RSS

Месечне архиве: април 2020

Растко Петровић

Биографија: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%BA%D0%BE_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

ЉУДИ ГОВОРЕ: https://skolasvilajnac.edu.rs/wp-content/uploads/Rastko-Petrovic-Ljudi-govore.pdf

 

 

 
 

Ознаке: , ,

Момчило Настасијевић ПРАВИ ВИДОВИТИ ЉУДИ СУ НАВЕК ГЛЕДАЛИ КРОЗ СТВАРНОСТ У БЕСКОНАЧНОСТ

***

„Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или, ако хоћете, симболично представља. Али његов је значај и у томе што је он посредник између Бога Универзума и осталих људи; он има моћ израза који открива, те слепи виде, а глуви чују, без њега би ход човечанства навише био веома, веома спор, а можда доведен и у питање. Доцније, све већим дељењем и раздвајањем вредности, из тог првобитног мага издвојио се свештеник, чији је посао да чува и тумачи застареле теолошке формуле, судија да размршује што се односима људским замрси, краљ да влада, све саме професије, – само срж старог мага остаје непромењена, само потомци старих мага, иако им је парцелисано друштво дало одређену улогу и значку занимања, у дну душе остају људи без заната, чудне занатлије које не раде за дућан, пијацу и вашарску шатру. И пазите како се неки међу њима, по јако испољеном атавизму, драговољно и радо искорењују из узаних оквира класа, и бивају боеми. Питајте сваког од њих, читајући, слушајући или гледајући их, сваки ће вам кроз своје дело одговорити, па ма он споља био и највећи буржоа, да је преживео значајан тренутак кад се имао одлучити да ли ће поћи путем практичног рада или путем уметничког стварања.

Уистину, они су свештеници, често и небудући свесни тога, једини истинити свештеници садашњости, целе прошлости, а можда и будућности. Они откривају божанску битност ствари и битност живота, они су нужно обожаваоци духа кроз материју, великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно. Нечисти и недовољно посвећени међу њима, немајући нагона да одбију теорију као принцип мртвила, оберучке се хватају за њу, дају јој почасно место у себи, навију је и пусте да ради, онда су они изразити класичари, романтичари, реалисти, импресионисти. Чисти и посвећени, иако им историчари лепе такве етикете споља, унутра нису то. Погледате ли их изблиза, занемећете од чуда кад видите колико су истоветни у својој природи, и колико сви казују разним средствима исто. Ружно је дефинисати их, али када је то ипак потребно, рецимо да су сви они оно што би нам реч надставаран дала да наслутимо. Они не иду непосредно у трансцендентално, него га откривају кроз стварно. Стога су подозривији и жалоснији од непробојних материјалиста они који су некако прескочили опипљиви живот, зажмурили пред њим да би прогледали тек онда кад би им стварност бола остала иза леђа. Не треба им веровати, они у најбољем случају лажу сами себи. Него су прави видовити људи навек гледали кроз стварност у бесконачност; другог пута и нема, јер нашто би нам онда била дата чула и моћ проницања?“

 

Из есеја НЕКОЛИКО РЕФЛЕКСИЈА О УМЕТНОСТИ, Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991.

 

plutarh 7

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 априла, 2020 in Настасијевић

 

Ознаке: ,

Старац Пајсије УНУТАРЊИ ЉУДИ СУ МАЛА КАНДИЛА КОЈА СИЈАЈУ ТИХОМ СВЕТЛОШЋУ

***

„Све зло потиче од ума који се бави искључиво науком, а сасвим је удаљен од Бога. Људи са таквим умом не налазе ни уутрашњи мир нити равнотежу. Али, када би им се ум мало више бавио Богом искористили би и саму науку за побољшање својих унутрашњости и за добро целог света јер би  тад њихов ум био освештан.

Нажалост, спољашње (световно) образовање често квари људе, па и предивну творевину Божију уопште, чинећи људски живот неприродним и оптерећујући га сталном напетошћу и тескобношћу. Ово доводи до тога да многи људи (чак и мала деца, оптерећена стресом) одлазе свакодневно психијатрима.

(…) Они који дају предност своме унутрашњем образовању душе, а уз то се користе и спољашњим образовањем за своје унутарње изграђивање, такви се, када се подвизавају, врло брзо духовно преображавају и кадри су да помажу многим људима, ослобађајући их адскога стреса и воде их ка небеском блаженству. Могуће је да ови Божији људи имају и мање (световних) диплома, али, ипак, помажу људима много више од других, јер имају више благодати Божије, а мање хартије (дипломе).

Већу благодат има једа цветак Божији од читаве гомиле лажног,  пластичног цвећа. А то још више важи за духовно и вештаствено.

Спољашњи људи световног образовања су пуни себичности и гордости и личе на сателите који круже на небу и остављају утисак да су звезде. Али, ако их пажљивије погледамо, видећемо да они кривудају и да је у питању обична људска превара.

Унутарњи људи, који поседују унутарњи мир, јесу истински звезде које се крећу огромном брзином, али нечујно и смирено, а да нико не може да схвати како се они крећу иако су велики по својим размерама. Они су скривени у дубини неба, а код људи остављају утисак да су мала кандила која сијају тихом светлошћу.“

 

Из књиге СУЗЕ ЗА СВЕТ, Савремени грчки старци I, Београд 2004.

 

jursenar

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 априла, 2020 in Старац Пајсије

 

Ознаке: ,

Валеријан Муравјов СВАКИ ПОДВИГ У САМОМЕ СЕБИ НОСИ СВОЈУ НАГРАДУ

***

„Слобода је посуда која се може пунити како великом снагом тако и великом слабошћу. Безнаранственост може водити стваралаштву, стварању новог, или, пак, супротном: распуштености, губљењу старог без његове замене нечим другим. Када се закључана врата отварају, могу нам се открити сакупљена блага, и у том случају је добро што су се врата отворила. Али, врата се могу отворити и пружити погледу слику распадања и рушења, ослободити смрад и прљавштину, и онда се поставља питање зашто је било потребно отварати та врата? Без ваздуха би можда то умируће биће у свом јадном животу дуже опстало. Или, обрнуто, с такве тачке гледишта треба се радовати смрти зато што је ваздух увек потребан и слобода увек корисна, јер оживљава оне који су достојни да живе и брзо убија оне који су осуђени на смрт.

 Али јасно је да слобода сама по себи не одређује значај човека и да је и њој самој потребан садржај. Није свака личност, која се ослободила, добитак за њу саму и за човечанство.

Ићи ћу чак тако далеко да ћу бити спреман да поздравим оне који куђењем дочекују прву ослобођену личност, који јој спремају муке и трнове венце. Нека она буде у положају мученика који својим страдањем мора да потврди своја убеђења. Ако она издржи искушење, самим тим ће порасти њена снага и њена унутарња чврстина. Ако она пређе тај трновити пут и не преда се, и не сагне се, и не изгуби оно драгоцено што у себи носи – зар то онда није подвиг, подвиг којим се у наше време може украсити сваки живот ништа мање него живот древних хероја и витезова? А сваки подвиг у самоме себи носи своју награду.“

Превео: Зоран Буљугић

Из књиге ОВЛАДАВАЊЕ ВРЕМЕНОМ, Београд: Бримо Логос, 2005.

 

andru 5

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 априла, 2020 in Муравјов

 

Ознаке: ,

Старац Пајсије   НЕМА ДУХОВНОГ ПРОЛЕЋА БЕЗ ДУХОВНЕ ЗИМЕ

***

„Тмурност времена никад не остаје трајно на небу, него пролази и опет се појављује сунце. Нада са стрпљењем изгони хладноћу зиме и доноси радост пролећа које сунцем загрева земљу и ствара зелени покривач. Не можемо очекивати духовно пролеће уколико уколико најпре не прођемо духовну зиму, током које у нама умире духовна гамад. Не очекујмо да оно Божанско процвета у нама уколико претходно не умре оно људско: односно ако се духовним орањем не преокрене зеленило (телесне, вештаствене) природе и пшенично семе не падне и донесе стварно зеленило са изобилним (духовним) плодом.“

 

Из књиге СУЗЕ ЗА СВЕТ, Савремени грчки старци I, Београд 2004.

 

шљива 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 априла, 2020 in Старац Пајсије, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Петар Петровић Његош ЧОВЈЕК ОРГАН ДОСТА СЛАБИ ИМА…

„Човјек орган доста слаби има

да изрази своје чувствовање,

зато знаке различите дава,

различита тјелодвиженија,

умна чувства да обелодани;

но сви наши слаби изговори

и сва наша слаба чувствовања,

спрам онога што би шћели казат,

нијемо су сплетно нарјечије

и клапњање душе погребене.“

 

(Луча микрокозма, П, 121‒130)

 

lm

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in Његош

 

Ознаке: ,

Иван Иљин ПРАШИНА СВЕТА

***

„Живети значи – разликовати, процењивати, изабирати; онај ко се томе не научи остаће затрпан прашином живота. Живети значи – укорењивати се у основноме и организовати из њега свој карактер и свој поглед на свет; ко није способан за то, тај ће се сам распасти у прах и изгубиће сам себе. (…) Све ништавне ствари нашег постојања – све те несреће, издаје и празне „прилике“ живота које желе да стекну тежину и значај, а у ствари су лишене сваке суштине – сви ти празни, беспризорни животни садржаји, који се на нас односе непрекидном бујицом – све те гадости које нас засипају, које претендују на наше време и нашу пажњу, које нас раздражују, узбуђују и разочаравају – све је то прашина, злосрећна и ништавна прашина живота… И ако не умемо да се избавимо од ње, ако живимо у њој, предаћемо јој пламен нашег постојања; ако не васпитавамо себе у најбољем укусу и не супротставимо јој јачу и благороднију дубину духа, прогутаће нас гадост, наша животна дела изгубиће виши смисао, постаће бесмислена и недовољна, наш животни ниво постаће нижи, наша љубав постаће каћиперна, нечиста и нетворачка; наши поступци постаће случајни, издајнички, лажни – и дух наш задавиће се у дубини постојања.

(…) Човек занесен прашином и сам постаје прашина, читав облак прашине. (…) Због прашине коју је подигао и не види сунце.

(…) Притајивши се крај путева нашега живота, лежи око нас та лукава прашина; и боље нам је не узнемиравати је, и не расипати њене прегршти на ветру. Она се неприметно увлачи у грло наше душе и улази у срце, прожимајући све што је у њему сакривено. Ево зашто нам је неопходно умеће да од ње очистимо наш душевни простор; онај ко тај мар пренебрегава, ризикује да се кад-тад задави у сопственој прашини. Јер из те прашине у човеку почиње све: и мишљење, које се претвара у релативна, апстрактна схватања (логична прашина);  и неукорењена, беспредметно залутала фантазија (естетичка прашина) и воља која се одваја од својих светих корена, цинична, властољубива, сурова, која разумева човечанство као безличну, политичку прашину, и хладно и умртвљено срце, која престаје да воли и запада у природно баналну прашину постојања…

А ако срце занемогне, човек је допола мртав; и неће се изборити са животном прашином. Савремена криза света је криза загушеног срца и побуњене прашине.“

 

Превео: Владимир Јагличић

 

Из књиге ПОЈУЋЕ СРЦЕ, Књига тихих созерцања, Београд: Бернар, 2010.

 

Elizabeth Adela Forbes

Elizabeth Adela Forbes

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in Иљин, Uncategorized

 

Ознаке: , ,