„Тако давно сам се родио, да чујем некада, како нада мном тече студена вода… Ја живим толико дуго, да су ми и најдаља сећања одједном постала блиска. И што дуже живим, она постају јаснија, желим да се присетим појединости. Мој живот се испуњава светлошћу, добија смисао… Отац, мама, брат, музика, рат, поезија… Зашто се сећам свега тога? Сећање плете своју шару, по нама непознатим законима, али мени се чини, претпостављам зашто су моји снови саткани од тих лица, од тих судбина. Позван сам у живот крвљу свих рођења и свих смрти, они су ме саздали, извајали, и без њих не бих постао овакав какав јесам.“ – Oво су речи Арсенија Тарковског, пуне захвалности према свима и свему што је његов живот испунило смислом. Управо по способности да оживи успомене и учини сећања вечним и присутним у времену садашњем, одликује се и песничка мисија Драгана Лакићевића.
Кроз Лакићевићеву збирку, све време, тихо и готово неприметно, хуји једно ново осећање, стање духа. Најновије песме имају „мирис жутих ружа“, доноси их благ ветар прошлости, на свакој је „титрај јесењег зрака“. Уз добродошлицу, дочекује песник јесен за свој, распремљен, сто, сигуран и спокојан јер „јесењи језик има шта да каже о лету“. Због неких догађаја и незаборавних љубави, лето још траје, упркос јесени. Успомене на лето живе у фотографијама у песничком албуму који је пред нама. Уласком у ново животно доба, песник је ипак помало затечен. Разврстава светлуцајуће хартије написаног и ненаписаног и у том чину подсећа на дечака који у скровитом закутку собе разврстава своје играчке на оне које се морају задржати и на оне које можда више и нису толико важне, али су његове и не може да их се одрекне лако. „Хартија је живот“, признаје Лакићевић. Остаје бојазан да се у листовима које треба одбацити можда баш крије најбољи стих, али и снажан унутрашњи осећај да се све његове песме већ налазе у планини, надомак песниковог родног града (Све моје песме). Тамо су друге димензије, одакле кроз песника струји посебно осећање, трепери и претвара се у видљиво, облачи рухо песме. И враћа их тамо одакле их је и примио, враћа их свом извору.
Васко Попа каже да пут у назад, до тог извора живе речи, води кроз срце, кроз главу, кроз душу свих људи. И то опет свим људима даје могућност да и они, речима песме, опште с тим животодавним извором. У томе, а не у нечем другом, састоји се човекољубивост и хуманост песниковог чина писања песама. Јер сваки човек, не само песник, има насушну потребу да говори са извором живе речи (Васко Попа). Лакићевићеви су дарови зато праизворни, чисти и читаоцу који све то уме да осети, даровани су од срца. Он каже: „Тако ће неком доспети у виду сићушне светлости савршена и непоновљива као пахуља на длану, на усни, на души онога који мора постојати у даљини.“ Он и песма жуборе истим језиком.
У песничком поглављу Дрвеће Београда своје духовно око Лакићевић је задржао на дрвећу и биљу. Дубоко је саживљен са судбином стабала о којима пише и од раног детињства разуме језик њихове тишине. Од ока обичних пролазника често занемарени, а у исто време постојани и непроменљиви, песнику су једнако сродни, попут јуродивих из његових приповедака и романа.
Основне координате Лакићевићеве поезије, попут дрвета, дубоко су укорењене у земљу и сежу ка небу. Дрво је стога и централни мотив у читавој збирци. Дуго је учио језик дрвећа, сад њиме говори, сродио се са стаблима. „Најбоља лектира на вашим је листовима, непоновљиво лирско пролеће, птице и ветрови“, пише Лакићевић (Дрвеће Топчидера). Као и дрвету, и песнику је некада корен био млад и јак, сада на њему примећује знаке старости. Дубоко преживљава смрт разломљеног стабла свестан да и дрво, као и човек, често пада „под теретом пролећа“, с тим што је јаук дрвета нечујан. Теши га чињеница да стабло ипак с годинама стиче и снагу, која је често тако моћна да се временом окаменила у трајање. Кроз разгранате крошње и дрво и песник са висине покушавају да докуче дубину свега што их окружује. Све време песник трага за местима у којима оживљава „модри мир морачких шума“ јер дрвеће је највернија замена за завичајно окриље („Свако ко нема завичај, њему се приклони“). Слика дечака од тринаест година који седи на ливадици, међу стаблима јабука и шљива, временом је само мењала свој рам и мизансцен. Шљиву и јабуку заменили су дуд, храст, лужњак, платан, туја, топола, крушка и друго дрвеће. Песникови су сабеседници већ пола столећа. Мисија дечака једнако је жива и у одраслом човеку: опевати доживљај света који га окружује.
Док од дрвећа учи свакодневно како се живи пуним животом, пред чим је то запитан човек у Лакићевићевој поезији? Песников савременик најчешће не стиже да се замисли пред суштинским, малим стварима које живот значе. У непрестаном је грчу да савлада тренутак, ишчекује да се што брже упали зелено светло на семафору, да ишчека аутобус, да убрза време, док песник сетно и ћутке одавно зна да године зачас мину и прохуји живот. Он у својим песмама овековечава тренутак и добро зна његову вредност. Савремени човек од свега лако одустаје, заборавља свој језик, своје писмо и стиди се својих корена. Запитан је песник шта ће се догодити ако природа тако лако одустане од човека као што се лако он одрекао ње, као што се свакодневно откорењује од завичајног, одриче се себе у силној жељи да постане нешто друго. „Све је нестало, а највише људи“, запажа Лакићевић.
Забринут је песник и над судбином књиге и поезије. Књиге су такође огледало у коме свој одраз посматра песник, тј. одгонета своје место у свету и место сваког човека. Небрига о књигама истовремено је и огледало друштва и сведочанство о суноврату који прети данашњем човеку, уколико се у својој ужурбаности не заустави. Посебно му поглед привлаче половне књиге, свикле на „таму, мемлу и прашину“. Занимљиво је да песнику и иначе најчешће привлаче поглед скрајнуте, потрошене ствари. Са тугом и сетом саосећа са њима, због човековог немара и заборава, жали због њиховог стида на дневном сунцу. Ипак, способност за такав емоционални доживљај и таленат да се, испод слоја сиве прашине скине копрена са трошног и открије сјај зрнца лепоте, који верује песник, свака од њих поседује – редак је дар.
Од раног детињства Лакићевић се, од тренутка загледања „у бистру воду и њене риме“, „у модром миру морачких шума“ – баш у води поезије тражи и налази. У свему што га окружује он наилази на огледала „у којима се препознаје и не препознаје, која га увећавају и умањују до нестајања“. И након педесет година (само)посматрања, (само)спознавања и неуморног претакања света око себе у „зуј и клик речи“, он се пита шта би уопште био и како би преживео да није свој одраз баш тада и ту угледао.
Још од самог наслова збирке упућује се на једну важну категорију која је карактеристична за све песме у збирци – време. Време је неопходно човеку да би остварио себе као личност. Јер, „као што дужина, ширина, висина, запремина не постоје (за себе), него само као наша представа и назив за мере постојећих тела, тако и време не постоји (за себе, собом, по себи), него само као наша представа и назив за основну меру постојања бића“ (Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству). Време не постоји без сећања. А сећања су наши, сликама заогрнути, духовни доживљаји. Управо такве слике Лакићевић утискује у своју поезију, како их не би расуло хујање времена и како се не би „изгубило у облацима“. Баш овакве исечке из живота, док машта да напише песму на крилу лептира, попут лептироловца, лови мрежицом и слаже годинама у своје збирке, које нису случајно насловљене Породични албум, Породични азбучник и Породични музеј.
Брише границе Лакићевић између света видљивог и света невидљивог, као и границу између прошлог, садашњег и будућег времена. Бележи: „Све што је невидљиво, може бити песма“. Он суптилно слика како се у нама живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, а то условљава и другачије виђење времена. Понекад је то време кратко, понекад прекомерно збијено до атома времена, како би рекао Павле Флоренски, али се тада оба света додирују и ми слутимо тај додир. Ако се избрише граница између прошлости, садашњости и будућности, види се јасније и оно невидљиво. У песми „Под овим платаном три стола“, песник скраја три слике, прву, из времена прошлог када га повија мајка, другу – како седи и пише песму и, трећу, истргнуту из времена будућег – како на трећем столу стоји његов ковчег и преко њега нечујно пада снег. Ове су све слике, у песми, оживљене и обједињене у један тренутак. Временска дистанца само омогућава песнику да боље сагледа стварност.
Чеслав Милош истиче да човек, истражујући свој смисао постојања, трага за продуховљеношћу прочишћеном стварношћу, за „бојом вечности“, другим речима, за лепотом“ (Милош). Боја вечности код Лакићевића је бела, а лепота, готово сасвим очишћена од страсти, оличена је у пахуљи. Наспрам те пахуље сићушне су и планине, пише Лакићевић:
Спрам једне пахуље
која долази из ноћног неба
носи собом васиону
и улази у моје око.
Песник зна да има дана кад све може бити песма и он непрестано промишља како она настаје. Његове песме су дозрели плодови једне осетљиве душе и замишљеног духа који на све око себе гледа из дубине свог бића. Попут неуморног ловца на лептире, песник непрестано призива и прижељкује то посебно стање, „тај трен полусна-полусмрти између читања и уснивања“. И баш „то магновење заувек изгубљено, између таме и светлости, сећања и предосећања“, јесте тренутак који песник препознаје као васкрсавање песме. Настанак пахуље, моменат кад она светлуцне, била би најверодостојнија песничка слика за оживљавање песме. Личи овај Лакићевићев васкрсни песнички тренутак на оно што Павле Флоренски назива сновиђењем. За његово разумевање такође је важна категорија времена. То магновење могао би бити тренутак када се кида копрена видљивог и кроз њу струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се једно у другом „и наш живот постаје струјање налик ономе као када се изнад огња подиже врео ваздух“. Тада наступа сновиђење, које Флоренски назива првим ступњем живота невидљивог. Тада се душа узноси у невидљиво и пружа предосећање да постоји нешто друго, поред онога што смо склони да једино сматрамо животом. У таквом тренутку „полусна-полусмрти“, како га именује Лакићевић, исечак из живота претвара се у песничку слику. Песма је у ствари материјализовано сновиђење, а оно настаје када се свести истовремено укажу две обале живота, с различитим степеном јасноће (Флоренски).
Један од најчешћих мотива у Лакићевићевој поезији, присутан и у збирци песама Прохуја, јесте снег. Он је за песника још увек извор радости, светковине и невестинског вела. У Лакићевићевој поезији, он је и синоним за љубав. Не може заборавити једно давно писмо, бело, са белим словима. Њега пише неко млад, белог лица, у белој хаљини. Чак је и љубав у њему бела.
Две крупне јануарске звезде
гореле су у њему
љубио ме је толики снег
Одавно нема тога писма
а ја га још читам
То бело мастило неће ишчезнути
нити може престати да веје по њему
То писмо још путује к мени
и по њему још пада снег
Бело је еманација светлости кроз коју се испољава вечно жива љубав, њене невиности и чедности. Истински је осећа и чврсто у њу верује песник. Бела је и боја мајчиних руку које га повијају за једним од столова испод топчидерских платана. Бела је боја сунчеве светлости, али и снега. Овога пута, у најновијој песниковој збирци, он добија и једну нову конотацију. У метафоричној употреби лета, јесени, појавила се и зима. Она је сада асоцијација на ново животно доба, а бела боја постаје и боја самртног покрова, боја смрти, али је и та смрт другачија, она је светла и блага. Изненађује песник и затиче свога читаоца припремљеношћу на све оно од чега човек најчешће зазире. Оивичена белом бојом је и једна од најупечатљивијих сцена у збирци:
На трећем (столу) лежи мој ковчег
у ковчегу сам светао и благ
пада нечујни снег и прави покров
све се претвара у бескрајну белину.
Ова визија омогућава песнику да се материјализује, да прекорачи оквир смрти и да, ослобођен свих животних тегоба, пређе у стање другачијег постојања, у живот вечног треперења душе или у Лакићевићевом доживљају, у стање блаженог мира и бескрајне белине.
Ако је песма „мала биографија видљива у ретким тренуцима“, онда тако можемо доживети и читаву збирку Прохуја. У овом ретроспективном песничком албуму, има носталгије, али изнад свега љубави и вере да оно истински лепо вечно траје. Разгрнути копрену, састругати патину, и у оном свакодневном, ненаметљивом осветлити лепоту, посебан је дар. И по томе је поезија Драгана Лакићевића посебна.
Попа, Васко (1998), Записи о песништву, Рашка, година XXVIII, бр. 32, страна 50‒54.
Чеслав, Милош (1985), Сведочанство поезије, Народна књига, Београд, стр. 123–124.
Флоренски, Павле:
Арсеније Тарковски:
*Рад је објављен у Новој Зори, Часопис за књижевност и културу, зима – број 68/ 2020.
препознавања 