Заиста, живим у мрачно време! Безазлена реч је глупа. Безбрижно чело Знак је неосетљивости. Онај ко се смеје Само још није примио Ужасну вест.
Какво је то време у које је Разговор о дрвећу готово злочин Зато што подразумева ћутање о толиким злоделима! Зар онај што тамо мирно прелази улицу Збиља није код куће за своје пријатеље Који су у невољи?
Истина: још зарађујем за живот. Али верујте ми: пуким случајем. Ништа Од свега што чиним не даје ми за право да се сит наједем. Случајно сам поштеђен. (ако ме напусти срећа, Бићу изгубљен.)
Кажу ми: Једи и пиј! Буди срећан што имаш шта! Али како да једем и пијем Кад оно што поједем отимам гладноме, А чаша воде коју попијем недостаје жедноме? А ипак једем и пијем.
Волео бих и да сам мудар. У староставним књигама пише шта је мудро: Не мешати се у спор у свету и свој кратки век Проживети без страха. Одржати се и без насиља, Зло узвраћати добрим, Свје жеље не испуњавати, него их заборављати – Сматра се мудрим. Ја све то не мгу: Заиста, живим у мрачно време!
II
У градове сам дошао у време нереда Кад је у њима владала глад. Међу људе сам дошао у време буна И заједно са њима сам се бунио. Тако је протекло време Које ми је било дато на земљи.
Јео сам између битака, Легао сам на починак међу убице. Љубав сам водио немарно, А природу гледао без стрпљења. Тако је протекло време Које ми је било дато на земљи.
Путеви су у моје време водили у мочваре. Говор ме је одавао џелату. Мало шта сам могао. Али би властодршци, Надам сам се, седели безбедније да мене није. Тако ми је протекло време Које ми је било дато на земљи.
Снаге су биле слабе. Циљ је Лежао веома далеко. Био је јасно видљив, премда за мене Готово недостижан. Тако је протекло време Које ми је било дато на земљи.
III
Ви што ћете изронити из потопа У коме смо ми потонули, Спомените се, Кад будете говорили о нашим слабостима, И мрачног овог времена Коме сте умакли.
Јер ми смо ишли, мењајући земље чешће но ципеле, Кроз ратове класа, очајни Кад је само неправде, али не и буне било.
А знамо и сами: Мржња, чак и према подлости, Унакажава црте лица. Гнев, чак и онај због неправде, Чини глас промуклим. Ах, ми Што хтедосмо да припремимо тле за љубазност, Сами нисмо могли бити љубазни.
Али ви, кад најзад дође време Да човек човеку буде друг, Спомените нас се С трпељивошћу.
Бертолт Брехт (1898-1956) Превео са немачког Слободан Глумац
Опасност дигитализације је у томе што се друштво претвара у тоталитарну секту, упозорава Четверикова. А најефикаснији начин управљања људима који је разрађен у западним „центрима мозгова“, јесте изазивање осећања страха. У стању потчињености, очајања и безизлаза човек је спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио. Ширена од западне агентуре, „дигитализација школе“ је позвана да створи људе˗роботе, којима ће управљати светска недигитализовна елита.
ПИТАЊЕ:“Дигитални тоталитаризам. Како се то ради у Русији“ ‒ наставак је књиге „Трансхуманизам у руском образовању. Наша деца као роба“, и посвећена је кључној, са моје тачке гледишта, сфери нашег живота ‒ систему образовања.
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Данас, док се промовише програм „Дигитална економија“, све јасније видимо да је реч – не о новим технологијама – колико о измени свести људи и стварању новог система контроле. Одраслима је тешко изменити свест, зато се усредсређују на децу којoj се кроз промену система учења уводи другачији смисао и другачији стандарди мишљења и понашања. Многи родитељи већ виде како поколења тону све дубље и пропадају. Преображај образовања сада улази у одлучујући стадијум, пошто је заснован на Форсајт˗пројекту „Образовање 2030“, којим је постављен циљ да се у периоду 2022‒2030 ликвидирaју традиционални образовни системи. Тај пројекат је већ описан у књизи „Трансхуманизам у руском образовању“.
ПИТАЊЕ: Ко стоји иза идеје дигиталне економије, ко су глобални идеолози и скривени играчи?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Руски пројекат „Дигитална економија“ представља део светског програма за који је одговорна Светска банка.
Кључни ставови тог правца изложени су у књизи „Четврта индустријска револуција“ Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума у Давосу. Шваб је истицао да се „четврта индустријска револуција“ одиграва у сфери компјутеризоване индустријске производње („индустрија 4.0“), и води у дубоки социјални преображај, а најосетљивија тачка је држава, која се налази под притиском недржавних структура. Реч је, како о наднационалним системима, тако и о локалним заједницама, све до појединих група људи. У таквим условима држава ће у будућности морати да пристане на улогу центра за пружање услуга, а већина њених функција биће пренета на друге структуре.
То се односи и на систем образовања чије су преобликовање описали други идеолози глобализма – Џереми Рифкин у књизи „Трећа индустријска револуција“. Пошто је процес транснационализације свеобухватан, то значи да се шири у све сфере, иодвија у оквирима New Age концепта глобалног космичког разума. На тај начин се уводи дигитална економија и у Русији.
Књига „Дигитални тоталитаризам“ почиње погледом на кретање New Age-а, који је наследник вековима старог окултизма. Узгред, о његовом утицају код нас говори, на пример, чињеница да ће се крајем новембра у Санкт Петербургу одржати трећи међународни теозофски конгрес под покровитељством Канцеларије за управљање пословима председника Русије?! Као што је речено, он је позван да буде учесник у јачању система духовних вредности, заснованих на идејама и принципима теозофије, на чијим је темељима формиран New Age покрета.
Опасност је скривена у томе што се ствара друштво које функционише по моделу тоталитарне секте, у којој се стављају под контролу све три силе људске душе: осећања, воља и разум. Најефикаснији начин управљања, који су разрадили „центри мозгова“ и „лабораторије мисли“ на Западу, јесте изазивање страха у људима. То се постиже применом различитих инструмената менталне контроле, а сада и психичког терора, усмереног на трауматизовање свести, чији је крајњи резултат разарање личности. Човек је, када упадне у стање потчињености, очајања и безизлаза, спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио који му напишу моћници овог света, а који намеће тоталну присмотру, чиповање, потпуно одрицање од права на лични живот и све остало.
ПИТАЊЕ: А ко код нас лобира за те идеје?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Постоји неколико социјално˗политичких група које гурају тај пројекат. Али, међу њима нећемо срести представнике индустрије или пољопривреде, то јест људе који се баве реалном произоводњом.
Главну улогу у увођењу дигиталне економије играју четири социјалне групе.
Прва група су „дигитални еванђелисти“ (на крају крајева, они себе тако зову), који одговарају за стратешко усмеравање: измену свести, увођење дигитализације не само као политичког и социјалног, него и идеолошког пројекта. У њих се сврставају и запослени у представништву Стратешких иницијатива (АСИ), затим, Московска управна школа и Фонд „Сколково“, Висока школа економије, као и структуре повезане са њима. Ови људи су привржени особеном систему вредности: то што они раде веома подсећа на делатност тоталитарних секти које врше психичко програмирање људи одређеним језичким манипулацијама, усађујући људима у подсвест неке кључне ставове које они прихватају без рационалног поимања.
Друга група „интересената“ су представници финансијског бизниса. Није случајно што је управо банкама речено да стварају биометријски систем, јер, код њих је концентрисан највећи број информација о нашим грађанима.
Трећа група су ИТ компаније. При томе руске ИТ компаније представљају, у суштини, филијале транснационалних информационих корпорација и користе инострану технику. Зато њихови представници наглашавају да раде на међународном тржишту.
На крају, четврту групу представља чиновништво, део државног апарата који ради за интересе банака и ИТ бизниса. Најупечатљивији представник те групе је руководство московске администрације, које отворено признаје да је главни наручилац и покретач развоја информационих технологија — државни сектор, који ствара нови систем управљања. Опет, не случајно, Москва је заузела прво место на листи ОУН по индексу пружања електронских услуга.
У нашој земљи, веома моћни чиновнички апарат, фактички рашчишћава пут ИТ бизнису и омогућава оно што је у другим земљама немогуће. Што „ефикасније“ ради бирократски апарат, веће је поље делатности за приватни ИТ бизнис, који користи форму приватно‒државног партнерства и који може временом, истиснути државне структуре и почети да доминира. Ово се већ уочава у неким сферама. Зато код нас реализују пројекте које није могуће реализовати у западним државама.
ПИТАЊЕ: Шта на пример?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: На пример, 2018. године код нас је разматран предлог Закона о роботима који је припремила компанија Mail.ru Group, у коме је, први пут у свету, роботу дат статус правног лица. Тај предлог закона су представили чак и у Думи. Под снажном критиком — није прихваћен, међутим, од њега нису одустали.
Друга особеност процеса дигитализације у Русији је то што њени следбеници постојано апелују на некакву глобалну, месијанску ролу наше земље: као, ми морамо представити свету нешто ново, и наводно дигитална економија и вештачка интелигенција ће омогућити да то учинимо. Можете прочитати материјале Форума стратешких иницијатива из 2016. године, који је организовао АСИ. Тамо се налази презентација Националне технолошке иницијативе, коју су почели да разрађују када су Русији уведене прве санкције. Тада се код нас први пут разговарало о замени увоза, међутим, уместо програма реиндустријализације који је предложио РАН (Руска академија наука, прим прев.), прихваћена је Национална технолошка иницијатива коју је разрадио АСИ и руске компаније које се баве ризиком пословања, а која је била усмерена на стварање непостојећих тржишта у циљу јачања извозног потенцијала.
ПИТАЊЕ: Какве су још тенденције и идеје биле представљене на том Форуму?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То су криптовалуте, нови персонални системи безбедности и, главно, такозвани „неуронет“ – стварање новог поколења светске мреже на основу неурорачунарског интерфејса. Све то, како што видимо, није повезано са развојем реалног економског или индустријског сектора.
Но, на првом месту је извоз талената. Таленти су, по схватањима „дигиталаца“ – људи који могу за кратко време да створе нов и крајње исплатив бизнис. Друго је ‒ стварање нових технологија мишљења. Треће, стварање нових технологија образовања. Четврто, сфера игара, техника игара, игрофикација и она је била означено као сфера у којој Русија, по њиховом мишљењу, поседује стратешко преимућство. И, на крају, безбедоносне технологије. Све у свему, тамо су закључили да је мисија Русије у формирању нових културних кодова, захваљујући чему ће наша земља похрлити напред.
Занимљиве ствари о стратегијама за будућност изрекао је Димитриј Песков, специјални представник председника за дигитални и технолошки развој. На једној од „Тачака кључања“, тако се зове простор колективног рада младих, („У суштини „Тачка кључања“ је простор за колективни рад, који је намењен представницима сфера образовања, науке и бизниса – научника, бизнисмена и предузетника у технологији, државних службеника, чланова друштвених организација и професионалних друштава, студената, теоретичара и практичара, који служи да поделе своја искуства, резултате делатности, да пораде на новим моделима регионалног развоја, одвојено, свако у свом правцу и заједно.“ Прим. прев.) речено је да Русија мора да ствара стартапе (новооснована предузећа, прим.прев.), но, пошто народ с напором прихвата нове форме, потребно је дејствовати постепено, и узимајући у обзир православну културу, стварати православне стартапе – „на вери и неуротехнологијама… ка звездама, на љубави према Отаџбини, то јест на правилно схваћеној идеји патриотизма“, то су његове речи.
На форуму је јасно изнето ново схватање човека — као виртуелног бића. Управо је том циљу подређена цела дигитална технологија. И управо у сфери образовања активно раде све четири горе назначене групе, при томе, особито се труде банке и нови „евангелисти“. Зато у образовној сфери видимо, на пример, присуство Сбербанке.
ПИТАЊЕ: Колико је пројекат „Дигитална школа“ по Вашем мишљењу озбиљан и трајан?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Овај пројекат залужује највећу могућу пажњу. Он, узгред, има неколико паралелних имена: Московска електронска школа, Руска електронска школа… Постоји још и пројекат Савремена дигитална образовна средина, која унапређује обуку на даљину, дистанциону обуку. Претпостављам да ће се ови називи и даље множити, да се код људи не би појавило систематско разумевање онога што се дешава.
Ми смо некада имали програме, планове, постојао је Госплан, на крају. А шта је то пројекат? То је нешто од чега се може одустати у сваком тренутку, али, заједно са тим – то је нешто чиме се могу оправдати свакакви експерименти. То јест, пројекат је врло удобна форма. Да ли сте обратили пажњу да се данас увек користе речи „пројекат“ и „стратегија“? Стратегије су такође опште ствари, без конкретних планова.
Код нас су се још сачували државни стандарди, но многи од њих више нису обавезни и веома се широко тумаче. Сада су, на пример, увели стандард за дигиталне уџбенике, али нису увели СанПиНи (санитарне норме и правила, прим.прев.) и испоставило се да уводе непроверене технологије.
Но, суштина је у следећем: „дигитална школа“ није толико образовни, колико социјалнополитички пројекат, који представља механизам стварања новог, кастинског друштва, заснованог на социјалдарвнистичком, еугеничком принципу одабира или селекције. Дигиталне технологије су само део тог пројекта, а у стварности реч је о трансформацији самог процеса и садржаја учења, који подразумева усмеравање деце ка уским, специјализованим вештинама и њихово рано издвајање у одговарајуће каријерне групе, из којих више неће моћи да изађу. Када нам говоре о учењу током целог живота, говоре заправо о примитивном прихватању навика, вештина које се могу мењати у зависности од потреба послодавца.
ПИТАЊЕ: Мењају и систем оцењивања?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, уместо оцене знања ученика, уводи се систем оцене личности у облику индивидуалне трајекторије учења. То се зове Персонализована дигитална платформа индивидуалне обуке. Све што дете ради, његова постигнућа, промашаји, недостаци, мора бити представљено у његовом „дигиталном профилу“, или „дигиталном трагу“ као се то сад цинично зове. У одређеном електронском досијеу уносиће се све информације о детету, како позитивне, тако и негативне. А даље, пошто се спремају да укину јединствен државни испит и систем оцењивања од 1 до 5 и уведу вишебодовни систем, кристалише се јасна слика: дете уводе у одређени калуп, одређујући куда треба да иде и чиме да се бави, а промена задатог положаја неће бити могућа.
Ако су у совјетско време деца у оквирима школског програма добијала једнак квалитативни минимум знања, а даље, у зависности од својих способности и склоности бирала специјализацију, сада професионална оријентација почиње веома рано. А поставља се питање уколико човек од детињства изучава само техничке дисциплине, али не и друштвене, или обрнуто, да ли ће моћи касније да промени нешто у својој судбини, јер „дигитални траг“ то неће дозволити.
У том смислу врло је карактеристичан говор Сергеја Собјанина пред учитељима. Градоначелник Москве је изјавио да је један од глобалних задатака Московске електронске школе добијање више података о детету, стварање масе информација које треба обрађивати и пратити како користе детету. А не тако давно, изричито је тврдио да се персонализована платформа за индивидуално учење, уводи зато што деца поседују различите способности да би, у складу са тим, они који заостају и они који су напредни били обучавани на различите начине. То, јасно, искључује могућност да сви добију неопходно основно образовање. То јест, ми видимо да се под „дигиталним“ образовањем од самог почетка мисли на кастинско образовање.
ПИТАЊЕ: Сада се оно у школама уводи после деветог разреда?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, то и јесте припрема за увођење још радикалнијег, кастинског образовања. Ректор ВШЕ Јарослав Кузминов објашњавао је како ће оцењивати децу. У електронске уџбенике биће уграђена вештачка интелигенција која ће одређивати успех ученика према резултатима постигнутим у решавању задатака и додељивати му одређени алгоритам. Слабим – слабо, напредним – напредно, а учитељ ће бити нека врста тутора. То је још једна од поставки Дигиталне школе – учитељ ће бити ослобођен рутинског рада, свечано објављују људи који не схватају да рад учитеља и јесте „рутина“ – непоходно, из дана у дан, општење са сваким учеником, провера домаћих задатака, разјашњења, објашњења, исправке! Не схватајући ово, неспособни, они најважнији посао, који захтева живо учешће учитеља – преносе на вештачку интелигенцију.
Предводник овог правца је Московска електронска школа, о којој смо већ говорили. Иза ње стоји и штедро је финансира московски Департмент за образовање. Но, ти учитељи, који добијају немали новац за примену дигиталних технологија, постају гробари своје професије. У тренутку када се наставници већ удаљавају из школа, више није могуће сакрити овај процес и зато, видимо, заинтересована лица су решила да предупреде наше критике и јавно огласе своје циљеве, надајући се да је свест људи већ обрађена и спремна за некритичко прихватање. Пре неколико година, када је Кудринов Фонд за развој грађанских иницијатива, изнео на разматрање пројекат кастинског образовања на Далеком истоку, био је одбијен због великог противљења родитеља. Они су тада планирали су да децу поделе на следеће четири касте: индустријски радници, сељаци, послуга и креативна класа. Данас реанимирају тај исти пројекат, само у много блажем облику. Да ли ти људи лоше знају историју, или мисле да смо све заборавили о сличним експериментима.
Но, главно је нешто друго. Сами „дигиталци“ истичу да је дигитално друштво – информационо друштво, а то значи да свако од нас има могућност да дође до сваке информацију на интернету, да пронађе документ, аналитички материјал, резултате истраживања. Но, због нечега они сматрају да ми немамо потребне информације и да ћемо, као у ери пре интернета, мирно слушати њихове речи. А из тих података се види да се у Русији остварује варијанта дигиталне колонизације. Што се више дигитализујемо у већу зависност упадамо.
Када знамо да су сви сертификати за шифровање и лозинке инострани, требало би, ваљда, да наступи отрежњење. Исто као и од сазнања чињенице да нам је програм дигиталне економије дала Светска банка и Консултативни савет за иностране инвестиције (КСИИ), који је главна лобирајућа структура и обједињује најкрупније ТНК (транснационалне компаније, прим.прев.) света. Ако се представници КСИИ скупљају једном годишње у Горког 9 (председничка резиденција, прим.прев.) под покровитељством премијера и оцењују наше законе, норме за стварање угодне климе за стране инвестиције, онда је о нашем националном суверенитету врло тешко говорити.
ПИТАЊЕ: А да ли је и на Западу образовање кастинско?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно, и то је пре свега карактеристично за Енглеску. Није тајна, да је та земља – домовина расизма, зато се елита тамо и васпитавала као раса господара. Зар је случајно Хитлер, стварајући Трећи рајх, за пример узео Енглезе? Постоји добра књига „Енглески корени немачког нацизма“, у енглеском издању наслов је другачији, но његов смисао је управо тај. У Британији су све образовне установе створене за одређени социјални састав ученика, и зато су се тамо сачувале школе за елите и класичне гимназије, апсолутно затворене за било какве „дигиталне“ иновације. А за широке слојеве становништва (не заборавимо интензивне миграционе процесе!) уводи се примитивна, дигитална школа. Исто тако и јединствен државни испит, првобитно је у САД уведен за децу која су имала знаке менталне заосталости.
Такође, важно је приметити да у Еврпи постоје школе различитих религиозних заједница, на пример католичке, лутеранске и друге, које се чврсто држе својих стандарда и не уводе дигиталне технологије. То се посебно односи на језуитске школе.
Ми смо имали универзалну совјетску школу, обавезну за све ученике, која је обезбеђивала висок ниво образовања. И сада, користећи се нашом, совјетском тезом, да школе морају бити једнаке, лобисти „дигитализације“ уводе једнообразну дигиталну школу, хтели ми то или не. Чак и православним гимназијама намећу дигиталну концепцију. Лукавство се састоји у томе, што „дигиталци“ не могу отворено да прогласе „кастински систем“, зато новине уводе посредно, диференцирано, лицемерно их прикривајући бригом за чување и развијање индивидуалности сваког детета.
Но, они занемарују чињеницу да постоје одређене етапе у формирању когнитивних функција детета. То је веома сложен и дуготрајан процес, који познају педагози. Немогуће је на раним етапама развоја одредити шта ће дете постати. Тим пре што дигитални приступне открива способности, већ усмерава људе у заданом правцу, смештајући их у чврсте оквире. Тако је Собјанин, образлажући индивидуалну обуку, изјавио да сва деца поседују различита умећа и навике. Но, биће да није теко – с навикама и умећем деца се не рађају, већ их уче! Чему их научиш – то ће и бити. Тако да ће се једни претворити у људе „дугмиће“ (људе који само притискају дугмиће, прекидаче како су обучени, без размишљања, прим.прев.) (термин „дигиталца“ Димитрија Пескова), а други програмери тих „дугмића“.
При томе, деци „дугмићима“ спремљена је судбина „нечовека“, опслужујућег персонала. Иако се у „Атласу нових професија“, који су саставили „дигиталци“ говори о „архитектама виртуелних светова“ и другим специјалностима које прелепо звуче, у реалности, у епохи интернет трговине, видимо све више „курира“ чији број расте веома брзо. Дигитално образовање је нужно за одгајање будућих „курира“, зато што „курир“ мисли у суженом дијапазону, где је најважније – испунити две˗три примитивне функције.
Но, паралелно са тим, стварају се и специјалне установе за „елиту“ које функционишу на сасвим другим принципима то су школе за децу богатих родитеља у којима се не примењује дигитализација.
ПИТАЊЕ: Да ли се на Западу, на неки начин, противе дигиталном образовању?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Пошто је у Европи систем одавно изграђен, он је конзервативан; тамо елита контролише те процесе чувајући за себе сегмент који омогућава да се део деце образује на одређени начин. А основно, већинско становништво је „разблажено“ новим етничким потоцима. Отпор би могли да пруже само аутохтони Европљани са својим богатим искуством професионалног удруживања и политичке борбе, али не и мигранти, којима је веома лако управљати и које је веома лако усмеравати.
Међутим, код европских интелектуалаца постоји покушај да започну озбиљан разговор о опасним странама дигиталног образовања. Појавило се пуно литературе о штетним последицама дигиталне школе, конкретније – о електромагнетном зрачењу. Та тема се код нас готово не покреће, а у Француској, на пример, постоји закон из 2015. по коме су покушали да забране WiFi у свим дечјим образовним установама, но забрана је успела да стигне само до предшколских установа. А код нас ни тога нема.
Осим електромагнетног зрачења, постоји и други опасан аспект – последице коришћења компјутерских технологија на развој мозга. Реч је о „дигиталном слабоумљу“. Термин се већ одомаћио,а увео га је у оптицај немачки научник Манфред Шпицер, који је написао истоимену књигу. Шпицер је директор психијатријске клинике, неурофизиолог који објашњава шта се дешава са мозгом детета током компјутерске обуке, при чему је посебну пажњу посветио атрофији одређених делова мозга и дигиталној зависности од које се дете може избавити само помоћу дуготрајне рехабилитације. Шпицеров закључак је следећи: нема још ни једног истраживања и нема још ни једног резултата коришћења компјутерских технологија, који би потврдили њихову педагошку корист. Оне су, по његовим речима, потребни у обуци као бицикл у базену.
ПИТАЊЕ: А да ли постоји покушај да се и наше законодавство укључи у процес дигитализације?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Разме се! Данас се целокупна законодавна база прилагођава новим информационим технологијама, иако то води промени целог система управљања друштвом. И, пошто у систему електронског управљања постоје одређени алгоритми који су позвани да управљају објектима, а човек остаје човек и није спреман да се претвори у објекат (како то желе дигиталци), запажамо покушај да се појам „човек“ избаци из докумената и замени појмом „биолошки објекат“, што је, узгред, већ утврђено у једном од докумената Министарства за дигитални развој, везе и масовних комуникација РФ. Но, они су се ту сударили са колосалним правним проблемом, јер постоји Устав и постоје закони којима су заштићена права грађанина схваћеног као човек, а не као „биолошки објекат“. Значи, потребно је променити и значење речи „грађанин“ и цео правни систем. Узгред, зато и желе да роботу дају статус правног лица. У суштини то није очовечење робота већ роботизација човека.
И ми можемо говорити о дигиталној економији и другим спољашњим формама, али кључно је да савремене концепције мењају схватање и статус човека, при чему та тенденција долази из западних центара управљања.
Дефиниција „кастинско друштво“ не описује потпуно тачно ситуацију, пошто је сада реч о два разреда људи: „изабрани“ који почињу да посматрају себе као категорију која квалитативно припада другачијој социјалној категорији, а остале зову „људски ресурси“. Непрестано слушамо о „људском капиталу“, о „људским ресурсима“, а за то време појмови као што су „човек“, „личност“, „човеково достојанство“ ишчезавају. Тако да је главно питање хоће ли људи успети, на крају, да се пробуде.
ПИТАЊЕ: А како се ви односите према данас распрострањеном ставу да је дигитализација, која се спроводи у целом свету, неизбежан процес у који је боље укључити се што је могуће раније, да не би „заувек заостајали“?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Обично питам људе: шта имате у виду кад кажете „дигитализација“? Ништа конкретно не одговарају, некаква аморфност и празнина се одмах појављују. Ситуација на неки начин подсећа на оно што се десило девојчици у документарном филму, који су шездесетих година снимили психолози. Петоро деце добија слатку кашу, а једној девојчици дају горку. Сва деца кажу да је каша слатка и када дође ред на ту девојчицу, која је добила горку кашу, она каже да је каша слатка иако је горка.
Код нас није прихваћено да се критички размишља о дигитализацији, као да је нестала тежња и способност да се стварност осмисли. Нама је потребно да дефинишемо термине и појмове. Ако отворимо текст програма Дигитална економија Руске федерације у њему можемо, на пример, прочитати да је таква економија фактор производње у којој су смештени Big Data (Big Data се уопштено односи на скупове података који су тако велики по обиму и тако сложени да традиционални софтверски производи за обраду података нису у могућности да преузму,управљају и обрађују податке у разумном временском року. Ови велики скупови података могу укључивати структурисане, неструктурисане и делимично структурисане податке, од којих сваки могу да се прекопавају за увиде. Колико података заправо представља „Биг Дата“, отворено је за расправу, али обично може бити више петбајта — и за највеће пројекте у опсегу ексабајта. Прим.прев ). Да ли овде неко нешто може да разуме? Како скупови података могу да помогну да дођемо на прво место у станоградњи када је 80% машина увозно? Или у машиноградњи и другим кључним сферама индустрије? Разуме се, нико се не противи новим технологијама, које реално помажу да се развија производња, производња квалитетних производа за исхрану, на пример. Но, ми видимо, да се дигитализација у Русији реализује пре свега у оним сферама у којима се може успоставити контрола свести и понашања човека.
Уз то, један од главних праваца националне технолошке иницијативе је назван „неуронет“. А „неуронет“ је управљање мозгом, дечјом свешћу. Све те припреме служе, наводно, да се деци обезбеди што „напреднија“ настава . То јест, у почетку наставу спуштају на најнижу лествицу, а онда предлажу да се користе „шлемафони“ са циљем буђења некавих можданих ћелије код деце, да би се она боље прилагодила, уклопила! А зар није боље да уче класичне језике, читање, руски језик, књижевност, математику, историју, географију?
Ја нисам против нових технологија, но већ је очигледно да се оне, уместо да буду средства која олакшавају процес учења, претварају инструменте управљања и дебилизације. Вештачки интелект данас представља циљ сам по себи, а човека желе да искључе из свих сфера. Само, зашто замењивати живе наставнике вештачком интелигенцијом? Зашто замењивати предаваче дистанционим образовањем? Зато што крупни ИТ бизнис на томе зарађује велики новац? Људи су се разболели од „цифара“, и та дигитална опсесија представља сметњу за нормалну људску мисао. Потребно је да размрсимо то клупко и вратимо се здравом разуму и трезвености.
ПИТАЊЕ: Олга Николајевна, да ли прикупљање свих могућих информација и друге манипулације са информацијама, укључујући ту и образовни систем, представљају нарушавање слободе личности? Да ли се, с правне тачке гледишта, то може спречити?
ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Ми смо послали апел у Генералну прокуратуру, у којем смо описали седам праваца пројекта Дигитална школа којима се грубо нарушавају закони и Устав РФ. Проблем националне безбедности је издвојен у посебну тачку, јер Дигитална школа омогућава да се формирају досијеи наше деце, у које улазе и изузетно поверљиве информације о родитељима, и које, на овај начин, могу бити доступне. Ја не говорим о камерама које имају могућност да „узимају“ биометријске податке, у неким школама. Недавно је Сергеј Собјанин изјавио да ће у Москви бити изграђен један од највећих система за распознавање лица и у тој области бићемо конкуренција Кини, у којој је сада постављено око 170 милиона видео˗камера повезаних у једну мрежу. То јест, овде су уплетени интереси огромног тржишта. У Русији се тим бизнисом бави компанија VisionLabs, чијих је 25 процената акција недавно купила Сбербанка, то јест, Сбербанка се специјализује за стварање базе личних података, а увела је и свој јединствени биометријски систем (ЕБС).
Мислим, да је најефективнији начин супротстављања свему овоме ‒ није слање писама пуних огорчења ‒ већ објављивање објективних информација о томе куда заправо одлазе подаци о нашој деци, ко је за то, заиста, одговоран и која су лице најзаинтересованија, имајући у виду тесне везе са страним ИТ „партнерима“. На пример, правници и стручњаци за безбедност, анализирајући фирме и компаније које су задужене за електронске дневнике, установили су да су те фирме регистроване у Offshore зонама. Од посебног је интереса изучавање устројства Јединственог систем идентификације и аутентификације (ЕСИА) и оних који му пружају консултантске услуге. То је озбиљно питање. Чак су и деца радника у специјалним службама откривена у тим Big Data, кад већ говоримо о националној безбедности сасвим конкретно. То је потребно пажљиво пратити и обавештавати широку јавност.
18.10.2020.
Разговор са Олгом Четвериковом је водио Алексеј Гончаров
„Ево какве мере, према једном попису с краја 17. века, треба предузети, ако се у граду појави куга.
Пре свега, успоставља се строга контрола простора: затварају се, наравно, град и његово и уже подручје.; уводи се забрана изласка, под претњом смртне казне, убијају се животиње луталице; град се дели на прецизно одређене четврти, а у свакој се власт предаје у руке по једном управитељу. Општински већници добијају задужење да надзиру по једну улицу, ако је напусте биће кажњени смрћу. Свим грађанима наређује се да се од назначеног дана затворе у своје куће: излазак је кажњив смртном казном. Општинар, лично, споља закључава врата сваке куће, а кључеве предаје управитељу дотичне градске четврти, овај их задржава све док траје карантин. Свака породица треба да обезбеди залихе хране; што се тиче хлеба и вина, направиће се између улице и унутрашњег дела кућа мали канали којима ће се изручивати дневна следовања, тако да се избегне додир између достављача и становника; за месо, рибу и поврће користиће се чекрци и корпе. Ако се куће неизоставно морају напустити, грађани неће излазити одједном већ наизменично, и избегаваће сваки сусрет. Улицама круже једино управитељи четврти, општинари и војници стражари, а пред заражене куће долазе да покупе лешеве такозване „мртвоноше“, чији су животи ионако неважни: рече је о сиротињи која носи болеснике, закопава мртве, чисти и обавља многе недостојне и гнусне послове. Простор је одсечен, непомичан, окамењен. Свако је везан за своје место. Ако се мрдне, стваља на коцку свој живот; следи зараза или смртна казна.
(…) Куга је била повод многим књижевним маштањима на тему светковине укинутих закона, престанка свих забрана, френетичног уживања у времену које преостаје; светковине мноштва тела која опште без зазора, скинутих маски и одбачених статусних идентитета; светковине разобличавања и показивања у правом светлу, разоткривања неке праве истине. Постојало је и политички обојено маштање на тему куге, али са супротним предзнацима: не колективна светковина, него строго одељивање; не кршење закона, већ продор прописа у најситније сегменте живота, преко хијерархијског устројства које обезбеђује власт над свим ћелијама друштва; не маске које се стављају и скидају, него утврђивање „правог“ имена, „правог“места, „правог“ тела и „праве“ болести за сваког. Куга, као стварни и замишљени вид нереда, има медицински и политички корелат у дисциплини. Иза дисциплинских устројстава назире се опсесивни страх од „зараза“ – од куге, од побуна, од злочина, скитње, дезертерства, људи који се појављују и нестају, живе и умиру без реда.
Ако је губа створила ритуале изопштавања који су дали неку врсту упрошћеног обрасца или општег облика масовног затварања, куга је, са своје стране, створила дисциплинске обрасце. Куга захтева много одељивања, индивидуализујућа разврставања, дубинску организацију надзора и контроле, јачање и гранање власти. Губавца одбацују, изгоне, затварају у ограђени простор и ту остављају да се изгуби у неиздиференцираној маси; окружени подлежу минуциозном тактичком размештању и контроли, где су индивидуалне разлике нужна последица одређеног начина владања у којем власт умножава своје инстанце, повезује их и даље се грана. С једне стране масовно затварање, с друге добро дресирање. Губа и њена бинарна подела, куга и њена ситна омеђивања. Једна је жигосана; друга рашчлањена и распоређена. Изгон губавца и и заустављање куге не носе у себи исту политичку функцију. У првом случају, то је сан о чистој заједници, у другом, сан о савршеном дисциплинованом друштву. Реч је о два различита начина да се оствари моћ над људима, да се њима влада, да се контролишу њихови односи, онемогуће њихова опасна мешања. Окужени град, сав прожет хијерархијском структуром, механизмима надзора, осматрања, бележења, град заустављен дејством екстензивне власти која видљиво осваја сва појединачна тела – то је утопија о држави са савршеном управом. Куга представља пробну ситуацију у којој се може, у идеалном смислу, дефинисати начин дејства дисциплинске власти. Да би видели како, искључиво на теоријском плану, функционишу права и закони, правници су замишљали друштво у природном стању; да би видели како функционише савршена дисциплина, владаоци су змишљали стање окуженог града. У основи дисциплинских образаца стоји куга, као оличење нереда и пометњи, као што у основи обрасца изопштавања стоји губа, оличење додира који треба онемогућити.
(…) С једне стране, губавци су постали окужени; изопштенима се намећу тактике индивидуализирајуће дисциплине; с друге пак стране, универзалност дисциплинске контроле омогућава да се онај ко је „губав“ жигоше и да се против њега покрену дуалистички механизми уопштавања. Стална подела на оно што је у оквиру нормираног и оно што је изван тога, а којој се подвргава свака јединка, преноси све до нашег времена – примењујући их и на друге предмете – бинарно жигосање и изгонство губавог; постојање великог скупа техника и установа које себи постављају задатак да мере, контролишу и исправљају одступања од норме, држи делатним дисциплинска устројства које је покренуо страх од куге. Сви механизми владања који се, још данас, распоређују и организују око онога што није саобразно норми, да би то жигосали и изменили, спајају у себи два наведена обрасца из којих су се давно развили.
Из књиге НАДЗИРАТИ И КАЖЊАВАТИ, РОЂЕЊЕ ЗАТВОРА, Београд: Просвета, 1997.
Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.
***
Личност ни у ком случају није готова чињеница, она је задатак, човеков идеал. Савршено јединство, целовитост личности јесте човеков идеал. Личност се самоизграђује. Ниједан човек не може за себе да каже да је он у потпуности личност. Личност је аксиолошка, вредносна категорија. Ту се сусрећемо с основним парадоксом постојања личности. Личност је дужна да саму себе изграђује, обогаћује, испуњава универзалном садржином, да остварује јединство у целовитости током читавог свог живота. Али, за то је потребно да она већ буде. Исконски мора бити онај субјекат који је позван да себе изграђује. Личност је на почетку пута и она мора бити и на крају пута. Личност се не састоји од делова, није агрегат, није збир, она је изворна целовитост. (…) Личност је обавезна да извршава самобитне, оригиналне, стваралачке поступке и само то је чини личношћу, представља њену јединствену вредност. Личност је обавезна да буде изузетак, никакав закон на њу није примењив. (…) Личност у човеку је победа над детерминацијом социјалне групе. (…) Личност је активност, супротстављање, победа над тежином света, победа слободе над ропством света. Бојазан од напрезања непријатељска је реализацији личности. Личност је напрезање и борба, овладавање собом и светом, победа над ропством, ослобођење.
Личност је непроменљивост у промени. То је једно од суштинских одређења личности.
***
Слобода која не познаје сажаљење постаје демонска. Човек је дужан не само да се пење, него да се и спушта. Захваљујући дугом духовном и душевном путу са нарочитом оштрином схватио сам да свака људска личност, личност последњег међу љидима, а која носи у себи лик највишег бића и не може да буде средство ни за шта, има у себи егзистенцијално средиште и има право не само на живот, који савремена цивилизација одриче, него и на поседовање универзалне садржине живота. То је истина Јеванђеља, мада недовољно откривена.
***
Личност не може бити део било какве хијерархијске целине, она је микрокосмос у потенцијалном стању. На тај начин су се у мојој свести да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да превлада. Управо свест сјединила начела која, и у свести и у мени самом, могу да се нађу у антагонизму и борби – начело личности и слободе и начело сажаљења, саосећања и праведности.
***
У људском животу огромну улогу играју психичке реакције. Човек с напором може да прими пуноћу, али он није у стању да хармонији и свејединству приведе у себи садржана начела, која се не могу успоставити као супротна и узајамно искључујућа. За мене је то увек било сударање љубави и слободе, независности и стваралачког позива личности, са социјалним процесом који гуши личност и третира је као средство. Конфликт између слободе и љубави, као и слободе и позива, слободе и судбине, један је од најдубљих у људском животу.
***
Човек може да упозна самог себе одозго и одоздо: из своје светлости, из божанског начела у себи, и из своје таме, из стихијско-подсвесног и демонског начела у себи. А он то може да чини зато што је двојно и противречно биће, биће у највишој мери поларизовано, богоподобно и звероподобно, високо и ниско, слободно и ропско, способно за подизање, за велику љубав и жртву, и за велику суровост и неограничени егоизам. (…) Као пало биће, детерминисано стихијским силама, чинило се да га покрећу искључиво економски интереси, подсвесни сексуални нагони, брига. Али, потреба за страдањем и мучењем код Достојевског, ужас и очајање код Киркегарда, воља за моћи и суровошћу код Ничеа, такође сведоче да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да га превлада. Управо свест о личности у човеку, говори о његовој вишој природи и вишем позиву. Уколико човек не би био личност, макар и неиспољена и придављена, макар инфицирана болешћу, макар као потенција или као могућност, онда би био сличан другим стварима света и у њему не би било ничег необичног. Али, личност у човеку сведочи да свет није самодовољан, да он може бити превладан и превазиђен. (…) Човек је личност не по природи, него по духу. (…) Само личност може да прими универзалну садржину, да буде потенцијална васељена у индивидуалном облику.
Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.
препознавања 