Кад сам била млађа, чула сам много лепих прича о једној дивној госпођи из Сремских Карловаца. Живи у самом центру тог живахног градића, на обронку Фрушке Горе. Причали су ми њој људи који су је упознали и они који су је некада у пролазу само спазили. Имала сам јаку жељу и ја сама да је видим и можда упознам.
На први поглед, деловала је страшно, велико и високо. Морала сам да се попнем на прсте, да подигнем главу да бих успела целу да је видим. Мирисала је на старе књиге, на креде и последњи, касни бехар. Дала ми је до знања, да је озбиљна и одисала је страхопоштовањем. Њене руке су најлепше сковане црне гране, испреплетане изливеним отисцима цветова. Те руке грле, греју, чине ми се као ограда која нас држи на окупу и чува. Кад је погледам у топле, кристално јасне очи, сваки пут ме дочека и задиви на хиљаде разнобојних стаклића пажљиво склопљених у витраж, а обрве, елегантне, дамски обликоване тесарским алаткама, завијене, као дрвене. Коса јој је увек, сређена, проткана танким, пажљиво исцртаним шарама. Сводови јој чврсто држе локне кроз које се промаљају зраци сунца. Када сам је први пут упознала, одмах ме прихватила. Вероватно јој је било смешно гледати ме збуњену и неснађену. Временом је престала да буде страшна и велика. Пружила ми је руке, дозволила ми је да гледам свет кроз њене очи и чувала ме и обасипала својом косом. Касније, када сам почела да одлазим свакодневно код ње, дозволила ми је да је сагледам мало боље. Веома је свестрана, зна мноштво језика, црта, слика, фотографише и воли да пева. Дружељубива је, има познанике из целог света који редовно долазе да је обиђу и виде како је. Има храпав, дубок глас, а кад се умори, зна тако да уздахне, да подсећа на звук звона. Толико је знања држала у себи, помислила сам, као да у глави има пуно неких човечуљака који је снабдевају чињеницама, романима, есејима, уметношћу, музиком. Па кад се умори, они на кратко нестану, можда у њеној глави имају неку заједничку просторију у којој се договарају која је следећа мудрост коју ће да пренесе на мене. Било је дана када сам била јако тужна, а она је тачно знала шта треба да каже и како да реагује. У тренуцима среће и успеха, радовала се и славила заједно са мном. Упознала ме са пуно људи, имала је стрпљења за свађе, препирке, мирења и моја дружења са њима. Учила ме да опростим, да се смирим, да удахнем и издахнем, да седнем и да размислим. И ако веома стабилна, наочита и искусна, дозволила ми је да будем оно што јесам. Заједно смо се пријављивале на разне секције, пробале мноштво нових ствари, учествовале на такмичењима, не бих ли ја схватила шта је оно што желим и ка чему тежим. Дала је облик мојим мислима, исправила је вијуге у глави, научила ме да лепо говорим, улила је самоувереност у мене. Знала је и да се наљути. Није волела незнање, нерад и доконост и умела је да ме казни. Свакако, знала је и да награди. Ценила је размишљање својом главом, креативност, лепу реч, упорност, савесност и стајање иза свог става. Схватила сам да је част дружити се са њом и да могу увек поносно, чак и са малом дозом надмености у гласу да кажем да сам је познавала и била блиска са њом.
Дошло је време када је рекла да се наше дружење мора прекинути. Сматра да сам спремна за нека нова искуства, нове људе и нове победе. Каже да сам сад већ одрасла, да сам је можда прерасла. Опет уплашена, као кад сам је упознавала, одлазим од ње. Хвала јој што ме обогатила о што је створила човека од мене. Надам се само да ћемо се опет некада срести. Она, обасјана карловачким сунцем, одушевљавајући својом лепотом пролазнике, гордо, али увек са осмехом на лицу ће стајати на свом месту. Шта ће са мном бити то не знам. Али знам да ће ме она пазити заувек и поносно чувати у оној двадесетпетици у којој је све почело.
препознавања 