RSS

Зоран Мишић ВЕРУЈЕМ У ЧОВЕКА

13 апр

***

„Данас, када од случаја зависи судбина ове планете, све нам се више чини да у њему видимо чудовиште, дело црне магије, весника ништавила, врховни нихилистички аргумент. Треба ли да се радујемо случају, или да стрепимо од њега? Да ли ће га homo ludens искористити за своју игру, или ће га homo ludens употребити да уништи свет? Онај који о томе одлучује је, на несрећу, један те исти човек; да ли се он игра пиљака или бомби, никад се не зна.

А онда: нису ли обе игре безумне? Шта је горе: разорити свет, или га обесмислити? Истребити човека или га изобличити? Уништити му тело, или му убити душу? И они који се играју духом играју се главом. Да ли истерују ђавола или га призивају, тешко је рећи. Али да играју туђу игру, сигурно је.

Савремени играч морало би да буде свестан да игра игру која није његова. Он само понавља оно што око себе види: буку и бес. Пресликава стварност, као што се одувек радило. Како изаћи из игре? Како наћи праву стварност, где се друга правила поштују, а не правила игре? А онда: чија је то игра? Познат је само један одговор: о ономе о чему се не може говорити, треба ћутати. Али да би то закључио, Витгештајн је морао написати књигу.

(…) Има ли, у томе новом, демократском свету који почиње да се обистињује места за поезију која није само игра, за песника коме јарост лежи на срцу, за човека који није homo duplex? Aли ко је заправо тај трећи човек? Је ли га икада било? Тај човек, савршени градитељ, који једну исту зграду зида: у себи и усред земаљске вреве, није ли он фикција једног доба коме ли су се привиђали духови? Зар се његов глас икада чуо? Није ли он одувек ћутао? Или му је позив одувек био исти: да говори у пустињи?

Ја у тог трећег човека верујем, макар он и непостојао, макар ја морао у непостојеће веровати. Верујем да homo novus може бити само он, који је за љубав, не за мржњу рођен, за градитеља, не за коцкара. Верујем да живот није лудакова прича, да свет у коме владају бука и бес није прави песников завичај, да игра и гнев нису његов једини позив, да homo duplex није право име за човека.“

(1969)

Одломак из есеја ВРЕМЕ ЈАРОСТИ И ИГАРА, књига „Критика песничког искуства“, Београд: Српска књижевна задруга, 1976.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 априла, 2021 инч Зоран Мишић

 

Ознаке: ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: