RSS

Месечне архиве: април 2021

Марина Тодић „АЛИ МИ СМО КАРЛОВАЧКИ ЂАЦИ…“

Кад сам била млађа, чула сам много лепих прича о једној дивној госпођи из Сремских Карловаца. Живи у самом центру тог живахног градића, на обронку Фрушке Горе. Причали су ми њој људи који су је упознали и они који су је некада у пролазу само спазили. Имала сам јаку жељу и ја сама да је видим и можда упознам.

На први поглед, деловала је страшно, велико и високо. Морала сам да се попнем на прсте, да подигнем главу да бих успела целу да је видим. Мирисала је на старе књиге, на креде и последњи, касни бехар. Дала ми је до знања, да је озбиљна и одисала је страхопоштовањем. Њене руке су најлепше сковане црне гране, испреплетане изливеним отисцима цветова. Те руке грле, греју, чине ми се као ограда која нас држи на окупу и чува. Кад је погледам у топле, кристално јасне очи, сваки пут ме дочека и задиви на хиљаде разнобојних стаклића пажљиво склопљених у витраж, а обрве, елегантне, дамски обликоване тесарским алаткама, завијене, као дрвене. Коса јој је увек, сређена, проткана танким, пажљиво исцртаним шарама. Сводови јој чврсто држе локне кроз које се промаљају зраци сунца. Када сам је први пут упознала, одмах ме прихватила. Вероватно јој је било смешно гледати ме збуњену и неснађену. Временом је престала да буде страшна и велика. Пружила ми је руке, дозволила ми је да гледам свет кроз њене очи и чувала ме и обасипала својом косом. Касније, када сам почела да одлазим свакодневно код ње, дозволила ми је да је сагледам мало боље. Веома је свестрана, зна мноштво језика, црта, слика, фотографише и воли да пева. Дружељубива је, има познанике из целог света који редовно долазе да је обиђу и виде како је. Има храпав, дубок глас, а кад се умори, зна тако да уздахне, да подсећа на звук звона. Толико је знања држала у себи, помислила сам, као да у глави има пуно неких човечуљака који је снабдевају чињеницама, романима, есејима, уметношћу, музиком. Па кад се умори, они на кратко нестану, можда у њеној глави имају неку заједничку просторију у којој се договарају која је следећа мудрост коју ће да пренесе на мене. Било је дана када сам била јако тужна, а она је тачно знала шта треба да каже и како да реагује. У тренуцима среће и успеха, радовала се и славила заједно са мном. Упознала ме са пуно људи, имала је стрпљења за свађе, препирке, мирења и моја дружења са њима. Учила ме да опростим, да се смирим, да удахнем и издахнем, да седнем и да размислим. И ако веома стабилна, наочита и искусна, дозволила ми је да будем оно што јесам. Заједно смо се пријављивале на разне секције, пробале мноштво нових ствари, учествовале на такмичењима, не бих ли ја схватила шта је оно што желим и ка чему тежим. Дала је облик мојим мислима, исправила је вијуге у глави, научила ме да лепо говорим, улила је самоувереност у мене. Знала је и да се наљути. Није волела незнање, нерад и доконост и умела је да ме казни. Свакако, знала је и да награди. Ценила је размишљање својом главом, креативност, лепу реч, упорност, савесност и стајање иза свог става. Схватила сам да је част дружити се са њом и да могу увек поносно, чак и са малом дозом надмености у гласу да кажем да сам је познавала и била блиска са њом.

Дошло је време када је рекла да се наше дружење мора прекинути. Сматра да сам спремна за нека нова искуства, нове људе и нове победе. Каже да сам сад већ одрасла, да сам је можда прерасла. Опет уплашена, као кад сам је упознавала, одлазим од ње. Хвала јој што ме обогатила о што је створила човека од мене. Надам се само да ћемо се опет некада срести. Она, обасјана карловачким сунцем, одушевљавајући својом лепотом пролазнике, гордо, али увек са осмехом на лицу ће стајати на свом месту. Шта ће са мном бити то не знам. Али знам да ће ме она пазити заувек и поносно чувати у оној двадесетпетици у којој је све почело.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 априла, 2021 инч Песници карловачке 2021

 

Ознаке: , ,

Зоран Мишић ВЕРУЈЕМ У ЧОВЕКА

***

„Данас, када од случаја зависи судбина ове планете, све нам се више чини да у њему видимо чудовиште, дело црне магије, весника ништавила, врховни нихилистички аргумент. Треба ли да се радујемо случају, или да стрепимо од њега? Да ли ће га homo ludens искористити за своју игру, или ће га homo ludens употребити да уништи свет? Онај који о томе одлучује је, на несрећу, један те исти човек; да ли се он игра пиљака или бомби, никад се не зна.

А онда: нису ли обе игре безумне? Шта је горе: разорити свет, или га обесмислити? Истребити човека или га изобличити? Уништити му тело, или му убити душу? И они који се играју духом играју се главом. Да ли истерују ђавола или га призивају, тешко је рећи. Али да играју туђу игру, сигурно је.

Савремени играч морало би да буде свестан да игра игру која није његова. Он само понавља оно што око себе види: буку и бес. Пресликава стварност, као што се одувек радило. Како изаћи из игре? Како наћи праву стварност, где се друга правила поштују, а не правила игре? А онда: чија је то игра? Познат је само један одговор: о ономе о чему се не може говорити, треба ћутати. Али да би то закључио, Витгештајн је морао написати књигу.

(…) Има ли, у томе новом, демократском свету који почиње да се обистињује места за поезију која није само игра, за песника коме јарост лежи на срцу, за човека који није homo duplex? Aли ко је заправо тај трећи човек? Је ли га икада било? Тај човек, савршени градитељ, који једну исту зграду зида: у себи и усред земаљске вреве, није ли он фикција једног доба коме ли су се привиђали духови? Зар се његов глас икада чуо? Није ли он одувек ћутао? Или му је позив одувек био исти: да говори у пустињи?

Ја у тог трећег човека верујем, макар он и непостојао, макар ја морао у непостојеће веровати. Верујем да homo novus може бити само он, који је за љубав, не за мржњу рођен, за градитеља, не за коцкара. Верујем да живот није лудакова прича, да свет у коме владају бука и бес није прави песников завичај, да игра и гнев нису његов једини позив, да homo duplex није право име за човека.“

(1969)

Одломак из есеја ВРЕМЕ ЈАРОСТИ И ИГАРА, књига „Критика песничког искуства“, Београд: Српска књижевна задруга, 1976.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 априла, 2021 инч Зоран Мишић

 

Ознаке: ,

Драгослав Михаиловић КАД ЧОВЕК ПРЕСТАЈЕ ДА БУДЕ ЧОВЕК (Јован Димитријевић)

„Говорити о Јовици Димитријевићу значи непрекидно бити у близини неке умногоме излизане патетике. Он није имао особину да се лепо изражава и није га красило знатно образовање, иако је по звању био интелектуалац. Каткад је доносио припросте закључке и, заправо, био је обичан тројкаш, који можда кубури са школом. Зато, гледајући га, и слушајући његове не увек дубоке речи, нисте морали закључити да је пред вас ступио човек достојан најдубљег поштовања. То су знали његови најблискији пријатељи, с његовим невидљивим ореолом ваљало је бити стрпљивији. Јовица се, у сваком случају, ничим, па ни врлинама не само није хвалисао него ни савете није волео да даје.

Његове унутрашње вредности условљавале су једна другу и произилазиле једна из друге. Јер на онај ништавни позив какав је био политичкополицијски никаква памет, никаква бистрина, образовање, лепота, честитост, поштење, па ни лични и породични углед, порекл и некадашње заслуге није могла да остави утисак ако није била праћена храброшћу. Јовица је и ње, без заузимања позе као на позорници, имао у изобиљу и мислим да му је управо она у затворима и логорима спасла главу.

То не значи да храбри тамо уопште нису губили живот, напротив, међу таквима је, вероватно, највише жртава и било. Али, много сам пута приметио, на оне који су одлучивали о животу и смрти, и чији је покрет прста био довољан за овакво или онакво решење, најдубљи утисак остављала је једино затвореникова решеност да умре. Све друго код њих налазило се иза ње и могло је добити своје вредновање тек после ње. (Уплашен интелектуалац, ратник, угледник најчешће им је будио само још већу садистичку јарост.) То како је ухапшени Јовица, везан у кврге, пљунуо моћног начелника Удбе града Београда и као одговор добио само један шамар, и то како је овај већ узнапредовали функционер политичке полиције дошао да га обиђе у његовом другом затвору да би видео човека који се осмелио да потпише да неће бити доушник („Друкчије је онда требало с тобом“, рећи ће му), али га је и тада поштедео, довољно говори о снази овог утиска. Додуше, ондашњи удбашки моћник и није важио, или бар данас не важи за силника склоног брзом потезању обарача. Јовица ми је о њему, кад је министар већ одавно био пао, говорио с извесним поштовањем и мислим да је такво разликовање било правично.

Али, ма колико његове врлине изгледале изворне ‒ опет се крећем у опасној близини оног глумачког превртања очима ‒ Јовичина храброст ми се некако чинила другостепена, долазећи као претходница његовог личног поштења. Он је, рекао бих, најпре био поштен, па је јаком, пошто је кукавичлук  сматрао непоштеним, код њега произилазило да је праведно и сносити последице свог држања, односно да треба бити постојан и од опасности од смрти.

СМРТ није страшила Јована Димитријевића. ОН ЈЕ ЗНАО ДА ОНА СВАКОМЕ ОД НАС ПРИПАДА (само што је неки од нас не прихватају таквом) И ЗАТО ЈЕ СВОЈИМ ЗЛОТВОРИМА МОРАО ИЗГЛЕДАТИ УПЕЧАТЉИВО. ОВАЈ ВЕЛИКИ ПАТНИК БИО ЈЕ ОЗАРЕН ВЕДРИНОМ КАО НЕКИ ВЕЛИКИ УМЕТНИК ИЛИ НАУЧНИК, КОМЕ СВЕСТ О ТРАЈНОСТИ СОПСТВЕНОГ ДЕЛА ПРУЖА ВАРЉИВО ПРАВО НА МИШЉЕЊЕ О ОТВОРЕНОМ СМИСЛУ ЖИВЉЕЊА. ЈЕР И САМ ЉУДСКИ ЖИВОТ, који се збива пред очима других живих, не само трајно дело, ТАКОЂЕ МОЖЕ СТЕЋИ ПРИЗНАТОСТ СМИСЛА ПОСТОЈАЊА, наравно, ако се није остваривао свим могућим средствима него уз велику и строгу пробирљивост.“

Из књиге ГОЛИ ОТОК, Београд: Политика, 1990.

Курт Конрад Лев
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 априла, 2021 инч Драгослав Михаиловић

 

Ознаке: , ,

Сергеј Довлатов ЦРТИЦА ИЗ РОБИЈАШКОГ ЛОГОРА

***

„Постоји један класичан сиже. Сиромашан дечак вири кроз рупу на огради племишког имања. Види младог господина који јаше на понију. Од тог тренутка његов живот је подређен једном циљу – да се обогати. Он не може више да се врати ранијем животу. Његово постојање отровано је увидом у тајну.

Кроз такву рупу сам завирио и ја. Само што нисам видео раскош већ истину.

Био сам запрепашћен дубином и разноликошћу живота. Видео сам колико ниско човек може да падне. И колико је високо способан да се уздигне.

Први пут сам схватио шта је слобода, суровост, насиље. Видео сам слободу иза решетака. Суровост, бесмислену као поезија. насиље, обично као влага.

Видео сам човека потпуно срозаног на ниво животиње. Видео сам чему је он у стању да се радује. И чини ми се да сам прогледао.

Свет у који сам доспео био је ужасан. У том свету су се тукли наоштреним турпијама, јели су псе, тетовирали лица и силовали козе. У том свету су убијали за пакетић чаја.

У том свету видео сам људе стравичне прошлости, грозне садашњости и трагичне будућности.

Дружио сам се човеком који је у бурету усолио жену и децу.

Свет је био ужасан. Али живот се настављао. Штавише, и овде су владале уобичајене животне пропорције. Однос добра и зла, туге и радости, остајао је непромењен.

У том животу било је свега. Рада, части, љубави, разврата, патриотизма, богатства, беде. У њему су били лумпени и израбљивачи, каријеристи и расипници, послушници и бунтовници, функционери и дисиденти.

Али садржај тих појмова био је радикално промењен. Хијерархија вредности била је потпуно нарушена. Оно што се чинило важно потиснуто је у други план. Ситнице су заклониле видик.

Појавила се потпуно нова лествица пожељних добара у животу. На тој лествици се изузетно ценила храна, топлота, могућност да се избегне рад. Обичне ствари постајале су драгоцене. Оно драгоцено било је нереално.

Разгледница од куће изазивала је шок. Бумбар који улети у бараку представљао је сензацију. Препирка са надзорником доживљавала се као интелектуални тријумф.

На специјалном режиму знао сам човека који је маштао о томе да постане резач хлеба. Тај посао доносио је огромну корист. Кад га је добио, зек[1] као да је постао Ротшилд. Парчићи хлеба постали су налик  на рудник дијаманата.

Да би се направила таква каријера потребни су фантастични напори. Требало је додворавати се, лагати, газити преко лешева. Требало је поткупљивати, уцењивати, изнуђивати. Свим истинама и неистинама ићи ка свом циљу.

Та количина напора на слободи отвара пут ка врховима партијског, извршног, бирократског руководства. На сличан начин достижу се врхови државне моћи.

Када је постао резач хлеба, зек се психички растројио. Борба за власт исцрпла је његову душевну снагу. Сад је то био намргођен, сумњичав, усамљен човек. Подсећао је на партијског шефа измученог тешким комплексима…“

Превела с руског: Наташа Ненезић

Из књиге ЗОНА, Београд: ЛОМ, 2017.


[1] Робијаш у логору.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 априла, 2021 инч Довлатов

 

Ознаке: , ,