RSS

Месечне архиве: април 2020

Растко Петровић

Биографија: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%BA%D0%BE_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

ЉУДИ ГОВОРЕ: https://skolasvilajnac.edu.rs/wp-content/uploads/Rastko-Petrovic-Ljudi-govore.pdf

 

 

 
 

Ознаке: , ,

Момчило Настасијевић ПРАВИ ВИДОВИТИ ЉУДИ СУ НАВЕК ГЛЕДАЛИ КРОЗ СТВАРНОСТ У БЕСКОНАЧНОСТ

***

„Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или, ако хоћете, симболично представља. Али његов је значај и у томе што је он посредник између Бога Универзума и осталих људи; он има моћ израза који открива, те слепи виде, а глуви чују, без њега би ход човечанства навише био веома, веома спор, а можда доведен и у питање. Доцније, све већим дељењем и раздвајањем вредности, из тог првобитног мага издвојио се свештеник, чији је посао да чува и тумачи застареле теолошке формуле, судија да размршује што се односима људским замрси, краљ да влада, све саме професије, – само срж старог мага остаје непромењена, само потомци старих мага, иако им је парцелисано друштво дало одређену улогу и значку занимања, у дну душе остају људи без заната, чудне занатлије које не раде за дућан, пијацу и вашарску шатру. И пазите како се неки међу њима, по јако испољеном атавизму, драговољно и радо искорењују из узаних оквира класа, и бивају боеми. Питајте сваког од њих, читајући, слушајући или гледајући их, сваки ће вам кроз своје дело одговорити, па ма он споља био и највећи буржоа, да је преживео значајан тренутак кад се имао одлучити да ли ће поћи путем практичног рада или путем уметничког стварања.

Уистину, они су свештеници, често и небудући свесни тога, једини истинити свештеници садашњости, целе прошлости, а можда и будућности. Они откривају божанску битност ствари и битност живота, они су нужно обожаваоци духа кроз материју, великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно. Нечисти и недовољно посвећени међу њима, немајући нагона да одбију теорију као принцип мртвила, оберучке се хватају за њу, дају јој почасно место у себи, навију је и пусте да ради, онда су они изразити класичари, романтичари, реалисти, импресионисти. Чисти и посвећени, иако им историчари лепе такве етикете споља, унутра нису то. Погледате ли их изблиза, занемећете од чуда кад видите колико су истоветни у својој природи, и колико сви казују разним средствима исто. Ружно је дефинисати их, али када је то ипак потребно, рецимо да су сви они оно што би нам реч надставаран дала да наслутимо. Они не иду непосредно у трансцендентално, него га откривају кроз стварно. Стога су подозривији и жалоснији од непробојних материјалиста они који су некако прескочили опипљиви живот, зажмурили пред њим да би прогледали тек онда кад би им стварност бола остала иза леђа. Не треба им веровати, они у најбољем случају лажу сами себи. Него су прави видовити људи навек гледали кроз стварност у бесконачност; другог пута и нема, јер нашто би нам онда била дата чула и моћ проницања?“

 

Из есеја НЕКОЛИКО РЕФЛЕКСИЈА О УМЕТНОСТИ, Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991.

 

plutarh 7

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 априла, 2020 in Настасијевић

 

Ознаке: ,

Старац Пајсије УНУТАРЊИ ЉУДИ СУ МАЛА КАНДИЛА КОЈА СИЈАЈУ ТИХОМ СВЕТЛОШЋУ

***

„Све зло потиче од ума који се бави искључиво науком, а сасвим је удаљен од Бога. Људи са таквим умом не налазе ни уутрашњи мир нити равнотежу. Али, када би им се ум мало више бавио Богом искористили би и саму науку за побољшање својих унутрашњости и за добро целог света јер би  тад њихов ум био освештан.

Нажалост, спољашње (световно) образовање често квари људе, па и предивну творевину Божију уопште, чинећи људски живот неприродним и оптерећујући га сталном напетошћу и тескобношћу. Ово доводи до тога да многи људи (чак и мала деца, оптерећена стресом) одлазе свакодневно психијатрима.

(…) Они који дају предност своме унутрашњем образовању душе, а уз то се користе и спољашњим образовањем за своје унутарње изграђивање, такви се, када се подвизавају, врло брзо духовно преображавају и кадри су да помажу многим људима, ослобађајући их адскога стреса и воде их ка небеском блаженству. Могуће је да ови Божији људи имају и мање (световних) диплома, али, ипак, помажу људима много више од других, јер имају више благодати Божије, а мање хартије (дипломе).

Већу благодат има једа цветак Божији од читаве гомиле лажног,  пластичног цвећа. А то још више важи за духовно и вештаствено.

Спољашњи људи световног образовања су пуни себичности и гордости и личе на сателите који круже на небу и остављају утисак да су звезде. Али, ако их пажљивије погледамо, видећемо да они кривудају и да је у питању обична људска превара.

Унутарњи људи, који поседују унутарњи мир, јесу истински звезде које се крећу огромном брзином, али нечујно и смирено, а да нико не може да схвати како се они крећу иако су велики по својим размерама. Они су скривени у дубини неба, а код људи остављају утисак да су мала кандила која сијају тихом светлошћу.“

 

Из књиге СУЗЕ ЗА СВЕТ, Савремени грчки старци I, Београд 2004.

 

jursenar

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 априла, 2020 in Старац Пајсије

 

Ознаке: ,

Валеријан Муравјов СВАКИ ПОДВИГ У САМОМЕ СЕБИ НОСИ СВОЈУ НАГРАДУ

***

„Слобода је посуда која се може пунити како великом снагом тако и великом слабошћу. Безнаранственост може водити стваралаштву, стварању новог, или, пак, супротном: распуштености, губљењу старог без његове замене нечим другим. Када се закључана врата отварају, могу нам се открити сакупљена блага, и у том случају је добро што су се врата отворила. Али, врата се могу отворити и пружити погледу слику распадања и рушења, ослободити смрад и прљавштину, и онда се поставља питање зашто је било потребно отварати та врата? Без ваздуха би можда то умируће биће у свом јадном животу дуже опстало. Или, обрнуто, с такве тачке гледишта треба се радовати смрти зато што је ваздух увек потребан и слобода увек корисна, јер оживљава оне који су достојни да живе и брзо убија оне који су осуђени на смрт.

 Али јасно је да слобода сама по себи не одређује значај човека и да је и њој самој потребан садржај. Није свака личност, која се ослободила, добитак за њу саму и за човечанство.

Ићи ћу чак тако далеко да ћу бити спреман да поздравим оне који куђењем дочекују прву ослобођену личност, који јој спремају муке и трнове венце. Нека она буде у положају мученика који својим страдањем мора да потврди своја убеђења. Ако она издржи искушење, самим тим ће порасти њена снага и њена унутарња чврстина. Ако она пређе тај трновити пут и не преда се, и не сагне се, и не изгуби оно драгоцено што у себи носи – зар то онда није подвиг, подвиг којим се у наше време може украсити сваки живот ништа мање него живот древних хероја и витезова? А сваки подвиг у самоме себи носи своју награду.“

Превео: Зоран Буљугић

Из књиге ОВЛАДАВАЊЕ ВРЕМЕНОМ, Београд: Бримо Логос, 2005.

 

andru 5

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 априла, 2020 in Муравјов

 

Ознаке: ,

Старац Пајсије   НЕМА ДУХОВНОГ ПРОЛЕЋА БЕЗ ДУХОВНЕ ЗИМЕ

***

„Тмурност времена никад не остаје трајно на небу, него пролази и опет се појављује сунце. Нада са стрпљењем изгони хладноћу зиме и доноси радост пролећа које сунцем загрева земљу и ствара зелени покривач. Не можемо очекивати духовно пролеће уколико уколико најпре не прођемо духовну зиму, током које у нама умире духовна гамад. Не очекујмо да оно Божанско процвета у нама уколико претходно не умре оно људско: односно ако се духовним орањем не преокрене зеленило (телесне, вештаствене) природе и пшенично семе не падне и донесе стварно зеленило са изобилним (духовним) плодом.“

 

Из књиге СУЗЕ ЗА СВЕТ, Савремени грчки старци I, Београд 2004.

 

шљива 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 априла, 2020 in Старац Пајсије, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Петар Петровић Његош ЧОВЈЕК ОРГАН ДОСТА СЛАБИ ИМА…

„Човјек орган доста слаби има

да изрази своје чувствовање,

зато знаке различите дава,

различита тјелодвиженија,

умна чувства да обелодани;

но сви наши слаби изговори

и сва наша слаба чувствовања,

спрам онога што би шћели казат,

нијемо су сплетно нарјечије

и клапњање душе погребене.“

 

(Луча микрокозма, П, 121‒130)

 

lm

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in Његош

 

Ознаке: ,

Иван Иљин ПРАШИНА СВЕТА

***

„Живети значи – разликовати, процењивати, изабирати; онај ко се томе не научи остаће затрпан прашином живота. Живети значи – укорењивати се у основноме и организовати из њега свој карактер и свој поглед на свет; ко није способан за то, тај ће се сам распасти у прах и изгубиће сам себе. (…) Све ништавне ствари нашег постојања – све те несреће, издаје и празне „прилике“ живота које желе да стекну тежину и значај, а у ствари су лишене сваке суштине – сви ти празни, беспризорни животни садржаји, који се на нас односе непрекидном бујицом – све те гадости које нас засипају, које претендују на наше време и нашу пажњу, које нас раздражују, узбуђују и разочаравају – све је то прашина, злосрећна и ништавна прашина живота… И ако не умемо да се избавимо од ње, ако живимо у њој, предаћемо јој пламен нашег постојања; ако не васпитавамо себе у најбољем укусу и не супротставимо јој јачу и благороднију дубину духа, прогутаће нас гадост, наша животна дела изгубиће виши смисао, постаће бесмислена и недовољна, наш животни ниво постаће нижи, наша љубав постаће каћиперна, нечиста и нетворачка; наши поступци постаће случајни, издајнички, лажни – и дух наш задавиће се у дубини постојања.

(…) Човек занесен прашином и сам постаје прашина, читав облак прашине. (…) Због прашине коју је подигао и не види сунце.

(…) Притајивши се крај путева нашега живота, лежи око нас та лукава прашина; и боље нам је не узнемиравати је, и не расипати њене прегршти на ветру. Она се неприметно увлачи у грло наше душе и улази у срце, прожимајући све што је у њему сакривено. Ево зашто нам је неопходно умеће да од ње очистимо наш душевни простор; онај ко тај мар пренебрегава, ризикује да се кад-тад задави у сопственој прашини. Јер из те прашине у човеку почиње све: и мишљење, које се претвара у релативна, апстрактна схватања (логична прашина);  и неукорењена, беспредметно залутала фантазија (естетичка прашина) и воља која се одваја од својих светих корена, цинична, властољубива, сурова, која разумева човечанство као безличну, политичку прашину, и хладно и умртвљено срце, која престаје да воли и запада у природно баналну прашину постојања…

А ако срце занемогне, човек је допола мртав; и неће се изборити са животном прашином. Савремена криза света је криза загушеног срца и побуњене прашине.“

 

Превео: Владимир Јагличић

 

Из књиге ПОЈУЋЕ СРЦЕ, Књига тихих созерцања, Београд: Бернар, 2010.

 

Elizabeth Adela Forbes

Elizabeth Adela Forbes

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in Иљин, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

„СА ОСМЕХОМ МУТНИМ И ШАПАТОМ СТРАСНИМ, РАСЦВЕТАЛЕ ТРЕШЊЕ, ИЗ ЗАСЕДА МАМИМ…“ (Носталгични записи и фотографије ученика трећег разреда Карловачке гимназије)

***

Не иди тамо, постаћеш мрак
не дружи се, људи су тамо елегија.
Изгубићеш сунце у себи, рекли су
а ја сам овде своје сунце проширила
већ 3 године ме греју ови зидови
ови људи, сталан, исти пут до тих зидова.
Оно што нисам знала о себи
овде се открило и истакло, врлине.
Сваки дан нова пустоловина
и нова успомена.
Међутим тај мрак ме ухвати,
не када се враћам из школе,
не када је тмуран дан,
не када је знање лоше,
већ када следећа година дође
и ја схватим да више неће бити
тог истог пута,
тих зидова и људи,
и да ћу само чути за крај
Химну карловачких ђака.
Али то разумемо само ми,
који смо дисали и осетили зидове ове школе.

Исидора

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)

Послала: Ива Максимовић

 

КАРЛОВАЧКА ГИМНАЗИЈА

 

витражи ме зову путевима твојих ходника

и сунчеви зраци који гледају на 23

нисам те волео довољно тога сам свестан

желим само да ти кажем једно хвала

јер си ми показала какав човек треба да будем

немој ме заборавити…

 

витражи ме зову путевима твојих снова

где смех стоји као сунце; усправно на небу

и ветар разноси рику четири лава

док ти се дивим уз шољицу црне кафе

како блисташ вечна

нека твој сат никад не престане да откуцава

немој ме заборавити…

 

oј Карловци, место моје драго,

Кô детенце дошао сам амо,

и да одем и да се вратим

као што сам то увек и радио

као своје дете си ме родила

немој ме заборавити…

то те молим само

 

Алекса Вилић

к14

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Први пут кад сам закорачила у гимназију било је кад сам долазила на припреме. Каснила сам… Када сам се упознала са девојкама са припрема знала сам да ће ми се овде допасти. Упала сам у италијански смер и сећам се суза радосница које су текле кад сам сазнала да сам уписала школу својих снова. Прошла је прва година…сабирали су се утисци… Иако ми се није допало доста људи, гимазија ми је јако прирасла срцу. Увек ми је драго кад после викенда поново видим врата школе, двориште и клупе. Увек поричем када ми кажу да су ово најлеше године живота, а када мало боље размслим, увек ми буде лепо када се сетим свих успомена. Можда сада тога нисам свесна, али ће ми сигурно бити јако жао кад буде дошао последњи дан у мојој гимназији. Пишем ово и креће ми суза, знајући да ће овим дивним данима једном доћи крај. И верујем да ми је ова гимназија отворила пуно нових врата, пронашла сам неке своје таленте на које  нисам пре обраћала пажњу. Упознала сам дивне људе, и имам диван разред. Колико ме год некад нервирао, на крају крајева, постали смо породица и надам се да ћемо то и остати.

Ива

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)(2)

Послала: Ива Максимовић

 

Мала плава глава у Карловачкој гимназији

Пре 3 године, једна мала плава глава допутовала је у Сремске Карловце. Тамо постоји једно здање које се зове Карловачка гимназија. Стоји мирно, у самом центру градића и купа се у нежној црвеној боји . Пуно прозора начичкани су једни до других. Мала плава глава ју је радознало посматрала, тог топлог септембарског јутра, док се још много бучне, узбуђене деце тискало око ње са жељом да што пре прође кроз тешка дрвена врата.

Године су прошле, а мала плава глава више није тако мала. Она сада срећно и смело хода по поплочаним ходницима гимназије. Заволела је ову школу. Упознала је бројне главе које су јој биле сличне и са њима је проводила дуге школске дане. Са њима је могла да буде своја и била је срећна. Вожње старим, спорим аутобусима биле су забавне када је са неким причала или пак гледала кроз прозоре како су се низије полако претварале у брдашца. Заволела је предмете попут историје, књижевности и италијанског језика. Наставила је да пева, баш као и раније, у гимназијском хору, који је водио сјајан професор. Живот у гимназији ју је инспирисао. Свако је био шта је желео и  то је било оно што се ценило. Била је срећна и коначно је знала где припада.

Ања

viber_image_2020-04-02_21-33-06

аутор: Ања Француз

***

Карловачка гиманзија, саграђена у 18. веку, једна је од најстаријих и најлепших школа. У центру малог места Сремских Карловаца, привлачи многе да је посете, да ли због лепоте или богате историје.

Гимназија, иако саграђена пре више векова, одржава свој старински изглед. Високи плафони и раскошни лустери, старе катедре и ормари, велики прозори, дуги ходници. А још лепши је ђачки смех унутар тих високих зидова. Лепота ове гимназије се не огледа само у спољашњем изгледу, већ и у унутрашњем – по лепим успоменама карловачких ђака, односу професора и ђака… Атмосфера и топлина су, поред изгледа, оно што чини Карловачку гимназију лепом и посебном.

Тамара

 

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)(1)

***

Поносна сам на себе што сам ученица најстарије гимназије у Србији – Карловачке гимназије. Још у 7. разреду основне школе сам схватила да је она најбоља опција за моје даље образовање. И нисам се покајала. У томе су ме подржали и моји родитељи, и вечно сам им захвална на томе.
Могу слободно да кажем да се школујем у одличном пријатељском
окружењу. У Карловачкој сам упознала много дивних људи, а неки од њих су ми постали и најбољи пријатељи за цео живот. Они ми
свакодневно улепшавају школске дане.
Сви професори и особље школе су веома љубазни и спремни да помогну. Свако од њих се труди да нам на различите, савремене начине приближи градиво које учимо.
Карловачку гиманзију сматрам најбољом школом јер подржава и
подстиче своје ученике да раде и напредују. Уз најбоље пријатеље,
професоре и особље, веома сам срећна где сам.

Неда

 

20170929_133143

Фотографисала: Валентина Салаг

***

Сремски Карловци су једна предивна варош, а од свега највише их краси Карловачка гимназија. Ова зграда је веома важна за српску историју, а посебно важна сваком карловачком ђаку. Када сам сазнала да сам положила пријемне испите и уписала ову школу била сам пресрећна. Знала сам да ћу се овде некако уклопити. И јесам. Упознала сам дивне људе и склопила пријатељства која ће, надам се, трајати заувек. Растужим се када схватим да је остало још само годину дана и да сат полако одбројава наше последње ђачке дане, али сам срећна због свих прелепих успомена које имам из ове гимназије.

Валентина

 

20180904_165922

Фотографисала: Валентина Салаг

***

тамо смо сви своји. професори нас подржавају. откривају таленте у нама и желе да их негујемо. у Сремским Карловцима време је стало. аутобус број шездесет и два је наш телепорт до деветнаестог века, улазимо у шездесет двојку обучени у црно, шарено, кожне јакне, тексас јакне, у тренеркама, љубичастих коса, дугачких и кратких, а из истог аутобуса излазимо сви у дугим хаљинама, сређене фризуре, у ципелама. у нас улазе духови бивших упокојених ђака, имају своје двојнике, нас. сви смо своји, једнаки, талентовани, посебни, сви смо другачији. потискујемо духове бивших и упокојених ђака Карловачке гимназије, али на крају из ње излазимо са свим добрим особинама тих духова и остављамо их на миру да дочекају неке нове генерације.

Tеодора

к2

***

ПЕСМА О КАРЛОВАЧКОЈ

 

Када се крене из Новог Сада

Прелепога у равници града,

Стижеш тада до Петроварадина

до Дунава и до Срема дивна.

У Срему су прелепи Карловци

окићени грожђем и вином,

светим храмом, чесмом, омладином.

Најлепша је гимназија моја,

пуна знања, мудрости, спокоја.

Поносна сам што сам део тога,

Бранковога духа песничкога.

 

Симонида

кг

Фотографисала: Симонида Јовин

***

Карловачка гимназија

Слобода духа. Толеранција. Неговање различитости. Иза сваких врата ове старе грађевине, ове три ствари нас увек сачекају да пожеле добродошлицу. Свако ко је крочио овим ходницима осетио је мирис дома. Наше уточиште, што је старије, то је лепше и раскошније. Њена раскош скрива се пре свега у насмејаним лицима деце па и у животним лекцијама које професори дубоко урежу у мисли својих ђака. Постоји један део срца који сваки карловачки ђак остави њој за собом. Тај дух који тумара ходницима вечности је нешто што ниједна друга школа не поседује. Енергија сваке душе у тој установи, која је утихнула смрћу или тек треба да се распламса својим рођењем је оно што Карловачку гимназију одваја као посебну. Јер ово је наш дом, чак иако смо километрима далеко одвојени од њега, онај мали део срца исијава својом лепотом коју је баш она гурнула са литице несигурности.

Николина

 

Screenshot_20200404_135223

Фотографисала: Теодора Савић, 2017.

***

Карловачка гимназија

Баш тамо у Карловцима, постоји та једна огромна грађевина са још већом душом.  Најлепша је онда кад видим баш ону другарицу из клупе насмејану, док сунце јарко сија и све су јаче та црвена и жута боја којима су покривени њени зидови. Бојим се кад би проговорила, рекла би за све пушкице и решења на гумицама, али сигурна сам да неће. Не би она нас одала, јер свако ко је имао прилику да прошета по њеним плочицама, осетио је добродошлицу и осећај сигурности који она пружа. И баш ти људи који нас уче шта су мореузи, лексеме, епитети, магнети, уче нас и шта је живот. Толеранција је оно што је у њеним зидовима, оно што је одувек било и сигурна сам да никада неће избледети. Могу се рушити зидови, али сигурна сам да ће душа ове гимназије, живети заувек.

Луција

к4

***

До самог уписа ова школа је мени била ништа више него бег од природних наука. Убрзо су почеле припреме већ ту сам упознала нове дивне људе а морам рећи и професори су ми много пријали, атмосфера је била скроз другачија него у основној школи. Своје недеље сам почела да гледам кроз то колико дана има до припрема. Помисао да не упаднем у ову школу је била неподношљива за мене, стога сам сав свој труд фокусирала на то да за годину дана будем у једној од тих клупа као редован ђак. Моји вршњаци се често жале на пут, а мени је то управо онај најслађи део. Удаљени смо од хаоса у граду, у Карловцима људи су пријатнији и љубазнији. Воле да попричају када те сретну у пролазу или у радњи. Поготово Пеђа, он ме је посебно одушевио својом љубазношћу када сам ушла у његову радњу по први пут, а исто важи и за Вили. Посебан период за мене представља јун у овој школи, то је време када су оцене закључене и када већину времена проводимо напољу. Професори допуштају ‘часове у природи’ и моменти док ми сви заједно седимо на клупама у дворишту су за мене непроцењиви. Ово је само једна од ситница за коју сматрам да чини нас ученике јединствене. Засигурно на мене највећи утисак оставља та топла атмосфера у нашој школи, однос ученика и професора је некад као између родитеља и детета, волим осећај сигурности који ми школа пружа. За мене Карловци ће увек бити једно место које се у тренуцима осећало више као моје родно место него Нови Сад.

Теодора Миливојевић

к15

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Карловачка гимназија,

пуна ђака и професора,

где су учионице пуне разних лица

као нека позорница.

Када слушамо је слушаоница

Када читамо је читаоница

Када смо вредни је радионица

Кад смо немирни је причаоница

Кад имамо контролни, мучионица

Али када славимо нешто, тада је најлепша рођендаоница.

Какво год ко имао мишљење,

она је друга кућа за нас гимназијалце.

Сви карловачки ђаци у њој имају моменте најлепше,

она увек чува све наше тајне.

Неки је воле, неки је не воле

Али за наша срца она има посебну вредност.

 

Марија

к23

Фотографисала : Маја Стокин

***

Карловачка гимназија је јединствено место за школовање у Србији, а ја бих се усудио да кажем, и на Балкану. Упечатљив утисак оставља само здање које је, поред непроцењивог историјског значаја, велелепно а у исту руку скромно и умерено. Њено здање додатно краси центар Сремских Карловаца који су и овако богати другим здањима од непроцењивог историјског и културног значаја. Онај други утисак, који остаје заувек, могу да искусе само они људи који проведу барем један део свог школовања у њој. То су сами ђаци, без којих она не би имала такву слатку душу коју јој свакодневним боравком, они удишу.

Петар

mde

Фотографисала : Анастасија Максимовић

***

Зграда коју просто не можете промашити, јаркe боја као сунце исијава Карловачка гимназија. У њу улазе многи, али из ње излазе будући интелектуалци. Таквих ђака, талената и бисера нигде другде не можете видети. Пролазећи кроз ходнике можеш да се вратиш у назад а да ти не треба времеплов. Чућеш смех, радост, песме, поезије, мишљења, дебате, ћаскања и много тога другог. Ако мислиш да ћеш се вратити у садашњост илазећи у двориште, прешао си се, тамо ћеш чути толико језика да ћеш заборавити свој. Бити ђак Карловачке гимназије значи бити радостан сваки дан, желећи што пре да се вратиш њој. Значи имати најдивнији период живота, значи одрасти и градити себе у њој као и изаћи из ње са великим искуством, незаборавним успоменама, као велики човек.

Анастасија

 

sdr

Фотографија: Анастасија Максимовић

***

Школа је место које је први корак ка бољем животу касније. Ова школа представља неку почетну дечију позицију и припрему за мој даљи развој. Моји први дани у школи били су фасцинантни. Волела сам своју школу већ на први поглед и та љубав је расла из дана у дан. Од јутра које је почињало када отворим велика врата и угледам гомилу мојих омиљених графикона по зидовима и клупама школе. Сваки наставник у нашој школи је посебан на свој начин – труди се да нам што боље пренесе своје дугогодишње искуство.  Дели са нама своје знање и мотивише нас да пружимо најбоље од себе у животу. Библиотека Карловачке гимназије по мени спада у једну од најлепших просторија наше школе јер су њене књиге поклон пријатеља гимназије, добротвора, бивших ђака и испуњавају ту просторију старим мирисом знања.

„За нашу школу везују нас лепе успомене, смех и радост, туга и сузе и некада ће нам бити жао што живот нашу младост узе.“

Клара

к13

***

Моја љубав према Карловачкој гимназији почела је 2017. године када сам као првак ушетала у ходнике те прелепе грађевине. Дугачки ходници који имају своју причу и историју коју носе у зидовима пуним слика које представљају отисак бивших ђака. Сама мисао да сам и ја део те историје и да ће будући ђаци осетити исто што сам и ја, чини ме срећном. Наше школовање у овој гимназији је праћено са безброј незаборавних и поучних ситуација које ћемо понети са собом када се будемо опраштали. Поред тога ми ћемо напустити нашу вољену Карловачку гимназију са пријатељствима која ће увек бити посебна јер су стечена у најлепшим годинама наших живота.

Ања

 

к22

Фотографисала: Маја Стокин

***

Већ три године имам осећај као да сам војник који се вратио кући након дуге битке. Већ три године лижем своје ране и стидљиво их чувам. Не будим се са страхом од бомби увреда нити морам да размишљам како ћу да преживим још само један дан. У Карловачкој ја не постојим само, ја живим. Имам неколико пријатеља који ме целу прихватају и воле. Дани су ми испуњени смехом и поенкад бригом због неког контролног. Сремски Карловци су тихо место и то ме смирује. Далеко сам од града и његовог хаоса. Карловачка ми је помогла да процветам. Увек ћу с поносом да будем карловачки ђак.

Наталија

dav

Фотографисала: Наталија Ђорђевић

***

Моја школа за мене представља други дом. У њој се осећам сигурно, далеко од свега што ме мучи, она ме чува и прихвата. У њој сам упознала најбоље људе, људе који су ми повратили наду у човечанство. Пријатеље за цео живот. У њој сам пронашла део себе, део себе који нисам ни знала да ми је недостајао. Најлепши период мог живота започео је оног дана када сам први пут крочила у Карловачку гимназију.

Дејана

к16

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Карловачка гимназија је најстарија српска гимназија. Основана је пре 229 година. Понекад, док шетам ходницима гимазије размишљам:„Колико је само људи пролазило овим истим ходницима ?”, „Колико младих људи је ишло у исту ову гимазију ?”, „Многи од њих постали су велике и значајне личности, а чак и ако нису били познати, свакако су били део образованих кругова српског друштва.”. Сваки пут када размишљам о томе, та ме чињеница увек задиви и учини поносном што сам и ја сада ђак исте ове гимназије. Ова гимназија је савршено место за учење језика и њен амбијент има посебну атмосферу. Такође, срећна сам што сам уписала Карловачку гимназију и због тога што сам стекла пуно добрих пријатеља и зближила се са неким старим. Ова гимназија је за мене једно дивно и интересантно искуство. Где год да одем, каква год особа да постанем, чиме год да се будем бавила, никад се нећу покајати што сам била ђак Карловачке гимназије.

Милица

к3

***

Тренуци проведени у Карловачкој гимназији и све остале утиске били су за мене више него осећања љубави. Сваки радни дан долазећи и проводећи у овој гимназији терали су ме да уживам и да схватим како је заправпо лепо живети и како учење може да буде само задовољство. Јесте, наравно је било пуно проблема, нервозе и немира, али све је то било замењено дивним тренуцима, смиреношћу, радошћу, нежношћу и наравно љубављу. Све увек пролази, то је оно што ме теши, а и у исто време забрињава, јер схватећи да ће проћи и оно на шта сам навикла, губим драгоцени делић свог живота. Остаће успомене то је оно што ме још увек држи, успомене на гласну тишину карловачких зидова и клупа. Такође оно што ми је најважније, а то су моји пријатељи, које сам срела у тој гимназији и који су ме прихватили таква каква јесам. За то сам и захвална Карловачкој, јер су они ти које чине ту гимназију још лепшом. Наравно генерације се мењају, али зато гимназија увек остаје иста.

Стефани

кг

***

Непроцењив осећај. Улазиш у школу, трчиш на час после испијања кафе у ,,Вилењаку”. Седиш у клупи, упијаш знање од професора. Дочекаш одмор, седиш са најбољим пријатељем на клупи, грицкате понешто и слушате музику…

Баш зато што је и најстарија гимназија у Србији, зато је и најбоља. ,,Она” има јаку енергију којом привлачи само посебне људе. Првенствено по изгледу, па онда и по професорима и ученицима. Без насиља, без претеране мржње и без осуђивања. Када крочиш у Карловачку гимназију, обузме те нека жеља да останеш тамо заувек. Зидови, прозори, клупе, причају с тобом, и свака од њих увек има да ти каже нешто ново. Затвараш тешку капију и излазиш из тог магичног дворца. Кажеш у себи ,,То је моја школа.” Да сам се поново родила, опет бих изабрала исту школу, исти разред и исто одељење.

Уна

к24

Фотографија: Маја Стокин

***

Сваког јутра она је ту, на истом месту, годинама. И била је ту, са истим прозорима и вратима и са истим духом, оног дана кад сам полагала пријемни испит. И увек је ту, и кад сам стајала код учионице број двадесет и пет, зурећи у њено двориште, мислећи да ми се цео свет срушио и да нема изласка. Ту је била и кад сам била неизмерно срећна. Милион пута ме је дочекала и испратила кући са осмехом. И биће ту да инспирише следеће генерације. И сутра, кад  се заврше моји средњошколски дани, увек ћу знати да ћу моћи да се вратим. И кад се вратим, сигурно знам, да ћу осетити исти њен дух и њену топлину. И када ми је тешко, сетим се колико сам заправо срећна што имам прилику да будем члан ове величанствене гимназије. Волим је, зато што је успела да ми пружи уточиште и што ми је дала дивне успомене. За неколико година, када се поново будем осврнула , она ће за  мене бити место препуно дивних успомена, које никада неће остарити и увек живеће у њеним зидовима. Хвала, што ћеш увек бити са мном, моја Карловачка гимназијо!

Драгана

***

Ђачки растанак

На међи детињства и одрастања спознали смо своје кораке у Карловачкој гимназији и од првог дана их пратимо док ходимо утабаним путем традиције свих претходних Бранкових песника. Не схватајући да су гимназијски дани у којима седимо у дворишту пролазни, не усуђујемо се да помислимо да растанак. Можда и јесу, можда и јесу пролазни сви ови наши прекратки дани, кашњења на часове или све наше небитне приче којима се смејемо до суза. Али то нам и није толико битно, јер знамо да смо направили нешто вечно од свих тих успомена и да ћемо заувек бити карловачки ђаци.

 

Николина Дикић

***

Карловачка гимназија

Моја школа је велика црвено-жута зграда,

у њој свестраност и разумевање влада.

У њој професора има пуно, ђака још више

И своко духом Карловачке гимназије одише.

Дрвена се отварају врата

и почиње час и дебата.

Имамо предмете свакојаке и теже и лаке

а после наставе и домаће додатке.

Сада је крај ове кратке песме ,

гимназија да се заборави не сме!

 

Милица Леко

***

У ову школу сам кренула са пуно брига јер нисам имала лепо искуство у основној школи. Била сам већ спремна да истрпим 4 године које су биле преда мном и да будем невидљива за свој разред и остале. Све се променило када сам кренула у школу. Пријатно сам се изненадила колико је све другачије и много боље него што сам замишљала. Стекла сам праве пријатеље  због којих сам желела да постанем болља особа, некако постала сам много срећнија. Карловци су ми прирасли к срцу као и вожња бусом. Сваки пут кад изађем из буса и видим Карловачку гимназију срце ми буде пуно и одмах кренем да се смејем јер просто обузме ме срећа коју је јако тешко описати. Сваки део Краловачке има своје успомене које настављају да живе и стварају се нове сменом генерација.  Можда некад није било лако али овде никад нисмо сами. Кажу да у Карловачк гимназијаима свог духа и ја мислим да је то истина јер сваки од нас ученика доприноси да никад не умре љубав према овој гимназији. Памтићу сваки тренутак који сам провела овде, макар био и ружан, јер и такви тренуци нам помажу да одрастемо и будемо боље особе. Једног дана поносно ћу препричавати својој деци догодовштине из ове гимназије и покушати да им усадим неку љубав и поштовање према овој гимназији.

Лидија

P91018-092116

Фотографија: Лидија Петровић

***

Свако ко уђе на врата ове велелепне грађевине, задиви се архитектуром, историјом и сматра то величином Карловачке гимназије. Али, њена величина се огледа и у ономе што само њени ђаци, садашњи и бивши, могу да осете. Дух који нас све повезује. Дух који нам дупушта да будемо одо што јесмо. Дух који прихвата све наше идеје и замисли. Да ли је до саме грађевине, њених прелепих витража, и њене улоге у историји, или пак, до места на ком се налази, на најлепшем брежуљку Фрушке горе, не знам. Знам само да ту чаролију осећам и да ме она гура у напредак и бољу будућност.

Марина Тодић

мт

Фотографија: Марина Тодић

***

За мене је Карловачка гимназија више од школе. Први пут кад сам закорачио у ову школу имао сам утисак да се налазим у некој древној грађевини која ми је личила на музеј, позориште, цркву, на све само не на школу. Само место где се школа налази је веома инспиративно за сваку врсту уметности. Ту је нека чудна енергија, спој архитектуре, историје, лепоте природе и мира, што Карловце издваја у односу на град. Тешко се та атмосфера може описати речима већ се мора доживети на свој начин. Дворска башта једно је од најлепших места у целим Карловцима. Волим понекад да седнем у сенку дрвећа и посматрам башту. Ту сам добио многе идеје за песме које стварам са својим бендом. Иако можда не делујем као неко ко је склон показивању и изражавању емоција, поготово не за место на коме проводим огроман део свог времена, за мене су Карловци заиста дивно место. Све до ове ванредне ситуације нисам ни мислио да школа може да ми недостаје.

Ђорђе Токин

***

Колико ми значи Карловачка гимназија?

Пре три године сам налетела на прву већу прекретницу у животу – одабир средње школе. Карловачка гимназија ми је у том тренутку деловала као светло на крају тунела, али када сам је уписала имала сам осећај да сам погрешила. И тај осећај је био ту месецима. А она – почела сам да проналазим себе. Карловачка ми је донела оно што раније у школи нисам осећала, а то је истински осећај припадности, сигурности. Стекла сам дивне пријатеље на које знам да могу да се ослоним, који ме прихватају целу, воле ме и подржавају. Они чине моје средњошколске дане лепшим. Ојачала сам и везе са својом породицом.

Сада знам да је одлука да упишем Карловачку најбоља одлука у мом животу јер нигде другде не бих могла себе да замислим. Поносим се што сам њен ђак и један делић њене историје.

Душица Радованчевић

 

20191003_101713

Фотографија: Душица Радованчевић

***

Свакодневно срећем нове људе и свако од њих радознало ме пита у коју школу идем, свакоме са истим осмехом, истим поносом и диком одговорим кратко и јасно: “У Карловачку!” Увек чујем исто питање: “Гимназију? ЗАШТО?” И никада ми не досади одговор: “Зато што је понос бити ученик најстарије школе у нашој земљи, зато што је то једина школа са душом. Њени зидови поносно носе знање свих њених ђака а ходници сапућу стотинама година старе тајне. Зато што је једина школа у којој није срамота бити онакакв какав јеси. Зато што је једина школа у којој никада нећеш бити сам. Зато што је школа коју заволиш првим кораком, првим степеником. Зато што у њој не постоји неуспех, само лекције. Зато што је моја и зато што ће увек бити део мене, део који ми је показао ко сам заправо а шта тек треба да будем.” После тога видим само тужне, помало и сузне очи, људи једноставно увиде да предрасуде нису тачне, и као да жале што никада неће имати оно што ми имамо, љубав према грађевини, њеном духу и знању које нам пружа.

Eкатарина Јерковић

***

Моја школа се не може назвати типичном средњом школом. Ова гимназија се разликује од осталих по њеном духу, по различитости ученика и по разним занимацијама ученика које нисам приметила да ученици школа имају. Професори ове школе су много опуштенији, и посвећују нам свима пажњу, јер су одељења мала. Сви се међусобно дружимо и општепознато је да познанства која стекнемо у овој школи не завршавају се после школе, већ су за цео живот. Волим начин на који се осећам када крочим у ову установу, једноставно се осећам прихваћено и не осећам се чудно. Такође сви имамо привилегију да учествујемо у разним секцијама, што је предност за разлику од осталих школа. Сматрам да је хор нешто посебно и да цела група чини једну посебну заједницу коју спаја љубав према музици, а химна је песма која је омиљена међу нама ђацима , јер буди највише емоција и код млађих и код стариjих.

Eлена Лермајер

***

У почетку, за мене ова грађевина није била ништа више од старих, пустих просторија. Било ми је свеједно. Ишла сам у њу. Једног радног дана, празноглаво пролазећи кроз ходник пун фосила, дошло је то неко осећање које и даље не разумем. Оно је било попут неке прекретнице. Мој начин мишљења се променио и више није био туп, спознала сам себе мало дубље, открила оно што кажу да је таленат, и схватила да сам нашла неколико пријатеља сличних мени. Ова прича је једноставна, кратка и сирова. Ово место нових искустава драго ми је управо зато, јер је то место нових искустава.

Сара Салај

 

***

Школа је место где свакодневно проводимо доста времена. Она је посебно место за мене. Некад се радујем при уласку у њу, а некад при изласку.
Свако школу види на свој начин. Неком школа и учење представљају радост и задовољство, неком тешку муку и свакодневну обавезу. Ја, лично, волим школу и могу рећи да ми она,није представљала проблем, да ли зато јер волим да учим, да ли зато јер сам добар ђак или из неког трецег разлога-то не знам. Ипак и ја се некад уморим, пуно часова сваког дана није мало. Часови би некад могли да буду занимљивији. Али, ја сам задовољна са оним што школа за сад има, а за више, на неки начин би требало да се заложи сваки појединац. Знам да је наша школа најстарија гимназија и да је велики број генерација изашао из ње са добрим образовањем и зато се трудим да ублазим све њене недостатке. У школи учимо, стичемо нова знања која ће бити корисна за нашу будућност, дружимо се и међусобно размењујемо искуства. Поред шетњи и разговора на великим одморима, и тихог шапутања на часовима, у школи међу ученицима буде и по неки сукоб. Све се то брзо реши и заборави, памте се само оне лепе ствари. Наставници се труде на наше понашање буде што боље, а знање што веће.
Школа је заправо једно топло место и када си у њој слично је као када си код куће. Сви у њој функционишу као велика породица која заједно постиже засебне циљеве.

Теодора Милуновић

***

Дођох у тебе пре тачно три лета

са страхом и зебњом једнога детета

хоћу ли бити тебе достојна драга

јер сам превише слаба и мала

 

Саградише те прелепу људи честити и свети

да омладину и српски народ просвети

О,гимназијо па ко ти таквој може одолети

када у Карловце дође да те не посети

 

Скоро да сам те упознала,твоју душу

када пред тобом стојим,или унутра седим

дивне гласове деце који кроз ходнике стружу

погледом према Дунаву плавом

који полако бледи

 

Да ли је година много или је мало

за време које ми је у теби преостало

времена немам да напишем

шта ми се све код тебе допало

 

Maрија Цвитановић

***

Карловачка гимназија je најлепша од свих школа које сам икада видела. Она је једна монументална, прелепа грађевина и изнутра и споља. Сам амбијент у којем се налази и здања која је окружују чине је још лепшом и посебном. Када уђем у њу имам осећај као да сам се вратила кроз векове и када пролазим њеним ходницима осетим дух времена који је свуда присутан. Допада ми се и веровање које се годинама преноси са генерације на генерацију да дух нашег познатог песника Бранка Радичевића који је и сам био карловачки ђак живи у њој. Поносна сам што сам и сама ђак најстарије српске гимназије коју су поред Бранка похађале и многе друге знамените личности које су важне за нашу историју и културу. Свиђа ми се што у гимназији могу много тога да научим без много тензије пошто влада опуштена атмосфера. Професори су пуни знања које нам преносе са изузетном лакоћом и дозвољавају нам слободу изражавања и негују нашу индивидуалност. Друштво у гимназији је различито са многим интересовањима, али ипак смо сви сложни и јединствени што је сматрам и најважније. У њој стичемо широко образовање које нам је добра основа за даље усавршавање. Ту сам упознала пријатеље за цео живот и увек ћу се сећати дана проведених у њој и радо јој се враћати кад год ме пут нанесе.

Teoдора Даничић

ЗАПИС ИЛИ ПЕСМА О ГИМНАЗИЈИ (Милош Црњански, _Стражилово_) (5 Apr 2020 at 20_32)

Фотографија: Тамара Адамовић

***

Бити ученик  Карловачке гимназије значи да не мораш до објашњаваш која је то школа и зашто си је уписао; значи поглед пун одобравања старих госпођа; значи да ћеш упознати другачије и аутентичне, и открити да најнеобичнији могу бити најискренији пријатељи; значи слушати предавања професора који са поносом чувају дух школе, откривати нове идеје, не стидети се да уживаш у сазнавању; бити ученик Карловачке гимназије значи незаборавна атмосфера Вилењака, “блејање” код Четири лава и расправе у школском дворишту.

Бити ученик Карловачке гимназије значи стајати на плећима великана.

Менча Лојаница

 

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in НАСТАВА НА ДАЉИНУ III

 

Ознаке: , ,

Старац Пајсије ДА БИ НЕКО ЈАСНО ВИДЕО ТРЕБА ДА ПОСЕДУЈЕ ЗДРАВЕ ОЧИ ДУШЕ

***

Да би неко јасно видео, треба да поседује здраве очи душе, јер само тада поседује унутарњу чистоту.

Сваки догађај човек тумачи у складу са својом помисли. Сваку ствар можеш да видиш са добре или са рђаве стране. (…) Од тога какве су помисли неког човека види се његово духовно стање. Људи доносе суд о томе у зависности од тога какав садржај имају њихове помисли. Ако њихове помисли не поседују духовни садржај, доносе погрешне закључке и другоме наносе неправду.“

 

Старац Пајсије; Из књиге ЧУВАЈТЕ ДУШУ, Београд, 2006

 

HEINRICH VOGELER - Fruhling 1897

HEINRICH VOGELER – Fruhling 1897

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 априла, 2020 in Старац Пајсије

 

Ознаке: ,

Aна Бландијана ЈА ВЕРУЈЕМ

Верујем,
Верујем да смо биљни народ,
Откуд иначе мир
У којем чекамо опадање лишћа?
Откуд смелост
Да се спуштамо низ тобоган сна
До близу смрти
Сигурни
Да ћемо поново бити кадри
Да се родимо.
Верујем да смо биљни народ-
Ко је икада видео
Дрво које се буни?

С румунског: Петру Крду
Анђели и биљке,

КОВ, Вршац, 2009.

 

raickovic 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 априла, 2020 in Бландијана