Даринка Јеврић ПЈЕСМА МОГА НАРАШТАЈА

Њихов смијешак изгнан из породичних албума
пјенуша струњен метал из њиховог даха
у пустош смјером гаврана, у димни брид зрака
игра овај вучји накот руски рулет с историјом.

 

У усијаном крвотоку охола равнодушност,
кристал мука, напросто
славјански тмаста зебња.
Младићи крхки, што појмили су сан,
буђење или смрт ко агрегатно стање живота.

 

Вазда затечени: у нехају, спокојству,
кушали суштину. Жарко.
Окове, снове и књиге на полицама. Досегли слућено
у магновењу. Бијес пророка.

 

Дјечаци крхки што усов им студи под кожом, под ноктом,
избивају из пакла
с Осмијехом Љуба Чупића
с Руком Принциповом.

 

А ишчитали слова с каменом календара
гњила писмена са лобање, мемлу срче, олује.
Већ удисали помало слеђену њежност
ка свом исходишту: у пансионима за самце
у собама од мастила,

 

Вјетрењаче времена, галије очас потонуле —
прска сипки тотем на вијеку,
на води; цвјетови ироније!

 

Час је да домаја удари благи ретуш на одсјај
нашег лица

 

 

Даринка Јеврић ПЈЕСНИК ПРЕД СТЕЋКОМ

… пристали смо,
дакле, на узмак, срамну завјетрину.
Поразу залог мукла саборност ова
чијег се смисла одричемо.
Задихан и свладан
невидјелицу удијеваш у иглу
сводиш мудре поруке да заметнеш траг.
Залуђеном – само ти се привиђа свјетлост,
фосфорне мрље на камену,
оплођен кристал.
И знам: спорна је премоћ овог свједочења стихом
над сасма нијемим споменом
гујом прошивеног срца;
о блажен цјелов мука, што
пребива у сумњи, згођен у дан
кад недостојни смо заветних речи.

 

 

Јустин Ћелијски ДОМ ДУШЕ МОЈЕ

Из мрачне печине тела свог гледам Те,

Господе,

и изгледам, и никако да сагледам.

А знам, предосећам и знам, да си Ти

једини архитект, Господе, који може

саградити вечни дом душе моје.

А зидари су:

молитва, сузе, пост, љубав, смерност,

кротост, трпљење, нада, жалостивост…

Онда је све човеково у покрету,

у узбуђењу,

у пријатном трепету, у градилачком

страху…

И тако узбуркано сунце лије на наш

земаљски свет тиху и мирну и

животворну светлост, која као да не зна

ни за какве буре и олује (…)

Човече,

небо је кров земљин.

Гле, колико ти је дато да растеш у

висину!

али толико исто и да се спушташ у

дубину!

Да не би висина врха била

несразмерна према дубини корена.

 

(Низ хучни водопад времена, Филозофске урвине)

 

Јустин Ћелијски ДАНАС ЈЕ ВИДОВ-ДАН…

***

Данас је Видов-дан, браћо моја, да би отворили душе наше, ране наше, да нас Христос види, да нас види наш распети Бог. Данас је Видов-дан, да би отворили наше закречене гробове, да би пронашли све наше мртваце, које васкрснути треба. Данас је Видов-дан, да би видели како је огромно гробље наше, како је огромна множина мртваца наших, а како је мало и нимало моћи у нама да их васкрснемо, да их из гробова дигнемо. Видов-дан је данас , браћо драга, да би видели да је земља препуна мртвацима, и да не може опстати без Бога Који васкрсава, и да ће људи без Христа иструлети у гробовима грехова својих, и да ће човечанство извршити самоубиство од очајања, ако се не врати Христу и не падне пред ноге његове. ‒ О, да би данас на Видов-дан виделе очи наше да нас из гробова наших једнако васкрснути може васкрсли Бог Христос! ‒А он је тако благ; он је Бог благих вести: „ходите к мени сви који сте уморни; ходите к мени сви којима људи пелен пружају, ја ћу вас нахранити благим вестима. У пеленски горке дане ја вам доносим љиљански благе вести; ходите к Мени. Оставите грех, грех је увек горак, и не воли благе вести моје… Ходите к Мени“.

 

Из беседе Видов-дан у Оксфорду, Сетве и жетве, Београд: Манастир Ћелије, 2007.

 

 

Иван В. Лалић, ДУХОВНИ ЗАВИЧАЈ

Споменули сте духовни провинцијализам, у склопу са појмовима „усконационалног“ и „локално егзотичног“. Чини ми се да се такав провинцијализам може да изражава – и да се изражава – једнако и кроз својеврсне космополитске аспирације. ПРОВИНЦИЈАЛНИ ЈЕ ДУХ КОЈИ ОДБИЈА ДА СЕ СЕЋА, КОЈИ СЕ ОДРИЧЕ СВОЈИХ КООРДИНАТА ЗАДАТИХ У ЈЕЗИКУ – У ТРАДИЦИЈИ, ИСТОРИЈИ, СУДБИНИ, ДУХОВНОМ ПРОСТОРУ ТОГ ЈЕЗИКА. (Ко не извуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа или Рилкеа)…Међутим, тај „НАЦИОНАЛНИ ТЕРЕН“ – или свест да на њему стојите – само је један предуслов. РЕЧ ЈЕ О ТЛУ ГДЕ ПЕСНИК МОРА ДА ИМА СВОЈЕ КОРЕЊЕ – ако не жели да се помири са судбином биљке у саксији. Но то за мене не значи бирање некаквог, како рекосте, „наглашено националног„ пута; некакво затварање у круг појмова и тема везаних искључиво за споменуто тло – које је за мене она тачка, са које могу да чврсто искорачим и у којој налазим своју аутентичну равнотежу. Најзад, ТО ЈЕ ОНА ТАЧКА ИЗ КОЈЕ НАЈБОЉЕ ВИДИМ И НАЈПРЕЦИЗНИЈЕ ОДМЕРАВАМ ВРЕМЕ И ПРОСТОР; тачка-репер, која ми помаже да ствари доводим у праву визуру. (Када кажем Орфеј, ја мислим и на оне „трачке брегове, илирске горе“, тај прототип песничке судбине обликован је негде ту.) За мене појам онога што називате националним тереном превазилази деноминацију национално; ДУХОВНИ ЗАВИЧАЈ – јер о њему је реч – НИЈЕ НЕШТО ДВОДИМЕНЗИОНАЛНО, НЕШТО ЈЕДНОСМЕРНО. ПРЕ ГА ДОЖИВЉАВАМ КАО НЕКАКАВ СИСТЕМ КОНЦЕНТРИЧНИХ СФЕРА, СА СВОЈИМ ОДРЕЂЕНИМ СРЕДИШТЕМ. Када кажем Ресава, када кажем Византија, покушавам да нешто опште одредим посебним појмовима који су ми блиски. Када кажем Дела љубави, и то доведему у везу са Византијом, ја тражим известан склад, меру, систем, могућност тачног исказа – а не неки „наглашено национални правац кретања.“ИНАЧЕ УЛАЗ У СВЕТСКУ ПОЕЗИЈУ НАШЛИ СМО ДАВНО, ПРЕ МНОГО ВЕКОВА. ЗАБОРАВИЛО СЕ. Нашао га је касније, рецимо, и Лаза Костић. Данас су врата отворена. Проблем се јавља када нам није јасно како се тамо улази. (1970)Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997)

 

Преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com