RSS

Николај Берђајев САМО ЛИЧНОСТ МОЖЕ ДА БУДЕ ПОТЕНЦИЈАЛНА ВАСЕЉЕНА У ИНДИВИДУАЛНОМ ОБЛИКУ

10 окт

***

Личност је непроменљивост у промени. То је једно од суштинских одређења личности.

***

Слобода која не познаје сажаљење постаје демонска. Човек је дужан не само да се пење, него да се и спушта. Захваљујући дугом духовном и душевном путу са нарочитом оштрином схватио сам да свака људска личност, личност последњег међу љидима, а која носи у себи лик највишег бића и не може да буде средство ни за шта, има у себи егзистенцијално средиште и има право не само на живот, који савремена цивилизација одриче, него и на поседовање универзалне садржине живота. То је истина Јеванђеља, мада недовољно откривена.

***

Личност не може бити део било какве хијерархијске целине, она је микрокосмос у потенцијалном стању. На тај начин су се у мојој свести да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да превлада. Управо свест  сјединила начела која, и у свести и у мени самом, могу да се нађу у антагонизму и борби – начело личности и слободе и начело сажаљења, саосећања и праведности.

***

У људском животу огромну улогу играју психичке реакције. Човек с напором може да прими пуноћу, али он није у стању да хармонији и свејединству приведе у себи садржана начела, која се не могу успоставити као супротна и узајамно искључујућа. За мене је то увек било сударање љубави и слободе, независности и стваралачког позива личности, са социјалним процесом који гуши личност и третира је као средство. Конфликт између слободе и љубави, као и слободе и позива, слободе и судбине, један је од најдубљих у људском животу.

***

Човек може да упозна самог себе одозго и одоздо: из своје светлости, из божанског начела у себи, и из своје таме, из стихијско-подсвесног и демонског начела у себи. А он то може да чини зато што је двојно и противречно биће, биће у највишој мери поларизовано, богоподобно и звероподобно, високо и ниско, слободно и ропско, способно за подизање, за велику љубав и жртву, и за велику суровост и неограничени егоизам. (…) Као пало биће, детерминисано стихијским силама, чинило се да га покрећу искључиво економски интереси, подсвесни сексуални нагони, брига. Али, потреба за страдањем и мучењем код Достојевског, ужас и очајање код Киркегарда, воља за моћи и суровошћу код Ничеа, такође сведоче да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да га превлада. Управо свест о личности у човеку, говори о његовој вишој природи и вишем позиву. Уколико човек не би био личност, макар и неиспољена и придављена, макар инфицирана болешћу, макар као потенција или као могућност, онда би био сличан другим стварима света и у њему не би било ничег необичног. Али, личност у човеку сведочи да свет није самодовољан, да он може бити превладан и превазиђен. (…) Човек је личност не по природи, него по духу. (…) Само личност може да прими универзалну садржину, да буде потенцијална васељена у индивидуалном облику.

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 октобра, 2020 инч Берђајев

 

Ознаке: , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: