међу стварима, и пролазна животиња међу животињама?

/…/ Према хуманистичком човеку и његовом прогресу стоји Христов човек са својим богочовечанским прогресом. Основно је начело богочовечаснског прогреса: човек је прави човек једино Богом, једино Богочовеком; или другим речима: човек је прави човек једино бесмртношћу, то јест победом над смрћу, савлађивањем свега смртнога и сваке смртности. Савлађујући у себи грех и зло, Христов човек савлађује тиме  смрт и смртност у своме сазанању и осећању, и сједињује се са Једино Бесмртним: Богочовеком Христом.

Ко је сјединио своје осећање и сазнање са Богочовеком Исусом, већ је бесмртан, у овом свету бесмртан: његово сазнање већ мисли мисао Христову, мисао бесмртну и вечну; а његово осећање већ осећа у себи живот Христов, живот бесмртан и вечан… По вашим очима као да тумара питање: како се то постиже у овој проклето воденици смрти? — Једино вером у васкрслог Гопсода Исуса, и живљењем по основним начелима вере.

/…/ Осећати Господа Христа као душу своје душе, као живот свога живота, и јесте бесмртност човекова, јер је тиме осигурана бескрајност и бесконачност мисли, осећања, живота. За право хришћанина, бесмртност је и природна и логична, а са њом и у њој бескрајности и бесконачност. То је оно што омогућава и осигурава бескрајно морално усавршавање, бескрајни морални прогрес ка Богу, који је збир свих бескрајности, свих бесконачности, свих савршенстава.

/…/ Савлађујући грех и смрт, Христов човек пролази у овом животу три главне етапе хришћанског еволуционизма: рођење у Христу, преображење у Христу, васкрсење у Христу. Крајњи циљ његове борбе јесте: васкрснути са Христом. 

/…/ Уствари Црква и није друго до божанска радионица у којој се непрестано подмлађује, освежује и окрепљује човеково осећање и сазнање личне бесмртности и бесконачности. Зар молитва не обесконачује душу сједињујући је са Богом? Зар љубав не обесмрћује душу везујући је за Бога? Зар милосрђе, зар доброта, зар кроткост, зар пост не обесмрћују човека преносећи му и срце и душу у вечно царство Христове Истине? Не  варајмо себе: свака молитва побеђује помало смрти у теби, и свака еванђелска врлина; а све скупа дају победу над смрћу и осигуравају живот вечни.

/…/ Богочовечански прогрес од човека до Богочовека, од смрти до бесмртности остварује се прерађивањем себе помоћу еванђелских подвига, јер се помоћу њих савлађује смрт и обесмрћује душа, обесмрћују мисли, обесмрћују осећања. 

 

ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ЈУСТИН, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ, (Прогрес у воденици смрти, одломци, стр. 291-313), манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.

Текст приредио: Александар Мирковић

Преузет са сајта: http://www.srodstvopoizboru.com

 

васиона

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 марта, 2020 инч Јустин Ћелијски

 

Иво Андрић ПИСМА ЈЕДНОГ ВОЈНИКА

Хенри Барбусеов роман Ватра један је од оних, у ово доба тако ретких књига које нас теше и крепе и расветљавају пут по коме се повијамо и ломимо као „сламка међу вихорове“.

Млади сликар, коме је био намењен други позив и боља судбина, одлази, након кратке и мучне вежбе, концем августа 1914, на фронт и ту се у његовој души развија сва снага и величина коју може један човек да супротстави судбини.

„Мила моја, предрага мајко, хоћу да ти причам о доброти божјој и о ужасу на земљи.“ (Након велике битке.)

„Ти не можеш ни замислити шта учини човек човеку.“

Усред свих зала и невоља човека у рову, сабире се у њему душа и ни у најтежим данима га не оставља вера у коначну праведност и једно боље човечанство, коме се он, поред свега зла око себе, не престаје надати.

„Усред најбучнијих разговора успева ми да сачувам душевну усамљеност, која ми је тако потребна.“

Подигао сам душу своју у висину, где јој догађаји и промене не могу више ништа учинити.

Душу му испуњава једна дубока религиозност, једна побожност пред лепотом и складом живота и поуздање пред свим догађајима, злим као и добрим. Он пише мајци: „Наша је задаћа да све мирно поднесемо и останемо пуни поуздања у вечну праведност“.

Након најтежих бојева у којима је гледао читава поља лешева на новембарској киши, уморан, прозебао, он има снаге да пише:

„Једино што је потребно јест сазнање: да ће љубав и лепота победити над силом.“

Он има неког личног идеализма и вере која га не оставља никад; након најстрашнијег јуриша, на поглед на изнакажене мртваце и разорене куће, он пише: „…од свих ових бура остаће у нама бескрајан захтев за саучешћем, братством и добротом…“

„Живимо у рупама као кунићи, али поред свега тога обогаћујемо своју душу на величанствен начин.“

Та душа, која је превирала од љубави, обухватала је све што живи и што је створено, сажалило му се и једно стабло које је било између позиција, несрећно, огољело и мецима изрешетано стабло које је „личило на војника“.

Тај исти човек , који после једног јуриша пише да му је сва обућа мокра од крви и масна од људског мозга, пронео је нетакнуту душу кроз све те страхоте, до последњег часа. Он је умео да одржи око себе своју атмосферу духа која нема ништа заједничко с тим клањем и у којој он стално живи. За време најтежег бомбардмана, док Немци шаљу на његов положај 40 000 граната у једном дану, ускрсава он у себи мелодије Бетовена, Шумана и Хендла. Он не заборавља никад да извести о изласку сунца, боји облака и лепоти крајине коју је угледао само на тренутак, кроз пушкарницу свога рова.

Предели га подсћају на Короа, Бројгела, Дирера; он живи од гледања, и кад настану кишовити и маглени дани он се тужи.

„Многа ме утеха оставила због овог невремена. Ова ужасна киша и блато ми не дозвољавају да ишта видим.“

Скицира другове с којима иначе обавља најтеже и најгрубље послове и, пошто је гртао земљу из рова или плео жичне запреке, он се сећа места из Спинозе, Верлена, Франса, Копеa итд.

И он, као и Барбис, види у овом рату први увет велике социјалне обнове и новог друштвеног поретка, али у суштини он више личи каквом старинском витезу без страха и прекора; он није и не може да буде обични „poilus“.

У његовој осећајности, с једне стране, и свесној храбрости, са друге, има он, очито, нешто од старе витешке Француске која је имала у једнакој мери животног весеља као и вере и крепости, и која је своје најтеже поразе јављала речима: Изгубљено је све осим части!

И пре сам љубио Француску искрено – али у суштини волео сам је као што слика воли свој оквир. Требало је тек да дође овај ужас, па да осетим детињске, најдубље везе што ме спајају с мојом земљом.

Али, оваква места су – колико год искрена и лепа – веома ретка. Вредност и значење ове књиге писама јесте у посве личном преживљавању, у овом надземаљском напору којим једна душа настоји да се и прилагоди и отме неочикаво великим напорима и захтевима живота. Јер, у ствари, у његовој души је једно трагично расположење, ту је и засела трагика благородних духова који су осуђени да буду жртвовани. Њему је, као и хиљадама прснуо живот у парчад  и нико га више не састави. Живи се још и радује, али само на минуте, на сате, на дане, наше „јуче“ нам је терет, а наше „сутра“ загонетка, још увек се краде судбини један кратак ужитак или једна морфинистичка радост, али трајности нема, нема оног нужног континуитета који чини да у нама живе и с нама се радују наши синови и унуци; потргале су се везе међу људима, поцепали животи, сви осећамо трагику тог несмисла, тек што тај изгубљени смисао живота тражи маса у побешњелости и опијености момента, а ретки појединци у дубини своје душе где су, у великом болу и прегору, нагомилана блага од некоћ.

Речи тренутак и тренутачно понављају се небројено пута.

Ја примам све из руку судбине, али ја сам узео колико год сам могао више среће из набора сваког тренутка. Предосећај близе смрти га гони „…да ухвати што брже и што више лепоте из свега што га окружује и што му несталан живот пружа“.

Трагедија се нагло примиче крају. Већ 5. априла 1915. пише да „стоји пред искушењима“ у којима „ваља усправно стајати“. Последња у великој хитњи датирана белешка датирана је 6. априла.

„Предрага моја мајко, подне је; већ смо у предњим положајима. Шаљем Ти сву своју љубав. Па ма шта се догодило, живот ми је даровао много лепоте.“ То су последње речи.

„У том боју тог дана ишчезао је писац ових писама без трага.“

Тако свршава та књига љубави и патње у којој је изнад свих страхота, беда и порока нашег времена проговорила душа једног уметника оним сваком разумљивим и залуд ушуткаваним језиком душе и човечности. И сви они који буду икад читали осетиће и рећи оно што је и он сам написао: „Имали смо једног брата који је пре много година ишчезао са света.“

 

Из књиге ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА, Есеји I, Београд: Просвета, 1976.

 

 

samoca 3

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 марта, 2020 инч Андрић

 

Ознаке: ,

Арсеније Савин ДУБИНЕ

Између нас нису даљине,
Оне се мере врстама, миљама…
Између нас су близине, близине
Које се мере дубинама!

 

Дубинама које све руше!
У дубинама се стапају душе…
Дубинама Тишине до близине,
— И до Једнине, до Једнине!

 

1941.

 

no'

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 марта, 2020 инч Арсеније Савин

 

Марко Аурелије НЕКОЛИКО МИСЛИ О ДУШИ

***

Твоја ће душа бити онаква какве су и представе за којима тежиш. Јер оне души такорећи намећу своју боју.

***

Саме ствари никако не утичу на душу, нити јој се могу приближити, а не могу је ни мењати ни покретати. Она се сама мења и покреће, а битност ствари које наилазе споља процењује према томе како уме да процени своју сопствену вредност.

***

Све оно што јој смета, душа мења и окреће набоље, тако да баш оно што је њен рад кочило, постаје за њега корисно и подстиче га, а оно што му је затварало пут, сада га отвара.

***

Рзумној души и божијој, и човечијој и сваког разумног бића две су следеће ствари заједничке: она не дозвољава никоме да јој смета, а добро налази само у правичном мишљењу и раду и тежње своје задовољава баш тиме.

***

Остављен негде самоме себи, ја сам некада био срећан. Срећан значи: био сам човек који је сам себи досудио срећу. А добра судбина, то су добре наклоности душе, добри нагони и добра дела.

 

Из књиге САМОМ СЕБИ, Београд: Дерета, 2019.

 

илј

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 марта, 2020 инч Марко Аурелије

 

Душан Васиљев ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА (питања)

  • Коју страну живота песник види после рата? На шта му личи свет после сувишног страшног искуства гажења „крви до колена“?
  • Опиши став и психолошко искуство лирског субјекта. Покажи корене његовог стида и гађења. Шта жели за себе „у мору блуда и кала“? Објасни симболику речи: млеко, зрак јутарња роса?
  • Опиши свето Сазнање до којег је песник дошао „у црвеним годинама Клања“?
  • У песми се неуобичајено често користи заменица ја, и у њој се укрштају различити емотивни садржаји – оптужба, самооптужба, кајање, вапај. Објасни.
  • Неке речи су овде написане великим словом: зашто? Посебно се задржи на речи Човек. Шта она овде значи?
  • По чему се разликује ова песма од Суматре, коју такође пева повратник из рата?

 

Из Читанке за трећи разред гимназија и стручних школа, Душко Бабић, Живко Малешевић, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2005.

 

revolucija

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 марта, 2020 инч Душан Васиљев, НАСТАВА НА ДАЉИНУ III

 

Ознаке: ,

Милош Црњански СЕОБЕ I

 

Click to access seobe-miloc5a1-crnjanski-1-knjiga.pdf

 

Ово је час о наставној јединици Милош Црњански „Сеобе“:

https://mojaskola.rtsplaneta.rs/show/1349239/516/ss3-srpski-jezik-milos-crnjanski-seobe-1-cas

Други час „Сеоба“:

https://mojaskola.rtsplaneta.rs/show/1354714/516/ss3-srpski-jezik-milos-crnjanski-seobe-2-cas

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 марта, 2020 инч НАСТАВА НА ДАЉИНУ III, Црњански

 

Ознаке: ,

Иво Андрић ГЛАВНА СНАГА И СТВАРНИ КОРЕН СВАКЕ ПРИПОВЕТКЕ…

„Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене у њој, налазе се у једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Када она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.“

Из књиге ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА

 

borhes 2 Eugen Spiro

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 марта, 2020 инч Андрић

 

Десанка Максимовић ПОМИЛУЈ БОЖЕ

Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,
ишчезли као осмех тих
међу звездане светове.
Помисли, Боже, на њих
у час кад просипаш цветове
поврх кутова свих.

Заклони, Боже благи, својим гласом
наш смех, и наш глас,
ако радосни будемо у дан
кад, жедни живота и младости,
они одоше од нас;
засени светлошћу вечном њихов вид,
о, Боже благи, јер мене је стид
часа земаљске радости.

Заклони, Боже, срцем својим
наше срце у час кад се пролеће рађа,
када цветања, када сунца моћ
буду у нама тугу убили;
кад прође најпре час, па дан, па ноћ,
а ми се не сетимо њих
ни часа кад смо их изгубили.

Заклони, Боже, земаљске столове и чаше
од њих, који више не седају
за пролећне гозбе наше;
од њих, чије душе сад круже
изнад врлине и злости;
на чијем срцу младом цвате руже
у час кад су у шуми ласта
и љубав у срцу нашем
први гости.

 

nast 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 марта, 2020 инч Десанка Максимовић