Франц Кафка МАЛА БАСНА

„Ах“, рече миш, „свет се сваког дана све више сужава. Испрва је био толико широк да ме је било страх; трчао сам и трчао, и осетио се толико срећан кад сам најзад десно и лево у даљини видео зидове; али ти дугачки зидови толико брзо хитају један ка другоме да се ја налазим већ у последњој соби, а онде у углу чека клопка у коју ћу утрчати.“ „Треба само да промениш правац трчања“, рече мачка и поједе га.

 

 

Франц Кафка О ПАРАБОЛAMA

„Многи се жале да су речи мудраца увек само параболе и да се у свакодневном животу не могу употребити, а ми имамо само тај једини живот. Када мудрац каже: „Пређи преко“, он не мисли да треба прећи на другу страну, што би се ипак још и могло постићи кад би резултат био вредан пређеног пута, него мисли на неко легендарно Преко, на нешто што не познајемо, што ни он не може поближе да опише и што нам, према томе, овде не може бити ни од какве помоћи. Све те параболе желе, заправо, рећи само то да је непојмљиво непојмљиво – а то смо знали. Оно, међутим, са чим се свакога дана мучимо, нешто је сасвим друго.

         На то ће рећи један: „Зашто се браните? Кад бисте слушали параболе и поступали како оне кажу, и сами бисте постали параболе, па се већ самим тим ослободили свакодневних мука.“

Други рече: „Кладим се да је и то парабола.“

Први рече: „Добио си.“

Други рече: „Али, на жалост, само у параболи.“

Први рече: „Не, у стварности; у параболи си изгубио.“

 

 

Иво Андрић ЊЕГОШЕВА ПОЕЗИЈА-ПОЕЗИЈА ВИСИНСКИХ ВАЗДУХА И ВЕЛИКИХ, СЛОБОДНИХ ПЕРСПЕКТИВА

***

„У Његошевом књижевном делу, фатални знак кососвске судбине свуда је присутан, и онда када песник не говори о њему, јер њиме је условљено цело поетско дело Његошево. У Његошевој поезији све је хијератички круто и право, упрошћено и сажето до нејасности, везано тврдо у један грчевит узао; све угашено, без другог сјаја осим унутарњег. Јер овде је преко свега прешао дах косовске мисли који је без милосрђа сажегао све оно што не „служи чести, ни имену“, а окаменио све оно што им служи да би вечито стајало тако и служило им. То је поезија висинских ваздуха и великих, слободних перспектива, са онолико украса само колико је могло да буде донесено у један збег. Све што није могло стати у барку спаса после једног потопа, све је одбачено. Отуд у том делу недостају читави комплекси осећања. Али отуд је и све оно што је у њему садржано разбијено до једног интензитета и распаљено до једног жара каквих је мало у светској књижевности.

(…) Taкво је књижевно дело тражила његова основна мисао од њега: Чисто небеско сунце, тврда земља којој смо дужни све, а између тога двога људи витезови који иду ка гробу, ка славном гробу, као јединој жељи и највећој срећи. Све оно што је у Његошевом делу испод тога или изнад тога, дато је само као резултат тешке борбе и болног отимања.

(…) Николај Велимировић, у својој књизи о Његошу, утврдио је са великом слободом духа и завидном ерудицијом сложеност мисаоног света његошевог, и он је несумњиво ближе истини кад каже да је Његошево гледање на свет и живот било, поред свега, ‘христолико’.

Његош сам је, каже се, једном приликом рекао, дивну реч о томе. Кад су му говорили да му се замера што је више човек него владика, он је одговорио: „Лакше је бити владика, него човјек“.  С друге стране, у целој нашој књижевности ми немамо ппоезије која би била ближе Богу и која би то била на узвишенији начин. То је за нас доста, јер то је све.

Него друго је било у питању. Реч познатог француског моралисте Риварола: Држава је лађа чије котве почивају у небесима, могла би се у пуној мери применити на Црну Гору Његошевог времена. Теократска владавина нарочитог типа одговарала је несумњиво најбоље тадашњем стању Црне Горе. И ту као и свему другом требало је „служити чести и имену“ . Требало је бити владика, као што је требало ратовати, као што је требало судити народу, снабдевати га житом и прахом и оловом и чувати га од штетних утицаја са стране, да се народ не поколеба, не изневери и „не потвори“. А за личне склоности и предилекције није било места ни времена ни оправдања.“

 

Одломак из есеја ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИ ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ, Уметник и његово дело, Есеји 2, Београд, БИГЗ, 1976.

Аутор: Мартин Црвеница

 

Отац Јустин Ћелијски ОКО ВИДЉИВОГ, И ИЗА ВИДЉИВОГ, ПРОСТИРЕ СЕ БЕЗОБАЛНО МОРЕ НЕВИДЉИВОГ

„Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог. Безбројни су облици у које се облачи невидљиво. Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце, али је невидљива и сила која га загрева. Видљива су многобројна сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз бескрајна пространства те се не сударају. Видљив је магнет, али је сила његова невидљива. Видљива је земља, али је тежа невидљива. Видљив је славуј, али је невидљива животна сила која га држи у постојању. Видљива су многа бића на земљи, али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће. али је невидљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.

(…) Све што је најглавније у човеку – невидљиво је. Око је човеково видљиво, али сила која оком гледа – невидљива је. Поступци су човекови видљиви, али сила која човеково хтење претвара у поступке – невидљива је. Тело је човеково видљиво, али је невидљива сила којојм тело живи, креће се и постоји. Назвати ту силу супстанцијом, душом, ентелехијом, животним полетом, вољом или којим другим називом, свеједно: она је невидљива. А то значи: видљиво биће које ми називамо човеком, живи и постоји нечим невидљивим.

Човек је најбољи пример како се невидљиво претвара у видљиво: његове невидљиве мисли, његова невидљива осећања, његове невидљиве жеље претварају се у видљива дела, у видљиве поступке, у видљиве подвиге. Ма с које стране посматран, човек, сваки човек је чудотворац самим тим што је човек, јер непрестано чудотвори: претвара невидљиво у видљиво. Брани ли част своју, гле, он брани нешто невидљиво, и готов је да за невидљивост жртвује оно што је видљиво на њему: тело своје. Као осећање, љубав је нешто невидљиво, али колико је живота жртвовано за њу, невидљиву! По бићу свом, савест је нешто најунутрашњије, најневидљивије; али по стварности својих пројава, шта је од ње очигледније и опипљивије? Људи заступају своја убеђења, иду у смрт за њих; а зар она нису нешто невидљиво? И уопште, све су човекове мисли, и осећања и жеље, и убеђења, у суштини, нешто невидљиво, иако су њихове манифестације очигледне и опипљиве. Видљиви човек је само пројава, пројекција невидљивог човека: спољашњи – унутрашњег. Видљиви стоји на невидљивом, и постоји невидљивим и од невидљивог.“

 

Из есеја НЕВИДЉИВО У ВИДЉИВОМ, Филозофске урвине, Београд, 1999.

 

 

Ненад Војводић ПЛАВИ КАМЕН

(Оцу)

Тежим путем стиже се до истине,
само нежност отвара оловна врата поноса.
Можда ће се нова слика исцртати
у напуштеном кревету детињства.
Комадић плавог камена бацам у небо
и он ми се, верно, изнова враћа
да њиме начиним запис
на кори породичног стабла.
Умор је предворје сна,
оштрица очеве косе сече сумрак и прве сенке.
Сувишне речи и дуге шутње,
па опет речи,
све до тренутка када кренем погрешним путем
и пробудим се у кавезу од стакла.
А неспокој и уморне руке
узалуд уточиште траже
у топлој тишини великог капута.

 

Из збирке 76 ПЕСАМА, Сремски Карловци: Каирос, 2020.

 

 

 

Ана Бландијана СВЕДОЦИ

Кривљи од оних које гледамо

само су они који гледају.

Сведок који не спречава злочин,

пажљиво га описујући

извињава се: „Не могу

две ствари истовремено“,

или: „Портрет жртве, анђеоски,

важнији је од њеног живота

овоземаљског“.

Криви не могу бити

само један, двојица или тројица,

кад војске сведока гледају

и чекају да се све заврши,

да џелат умре од старости,

а жртва, по други пут, у забораву,

да зло само од себе не престане

као што завршава тунел…

Стојимо висећи

о властитом питању

као застава

о вешалима

„Узалуд, одговара време, чекајте:

На суђењу Великим кошмарима

и сведоци су криви.“

 

(1987)

Превод: Петру Крду

Из збирке АНЂЕЛИ И БИЉКЕ, Вршац: КОВ, 2009.

 

Isaac Levitan