Стеван Раичковић У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.
На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке…)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

Спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш.

• 

  Муллин Владимир Евгеневич

 

Стеван Раичковић НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ

Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту
Урамљеном у зидове високе преко главе.
Тебе посматрају још и птице: као да те моле и ишту.

Мене не види нико Зурим из корова и траве
Дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја крв
расте
Из мене, као да отиче некуда, па тихо губим
снагу.

Само да се не покрене нешто: нека врата.
Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.
Ил цреп да не пукне изнад, од нечег: од птице, од
мачијег бата.

Тишина расте између нас: пење се као прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад. Осим ове песме.
О непозната.

• 

  Cristian Schloe

 

Стеван Раичковић ПОДНЕ

По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма:
Мали ужарени тренутак тачно у средини између
изласка и заласка
И ништа више.
(Или још само
Па и то већ узгред:
Једна свакодневна слика овде пред очима
Коју остварује округао живот часовника на
торњу
Склапањем својих руку
На молитву
У сунце.)
Ту би ствар ето могла да се и заврши
И то лепо,
(Не можда баш најлепше и најпуније
Као што доликује то песми која се као прва
буди
Испод дебелих наслага ћутања и тишине
Али ипак.)
Ово подне је сасвим обично
И ту почиње песма.
Треба скренути пар корака само иза угла
У мршаво зеленило
Улево где су стабла.
Човек неки
По свему ономе како изгледа
Сасвим обичан
У једноставном шеширу мало накривљеном
У пругастом капуту
Седи на клупи и штапом испред себе овлаш
исписује кругове у песку
Мало неправилне
Али ипак довољне да у њих стану све
прохујале године без остатка:
Три мале истинске љубави
И два велика рата
Једна птица младости која неће полетети о никад
више из круга
Ни преко танке црте.
Човек мало искреће главу и слуша: птица пева.
„Где пева птица“ пита човек и нагиње ухо над
своје дно
И ослушкује према грани.
Изгледа да је то рекао мало гласније
Заборавио се
И сад се уплашен као у љубавничком стиду диже
са клупе
И полази
Али се нагло враћа
И брише ногом своје кругове у песку
И смеши се још више узбуњен овом случајном
школском игром
И одлази
Овог пута у сасвим другом правцу него што је
то претходно наумио.
Иначе
По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма.

• 

  Клод Моне

 

Стеван Раичковић ВАРКА ОД ЛЕТА

Ни надали се нисмо а већ ето:
Скидамо са тела тек стављене крпе
И бацамо их где било, у ћошкове, на хрпе.
Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето.

То значи: живот! Опет смо наги крај воде.
Али стојимо дуго, а нико да каже – доста
И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!)
Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде.

Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка!
Са невидљивих брда ослушкујемо нешто друго:
Ослобађа се ветар и пада жир, шишарка…

Стојимо опет на мосту, под касним сунцем, дуго:
Испред нас, блеска сред града далеки кров од лима.
Испод: одлази река, сама, удовички, боје дима.

• 

 

Слободан Владушић ПРИЈАТЕЉ-У-ПРОШЛОСТИ

Али тај доживљај копни и полако нестаје ако не осетимо неку необичну блискост с том сликом или књиго„Сваки сусрет с великим делом, било сликом, било књигом, јесте доживљај, макар и најмањи. м, која нема везе с њиховом величином, већ с осећањем да се она обраћа управо нама. То је позив који нам она упућује. Уместо да кренемо даље, ка другој слици, ка другом роману, другом програму, тај позив нас моли да останемо ту, где јесмо, и да кренемо дубље. Кретање у дубину је узајамно. Како се ми крећемо у дубину дела, тако и дело путује у дубину нас. У једном тренутку ми ћемо бити у дубини дела, а оно ће се налазити у дубини нас. Тада реч „рецепција“ неће бити довољна да опише наш сусрет са сликом или романом или с њиховим ауторима. Тада ни силесија чињеница које би пред нас изнео дарежљиви стручњак-ерудита не би биле довољне да опишу ту слику или тај роман, јер стручњаци некада подсећају на агенте, који знају много и о људима које не воле пуно. Једина права реч која описује наш однос према тој слици, уметнику, роману или писцу јесте пријатељ-у-прошлости. То су заиста, наши пријатељи у прошлости. Људи који су с нама увек. Наши пријатељи које смо спремни да слушамо и који су спремни да слушају нас.“

Из књиге КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.