RSS

Стеван Раичковић РАЗГОВОР С ИЛОВАЧОМ

09 нов
211px-Bista_Stevanu_Raičkoviću_na_Kalemegdanu_2
1.
Одмицали смо заједно из града
Улицом дугом, па кроз снег и шуму
И претресли све новости (мада
И прошли живот имасмо на уму).
 
Јалов је био наш разговор и све је
Тонуло само у нас ил у блато.
Тек нека реч би кроз снег који веје
Засветлуцала пред нама ко злато.
 
Ал тад би с гране (као казна сама)
Гомила снега пала за врат једном.
Док би пак други: снег у ципелама
Вадио сагнут са гримасом ледном.
 
2.
У атеље смо ушли: хладан беше.
И док се вајар око пећи мајо
Гледале су ме главе што се смеше
Из белог гипса пред којим сам стајо.
 
И вајар их је гледо с трена на трен,
Ал с оком другим, ко неки поочим.
Њега је грејо сопствен поглед ватрен.
А ја коракнух да се не укочим.
 
Из бронзе су ме свуд пратиле риђе
Очи са неког рељева ил плоче.
И вајар, творац мртвог света, приђе,
Хтео сам већ да одем, ал он: поче….
 
3.
 
Облицу диже (с хрпе што се ложи)
И тресну по њој секиром уздужно
Па две полутке у груби крст сложи
Завезавши их жицом, на чвор, ружно.
 
Затим га попе у врх штафелаја
И стегну шрафом (уз шкипу алатке):
Стоји преда мном брезов крст без сјаја
Ко угашени знак из неке гатке.
 
Ал неста и тог краткотрајног знака:
Вајар се за трен удаљи кроз врата
И вративши се с глином пуних шака
Омота крст у лопту масног блата.
 
4.
 
Гледао ме је дуго нетремице
Са једног места, онда се помери
И искоса ми пиљио у лице
С осмехом неким као да га мери.
 
Обилази ме (док га тајно пратим
Оком, па ухом, потиљком, свом кожом).
Искретао ми подбрадак, а затим
Осматрао опет са гримасом строжом.
 
Био сам већ ко неки кип, ал којим
Проструја сав мој живот што је био.
И осетих како сам под својим
Оклопом за све непознат свет крио.
 
5.
 
Већ је буктала пећ и јара лета
Треперила је у нашој близини
Ко непребојни зид који два света
Један спрам другог невидљивим чини.
 
….Био сам сам у ко зна којем добу:
Јулско поподне, распуст, иза стакла
Чујем глас познат и напуштам собу
Крадом бежим – у рај ко из пакла…
 
Ал преко пута већ назирем јаву,
Нејасну, тек у обрисима меким:
Вајар је своју глину (моју главу)
Мрсио неким рукама далеким.
 
6.
 
Приближише се шаке, прсти, штица –
Са којом вајар час дуби, час глача.
Спазих грашку зноја како с лица
Мајстору капље и сја иловача.
 
Стојим за својим сопственим потиљком
Као да гледам себе иза смрти
(Док преживели вајар блатним шиљком
Свог малог прста по мом уху врти).
 
Иступам корак и мотрим искоса
Како се глина већ своди на дело:
Али то нису мој нос, уши, коса,
Камо ли уста, очи, моје чело…
 
7.
 
Пред собом видим неког ко је сличан
Онима што су препуне улице:
Зури из глине поглед безобличан
Као да тражи спас кроз моје лице.
 
Ту је све налик човеку, ал коме?
Моје су очи скинуте са других!
Нисам ли ваљда сав ја тек у томе
Што је и овде коса власи дугих?
 
Не могу у том складу блатне масе
Ни преко које црте или сене
Открити макар трен (камоли часе)
Онога што је минуло кроз мене.
 
8.
 
Где су на мом челу понор – боре
На чијим днима тамнују и труну
Све оне мисли које се не зборе
Него се изнутра шкргућу ил куну?
 
Куд су кроз глину мојих ока оба
Ишчезле давно сакриване слике?
Гледам два блатна уха (ко два гроба)
Како су скрили све звуке и крике!
 
Где на лицу тражи мојих река,
Таласа, муља, песка, мојих дина?
Мајсторе: глачај одсјај брзог Пека
И сенку Тисе споре ко судбина!
 
9.
 
Тргао сам се вајар се одмара.
Гледа час мене, а час иловачу.
Ја ћутим: он са блатом разговара
(Ко да о мени воде реч у трачу).
 
Понашамо се овог задњег сата
Ко да нас овде сад тројица има.
Вајар је ближи ономе од блата.
А ја сам као туђин међу њима.
 
Једна ме слика разара и тишти:
Видим већ себе – глину испод траве.
И ја осећам како мене тишти
Тај брезов крст у блату моје главе.
 
10.
 
Осећам – видим наше трајне нити
Исконска грудо пренута из тмина:
Ти ћеш уместо мене овде бити
Да носиш мој лик кад ја будем глина.
 
И док се вајар одмара ти прени
Већ сад у себи моћ која нас мења.
Помози њему (кад већ ниси мени)
Да мој лик у те утка пре мог мрења.
 
Па кад се глине поново докопа
Скрени му прст ил врх мале даске
Нек у твом блату ко амбис ископа
Пут до мог правог лица место маске.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 новембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке: , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: