***
„Речитост која убеђује умилношћу не господарењем: као тиранин, не као краљ.
Речитост је вештина казивати ствари тако:
1. да их они којима се говоре могу разумети без муке и са задовољством;
2. да се осете заинтересовани њима, тако да их самољубље лакше гони да о томе размишљају.
Она се, дакле, састоји у вези коју говорник тежи да успостави између духа и срца оних којима говори, с једне стране, а с друге, мисли и израза којима се он служи; што претпоставља да је он добро проучио човеково срце да би му открио све побуде, и да би затим погодио правилан развој говора који му намењује. Потребно је ставити се у положај оних којима се обраћамо, и огледати на свом сопственом срцу ток који дајемо свом говору, да бисмо видели да ли је он створен за њ, и да ли се можемо поуздати да ће слушалац бити као приморан да се преда. Треба се ограничити, што је могућно више, на једноставну природност: не правити великим оно што је мало, нити малим оно што је велико. Није довољно да је нека ствар лепа: потребно је да она одговара предмету, да у њој не буде ничег сувишног, нити недовољног.“
Превод:
Јелисавета Ибровац Поповић
Миодраг Ибровац
Београд: БИГЗ, 1980.
препознавања 