Разјапљених очију
сече кришке мрака,
дуби свако зрнце светлости
не би ли жалне зене
зрачком зоре извидала.
Ваздуха жедна
сваком га пором упија.
Језик тишине
у озебле мисли увија.
У ходницима несанице
сакупља искре звездане
не би ли се,
у освит зоре,
неизашлом Сунцу
бар мало привила.
„Сазданост поседује и појединац. Његово најузвишеније и неотуђиво животно право, које дели са камењем, биљкама, животињама и звездама, право је на сазданост. Појединац као саздани лик обухвата више од пуког збира својих снага и способности; његова дубина је већа но што је у стању да наслути и у својим најсмелијим мислима, и његова снага надилази све што је у стању да изрази и својим најсилнијим делима.
Тиме он у себи носи меру, и највише животно умеће – док живи као појединац – а то је да самог себе сматра мерилом. У том је понос живота и његов жал. Сви велики тренуци у животу – жар младости, опојност љубави, огањ битке – стичу се у дубљој свести сазданости, а сећање је чаробни повратак сазданог лика који дира у срце и уверава у непролазност ових тренутака. Најгоре очајање живота је у осећању да се нисмо испунили, да нисмо били достојни себе. Ту је појединац попут блудног сина, који у туђини расипа своје наследство, ма како велико или мало оно било – а ипак не може бити никакве сумње да ће га отаџбина поново прихватити. Јер је неотуђив део наследства да припада вечности, и тога је он у својим најузвишенијим тренуцима, у којима је одагната свака сенка сумње, у потпуности свестан. Његов је задатак да то с временом доведе до изражаја. У том смислу је његов живот метафора сазданости.
Поврх тога, појединац је део ширег поретка сазданих ликова – сила чију стварност, животност и неопходност човек уопште није у стању да замисли. Спрам њих појединац сам постаје метафора, постаје заступник и снага, богатство и смисао његовог живота зависе од мере у којој учествује у том поретку и сукобу сазданих ликова.
Истински саздани ликови препознају се по том што им је посвећена резултанта свију сила, што бивају окружени највишим степеном дивљења и суочени с крајњом мржњом. И како у себи крију све као целину, то и ишту све за узврат. Стога човек упоредо са својом сазданошћу открива и своје опредељење и судбину, и то га откриће чини кадрим за жртву, досежући у крвној жртви свој најзначајнији израз.“
Превод: Далибор Муратовић
Из књиге РАДНИК Сазданост и владавина, Београд: Укронија – Логос – Центар за конзервативне студије. 2011.
***
„И адвертајзинг ће савладати технике безобзирне „употребе човека“, а „официјелна пропаганда“ ће кренути у „продају“ вођа и политичких идеја, наметање општих оквира и свођење избора на „избор без избора“, тј. укидање реалне опозиције. Савршенство тог система је амерички двопартизам, где нема ни деснице ни левице, ни богатих ни сиромашних. Све је спектакл у коме је као у кошаркашкој лиги све потаман, некад побеђују једни, а некад други, а о томе одлучују нијансе. Несавршени вишепартијски системи у Европи утапали су се према прекоокеанској „праслици“, али никад нису достигли оригинал, мада су и у њима у последњем кварталу XX века многе суштинске разлике ишчезле.
У таквом друштву интелектуалац, понос XIX века – тај симбол „слободе у односу на власти, критике предрасуда, рушења упрошћених алтернатива, целовитог представљања сложености проблема“ (Бурдије, Сигнална светла…) – систематски је гуран у засенак и на крају постао сувишан. Сувише су велики улози у корпоративној индустрији, у „стабилним“ државама и у профитабилној индустрији свести да би били пожељни усамљени јахачи који ће у обезличени систем уносити ауторитативну рационалност, подвргавати критици систем и кад треба и кад не треба, јавно инсистирати на „чистим рачунима“, људској искрености, моралу. На њихово место су ступили експерти, момци у чијим очима као у Дизнијевим филмовима код Баје Патка уместо зеница стоји доларско $, одлучни да се без устезања знања и вештине изнајме корпорацијама и државним чуварима status quo и да као музичари на свадби „певају“ оно и онако како и колико плаћа наручилац.“
Из књиге КРИЗА МЕДИЈА И МЕДИЈИ КРИЗЕ. Београд: Службени гласник. 2013.
Станислав Винавер
ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА
Драгош из Липолиста
у поцепаном гуњу
са старом пушком берданком
чувао је као и остали
из трећега позива
неку ћуприју иза фронта.
Када затутњи воз
он би се испрсио и салутирао
и ниједан мишић не би затреперио
на старачком лицу.
Он је причао готово цео дан
о прошлим данима
када је био млад
и тукао се у првој линији
ти ратови били су тежи
и лепши.
Знао је Драгош да то не помаже.
Али му је било мило.
А раздирала га је жеља
да некако продре у први позив
‒ као стари сват на свадбу ‒
где су његова два сина
Милутин и Мутимир.
‒ Макар колико за један бој
‒ Макар колико за један јуриш.
Најзад се завршило чување ћуприје
мале несачуване ћуприје.
Од тешког напора при повлачењу
он је заглавио у болници на Виду
ако је и остао жив кроз Албанију
то је само о нади да види синове.
Он је синове видео
под маслинама на Крфу
и сити су се изразговарали
и алалили.
… На војничком гробљу на Виду
без обзира на јединицу и позив
удружени су сви наши борци.
И Драгош из Липолиста, са њима,
‒ стари и искусни трећепозивац ‒
не чува више обичну ћуприју
због које је било незгодних речи
и свакојаких шала ‒
него читаво једно острво.
***
„Мат, река широка и брза, без мостова, пресеца нам и тај тешки пут. Седимо у врбаку и чекамо на ред да нас скела превезе на јужну обалу. То иде тако споро да постаје вечност. Знамо да је Црна Гора капитулирала, да за нама долазе Аустријанци и сада наша слобода и наш живот зависе од брзине рада арнаутског скелеџије. (…) Овде на обали албанске реке видим како скелеџије постају историјске личности од којих зависи живот стотина, можда хиљада људи.
‒ Господине потпоручниче…
Моја размишљања о скелеџијама прекида узбуђени глас Јешићев. Познајем по интонацији да се опет нека несрећа догодила.
‒ Коњ са вашим стварима је пао и цркао у блату – оглашава Јешић катастрофу.
И последње што сам спасао, изгубио сам.
Али се Јешићево детињски румено лице смешка. Иза њега стоји високи Радојица низ чије се лице слива зној, иако је ваздух свеж, скоро леден.
Ми смо ствари донели на леђима и овде смо их сада пребацили на другог коња.
Гледам их запрепашћен:
‒ Како сте могли сандук тежак бар 40 кг да носите преко оног насипа од грања?
‒ Радојица га је носио све време на леђима. Зато смо овако и закаснили.
Устајем узбуђен због овакве оданости мојих војника и прилазим Радијици да га загрлим. Он ме гледа као кривац:
‒ Опростите, господине поручниче, али ћебе нисмо могли да донесемо, било је исувише тешко. Продали смо га једном Арнаутину за златник.
И Радојица ми пружа златан новац. Загрлио сам га:
‒ То је исувише мала награда за оно што си урадио.
Јер за ово је била потребна не само дивовска снага, већ и натчовечна воља да у времену када изнурени војници бацају и пушку, ризикујући преки суд, овај верни војник вуче на леђима оно што је требало коњ да носи. Разумео сам сада колико су били одани ови прости сељаци-горштаци, који су постали моја велика породица.“
Из књиге ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ, Београд: Логос Наш дом, 2019.
„Од куда да се бавим ја националним питањима? Још као ђак у Бечу познао сам људе из свих крајева нашега народа. Затим сам путовао и видео пре него што сам дошао на ондашњу Велику школу: Истру, Словенију, Црну Гору и Далмацију онако исто као и један део Македоније. Несумњиво ме је још онда заболела беда нашег положаја нашег општег стања. Тим више можда што сам од оних генерација које су доживеле највећа понижења Србије и дубоко осећале колико је то неправо. Али су одсудна била моја путовања 1896, 1897. и 1898. године, по Бугарској, Босни и Херцеговини и Македонији. Нарочито у ове две покрајине. Осетио сам јасно сву тежину, готово очајно тешко стање, опасност за народ као целину. Знао сам за сву великим делом лажљиву или површну литературу страну о оним двема покрајинама нарочито. Све ме је то болело, тим више што сам познао јаче живе силе народне, које се отимају и неће да пропадну. Тај бол је ојачао љубав према народној целини и кроз сва моја испитивања геолошка и морфолошка ја сам као визију често угледао велику народну целину, која ће се ипак створити. Како да се бране наше највише угрожене области, која је основа којом бисмо та питања пред светом вратили на пут истине и правде? Отуду је потекло моје интересовање и мој рад и отуда је дошло то, што ми се у почетку често замерало, како да се један геоморфолог и геолог бави о етнографским и политичко етнографским питањима. И ја збиља нисам се дотле бавио ни о етнографији ни о фолклору, ни о националној политици. Можда сам и због тога видео једну ствар од које је требало почети. Цело наше народно питање и поједине његове делове ставити на основу тачног проматрања, што више проматрања на лицу места, на живом народном организму, ставити на подлогу истине и правде”.
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/10/article-3.html
***
„У најмањој од чобанских колиба, у којој ћутећи, као сведоци, седе на сандуцима од муниције Тановић, мој шеф Дробњак и још два млада официра – ја сам готово на умору. Сви симптоми колере су избили код мене када сам се једва довукао до ове планине иако нигде нема епидемије, иако зима није сезона за колеру.
Изнурен до крајњих граница, савијен у самртним грчевима, лежим на слеђеној земљи на коју је бачено једно шаторско крило. У колиби је све замагљено од дима који се диже са мршаве ватре запаљене између неколико каменова. Војници бацају на њу једнако влажно грање које су ишчупали испод снега. Јешић чучи крај тог умирућег огњишта и покушава да ми скува чај или нешто што на то треба да личи.
Сваки нови грч цепа ми утробу и односи последњу топлоту мога тела чије треперење постаје све лакше. Ноге и руке су већ престале да живе, да буду део мене. То је нешто туђе, ледено, мртво. Хоћу да кажем Тановићу, који ме гледа преко своје луле изгубљеним, беспомоћним погледом, да осећам да умирем, али преко мојих сасушених, испуцалих усана једва да прелази неразговетно јечање самртника. Напољу је сигурно почела да пада ноћ, јер је прозорски отвор без стакла, који је још до малочас био осветљен бледом светлошћу зимскога дана, постао таман. Та тама је последње што видим.
Потреса ме још један грч и онда све ишчезава. Нема више ни Тановића, ни Јешића, ни ватре која дими, ни страшних болова који раскидају тело. Ничега више нема. Само мрачна и хладна провалија кроз коју падам непрекидно, без задржавања, али и без тежине. Падам као суви лист када се откине са гране и треперећи понире. Не видим јасно падине провалије. Можда су то црне масе као бескрајни облаци свуда око мене, не које само за тренутак падне бледи зрак, можда неке звезде. Пад је тако дуг да сам изгубио појам о времену. Можда време и не постоји. Па ипак, одједном осећам као да се пад успорава, као да се заустављам у „простору без дна“, од кога је мој тренутни пријатељ Дис толико страховао.
Доиста сам се зауставио у тами а да никакво дно ни падину нисам додирнуо. Једино ме притиска нека тешка маса и нисам више онако лак.
Дим ми опет пали очне капке. Поново их осећам. С тешком муком их отварам и гледам око себе. Црна сенка нада мном није снежни облак, већ људска глава која се нагиње. Иако дим чини контуре нејасним, један одблесак ватре који пада на ту главу као да ми је представља. Па то је Јешић. Чак видим како сузе теку низ његово широко лице.
‒ Господине поручниче, јесте ли живи?
Познајем Јешићев глас, али не разумем питање које је тако чудно. Мртвац свакако на њега не би могао одговорити.
Она тежина ме дави и осећам се беспомоћан, прикован за ледену земљу. Свест ми је још помућена и питам се да ли ме на дну те мрачне провалије, коју још увек носим у сећању, није усов затрпао. Ниједан део свога тела нисам у стању да покренем.
Шапућем очајно као да зовем у помоћ:
‒ Склони са мене камење…
Јешић је разумео, клима главом и скида ми један по један камен са груди, други са стомака и још неколико са ногу, откопава ме и вели:
‒ Оно вас је спасло, господине потпоручниче… ‒ И још увек ми сузе капљу.
Више не знам где је стварност, где халуцинација, где живот а где смрт.
‒ Где сам ја? Шта је то са мном? Где је провалија? Видим сада и Тановића како се нагиње, додирује руком моје чело и шапуће:
‒ Сташо, Сташо, само кад си жив…
Прозор на колиби је поново осветљен. Прва јутарња светлост улази као слап кроз њега. Тако сам се у нашим старим манастирима понекад загледао у светлосни сноп који је кроз уске прозоре продирао као кроз филтер и, ограничен полутамом, падао, сав округао, на мраморни под.
Јешић ми подмеће своју снажну руку под леђа и покушава да ме усправи. Не осећам више оне страховите грчеве, али не осећам више ни да постојим. Да није униформе, ја бих можда био само сенка.“
Из књиге ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ, Београд: Логос Наш дом, 2019.
***
„(…) духовно сиромаштво, које се огледа у многим областима наше савремене поезије, није само у интелектуалној небризи и неукости њихових твораца: њихов унутрашњи свет, оскудан је, скучен и неинтересантан. Оно што нам данас највише недостаје, то није рефлексивна поезија. Недостају нам личности.“
Зоран Мишић
***
„Остаће књига увек за оног који чита сам. Човек са израженом личношћу увек ће желети да има за себе књигу, а да не слуша радио.“
Милош Црњански
***
„Имају данас наши писци талента. Али пише се врло лако, тек тако, готово из неке навике да се пише и то не остаје… Све више нестају личности међу писцима.“
Милош Црњански
***
„Једна од дефиниција личности могла би бити и та да је личност онај ко има моћ да доврши доживљај. Док се роб Мегалополиса немоћно предаје квантификацији света коју му је наметнуо Мегалополис, личност има храброст да искуси доживљај до краја, те да квантификацији доживљаја супротстави квалитет доживљаја. Искусити доживљај до краја значи бити отворен за преображај доживљаја у искуство. Искуства личност чине богатијом и стварају њен унутрашњи свет који је простор слободе. Мегалополис нема приступ том унутрашњем свету личности, јер тај свет личност производи сама.“
Слободан Владушић
Из есеја „Коментар Личности“, КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.
***
„У контексту „космополитизма“ и „пацифизма“ рат је наравно скандал или зло које треба истребити; парадоксално је да се у име идеје „вечног мира“ до сада није истребио рат, него само други људи. Па ипак, иако је континуирана злоупотреба речи-обећања очигледна, ипак се у обећања и даље верује. То је зато што (мало)грађанин, једноставно није спреман да умре, па је услед тога спреман да поверује у све. У тој неспремности он налази понос сличан ономе који су горди ратници налазили у спремности да жртвују живот. Понос који се подгрева на мњењу да нема ничег изнад његовог живота, упућује (мало)грађанина на један специфичан кодекс вредности по коме је страх од смрти већи од страха од пораза. Да ли, међутим, таква радикална заинтересованост за властити живот по сваку цену, доводи (мало)грађанина до вечног живота? Као што наш живот није у целини у нашим рукама, јер не постоји стопроцентна превентива ни од болести, ни од несрећних случајева, тако ни одлука да се живи упркос свему нема моћ да обезбеди живот упркос свему. Ако један од потенцијалних учесника рата одбије да ратује, то не значи да рата неће бити, већ само да ће последице рата постати очигледне без самог рата.
Заиста, данас је реалност читавог низа земаља таква да изгледа као да су изгубиле рат који нису ни водиле: на економском плану, то се оцртава кроз промену власничке структуре не само фирми већ и стратешких ресурса (вода, земља, извори енергије) који сада у целини прелазе у руке туђина; истовремено, закони о раду претварају домаћу радну снагу готово у робље. На идентитетском плану, на делу је социјални инжењеринг, који одваја популацију од властитог националног идентитета и тако јој практично онемогућава организовање побуне. Истовремено, рубни делови популације се преводе у друге идентитете, а део се исељава; резултат је смањивање популације и то у мери која готово одговара ратном стању. На политичком плану: иако номинално постоји изборни демократски процес, не постоји могућност избора политике; они који се таквом стању супротстављају избацују се из политичких процеса јавним жигосањем (засада!) уз употребу жаргона који нема намеру да опише ове политичке противнике већ да их учини недостојним постојања. На медијском плану: као и током рата у коме прво страда истина, и овде постоји само пропаганда чији је једини циљ да популацију задржи у стању покорности. То чини на два начина: обесхрабривањем оних који, схватајући ситуацију, желе да се побуне, или затамњујући реалност тако да се у њој из видика изгубе сви оријентири за могуће деловање.
Када се анализира језичка реалност једне земље чија тиха већина сматра да нема ничега за шта би могла да умре, онда се може видети да је ту упослен читав систем еуфемизама који последице ратног пораза представља као мирнодопске структурне промене које су, тек привидно, наравно, део једног мастер плана који на крају, опет привидно, треба да обезбеди „бољитак за све“ и заслужену награду за покорност. У таквом језичком оружју реч рат звучи сурово и брутално, јер прети да целу ту језичку структуру разбије у парампарчад; то се дешава чак и онда када се реч рат не користи, већ када служи као позадинско осветљење читавог низа прецизно изатканих аргумената који разбијају еуфемистички језички систем, претећи да докажу једно: да је кретање ка циљу (тзв. бољитку) само илузија која прикрива безвремено стање одумирања, односно преживљавања у коме поражени постају све мање људи а све више животиње, јер им се ресурси за преживљавање све више смањују.“
Из есеја „Винаверови дискретни хероји“, КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.
***
„Само три дана пред мој полазак у позадину, упознао сам песника Диса, суморног по своме изгледу, суморног по своме животу, суморног по својим песмама „Утопљене душе“, у чијем је наслову већ било неког трагичног предосећања[1]. Његово црнпурасто, мршаво лице било је са свих страна обрасло. Преко високог чела падали су праменови дуге црне коврџаве косе. Средину лица покривали су огромни црни чупави бркови, подигнути увис. Потпуно су скривали његове усне, а тиме и његову тајну. Овај „уклети песник“, следбеник Бодлеров, није никада умео да се насмеје. Како се сада није ни бријао, то је и остатак лица био нестао у црној кудравој бради. Наочари су скривале његов поглед који је увек био грозничав и тужан. Певао је да иде кроз живот „с раном рођења, која се не лечи“.
Ратови су растресли његов тешки песимизам, или су можда проширили његов видик смрти, и он је променио начин писања. Изненада је избила његова патриотска лирика. „Ми чекамо цара“ била је последња збирка песама овог сина сиромашног кафеџије, који је сам био учитељ у малим забаченим планинским селима, а потом мали чиновник на београдској трошарини, борећи се да изађе из „поднебља глиба“. Један од најпознатијих београдских боема, он је у пићу тражио визије, које му је тешки свакидашњи живот замрачивао. Његов брат, мој командант батаљона, Радослав Петковић, висок и крупан, широких груди и усана увек развучених у осмејак био је за њега и за друге јунак. Дис никада није обукао војничку униформу. Због уских неразвијених груди био је одбијен од регрутне комисије. Сада, када је цела Србија била у пламену рата, дошао је и он на фронт, код свога брата у посету, да бар за неколико дана открије ту нову перспективу масовне смрти, „завичај смрти“ како је он фронт називао.
Да не би био комичан са својим шеширом широког обода, ставио је војничку шајкачу на своје густе, рашчупане косе. Брат му је дао и једне војничке цокуле, јер његове плитке, закрпљене ципеле нису биле ни најмање подесне за шетњу по рововима.
Дис је волео да иде са мном, јер му се чинило да га ја најбоље разумем. Док смо пролазили између наших војника, крупних, снажних сељака под оружјем, који су са мало подсмеха гледали на ову чудну невојничку појаву, Дис ми је увек узрујано и нервозно говорио о животу и смрти, који су за њега били „од исте грађе“.
‒ Наше је рођење смрт оног претходног живота о коме ништа не знамо, а наша је смрт можда почетак једног другог живота о коме ништа не слутимо. Једино што видимо и знамо – то су трулеж и распадање.
Као Гогена, њега је целог кратког живота опседало одгонетање мистерије: одакле долазимо и куда идемо?
Уочи мога поласка из батаљона, шетао сам са Дисом поред наших ровова дуж дунавске обале код Костолца. Аустријанци су били нервозни и непрекидно су са оне стране Дунава праштали митраљески рафали, и њихови шрапнели су палили наше небо.
Дис ми је рекао:
‒ Ето, зато волим рат, јер овде смрт није хладна ни мрачна, већ долази у апотеози.
Док је ово говорио, стајали смо иза заклона једне наше пољске батерије. Да учини крај томе пушкарању, а можда и да забави госта-песника, командир батерије је одједном командовао:
‒ Пали!
Заблештали су пламенови из топовских цеви и њихов рефлекс је пао на стакла Дисових наочара. Тада сам изненада угледао да његове увек тужне и грозничаве очи блистају као звезде.“
Из књиге ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ, Београд: Логос Наш дом, 2019.
[1] Песник Владислав Петковић Дис, утопио се маја 1917. године у Јонском мору, недалеко од Крфа, када је брод на коме се налазио био торпедован од немачке подморнице. Имао је 37 година и нашао је смрт које се највише бојао: у простору без дна.
препознавања 