RSS

Месечне архиве: август 2020

Иво Андрић ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА

1

Будим се врео. Нека зора обећана.
И како ми је остало од старих:
Благодарим за сан и хлеб и секунд и помисо.
Угледах торањ, иза грања, што молитве прима;
Од стабла к стаблу венци разапети
Лозова лишћа. (Свечаност се слути
и радује тајно.) А сјај преко неба
И земље, румен сјај што расте
У очи и мисли, путује, шири се,
Витла, стреми, ако сте гледали,
Ко силна магла планинских понора,
Тек бескрајно већи.
И гле, то што снивах, сиромах Босанац и дете,
Да се прокљује једном модра опна изнад главе
И да се – види? чује? -, сад бива:
Смисао. Сталност. Без љаге промене, страха.
Добра лепота. Вест из далека.
Дело које се сања. Оно што човек
Један другом не може никад да каже.

Ал` то се само узалуд помишља: ни стаза ни имена.
Васион престол од немога злата.
Нови се сјајеви рађају и расту.
Све то
Још понајвише наличи таласу, и древну ритму, и
коначно, тишини.

2

Танак месец над Лунгарном. Жеља.
Путник сам. Горка прашина.
На једној клупи три Јевреја с великим амрелима,
На другој млада жена.
Ето како мене судбина искушава и заводи, ето!
Прилазим, поздрављам, седам.
Вади неке хартије, чита (претвара се да чита).
Познанство и жив разговор. Шетња.
„О, не, не! За тело не марим. Душу
тражим; сродност и разумевање.
Свет је подал и плитак, а самоћа
Судбина отмених душа.
Ја сам патила много. Увек незаслужено.
Нек оговарају! На имању живим.
Са шумом разговарам, са стаблима, господине;
Такав ми је карактер. Ах, необичне шетње!
А Ви које сте народности?“ – Јермен.
„Јермен! Ах, волим Арменију! Покољи! Страшно!
Ви мора да сте племић?“ – Још у 14 столећу
Разорен је наш замак. „Ах, дивно,
Причајте, молим Вас лепо. Причајте, причајте!
… не, то не! Господине!! Како можете тако шта?!“ –
После. Изврнут месец тоне.
Шетам. Језа ноћи и непозната града.
Желим да живим миран, у послу, изнад шљивика.

3

Иза предграђа, далеко,
На крају шума
Које бојажљиво круже око града,
На стрмој и неплодној равни,
Без имена и лепоте,
Опет те нађох.
Заробљен у једва чујном звуку
Који пролази осамљен овим крајем
То си ти,
Смислу и забораву,
Свих путева и снова.
Без среће. Без речи. Саме звезде слазе
У скут заспалу просјаку.
То ми се опет јављаш ти, у звуку,
И ово се чудо неће објавити никад,
Него ће увек ћутке расти у мени,
Док ме не испуни свега
и не понесе
Као најснажнија крила.

4

Ко ће знати времену крај,
ветру пут, тишини име,
и шта је то
што мени подгриза мисли и разара сан?

Сваке ноћи подмукли гости дођу,
невидљиви, нечујни,
и огњеним песком ми заспу уста и очи.

И док се упорно хватам за сећања
светла неба, мушког хода,
плодне самоће и дела,
они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни,
чекају да будем
мртво тело у мртвоме мраку.

Ал` мене јутро избавља и диже
небеским сунцем, водом, младим лишћем.
Музика ме вида,
И прамен нестална дима у даљини
крепи наду,
сећа на дане када сам знао за радост.

5

Још касно у ноћи
неће да се смири град.
Из првог сна ме трза дивљи крик,
У ноћ се расипа. Јаук или смијех?
Да л` љубав крију пусти паркови
Ил вино пију двојица,
Горко вино, у здравље исте жене?
О знам ја земљу и њене дарове.
Ја тражим сан,
Свет, дубок и непознат.

6

Заборављене радости. месеца јула.
Сад тамо у топлој тишини шљивик зашуми,
вече се слути.
Стазама које кући воде по неко хита.
Зелен вал, риба ил` птица
проломе тишину.
(Даљино, мајко свих жеља!)

Заспо је возар
на скели коју љуља
вал родне ријеке.

7

На туђем мору. Не прате мене
Сенке доброг воћњака
Ни вишеградска стаза, увек тужна
Бледе благослови.
Тону дарови у данима и мору;
Гину ожиљци рана и миловања…
За увек!

А изнад мене и неба и мора
Једино име, циљ и знак и снага:
Жеђ моја бескрајна времена и света.

8

Дани се гасе.
У ову јесен ничу жеље у мени
Ко у најлуђе пролеће.

Огромно небо јесењег дана.
Касне птице. Сан.
Сан у сну. И снови губе лице
У вечној магли снова.

Огромно небо и понор маштања,
а никог нема да ми руку дода.

Туђ ми је земаљски пут
и људско лице.

Само још ноћу, док пролазим улицама,
пустим и мрачним,
причини ми се да ме неко зове
по имену.

9

Да ли су стварност сунце и облаци?
Или се то светом проткан продужује сплет
Свирепих ноћних снова:

Језеро нише кулу и буктињу.
Мрак, пун бусија и бола без гласа.
Мочварне стазе варају и лажу. –
Тада се сетим сунца, и да сам био човек –
и с јауком се будим у светлост сива дана.
И још са прагова јаве
гледам како у лице мом дану,
из неке ужасне ноћи,
мрачна влага сипи.

10

Неизрециву снагу дају духу и телу
ћутање, понос никада не речен.

Знам топал мирис који има свила
љубавничка, и знам укочен поглед опроштајни,
и сласт, и жељу смрти
која иде као сенка за њом.
Ал` веће сласти не познадох од мисли:
да је небо, што сја над нама као обећање,
само гробница;
а достојанство једино
и једина молитва права:
оборене очи и уста која ћуте.

Моја ме мисао ко сјај невидљив води
док сам идем кроз ноћ и маглу.

Оставите коментар

Објављено од стране majaknjizevnost на 28 августа, 2020 инч Андрић

Ознаке: Иво Андрић, Шта сањам и шта ми се догађа

ПОЕЗИЈА КАО ВИД УПОРИШТА

24 авг

(АУТОПОЕТИЧКИ ИСКАЗИ ЂОРЂА СЛАДОЈА)

Ђорђо Сладоје рођен је 1954. у Клињи, у Херцеговини. Дипломирао је на групи за социологију, на Факултету политичких наука у Сарајеву. Објавио је књиге песама: Дневник несанице 1976, Велики пост 1984, Свакодневни уторник 1989, Трепетник 1992 и Плач Светог Саве 1995. године. Добио је награду листа Младост, награду Град писаца Херцег Нови, Змајеву награду Матице српске и награду Српске академије науке и уметности из фонда Бранка Ћопића.

***

Човјек је по природи својој подвојено биће. О томе су написани томови књига, о његовом животињском и његовом божанском порјеклу. Ту подвојеност пјесник у сваком тренутку и цјелим својим бићем осјећа. Пјесма заправо и јесте она жижа у којој се укрштају силнице из различитих свјетова. Из сјећања, из мита, из историје, из дјетињства, дакле из различитих животних искустава. Пјесма настаје у оном тренутку кад је биће отворено да прими све те подстицаје, све утиске извана, а истовремено и изнутра прибрано и способно да у језик у пјесму преведе све те утиске који долазе из унутрашњег доживљаја и из спољњег свијета.

***

Остаје тајна како једна ријеч призива другу, како оне творе стих и како се опет стихови окупљају у оно што зовемо пјесмом. Једни веле да је пјесма ствар хормона, ствар версификацијског нагона, ствар божанског надахнућа. Други ће опет рећи да је то један рационалан процес у коме пјесник свесно бира и мотиве и стилска средства. Дакле, сам чин стварања и поред свих напора и искустава, сам процес стварања пјесме, као и уосталом и процес рађања, остаје неодгонетнут. Ја припадам оној врсти пјесника за које је Лаза Костић рекао да су хладнокови што значи да већину пјесама дуго носим, пребијам по глави и углавном их састављам у шетњама, у осамама, па тако бива да се у неко доба појави један стих и онда напросто не знате шта ћете са њим јер немате довољно грађе, одустанете, да би се након годину, понекад и више изненада појавио, довео своју дружину и такве пјесме се зачас склапају.

***

Чини ми се да је важније то како пјесма дјелује на читаоца него то како се у читавом том процесу пјесник осјећа. Најважније у овом послу јесте да пјесма пренесе на читаоца ону енергију коју узима од пјесника. Не знам колико, у књигама које сам до сада објавио има пјесама које су то успјеле да ураде, надам се да ће барем пет шест мојих пјесама успјети да надживе свога аутора.

***

Епос и етнос заправо, традиција као синоним културе, као живо духовно насљеђе јесте објективна чињеница која нас обликује и као људе и као ствараоце. Свакоме од нас се као појединачан проблем поставља питање односа према том насљеђу. Наравно да се на традицији може паразитирати, може се с њом кокетирати, може се, као што се уосталом и чинило и чини, може се она негирати, може се до у бескрај славити, а у најбољем случају, она се може, не стваралачки превазићи, него обогатити, односно том књижевном насљеђу може се додати понеки наш стих.

***

У ровашу који је човјек направио откако је преузео надлежности врховног Творца, ми једва можемо да разумијемо и околности свакодневног живота или барем да дјелимично схватимо логику историје, а камоли да спознамо неке коначне и вјечне тајне, које су познате једино Творцу и понеком генију. Један од крупних проблема савременог човјека, па дакле и пјесника, духовних а богме и душевних проблема, како би учени рекли, религијске и метафизичке трансцеденције, јесте заправо немогућност да се пронађе неко чврсто упориште, да се пронађе онај центар који све дјелове држи у целини. Јован Дучић је рекао да је лирика највећи степен метафизике, али до оног бријега до кога очи на оба свјета гледају – само ријетки стижу.

***

У самом процјесу настајања пјесме контрола је узајамна. Некад је логика самог језика пресудна, некад су неки ирационални, заумни моменти пресудни на облик и на тон пјесме, мада је у другим приликама и рад такозваног лирског интелекта неизбјежан. Дешава се, а можда су такве пјесме и понајбоље, кад сам језик, који је и старији и паметнији од нас, коригује неке наше основне намјере и крајњи резултат никад није оно што је пјесник хтио свесно да каже. Кад се пјесма објави, кад се препусти читаоцу она се углавном сналази сама и ја јој ту мало помажем, осим кад ме понекад зовну да је кажем на књижевним вечерима. Углавном, чини ми се да је пјесникова дужност да остане уз ненаписане пјесме.

***

Отпор књижевног и језичког материјала у процесу стварања пјесме се подразумјева, али пјесма није нешто што уобручује и спутава оно о чему говори, него напротив мислим да пјесма управо омогућује да до ријечи дође аморфни и немушти свијет. Она заправо успоставља звучне, сликовне симболичке везе између рјечи и ствари. Она у ствари љепотом свог облика ублажује неке поразне истине о нашем боравку на земљи, о историјском насиљу, о нашој космичкој самоћи, о нашој трошности и пролазности. Пјесма јесте у ствари пут до оне ријечи која бијаше на почетку.

Приредила: Маја Стокин

Аутопоетички искази Ђорђа Сладоја преузети су из телевизијске емисије У ПРОЦЈЕПУ са РТВ програма, снимљеној 1997. године. Емисија је снимљена у режији Наде Травице, а уредник је Иван Обренов.