У усамљeности бићe сe нашe кондeнзујe. Њeгова спeцифична тeжина постајe вeћа и њeгово самоосeћањe – интeнзивнијe.
Усамљeност јe врста суда за фeрмeнтацију личности. Бeз њe јe нeмогућe стварно сазнавањe, и прeмда сазрeвамо ван њe, у мрeжи многоструких односа, искустава.
Самоћа, као најдубљe искуство, омогућујe да сe сва та друга искуства прeтворe у функцију.
Али прави живот, та функција, која сe конституишe у самоћи, врeди јeдино ако јe вратимо онамо одаклe смо јe узeли – из стварности, прeко самоћe, опeт у стварност.
Човeк јe дeо унивeрзума, а њeгова усамљeност јe онај дeо унивeрзума који припада само њeму. Нe да би само њeгов остао, вeћ да би сe зајeдничком унивeрзуму вратио.
Рeфлeксија и чин (дeло) лицe су и наличјe нашeг учeшћа у том унивeрзуму. Занeмарити, или чак потпуно јe лишити јeдног од њих, значи живeти пола живота.
„Ја само желим да свет прикажем у свем његовом богатству и вечном миру, у његовој пуноћи и силној ширини. Ништа друго. Дакле, оно што је одувек ту и било. У разнородности. То је оно што желим својим писањем. Само се утолико може рећи и „мењати свет“. Али реч мењати носи у себи и толико много примеса идеологије. Желим само да оно што јесте, што је, заправо, било скривено, доведем до његовог сјаја. Рећи ћу, дакле: оно што обично стоји у сенци, желим да га померим на светлост. То, и ништа друго!“
„Речитост која убеђује умилношћу не господарењем: као тиранин, не као краљ.
Речитост је вештина казивати ствари тако:
1. да их они којима се говоре могу разумети без муке и са задовољством;
2. да се осете заинтересовани њима, тако да их самољубље лакше гони да о томе размишљају.
Она се, дакле, састоји у вези коју говорник тежи да успостави између духа и срца оних којима говори, с једне стране, а с друге, мисли и израза којима се он служи; што претпоставља да је он добро проучио човеково срце да би му открио све побуде, и да би затим погодио правилан развој говора који му намењује. Потребно је ставити се у положај оних којима се обраћамо, и огледати на свом сопственом срцу ток који дајемо свом говору, да бисмо видели да ли је он створен за њ, и да ли се можемо поуздати да ће слушалац бити као приморан да се преда. Треба се ограничити, што је могућно више, на једноставну природност: не правити великим оно што је мало, нити малим оно што је велико. Није довољно да је нека ствар лепа: потребно је да она одговара предмету, да у њој не буде ничег сувишног, нити недовољног.“
Тек је заостала паукова мрежа у углу изнад улазних врата подсетила на године и ослабели вид оне која је видела све што се видом досећи могло. Или је превелика брига за оним који се воли више од живота премрежила чак и дане који надолазе? Паукова мрежа у углу изнад улазних врата само је одала оно што болним осмехом сваког недељног ручка прикрива.
Рад је објављен у Зборнику Обредна пракса – речима о храни, Матица српска, Нови Сад, 2014 (Приредила: Софија Милорадовић)
Рад се бави семантичким пољем храна у вези са традиционалном културом православног становништва старог језгра Новог Сада – Салајке, Подбаре и Роткварије. Реч је о лексемама којима се обележаваjу ритуална јела за време Божића. На основу теренске систематски сакупљене лексичке грађе стиче се слика о архаичном културном обрасцу где је употреба намирница у обредне сврхе била саставни део божићних ритуала. У савременим условима живота обредно-обичајни поступци, а такође и лексика којима се они обележавају, нагло се губе. На тај начин мења се културни код, а са њим и одређени тематски слојеви лексикона српског језика.
Божић се у народу сматра и данас једним од највећих и најзначајнијих празника у години. Све до 1950. он се најсвечаније и најдуже прослављао. Ови дани сматрани су за празнике доброг расположења и мира, када је било обавезно мирење завађених чланова породице (Босић 1996:40).
У обележавању овог празника велику је улогу имало припремање хране. Посебна се трпеза припремала за дочекивање Божића, а исто тако се уз посебну врсту јела и строго одређене ритуале Божић славио и испраћао. Главни циљ овог рада је да се забележе јела спремана у време најважнијег зимског празника, као и ритуали у вези са њом и да се навођењем овог типа лексике допринесе познавању културне и језичке историје у најстаријим новосадским деловима.
Ово истраживање знатно отежава недостатак етолингвистичке литературе у вези са старим Новим Садом. Из тог разлога главни извор, поред монографије Миле Босић Годишњи обичаји Срба у Војводини, представљају разговори са информаторима, који су забележени применом технике усменог благог испитивања. Раније остварен контакт и познанство са саговорницима знатно је утицао на срдачан и присан однос информатора према истраживачу.
Новосађани се према делу града у којем су живели до средине двадесетог века деле на грађане – господу и паоре – сељаке. Стари Нови Сад се састојао од центра и периферије, коју је чинило неколико квартова. На периферији, по баштованским крајевима живели су паори, док су у центру била господа, грађани.
У раду је представљена лексика новосадских староседелаца, претежно дијалекатска, која је у вези са исхраном у дане Божића. Лексика је прикупљена од једанаест информатора, углавном старијих особа, које потичу из старог језгра Новог Сада: Салајке, Подбаре и Роткварије.
У табели која следи приказана је полна и старосна структура испитаника.
м
Б. Ј. 1932.
Т. Г. 1942.
М. П. 1927-2001.
М. П. 1933.
М. П. 1949.
Ђ. Б. 1975.
ж
Д. М. 1914-2007.
М. П. 1929-2000.
Ј. Е. 1932.
Д. П. 1933.
Т. Р. 1975.
2. Храна и ритуали о Божићу
2.1. Бадњи дан
На Бадњи дан отпочињу припреме за божићне свечаности са мноштвом радњи и обреда, стога се под божићним обичајима у овом раду подразумевају они који су се упражњавали на Бадњи дан и три дана Божића.
Црквени празник који се прославља шестог јануара, дан после Туциндана, уочи Божића; дан када се обавезно пости именован је вишечланом лексичком јединицом Бадњи дан[1]. О величини овог празника сведоче и речи етнолога: „Од свих празника током године, као и тако разноврсних и лепих обичаја који их прате, Бадњи дан се издваја по начину светковања, живописности обредних радњи и значењима које садржи. Посматран у овој равни, гледан очима човека који је живео пре пет хиљада година, Бадњи дан се чини као прастари празник избављења од помора, као права светковина борбе за живот“ (Недељковић 1998:6). Бадње вече је ноћ бденија, када се не спава и када се дочекује, по народном, ново доба, нови вегетациони период (Марјановић 2003:28). Сматрало се да су на Бадњи дан живи и покојни чланови породице.
Бадњи дан је подједнако сматран важним као и сам Божић. То је дан обележен припремама у којима се истичу улоге домаћина и домаћице.
Главни божићни обреди започињу на Бадњи дан. Од обредних елемената било је обавезно спремање куће, мешење обредних хлебова, као и радње у вези са њима, уношење сламе и бадњака, бадња вечера, коринђање и вертеп, као и паљење ватри на улицама. Чистило се двориште, припремало се све неопходно за божићне празнике, припремала се храна за стоку како би се што мање посла имало у божићне дане.
Посебну пажњу домаћица је поклањала мешењу обредних пецива. Као најважнији од обредних хлебова, који је налик погачи кружног или дугуљастог облика, информатори помињу здравље. То је врста обредног хлеба у облику векне или погаче, по површини засечен и посољен, који се једе на Бадње вече, а у неким породицама и на први дан Божића. Синонимног значења са овом лексемом су бадњача и здрављак. Информатори напомињу да је здравље обично округлог, понекад и ваљкастог облика и да се меси од „обичног, лебног теста“ и да се јело као хлеб на Бадње вече.
Једно од обредних фигуралних пецива[2] прављено је у облику човечије шаке, те је и именовано лексемом шака и наведено у значењу `обредни божићни хлепчић који се правио у облику човечије руке, чији су се прсти делили деци, са циљем да се домаћинству обезбеди напредак у предстојећој години`. Шака се ритуално секла тако што је домаћин увијао руку у црвену тканину или је навлачио рукавицу црвене боје. Информатори нису нудили објашњење зашто је то тако, углавном су све што им је непознато образлагали изјавом да је такав био обичај.
Најчешћи облици у којима су се месили колачићи јесу у облику животиња које се гаје у домаћинству, усева, стоке и њених чувара. У облику астралних тела месила су се пецива именована лескемама сунце,месец и звезда.Сунце симболише небеско тело које утиче на временске прилике, од којих зависи летина. „Ови колачи су свакако врло архаична појава, јер у обичајима и предањима нашег народа постоје јасни трагови лунарног култа. У самој религијској пракси нашег народа , као и у другим религијским системима изразито аграрних култура, Сунце и Месец имају изразито значајну улогу, јер се верује да поседују натприродну моћ и мистичан утицај на ток људског живота“ (Босић 1996:55).
Од фигуралних пецива намењених земљи и усевима, стари Новосађани правили су њиву, у облику округле и избраздане погаче, која је намењена плодности земље и усева.
У облику животиња правило се све што се држало или прижељкивало у домаћинству, а све са циљем да се обезбеди добро здравље и плодност. Од лексема којима се именују животиње, информатори помињу: голубића, јагње, квочку, кокицу,кокошку, краву, крмачу, овцу, пилиће. Домаћице су их некада обликовале рукама спрам својих способности. Такође, информатори констатују да се данас ова обредна пецива више не праве.
Да би се укућанима обезбедио мир и срећа, месили су се хлепчићи њима намењени. Именовани су лексемама мир и срећа.
Старинска зидана пећ беле боје, смештена у соби, у којој се пекао хлеб и колачи за Божић и остале црквене празнике, називана јебабуром.Нико од информатора нема више овакву пећ у домаћинству и није им познато да је ико више има.
Најважнији обредни хлеб божићног циклуса, округлог је облика и ишаран је украсима од теста. Стоји на столу, у посуди са зрнима пшенице, а ритуално се сече пре ручка, најчешће на први дан Божића. Информатори овај колач означавају вишечланом лексичком јединицом божићни колач и њеним синонимима божић и колач. Два информатора навела су да се колач секао и после ручка, као и да се обред одвијао други дан.
Слика 1. Божићни колач са босиљком у средини
Обредни хлеб направљен од финог брашна, с млеком, јајима и путером, најчешће у облику круга, који су неки месили као божићни колач, називан је лексемама немачког порекла милипрот, милихпрот и милихпроте. Овакав колач месили су имућнији староседеоци Новог Сада. Тесто за божићни колач правило се од брашна и воде, у њега се стављао и квасац или комлов, домаћи хлебни квасац, а понека од домаћица додавала је и млеко или масноћу од млека коју информатори називају путером. Божићни колач пекао се у плиткој, округлој и широкој шерпи са две дршке са стране.
Различити су украси којима је украшаван божићни колач. Најчешће су од исплетеног теста и у облику предмета, направљених од теста, који се виђају у домаћинству. У виноградарском домаћинству чест је украс био грозд, кога информатори објашњавају као плод винове лозе у облику којег се праве украси на божићном колачу. Кружни украс од теста, именован лексемом венаци у облику крста, означен лексемом крст, представљају најчешће прављене украсе.
Лексемом деминутивног значења кљунић именује се украс који се правио од теста на обредним божићним хлепчићима који су представљали живину. Домаћице су често божићни колач украшавале или опасивале плетеницама или курјуцима и најчешће су украси били постављени у облику крста.
Обичај је био да се божићни колач, након печења, држи на посуди напуњеној јабукама и кукурузом.
У стаклену или металну дубоку и широку чинију округлог облика, која је стајала на столу, стављали су се ораси, јабуке и божићни колач. Обично се стављао на три јабуке. У средишњи део колача, у средину, забадао се струк босиљка који је везиван вуницом црвене боје. У српској народној религији босиљак има изузетну улогу где му се придаје особита мистична моћ, пре свега заштитна, а по неким обичајима и плодотворна (Кулишић 1998:60). И данас се често божићни колач украшава на овај начин.Поједини информатори наводе податак да се колач китио и украсом од теста у облику цвета руже. Након сечења колача остављао се у кући као чуваркућа или се давао стоци. Најстарији мушкарац у кући, домаћин, стављао је новчаницу на божићни колач, пре Другог светског рата стављала се иљадарка.
2.2. Бадње вече
Последњи део дана када се на Бадњи дан обављају одређене ритуалне радње јесте Бадње вече. Само име, које је постало од глагола бдети подсећа на облигатно бдење када се у кући налази мртвац, или какав подземни демон, пошто је у ноћи између Бадњег дана и Божића кућа пуна душа које долазе на гозбу (Чајкановић 1994:130).Бадње вече је пре свега мртвачки празник, задушнице: те вечери приређује се гозба душама покојника и даје им се прилика да се огреју. Обичаји о Бадњој вечери имају мртвачки карактер, и подсећају нас јако на обичаје о даћама и задушницама уопште. Јела која се о Бадњој вечери једу – нарочито ораси, пасуљ, мед, риба имају сва хтонични карактер и намењена су душама покојника. Обичај мира Божјег и мирбожање такође подсећа на мртвачки култ (Чајкановић 1994:187).
Пред вечеру се на астал стављала слама, а тек потом се стављао столњак, чаршав или бели чаршав.Изнад постављеног стола обавезно се кадило пре бадње вечере и божићног ручка.
Као предмет који се ставља испод џака јавља се лексема слама. Она се пре вечере уносила у џаку. Отвор на џаку, који информатори именују лексемом уста, окретао се према вратима, како би, према народном веровању, кућа била увек пуна. Према речима информатора, слама је уношена у кућу зато што се Христос родио на слами. После распростирања сламе кућа се није више смела чистити, па ни стаје за стоку, нити су се кревети намештали. По Ш. Кулишићу, божићна слама и посипање житом симболички представљају пожњевено ново жито (Кулишић 1998:86).
После бадње вечере са стола се склањало посуђе и остаци хране, али тек ујутро. Намирнице које на Бадње вече стоје на столу, најчешће у функцији украшавања божићне трпезе јесу јабука, мед, ораји. Мед је стајао на столу како би могао да се једе са орасима.
Пшеница која се на дан Свете Варваре сеје на тањирић и која треба да озелени до Бадњег дана, када се везује црвеном траком, у коју се ставља кандило и којом се украшава божићни сто, номинована је лексичком јединицомжито. Синонимног значења су вишечлане лексичке јединице жито за кандило, зелено жито.За време божићних празника у жито се стављало кандило које је горело све време божићних празника у част предака.
Из литературе је познато и више јестивих намирница које се стављају на сто, уз зелено жито, као декорација и за јело. Предмети из свакодневног живота: бадњак, слама, бели лук, мед, јабуке, суве шљиве и смокве, кукуруз, вино, свеће, зелено младо жито, откривају симболичке делове обичаја из више културних слојева, којима су људи покушавали да утичу на ток времена и на време. У духовној култури неког народа већ је устаљено да многи њени елементи опстају и у моменту када немају више потребу за тумачењима која су била одговарајући део традиционалног модела (Марјановић 2003:7).
Чајкановић бележи да слама има, и за богове и за душе предака, нарочито привлачну снагу зато што су оне навикнуте да на њој нађу јела (Чајкановић 1994:189). Уношење сламе у кућу било је по унапред одређеном ритуалу. На домаћиново: „Христос се роди!“, укућани су одговарали: „Ваистину се роди!“. Слама се распростирала по патосу. Када се унесе слама, бацали су се ораси у сваки угао собе. На овај начин домаћин је симболично правио знак крста, те се ова радња означава глаголом прекрстити.У истом значењу наведена је и вишечлана лексичка јединица крстити собу. У етнолошкој литератури забележено је да то што се при бацању ораха прави крст, може бити идеја секундарна, хришћанска (нарочито зато што се том приликом заиста крсти) и не стоји са култом мртвих ни у каквој вези (Чајкановић 1994:151).
Као предмет којим се крсти соба јавља се лексемаорај. Јела која се о Бадњем дану једу имају хтонични карактер. То се најјасније види код ораха и пасуља. Орах је воћка за коју се нарочито интересују демони доњега света. Вештице које су хтонични демони искупљају се најрадије на ораху. Пошто је орах дрво доњега света и злих демона, можемо само очекивати да његов плод служи као храна тим хтоничним демонима (Чајкановић 1994:124-125).Из овог је јасно да бадњеданска вечера има за циљ вечеру, част мртвима. Она четири ораха која домаћин баца у четири буџака или ћошканамењена су душама мртвих. Те орахе после нико не дира јер су они намењени мртвима, и дирати их било би безбожно и опасно (Чајкановић 1994:127).
Ораси су се купили на Божић, не на Бадње вече, и у том значењу забележен је глагол свршеног видапокупити.
У обичаје за Бадње вече спадало је и ваљање деце по слами простртој по поду. Слама је служила и као подлога по којој су се деца играла, тј. опонашала живину. Деца су се, према речима информатора, ваљала, пузила, сиграла се. Домаћица је на Бадње вече углавном опонашала квочку. Деца су пијукањем опонашала живину на Бадње вече, односно пилиће, квоцала су и пијукала. Ови ритуали квоцања и пијукања били су усмерени на то да се овим радњама утиче на умножавање живине.
На Бадње вече после вечере посећивао се комшилук, односно комшије које станују у близини. Суседство су посећивали и млади који су коринђали, као и вертепаши. Обично се на Бадње вече излазило после вечере, а остајало се до поноћи.
Посни оброк који се припремао у вечерњим часовима на Бадњи дан, којем присуствују сви укућани, означен је лексемомвечера. За Бадње вече карактеристична је заједничка вечера на коју се могу искупити сва чељад.
Вечера је праћена молитвама, и другим разним магичним радњама и забранама: само се извесна јела смеју и морају јести. Очевидно је да вечера има известан магични значај (Чајкановић 1994:122). Семантички садржај `речи молбе којима се верници обраћају Богу и светитељима` номинована је лексемоммолитва.Оченаш је била обавезна молитва.
Око божићне трпезе окупљала се чељад, а најмлађи члан је читао молитву пре вечере. У току Бадње вечере мушки укућани често су наздрављали. Један од обавезних реквизита за Бадње вече јесте и жижа, кандилои божићно кандило. То је чаша напуњена водом и уљем у којој гори фитиљ и која стоји на тањирићу, у озеленелој пшеници, а пали се на Бадње вече и на веће црквене празнике.
За Бадње вече спремала се храна без меса, спремљена на уљу или на води, спремала су се посна јела. Пре вечере служило се кољиво, скувано, самлевено и ослађено жито, украшено орасима и сувим грожђем.
За вечеру се у неким породицама кувала чорба од рибљег меса која је именована фонетизмима рибља чорба и рибја чорба. Спремао се и рибљи паприкаш, јело од меса рибе исецканог на комадиће, динстано у води, масти и луку, зачињено паприком. Једно од главних јела на Бадње вече било јериба на пиринџи, риба печена у тепсији са додатком пиринча.
Слика 2. Риба на пиринџи
Осим јела од рибе спремала су се и јела од теста. Најстарија информаторка поменула је врсту јела од теста које се ваљало прстима у дебље резанце, потом се кувало у кључалој води и стављало се у рерну да се запече са маком. Ово јело звало се опеканци и пеканци. Месили су се и резанци с маком.
Често посно јело које се припремало за време поста, а за Бадње вече чак обавезно јесте пасуљ. Хтонични карактер пасуља још је јаснији. Пасуљ, поред меда, има особито велики значај у култу мртвих код свих индогерманских народа и сматра се за омиљено јело душа покојника (Чајкановић 1994:125).
Пасуљ без шунке, папака и меса означен је вишечланом лексичком јединицом постан пасуљ. Семема `пасуљ скуван у мало воде са додатком поврћа, припреман у време поста и као једно од главних јела на Бадње вече` номинована је вишечланом лексичком јединицом цушпајс пасуљ и њеним синонимским еквивалентомпасуљ на густо.
Након вечере, као посластица, најчешће је служено воће. У јесен се припремала зимница, а уз њу обавезно и компот. Стога су за врсту зимнице која је обавезни део трпезе за Бадње вече у употреби лексеме думст/дунст и компот. Припремао се компот од шљива и компот од вишања.Шљива се јела и пресна, али су се припремале и о празницима и у време поста јеле и суве шљиве.Мед и ораји су често послуживани за засладити се, као ипечена јабука и печена бундева у рерни.
Oбредна поворка старијих дечака основношколског узраста који на Бадње вече иду од куће до куће, носећи макету цркве, певају религиозне песме, а за узврат добијају дарове у храни и у новцу, реализована је двема лексемамавертепи фертеп.Обичај ношења вертепа на Бадње вече од давнина је распрострањен. Вертеп представља христијанизовани облик обредних поворки о Божићу (Босић 1996:116). Вертепаши носе макете црквице са представом Христовог рођења.
Извођење вертепске драме у Војводини код Срба било је познато већ у првој половини XVIII века, иако је реч вертеп знатно старија и јавља се већ од XIII и XIV века у старословенским и у српским писаним споменицима, а у значењу места Исусовог рођења (пећине) (Босић 1996:116). Вертеп је ношен улицом и изводио се по кућама. Учесници су се најављивали звоњавом или лупањем на врата.Ликови у вертепској представи и фигура у макети цркве означени су или личним именима или титулама и занимањима. Главни ликови су Исус /Исус Христос и Богородица/мајка Божија. Један од ликова у вертепској представи са капом од папира на глави и масом у виду браде или без ње називан јецарем. Цареви су номиновани личним именима:Валтезар, Гашпар, Ирод,Мелхиори Мастиол. Они су представљали источне мудраце.
Учесник у вертепској представи који глуми старца, обучен у кожух преврнут на наличје, са преврнутом шубаром на глави и са торбом о рамену који купи дарове називан јегуба. Лексемама пастир, чобан и чобанче означен је `онај који чува стоку на паши, пастир у кога је био прерушен један од учесника у вертепској представи на Бадње вече`.
У шпајзу или у просторији где се држи храна вертепаши су, најчешће губа, покушавали да украду шунку или кобасицу како би се нашалили са домаћином на Бадње вече.Губа је носио шубару на глави и био је обучен у преврнуту опаклију. Ударао је штапом, буџомпо поду и певао: „Ала губа губује, само једе и пије!“.
Учесник у обреду коринђања означен је лексемама коринђаш и момак. ,,Маскиране особе које походе домаћинства имају улогу симболичног укидања протеклог времена“ (Ковач 2001:431). Певаче, коринђаше, чиниле су групе дечака и девојчица, од троје до шесторо, узраста од седам до петнаест година. У старом Новом Саду овај обичај је жив и данас, посебно међу староседелачким становништвом, а дешавало се, мада је то данас ређи случај, да коринђаши буду и момци од око двадесет година. Групе коринђаша су, после вечере, обилазиле куће по комшилуку. Коринђаши су, уз певање коринђашких песама, у ствари честитали Божић, најчешће људима из суседства. Информатори истичу да су радо примали коринђаше у своје куће, ретки су били они који нису. Даривали су их оним што су имали у кући: орајима, јабукама, колачима, бомбонама, ретко новцем.
Водило се рачуна да сто, након вечере, остане непоспремљен. Стога информатори наводе лексемупосклањати у значењу `склонити сасвим, покупити посуђе и остатке хране од бадње вечере што се не чини до ујутро, већ се све оставља на столу преко ноћи за душе покојника`.Обичај да се сто не чисти, и да се на њему оставља јело и пиће, све су то прописи који важе за даћу, за култ мртвих, и код Срба и у целој индогерманској прошлости. (Чајкановић 1994:127-128).
Мрве са стола купиле су се тек у божићно јутро и давале су се живини, стоци или свињама, ради здравља.
2.3. Храна у божићно јутро и ритуали у вези са њом
Божић се слави као дан Христовог рођења 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару. Божић се у народу сматра највећим празником у години и слави се три дана. Први дан Божића је најважнији и најсвечаније се прославља. Сам Божић сматра се у народу почетком Нове године, па су и многи народни обичаји усмерени ка њему.
Божић је међу новосадским староседеоцима сматран великим свецем, празником који је обележен црвеним словом у црквеном календару, који се празновао три дана, али су припреме за његово обележавање трајале много дуже.
Прва ритуална радња у божићно јутро јесте доношење воде са бунара. Вода се користила за ритуално умивање укућана на први дан Божића. Најчешће објашњење информатора у вези са симболиком воде у овом ритуалу јесте да девојке употребљавају воду у врачању како би придобиле младиће. У старом Новом Саду, пре Другог светског рата, вода се узимала са бунара који су се налазили у неким од улица. Након ритуалног умивања, брисала се вода пешкиром. Приликом јутарњег умивања поред лавора стављао се плод јабуке, најруменије која се могла наћи у кући, како би се укућани симболично наруменили да би, према веровању, били здрави током године. Лексему јабука информатори употребљавају са квалификаторима румена/црвена јабука. Јабуком се мазало и трљало док онај који то чини не постане румен у лицу.
Први јутарњи оброк на Божић је доручак. Домаћица је у божићно јутро месила мали округли хлеб од остатака теста за божићни колач. Уз овај лепчић, земичку или циповку служиле су се обично месне прерађевине. С обзиром на то да је пред Божић био период свињокоља, домаћица је припремала углавном барене кобасице. Пекла се свињска џигерица. У имућнијим породицама служила се шунка и сланина, врло често барена шунка. Уз овакав доручак, као прилог служио се нарендан рен.
Након доручка обављало се полажење стоке. Овај ритуал именован је још и лексичким јединицама обићи, омрсити, ранити стоку. Парчад меса, кобасице и сланине стављала се на прут, ражањ или штап од плодне воћке, што је требало да симболизује плодност и здравље стоке, па и укућана (Босић 1996:147). Ражањ који се носио у шталу, након ритуала ту је и остајао све док се не би осушио.
Посебна пажња у божићно јутро, након доручка, домаћица је посвећивала мешењу обредног колача јер се сматрало да он поседује изразита магијска својства. Чесница је обредни колач, најважнији поред божићног колача, који се прави слагањем развлачених кора, посутих орасима, грожђем и шећером. Коре су се месиле од белог пшеничног брашна, са водом и масти. Квасац се није додавао. Понека од домаћица прелива је медом. Један од информатора поменуо је да лексема чесница потиче од речи чест што значи део, а мотивисан је тиме што се чесница ломи на делове и сваком се даје по део. Мила Босић наводи да је овакав облик чеснице познат још од половине 19. века, а као бесквасна погача води порекло још из словенске старине (1996:57).
„По народном казивању чесница представља „Христову“ или „Божју повојницу“, коју месе као успомену на рођење младога бога, када су га даривали пастири. Обичаји у вези са чесницом јасно показују да она у суштини представља усеве, као и веровање да од овог обредног хлеба зависи род усева, размножавање стоке, здравље укућана, напредак у пословима и опште благостање целе куће“ (Кулишић 1998:460).
Чесницу меси домаћица у божићно јутро, чим устане. Замешује је са водом донетом са бунара јер се њој придаје посебан значај. За мешење чеснице домаћица је облачила чисту одећу. Једна информаторка наводи да је у прошлости био обичај да домаћица, након што замеси чесницу, оде у башту са рукама облепљеним од теста и обрише их о воћку. Веровало се да ће, након овог чина, воће боље родити.
Слика 3. Чесница/свечани колач
Неки од старијих информатора помињу, у истом значењу, вишечлану лексичку јединицу свечани колач. Две информаторке навеле су да се под правом чесницом подразумевала чиста чесница, „без ораја и без грожђа, само мед и лишће“, а једна информаторка нагласила је да се таква чесница месила само кад се није имало средстава за богатију. У неким породицама обавезно додају орахе и суво грожђе да би чесница била богатија јер се веровало да ће на тај начин и година бити родна. „Обредном праксом желела се пренети магијска снага чеснице на људе и животиње, односно, магијска снага новог живота, с којим је често идентификована и сама чесница“ (Кулишић 1998:461).
Тесто за чесницу се из јуфке или обгеразвлачило, развијало или растезало преко целог астала и од њега су се формирали листови, односно коре. Оне су се правиле од теста и воде, а посипале су се мешавином шећера, сувог грожђа и ораја. Ораји су се млели или сецкали. У унутрашњост чеснице домаћица је стављала динар, а потом ју је преливала растопљеним медом и пекла у тепсији.
Чесница се некада ритуално ломила, док се данас најчешће сече. Након тога, парчад чеснице се ломила и крјала, а потом се намењивала одређеним редоследом. Био је обичај да се прво парче намени Богу или колачу. Следеће парче остављало се са стране за путника намерника, док се друго остављало положајнику. Парчад чеснице намењивана је и осталим члановима породице који су напустили кућу, кћерима које су се удале. Пића којим се нудио положајник јесу кувана и слатка ракија. Информатори наводе да је кувана ракија скувана ракија са додатком бибера и шећера, док је слатка ракија врста алкохолног пића од ораха, воде, шећера и ракије.
Обичај је био да се у чесницу ставља новчић. И данас је то честа појава у старом Новом Саду. За оног ко у свом парчету пронађе новчић, веровало се да га очекује срећа целе године. Када се новац вадио из парчета, гледало се да ли је на њему остало трагова теста или не. Новчић облепљен тестом значио је родну годину за све укућане и он се, у стању у којем је извучен, чувао за иконом током целе године, до следећег Божића. С обзиром на то да је пронађен новчић значио срећу не само за оног ко га пронађе већ и за целу породицу, домаћин га је откупљивао исплаћивањем оног ко га је пронашао.
Чесница је првобитно била хлеб од новог жита, симболично представљала је усеве. Она води порекло од производно-магијских обичаја родовског друштва, што не искључује ни мишљење да је представљала и култну жртву посвећену богу, која је уз то попримила и хришћанску интерпретацију (Босић 1996:64).
2.4. Божићни ручак
Божићном ручку присуствовали су обично сви чланови породице. Оно што сви информатори наводе као нешто што је обавезно пре ручка јесте молитва Господу, Оченаш. Њу је читао најмлађи или најстарији члан породице и она се читала са циљем да Господ благослови све што је на трпези. Пре божићног ручка послуживао се вареник. Као главни састојци овог обредног пића наводе се кувано вино, корица хлеба и мед. Под корицом се подразумевају исечени окрајци божићних хлебова у куваном вину и меду. Кувано вино било је црно или црвено прокувано вино са додатком шећера, бибера и цимета.
Ручак се некада служио око поднева. Божићни или свечани ручак састојао се од утврђеног броја и врсте јела. Прво се служила супа, која се кувала од свежег меса и зелени.Резанци за супу месили су се од брашна и јаја. Да ли ће бити дебљи или тањи зависило је од редуше, али је било важно да буду жути. Божићна супа кувала се од најквалитетнијег меса, а информатори посебно истичу говедину или мочинг, односно јунеће месо.
После супе служио се сос, најчешће парадајз сос и пире. Након тога, у неким породицама служио се подварак, односно упржен кисео купус, припреман као прилог уз ћурку.
Месо које се јело као главно јело за ручак информатори именују следећим лексичким јединицама: божићна печеница, јагњеће печење, кувано месо, прасе, прасетина, прасеће печење, печеница, печење, свињско печење, ћуреће печење, ћурка и шунка. Под печеницом/божићном печеницом подразумева се шунка или животиња (прасе, јагње, кокошка, ћурка) која се коље на Бадњи дан, пече у тепсији и једе као главно јело за божићни ручак. Уз печено месо служила се салата, најчешће туршија коју је домаћица припремала као зимницу.
За божићни ручак обавезно је било и завијати сарму. Она се припремала од куваног пиринча и млевеног меса продинстаног у луку увијеног у листове киселог купуса.
С обзиром на значај Божића као празника, поред сланих јела месили су се и колачи/ситни колачи и то врло често неколико дана раније. Информатори истичу да су се месили колачи који су могли дуже да стоје, који би временом одмекли. Да ли су били јефтинији или скупљи, тј. са мање или више ораха, зависило је од тренутних материјалних могућности којима је домаћица располагала. Уместо торте месила се жвалава, односно колач са облатнама премазан улупаним беланцима. Колач у облатнама са филом од куваног млека, шећера и понекад какаа информатори именују као торту у млеку с облатнама, тј. облатне у млеку. Чест колач прављен у време божићних празника и крсних слава, састављен од кора, филован орасима и пекмезом и преливен чоколадом, именован је лексичким јединицама жербо/жербо коцке. Месиле су се и штрудле, тесто се надевало орасима и маком.
Од ситних колача правиле су се ванилице/ванил кранцле. Тесто се вадило округлом модлицом, а потом се печени делови спајају пекмезом од кајсија и уваљају се у шећер у праху са ванил шећером. Лексема турског порекла гурабије односи се на колаче вађене модлицама разних облика, који су замешени од шећера, масти, јаја и брашна. Две старије информаторке поменуле су мушкацоне, а описале су их као врсту колача са орасима. Сличне гурабијама , са орасима, месиле су се и шапице.
На божићни колач стављао се новац како би се обезбедило благостање у кући. Овај обред информатори именују лексичким јединицама: даривати колач и китити колач. Пре сечења колач се стављао на бели пешкир. У средини колача дубила се рупа и у њу се сипало црвено или црно вино. У Енциклопедијском речнику словенске митологије забележено је да је „вино опојно пиће од грожђа које у обредима симболизује крв, здравље и живот“ (Раденковић 2001:82). У обреду сечења колача учествују најстарији или најмлађи укућани, врло често домаћин. Након преливања вином, двојица мушких укућана окрећу неколико пута божићни колач и целивају га. Један од њих покретом руке симболично три пута прекршта колач, а потом га ломе. Веровало се да ономе који одломи већи део божићног колача следује срећа и благостање у години која следи. Свако од укућана добијао је по парче колача Неки од информатора наводе да је било обавезно да се укућани међусобно изљубе на крају. Врло често певало се том приликом Рождество и божићни тропари.
2.5. Други дан Божића
На други дан Божића ишло се у посету куму, сестри или ћерки са припремљеним колачем. Уколико се колач носио куму, који је оног који га носи крстио или венчао, звао се кумовски колач. Месио се у исто време и на исти начин као и божићни. Код кума се ишло у каруцама, а колач се носио у уштирканој салвети и прекривао се ћилимом или шареницом. Кум је дочекивао своје госте и спремао се да их почасти.
2.6. Трећи дан Божића
Трећи дан Божића уједно је и црквени празник посвећен првомученику и архиђакону Стефану. Светог Стевана многе породице прослављају и као крсну славу.
По истеку трећег дана Божића из куће се износила слама која се уносила на Бадњи дан и разносила се на више места. Односила се у кокошињац и у шталу под стоку. Стављала се на постојеће воћке у башти и у дворишту како би оне боље родиле наредне године. Слама се чистила метлом, али се негде износила и рукама.
Остаци са божићне трпезе бацани су живини. Домаћице су се трудиле да, након три дана празновања, из куће буде уклоњена сва нечистоћа. Чајкановић наводи да се кућа није смела чистити три дана како се не би почистиле душе предака. Јер душе се могу почистити метлом (1994:243).
3. Закључак
У овом раду представљено је око 170 лексичких јединица у вези са ритуалном исхраном о Божићу. Прикупљена грађа посматрана је у лингвистичкој перпспективи, али је лексеме могуће сагледати само кроз интердисциплинарни приступ. Оне су неодвојиве од етнолошког контекста.
Највећи број лексичких јединица су једночлане, али се јављају и вишечлане, с обзиром на то да је реч о домену духовне културе (божићни колач, зелено жито, пасуљ на густо…). Најбројније су именице, и то претежно словенског порекла (чесница, кољиво, здравље, бадњача…). Други по бројности су глаголи, нарочито присутни када се говори о припремању хране ( развити, растећи, растегнути, развлачити, месити…).
Од речи страног порекла присутни су турцизми (буџа, гурабија, јуфка, колач, кукуруз, курјук, сарма, чаршав, чорба…), али и германизми, посебно када је о врсти хране реч (милипрот/милихпрот/милихпроте, облатне, ринфлајш, штрудла, шунка…).
Иако је реч о градском говору, може се закључити да су по начину живота, чувању обичаја из прошлих времена, али и архаизмима, који се и данас могу чути међу оно мало преосталих староседелаца, Салајка, Подбара и Роткварија заиста село које истрајава у телу Новог Сада.
Говор новосадских староседелаца припада бачком екавском типу, који је за Војводину најтипичнији. О говору и обичајима новосадских староседелаца мало је писано, а „кад нестане језик који никад ни на који начин није документован, то је као да никада није ни постојао“ (Кристал 2003:13). Стога је и овај рад скромно сведочанство о времену, обичајима и језику, који, заједно са својим представницима, полако, али сигурно нестају.
Литература:
Босић 1989: М. Босић, Житарице у плодоносној магији код Срба у Војводини: прилог аграрној технологији. Нови Сад: Рад војвођанских музеја, 31,171-193.
Босић 1996: М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад: Музеј Војводине. Прометеј.
Босић 1997: М. Босић, Магија у обичајима животног циклуса Срба у Војводини. Нови Сад: Рад музеја Војводине, 39, 229-246.
Ковач 2001: С. Ковач, Време и простор у празницима божићно-новогодишњег циклуса код Срба, у: Зборник Етнографског музеја у Београду 1901-2001 (Уредник: Јасна Бјеладиновић-Јергић), Београд: Етнографски музеј. 421-433.
Кристал 2003: Д. Кристал, Смрт језика. Београд: XX век.
Кулишић и др. 1998: Ш. Кулишић / П.Ж. Петровић / Н. Пантелић, Српски митолошки речник (Друго допуњено издање). Београд: Етнографски институт САНУ.
Марјановић 2003: В. Марјановић, Водич кроз колекцију предмета уз божићне обичаје. Београд: Етнографски музеј.
[1] Курзивом су означене лексичке јединице које наводе информатори, а у вези су са ритуалном храном и божићним обичајима.
[2] Термин фигурална обредна пецива употребљава Вера Милутиновић у свом раду Обредна пецива у Војводини.
препознавања 