***
„ Да, да, сви смо браћа. Али, само смрт или велике патње, велике несреће подсећају нас на то с правом и непобитном убедљивошћу , лишавајући нас наших земних церемонија, изводећи нас из круга свакодневног живота. (…) Он не може показати трунке бојазни да би то што је рекао, могло испасти неумесно, назвавши братом не само обичног пролазника, него краља или председника републике, знаменитог човека или милијардера. И нипошто, нипошто он не осећа икакву бојазан зато што би му сви опростили због његовог слепила, његовог блаженства. Не, уопште не због тога. Једноставно, он је сада од свих бољи. Десница Божја која га је дотакла, као да га је лишила имена, времена, простора. Он је сада, просто човек, коме су сви људи браћа…
И у нечему другом он је у праву; сви смо ми, у суштини, добри. Идем, дишем, видим, осећам – носим у себи живот, његову пуноћу и радост. Шта то значи? То значи да поимам, примам све што ме окружује, да све оно што ми је мило, пријатно и драго изазива у мени љубав. Зато што је живот, несумњиво, љубав, доброта, а ускраћивање љубави, доброте, увек је ускраћивање живота, и већ по себи, сама смрт. И, ево, он, тај слепац, позива ме док пролазим: „Погледај и мене, осети љубав и према мени; теби је све блиско у овом свету, овога дивног јутра – значи, и ја сам ти близак; а ако сам ти већ близак, не можеш бити безосећајан према мојој усамљености и беспомоћности, јер је крв моја, као и крв целог света, једна и иста твоја крв, јер је твоје чувство живота, заправо, чувство љубави, јер је свако страдање наше опште страдање које ремети нашу заједничку радост живота, то јест, осећање, које имамо једно за друго и осећање за све што постоји.“
Не утркујте се да се изједначите у свакодневном животу, у зависти, мржњи, злобном надметању.
У томе једнакости не може бити – никада је није било, неће је ни бити.
-
маја 1924.
Превод: Дејан Михаиловић
Прича СЛЕПАЦ; Из књиге СУНЧАНИЦА, Изабране приче (1920‒1927). Бернар. Стари Бановци – Дунав – Београд. 2010.
Ознаке: Бернар, Иван Буњин, Изабране приче, Слепац
***
„Зато су се почели јављати људи који су измишљали: како да се поново сви уједине тако да сваки, не престајући да воли себе више од свега, истовремено не смета ником другом, и да живе некако сви заједно у сложном друштву. Цели ратови су почели због те идеје. Сви који су ратовали истовремено су тврдо веровали да ће наука, премудрост и осећање самоодржања најзад натерати човека да се уједини у сложно и разумно друштво, и зато су се ради убрзавања ствари, „премудри“ трудили да што пре истребе „непремудре“ који не схватају њихову идеју, да не би сметали њиховој победи.“
Из приче САН СМЕШНОГ ЧОВЕКА, Издавачка радна организација Рад, Београд, 1983.
Ознаке: Достојевски, Сан смешног човека
***
„Главно је – воли друге као себе, ето шта је главно, и то је све, више ништа не треба: одмах ћеш наћи начин да се све организује и среди. Па ипак, ово је само стара истина коју су билион пута понављали и читали, али се није укоренила на земљи. „Свест о животу је изнед живота, познавање закона среће је – изнад среће“, ево са чиме се треба борити! И борићу се. Ако само сви буду хтели, одмах ће се све средити.““
Из приче САН СМЕШНОГ ЧОВЕКА
Ознаке: Достојевски, Сан смешног човека
***
„Мислим: сваки човек, без разлике, носи у себи једну такву планину. Већина, међутим, цео живот проведе у њеном подножју, окренутих леђа, док невидљива сенка планине тихо пада на све што кажу, учине или помисле. То је сенка старости. Под том сенком бројни проведу живот: рађају се као старци, умиру као старци. Ретки се окрену према планини и почну да се пењу, камен по камен, стену по стену, до њеног врха. А када се једном тамо попну, већина њих не издржи а да не погледа доле, ка оним несретним тачкама у подножју планине, које су сада ситне и мале, као да то више нису људи.
Тек се понеко, од оних ретких са врха планине, на крају само усправи да би посматрао, под ведрим небом, у тишини, остале врхове. Осећа колико је тамо високо поглед бистар и колико далеко сеже. А речи се ‒ ако се горе нешто и каже ‒ одмах стврдну као да су од камена. И тако постају део планине.“
Из књиге ВЕЛИКИ ЈУРИШ, Београд: Лагуна, 2019.
Ознаке: Велики јуриш, Лагуна, Слободан Владушић
(Читајући књигу СВЕТА ТРЕШЊА, друго допуњено издање „Филип Вишњић“, библиотека „Албатрос“, Београд, 2017)
У једном новинском чланку у дневном листу Политика пише да је оно што карактерише стил новинарства Зорана Радисављевића „осећање мере и урођена новинарска прецизност да се каже баш оно битно, а да се не претера у непримереном сентиментализму или улагивању саговорнику“.
Иста ова реченица могла би бити и главна одлика његове поезије, којом се, можда и несвесно, приближио Андрићевом идеалу да се и у уметности треба издићи до једноставности. Друга ствар коју можемо окарактерисати као специфичност и аутентичност збирке Света трешња јесте форма налик дневничкој. Испод сваке песме, у којој се у првом лицу песник обраћа читаоцу, забележен је датум њеног настанка и оне су у сваком од пет циклуса (Старе траље, Пријатељи, Антологија, Нове траље, Траљама на траље) поређане хронолошки. Песме Зорана Радисављевића одликује аутентичан песнички израз, сажет, језгровит, новинарски и симболички, без риме али не и без ритма, чини се као да је свака песма једна анегдота, његова или из живота њему ближњих, у чијој завршници он најчешће поентира провокативним питањем чији одговор тек наслућује или и сам покушава да докучи. Свака песма је запис настао након пажљивог посматрања и слушања саговорника (посебно у циклусу Пријатељи). Саговорник му је трешња („На сва моја питања треперењем одговара, кад заћутим и она заћути.“), али и јабланови („Они шуште жељни разговора“). Са њима размењује мисли, „од успомене до успомене, низ време, с намером некуд да крене“, са њима се не плаши самоће. С њима, у сенци, стоји, ко потоњи човек… И, како каже, плаши га сенка малог Сунца у себи…
У сличној атмосфери он уочава оне мале и велике ствари које дају боју свакодневици. У томе се огледа природа песникове свести да уочи мале суштине социјалне егзистенције и да им, потом, да обухватнији значењски оквир. Лирски субјект његових песама одлучио се и за гласно изрицање и својих стрепњи, жеља и хтења („Стрепи да га за шаку долара не продају“; „Мене све боли уморнији устајем него што легнем“; „Плашим се малог Сунца у себи, плашим се сенке коју мало Сунце прави“; „Давао сам се другима за себе нисам имао времена“; „Живео сам а свега остадох жељан“, „Хоћу још једном последњи пут да будем младић из Рашке“). Једна од најлепших жеља коју гласно изриче, а која сведочи о томе колико је песнику блиска и важна људскост, племенитост, лепа реч и љубав, изречена је у стиховима: „Хоћу да живим у свету где се срце не закључава“.
Збирка Света трешња једна је врста лирског дневника у којима Радисављевић сумира и дијагностикује догађаје које осећа као меру битних ствари и битних прелома у властитом трајању (смрт мајке и смрт оца), али су и оне баналне, свакодневне ситуације такође врло често окидач за занимљив закључак или анегдоту (док ујутро баца ђубре у контејнер, ставља веш у машину, док посматра сијалицу која трепери у купатилу, док посматра мраве на тераси како излазе из жардињере, док посматра лепе жене у солитеру или трамвају, невеселе старце, веселу децу…). Све ове сличице из живота само су редови и колоне у Божјој укрштеници који приморавају песника да се суочава са најважнијим темама: са животом и смрти. И та егзистенцијална запитаност над смислом човековог опстанка присутна је у већини песама и сваком циклусу ове збирке. Он констатује: „Сваким сам даном све ближи апсолутној слободи коју смрт доноси“; „Чини ми се смрт ће ми последњу чашу отети“; „Смрт чекам сваки дан потпуно неспреман“, „Лишајеви и маховине не лепе се на младо дрво“; „Уснио сам страшан сан ни мене нико више не може да пробуди“, „Јави ми Боже када ћу да умрем“). Смрт је једино поље у Божијој укрштеници које остаје празно до самог краја човековог живота, „омча“ од које стрепи. Па ипак, иако спознање о пролазности живота и лепоте изриче врло јасно („Не излазим више на улицу моја старост не може више да поднесе лепоту“), Радисављевић је писац који се не мири са егзистенцијалним ограничењима, чиме потврђује мисао Јосифа Бродског да је уметност реакција организма на властиту ограниченост. Унутар датих граница он настоји „док ослушкује над остарелим телом свог оца има ли живота још у њему“ да прошири време у вечност, тако што своју „мајку – змаја претвара у врапца који се свако јутро појављује на његовом прозору“, а драгу особу у „белу лептирицу која је у бесаним ноћима на његовом узглављу“. Са ближњима који су оставили неизбрисив траг у његовом живовању, он се не опрашта, они су и даље саставни део његове свакодневице. Јављају се свакодневно у лику врапца и лептирице, и сусрети са њима су знаци, синхроницитети који указују на то да је њихово присуство још увек живо и указују на песникову веру у извесност неког будућег сусрета. Смрт је, према песниковом доживљају, преводница од пролазног овостраног живота ка вечности.
С друге стране, колико год Радисављевић овим озбиљним темама приступао покаткад иронично, шеретски или меланхолично, врло је свестан да одговори на ова питања нису изван нас, већ у нама, и да свако свој пут ка спознаји мора остварити једино кроз самоспознају („Љуљам се с намером некуд да кренем далеко, да одем изван самоће, и овога себе, и овога себе, с друге стране зида“…).
Руски песник Гаврил Державин у својим стиховима каже да у забораву, односно пред реком заборава пропада све сем оног што не сачува „лира смела“. У сличном контексту можемо разумети и стихове Зорана Радисављевића и можда се управо у томе и крије највећа лепота ове збирке песама. У њој су преточене и у стихове заточене успомене са драгим бићима уз помоћ којих трага за смислом свог постојања, за „бојом вечности“, односно за лепотом. Поезија је стваралачки чин – могао би се поистоветити са чином цветања свете трешње, корен јој је дубоко у нама, а гране и мирисни цветови теже да пређу „с друге стране зида“, теже бескрају, теже вечности. Томе тежи наш песник и на тај пут позива и свог читаоца. Или, како би то песнички рекао Рилке, у једном стиху: „Ја рашћења жедан видех ‒ и у мени дрво (трешња) расте“.
Објављено у часопису НОВА ЗОРА, Часопис за књижевност и културу, број 60, Јуни 2019, СПДК Просвјета, Билећа.
Ознаке: Зора, Маја Стокин, СВЕТ(Л)Е УСПОМЕНЕ ЗОРАНА ХР. РАДИСАВЉЕВИЋА, Света трешња
Уметничка дела понајмање се могу досегнути критиком, каже Рилке. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима. Он каже: „Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком расправљању, приказу или предговору“. Стога је и овај приказ, пре свега, лично виђење и лични доживљај Крулановићеве поезије.
Збирка песама Радинка Крулановића Ad fontes трећа је његова објављена збирка. У једном од интервјуа ову збирку назива метафизички лиричном и наводи да се поред домунђавања са читаоцима, у најновијим песмама домунђава и са звездама. У њему дозрева један другачији свет, чије плодове, попут капљица росе, он, несебично и на радост, дарује читаочевим жудним уснама.
Крулановић још увек верује да се речима може изрећи зрно истине и блесак лепоте. Сматра да је не волети поезију једнако самоубиству. Понекад опхрван сумњом у себе и своје стварaлаштво, дубоко загледан у бездане живота, он ипак спознаје да је поезија за њега посланство, његова молитва и његов живот. Нуди читаоцу субјективан доживљај света, у коме он може да се препозна и у њему да учествује. Расуте речи сакупља и, попут чудотворца, претвара у кристале, а живот у лирику. Попут космичке пчеле, сакупља мед (суштину) и ставља га у песме (Вито Марковић) и, попут пчеле из приче старца Пајсија, он тражи цвеће на животној ливади. Поезија је свесност о свету, посебан поглед на стварност. Чини се да је за Крулановића постала филозофија и води га кроз живот, у нади да ће му Господ на том боготрагалачком путу, који он несебично открива читаоцу, дошапнути смисао свега. Песник је гласник лепоте, а лепота је глас Бога. Да би песма била суштински истинита она мора да буде израз искрене емоције и доживљаја. А да је реч о песнику за кога је Истина једнo од основних и најважнијих животних начела, откривамо већ у првој песми, којом је насловљен и читав циклус ‒ Аутопоетика исповести. У неочекивано отвореном монологу упућеном Господу, он огољава све своје слабости, гордости, кајања, али и своју решеност да ни по коју цену не скрене са свог ходочасничког пута. Лирска исповест Господу израз је песниковог напора да превазиђе сопствене слабости. Сваког јутра он му креће у сусрет, „Љепоте да се надаја“, јер, како каже: „Једно смо без другог Нико и Ништа. Заједно – Свијет. Живот.“ Према Крулановићу, Господ је крајња мера човековог сазревања. Без те мере развој би био бесмислено кретање, лутање без циља јер Вера, Нада и Љубав досежу дубље него што разум може докучити. Крулановићев сусрет са Господом заправо је храбро понирање у дубине властитог бића, откривање и упознавање непознатих предела своје душе. На том путовању, поред других људи, он упознаје и себе самог и превазилази време, простор и границе у себи. „Небо је завичај његов…“. Небо и Сунце на небу за њега су средиште и суштина космоса, божанство се манифестује кроз Сунце и Звезде. Он Пева: „Ништа се није десило, само смо бројали звијезде и небо дирали руком“; „Пјесма би хтјела да је попут Неба и да све буде плаво и да Ти личиш поезији, а поезија Теби…“; „Живот је плес на трапезу и гледање што дуже у Сунце…“. Он чак поручује ближњем: „Кад ти буде недостајало Сунца – бићу твоје Сунце“.
За себе каже да је „облака псалмопојац, који пјева да би живио, а живи да би пјевао, а не мари што други пјевати не умију“. Песник је за њега пророк недосањаног и недореченог, стваран само кад пева. Стихови којима можда најсликовитије заокружује ову мисао јесу: „У реч бих да сместим догађаје разне и да будем Логос што смислом све заче“.
Своје речи он упућује Господу, али и ближњима, онима који у њему буде емоцију. Поглед и осмех оно су што му код саговорника не промиче. Из њих настаје песма. Он каже: „Осмехом свићеш, очи ти жетвом злате…“; Гледала је тако дивно (тетка Бела); „Ако се икада будемо срели…гледаћу смело у твоје очи и да бескрај који слутим, памет моју неће да помути.“ Или: „Очи су ти пјесма, твој лик икона“; „Свјетлост си измолила…, Симониди дајеш очи“. Или у Мистици тужних очију: „Нијесу гледале мене, гледале су небо, цвијеће, ливаде росне. У пјесму нијесу могле стати зјенице твоје, јер су се разливале као мастило, просуто невјештом руком…“. И у небу и у очима он запажа увек само Светлост, у њима види одраз неба и као што у њима тражи сјај јутарњег сунца, он га другоме и несебично пружа. Попут своје песме и он стално гледа према горе, очекујући да смањи раздаљину између Неба и Земље. Заноси се оправдано чињеницом да је пут до висине и пада на једнакој удаљености. Песмом он одржава везу са небом, а небо садржи и у себи. У песми се, по њему, скрива свемир, мудрост мудраца.
У Ауто(по)етици српског отечества упознајемо Крулановића и као искреног патриоту. Србију види као земљу без главе, са расутим костима али сања да она „востане васкрсла“, да се састави и стане под капу небеску. Чини му се да вредности у које су његови преци веровали живе још једино у песми, да је тамо и српски народ. Иронично запажа да је Косово савременом човеку „глава на пладњу за Небо обешена“ . За њега Косово је кључна одредница српског идентитета. Оно је асоцијација на историјско сећање, национални идентитет и морални кодекс, што је све изведено из верско-епског наслеђа. И сам жртва оних са којима није политички истомишљеник, дубоко саосећа са сваким ко страда, те песме посвећује и својим савременицима, који су му, по духовном сродству, блиски. Свестан искушења пред која је стављен његов ближњи, Крулановић у својој поезији подсећа на поуке из прошлости, али је и спреман на жртву у времену садашњем. Сучељен, као и они у којима препознаје свој узор, са мукама, спознао је и меру људске издржљивости и нељудске суровости и научио је да „васкрсења не бива без смрти“, као и да се потпуна вера јавља из потпуне немоћи. Стога слуша само свој зов и зов своје савести и, попут распетог разбојника тражи спас у крсту који се назирао. Крст је постављен изнад пролазности и смрти, он је могућност спасења јер се на њему рађа нови (духовни) човек, ослобођен од греха. У својим стиховима напомиње да Голготу сви морамо проћи, подсећа нас да попети се на крст и није тако страшно. „Страшно је не попети се и не бити Њему налик, распет, а жив.“
На самом крају, могли бисмо рећи да се из збирке Ad fontes може закључити да песник на свет гледа онако како у њему и живи, са чврстим уверењем у своје ставове. У завршном делу своје збирке, насловљеном Уместо биографије, он напомиње да му је у животу најважније да не заборави да сања… Подсећа на сан као пут ка стваралачком чину, смели пробој из оквира овог света ка свету лепоте. А побуна сном макар једног човека, који се изнутра ослободио, против ропства које је споља наметнуто, јесте позив на побуну против живота који умањује и понижава човека. Његова поезија јесте управо позив читаоцу на препуштање таквом сну, на препуштање Поезији и Лепоти. Радосна поезија живота и лепота су човекове дужности, оне су најблаготоврније капљице росе на уснама жудним, у име којих се мора жртвовати свакодневни живот, његова добра и његов мир. Лепота није само циљ уметности, већ и циљ живота, али, пре свега, лепота као постојање, тј. претварање хаотичне изопачености света у лепоту космоса. Њоме се превазилази доба мртвих душа (Крулановић). О томе се Радинко Крулановић, преко својих стихова, домунђава и са звездама и са читаоцима, а, чини се, истински сведочи и својим животом. То је његово оружје. А како каже Бранко Ћопић: „Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.
СЛОВО, Часопис за српски језик, књижевност и културу, година XVI, Број 55-56, Јун Никшић, 2019.
Ознаке: Ad fontes, Маја Стокин, Радинко Крулановић
*
Три су сфере у којима се гради свет односа.
Прва: живот са природом. Однос је ту затамњен и неизрецив. Створења се крећу према нама, али нису кадра да допру до нас, и наше казивање Ти њима застаје на прагу језика.
Друга: живот са људима. Однос је ту очевидан и изрецив. Можемо да кажемо Ти и да нам се каже Ти.
Трећа: живот са духовним бићима. Однос је ту обавијен маглом, али се очитује мало-помало, безгласан, али језикотворан. Не чујемо никакво Ти, а ипак се осећамо ословљеним и одговарамо ‒обликујући, мислећи, делујући: нашим бићем говоримо основну реч а да нашим уснама не можемо да кажемо Ти.
Али, смемо ли да уведемо ванјезичко у свет основне речи?
У свакој сфери, захваљујући свакој ствари, што сада уочавамо, погледом дотичемо скут вечног Ти, из сваке ослушкујемо његов дах, на начин својствен свакој сфери у сваком Ти ословљавамо вечно Ти.
Превео с немачког: Јовица Аћин
Из књиге: ЈА И ТИ, Београд: Издавачко предузеће „Рад“, 1977.
„Дијалог мора бити стачна интеракција на онај начин на који је то формулисао Мартин Бубер. Бубер тврди да све оно што се у свету дешава заправо је у међупростору између ЈА и ТИ, а о ОНОМЕ се може говорити тек уколико између ЈА и ТИ остваримо онога минималног заједничког именитеља за нешто треће. У том смислу у дијалогу мора постојати напон између саговорника. Да би се могао попунити простор између ЈА и ТИ мора постојати искрена заинтересованост за другога.“
Дарко Танасковић, Из емисије Остави све и читај, РТС3
*
Свет је за човека двојак због његовог двојаког става.
Човеков став је двојак због двојности основних речи које је он способан да казује.
Основне речи нису речи свака за себе, него парови речи.
Једна основна реч је пар Ја‒Ти.
Друга основна реч је пар Ја‒Оно; при чему се такође, а да се основна реч не промени, Оно може заменити са Он или Она.
Према томе је човеково Ја двојако.
Јер Ја у основној речи Ја‒Ти је друго него у основној речи Ја‒Оно.
Основне речи не исказују нешто што би постојало ван њих, него изговорене заснивају неко постојање.
*
Основне речи изговарају се бићем.
Када је речено Ти, речено је и Ја из пара речи Ја‒Ти. Када је речено Оно, речено је и Ја из пара речи Ја‒Оно.
Основна реч Ја‒Ти може се изговорити само целим бићем.
Основна реч Ја‒Оно никада се не може изговорити целим бићем.
Превео с немачког: Јовица Аћин
Из књиге: ЈА И ТИ, Београд: Издавачко предузеће „Рад“, 1977.
Ознаке: Ја и ти, Дарко Танасковић, Мартин Бубер
„Дијалог је веома сложена појава и оно што се може запазити данас јесте то да понекад они који највише истичу важност дијалога највише доприносе томе да дијалога нема, односно да се дијалог гуши, формално се позивају на њега, с једне стране да би неки свој пројекат, формално, политички, могли оправдати или чак да умире сопствену савест. Култура дијалога је у озбиљној кризи. Због чега? Због тога што не постоји код многих људи свест о сопственом идентитету, односно о томе шта они јесу, уз сву отвореност и упитаност јер се човек мора стално преиспитивати, али нека темељна одређења морају постојати – ко сам ја и шта сам ја? То је прва претпоставка за успостављање дијалога. Друго – спремност за отварање према другоме, другачијем, и у том смислу управо ова идентитетска сигурност ти омогућава да се отвориш, а да не изгубиш себе, као што је онај студент у Фаусту продао душу ђаволу. Да би сазнао истину, изгубио је душу, а није сазнао истину. Дакле, потребна је спремност за отварање и спремност за аутентично уважавање саговорника. То је такође једна слаба тачка нашег осећаја за узајамност јер се често у разговор креће с тиме да се изнесе сопствено мишљење, да човек слуша сам себе, и, ако је могуће, не слушајући другога и његове аргументе убедити другога у исправност властите позиције. Дијалог мора бити стална интеракција на онај начин на који је то формулисао Мартин Бубер. Бубер тврди да све оно што се у свету дешава заправо је у међупростору између ЈА и ТИ, а о ОНОМЕ се може говорити тек уколико између ЈА и ТИ остваримо онога минималног заједничког именитеља за нешто треће. У том смислу у дијалогу мора постојати напон између саговорника. Да би се могао попунити простор између ЈА и ТИ мора постојати искрена заинтересованост за другога.“
Приредила: Маја Стокин
Из емисије ОСТАВИ СВЕ И ЧИТАЈ, РТС3
Ознаке: Дарко Танасковић, О дијалогу
***
„Веза са својим тлом, она веза која народ чини народом, духовном заједницом, није веза економска, него духовна. Она се изражава у обредима, међу којима су најважнији: поштовање гробова предака и посвећивање деце духовима тих предака. Кад оставља гробове предака, народ нестаје. То опажа и Милош Црњански у Сеобама. Обреди су онај битни израз везаности чланова у једну народну заједницу. Смисао за обреде је смисао за заједницу. У обредима се заједница чува као континуитет, као веза унука са дедовима. Тако је у архајском времену из којег и Словени долазе на Балкан. Заблуда романтичарске епохе је да су Словени могли са собом донети у нове пределе старе словенске обичаје и богове. Они су дошли ИЗГУБЉЕНИ, тражећи не само нов завичај, него саме себе, јер нема завичаја док народ не нађе самог себе! Ту где је нашао самог себе јест простор, ТОПОС нове самосвести, те је по тој самосвести могао и тај топос да се преобрази у завичај. Кад је реч о човеку, одлучујући је ЧОВЕК, а не место. Народ који живи у УТОПИЈИ, не само да нема завичаја, него се распада, нестаје, сем ако је та УТОПИЈА схваћена као духовна заједница чији опстанак не зависи од места. Али тада је реч о вери која више нема карактер старе, архајске, магијске, за одређено место везане вере, него о вери која је УНИВЕРЗАЛНА: као вера Мојсијева, вера Христова, вера Мухамедова (да се ограничимо на саму Европу и медитерански басен). Ту је УТОПИЈА нађена као заједница која више неће да буде земаљска (обредима везаним уз одређено тло), него хоће – па ако успе! – да буде НЕБЕСКА, независна од конкретног тла. Народ који се сели – мора нестати ако не прими овакву, нову, универзалну веру! Већ сам тај страх од нестанка – не од нестанка „моје“ личности, него од нестанка ЗАЈЕДНИЦЕ којој припадам – тај страх од ТАКВЕ смрти (не од „моје“ личне) гони човека у наручје НОВОЈ вери!“
ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ
Ознаке: Жарко Видовић
препознавања 