RSS

Иво Андрић  ЊЕГОШЕВА ПОЕЗИЈА-ПОЕЗИЈА ВИСИНСКИХ ВАЗДУХА И ВЕЛИКИХ, СЛОБОДНИХ ПЕРСПЕКТИВА

20 мај

***

„У Његошевом књижевном делу, фатални знак кососвске судбине свуда је присутан, и онда када песник не говори о њему, јер њиме је условљено цело поетско дело Његошево. У Његошевој поезији све је хијератички круто и право, упрошћено и сажето до нејасности, везано тврдо у један грчевит узао; све угашено, без другог сјаја осим унутарњег. Јер овде је преко свега прешао дах косовске мисли који је без милосрђа сажегао све оно што не „служи чести, ни имену“, а окаменио све оно што им служи да би вечито стајало тако и служило им. То је поезија висинских ваздуха и великих, слободних перспектива, са онолико украса само колико је могло да буде донесено у један збег. Све што није могло стати у барку спаса после једног потопа, све је одбачено. Отуд у том делу недостају читави комплекси осећања. Али отуд је и све оно што је у њему садржано разбијено до једног интензитета и распаљено до једног жара каквих је мало у светској књижевности.

(…) Taкво је књижевно дело тражила његова основна мисао од њега: Чисто небеско сунце, тврда земља којој смо дужни све, а између тога двога људи витезови који иду ка гробу, ка славном гробу, као јединој жељи и највећој срећи. Све оно што је у Његошевом делу испод тога или изнад тога, дато је само као резултат тешке борбе и болног отимања.

(…) Николај Велимировић, у својој књизи о Његошу, утврдио је са великом слободом духа и завидном ерудицијом сложеност мисаоног света његошевог, и он је несумњиво ближе истини кад каже да је Његошево гледање на свет и живот било, поред свега, ‘христолико’.

Његош сам је, каже се, једном приликом рекао, дивну реч о томе. Кад су му говорили да му се замера што је више човек него владика, он је одговорио: „Лакше је бити владика, него човјек“.  С друге стране, у целој нашој књижевности ми немамо ппоезије која би била ближе Богу и која би то била на узвишенији начин. То је за нас доста, јер то је све.

Него друго је било у питању. Реч познатог француског моралисте Риварола: Држава је лађа чије котве почивају у небесима, могла би се у пуној мери применити на Црну Гору Његошевог времена. Теократска владавина нарочитог типа одговарала је несумњиво најбоље тадашњем стању Црне Горе. И ту као и свему другом требало је „служити чести и имену“ . Требало је бити владика, као што је требало ратовати, као што је требало судити народу, снабдевати га житом и прахом и оловом и чувати га од штетних утицаја са стране, да се народ не поколеба, не изневери и „не потвори“. А за личне склоности и предилекције није било места ни времена ни оправдања.“

 

Одломак из есеја ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИ ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ, Уметник и његово дело, Есеји 2, Београд, БИГЗ, 1976.

њ1

Аутор: Мартин Црвеница

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 маја, 2020 инч Андрић

 

Ознаке: , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: