Разјапљених очију
сече кришке мрака,
дуби свако зрнце светлости
не би ли жалне зене
зрачком зоре извидала.
Ваздуха жедна
сваком га пором упија.
Језик тишине
у озебле мисли увија.
У ходницима несанице
сакупља искре звездане
не би ли се,
у освит зоре,
неизашлом Сунцу
бар мало привила.
препознавања 