***
„Шта је најважније у животу? Најважније може бити нешто своје, индивидуално, непоновљиво. Али свако мора имати то најважније. Живот не треба трошити на ситнице, губити у свакодневним бригама.
И још нешто што је суштинско: најважније, ма како да је оно индивидуално код сваког човека, мора бити оно што је добро и значајно.
Човек не треба само да се уздиже већ и да се уздиже изнад самог себе, изнад својих личних свакодневних брига и да мисли о смислу свог живота – да се осврће на прошлост и гледа у будућност.
Ако човек живи само за себе, за ситне бриге о сопственој добробити, онда од проживљеног неће остати ни трага. Ако живи за друге, онда ће други да сачувају то чему је он служио, у шта је улагао све своје снаге.
Да ли је читалац приметио да се све што је ружно и ситно брзо заборавља? У људима остаје љутња на рђавог и саможивог човека, на оно рђаво што је урадио, али он је избрисан из сећања. Људи који се ни о коме не брину нестају из сеђања. А дуго се памте људи који служе другима, који то чине паметно, који у животу имају добар и значајан циљ. Памте се њихове речи, поступци, њихов лик, њихов лик, а некад и необичности. О њима се прича. Далеко ређе и, разуме се, без лепих осећања говори се о злима.
У животу треба имати своју мисију – служење неком делу. Нека то буде мало дело, оно ће постати велико ако му останеш веран.
У животу је најважније доброта, и притом паметна доброта, доброта с циљем. Паметна доброта је оно што је најдрагоценије у човеку, оно што к њему привлачи другог и што га најпоузданије води к личној срећи.
Срећу достиже онај ко настоји да усрећи друге и ко је способан да заборави своје интересе, и себе самог. То је „незамењива монета“.
Треба то знати, увек то памтити и ићи путем доброте – то је веома, веома важно.“
Превео: Новица Јањушевић
Из књиге ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Београд: Службени гласник, 2017.
препознавања 