RSS

Драган Лакићевић ТАПИЈЕ ДА НИСМО ОД ЈУЧЕ – 130 ГОДИНА СКЗ

16 окт
Драган Лакићевић       ТАПИЈЕ ДА НИСМО ОД ЈУЧЕ – 130 ГОДИНА СКЗ

Старе плаве књиге Српске књижевне задруге данас помало личе на камене плоче, или пак глинене таблице – оне из древних библиотека, на којима је сачуван Еп о Гилгамешу… Подсећају на мале споменике духу, уму, стремљењу.

Упутили су их, у будућност као у космос, пре готово 130 година – „свему народу“ – оснивачи Задруге. А сав народ чине у ствари одабрани појединци који истински држе до књиге, речи, мудрости, истине… Оснивачи Задруге хтели су да умноже те одабране појединце и знање које књиге собом носе.

Замислимо годину 1892.

Замислимо годину 1892, у Београду, у Србији и по српским земљама, када плаве књиге, под збирним насловом „Коло“ крећу на своје путеве – с порукама историје, уметности, поезије, философије.

Те године у Београд долази Никола Тесла, већ прослављен и признат светски научник, Србин из Лике. Дочекује га највећи и најпризнатији српски песник тога доба – Јован Јовановић Змај. Змај је, те године, један од оснивача и први потпредседник Српске књижевне задруге. Замислимо како, руком којом је илустровао Невен и своје песме, Чика Јова црта знак-иницијал СКЗ, који се од тада штампа на свим Задругиним књигама и представља заштитни знак добре књиге. Личи на државни грб и на златни брош… Око Змаја су тада најугледнији људи тога доба: научници, професори, писци… Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, др Батут, Љубомир Стојановић…

Те године, у Доцу код Травника, родио се Иво Андрић, навећи српски писац 20. века. Њега ће, коју деценију касније, веома младог, Задруга препознати и усвојити, као што ће босанско сироче, крштено у католичкој цркви – усвојити Вука, Његоша, Кочића и српску књижевност у њеној изворности и пуноћи. Из те књижевности родио се писац Иво Андрић.

Књиге – поруке

Плаве књиге биле су, у последњој деценији 19. и у првим деценијама 20. века – поруке. Писма ближњима. Тапије да нисмо од јуче. Светковина српског језика и писма. У том језику и у том писму: дела – приповетке, романи, песме, епови, драме, поуке, научне студије, огледи, преводи…

Поруке – да српским језиком и ћирилицом могу бити, у свој сложености и снази, пренета у народ, школу и породицу – сва важна дела светске и српске речи и мисли: старе (античке) и старије (средњовековне), као и нове (модерне) и најновије (које се тек пишу, и створиће их они који су се тек родили).

Жеља – да се човек и народ који чита утврди у свом језику и писму, али и да се оплемени идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.

Прво Коло упућено је у народ 1892. године. У њему седам књига: Доситејеви Живот и прикљученија, Црте С мора и са сува др Милана Јовановића, Стеријино Даворје, Бакоња Фра-Брне Симе Матавуља, Драматски списи Косте Трифковића, Потапенкова Истинска служба. Историја српског народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића најављује највећи Задругин пројекат крајем 20. века – Историју српског народа у 10 томова…

Плава библиотека – кућа књижевности

Задругино прегнуће одмах је одјекнуло. Као да се нешто слично једва чекало и дуго припремало.

Видело се да треба открити, коментарисати, протумачити, систематизовати, похвалити – огромну баштину старе и народне књижевности и великих писаца 18. и 19. века.

Слутило се да ће се тек родити Црњански, Десанка, Бора, Сремац, Нушић, Ћопић, Дучић, Ракић, Шантић, Селимовић, Попа, Душан Радовић, Раичковић, Миљковић, Капор… Цео велики 20. век српске књижевности… Плава библиотека грађена је као кућа у којој ће се та књижевност родити и живети.

У Београду и у другим градовима, у Србији и изван тадашње Србије, има у то време и добрих издавача и добрих књига. Али сад почиње нешто опште, српско значи заједничко… Одабрано, приређено, без грешака… Нешто поуздано и с печатом највишег националног ауторитета – Задруге, која је друго име за породицу, заједницу, државу… У њој су сви род, свако има своју улогу.

Срби појединци, и не само Срби, друштва, школе, новине, часописи, установе – сви са добродошлицом дочекују Задругине књиге… Као да је свако ко је био писмен или је ценио књигу – постао члан СКЗ.

У књигама наредних кола: Мемоари Проте Матије, Два идола Богобоја Атанацковића, Прве жртве Андре Гавриловића, Из природе др Јосифа Панчића, С францускога парнаса – преводи, Антологија дубровачке лирике, Тамо амо по Истоку Милана Јовановића, Драматски списи Косте Трифковића, Воденица на Флоси Џорџа Елиота, Ариостов Бијесни Роландо, Молијеров Тартиф

Антологија Задругиног Кола постаје у наредним деценијама, па и у целој епохи социјализма – школски књижевни програм. То што је одабрала ова едиција – постало је историја књижевности и суво злато писане речи.

Ахил, Хамлет, Раскољников

Не само сваки наслов, него и сваки примерак плавих књига, има своју историју и пустоловину. Дотакле су је неке руке, читале друге очи, оросила суза или киша, чувала ђачка ткана торба плетивача, успомена на покојника… Нека је доспела у краљевску канцеларију, друга до калуђера на Фрушкој, или на Светој или у Црној Гори… Поручио ју је трговац из Пирота, судија из Сарајева, официр из Пожаревца, фотограф из Ниша, архимандрит из Далмације… Доспеле су до Дубровника, Трста, Беча, Пеште, Темишвара… Нови Сад и Панчево тада службено нису били у Србији, али је Србија у свакој њиховој кући. Поготово у кући у којој се чува плава књига…

Неке су књиге из Кола прешле преко Албаније, неке у албанским проклетијама остале, заједно са онима који их нису могли оставити.

Српски језик је и у књигама преведеним са других језика. Чим се нешто преведе, језик више није стран… Ахил и Хектор, Хамлет и Раскољников постају наши – као да смо их уживо видели и упамтили…

Сваке године, ново Коло: Из науке о светлости, Књига о здрављу (израђена у Немачком царском здравственом заводу, приредио др Милан Јовановић Батут), Змајеве Певаније, Босанчице Мите Живковића, Горски цар Светолика Ранковића, Волтерова историја Карла XII, Горе доле по Напуљу, Песме Симе Сарајлије, Приповетке Лазе К. Лазаревића, Слике Јанка Веселиновића, Ивкова слава Стевана Сремца, Ајванхо Валтера Скота…

Упамћен је огромни прилог који је, у дукатима, Задруги дао краљ Александар Обреновић. Књаз и господар Никола Петровић Његош, песник химне „Онамо ’намо“, ослобађа Задругине књиге поштарине у Црној Гори…

За само неколико година Задругино Коло постаје незаобилазна национална библиотека – поуздани извор духовности, памети, ризница баштине. Мера вредности.

Број чланова-улагача, који су, у исто време, претплатници на књиге Кола – расте брзином која се данас тешко може разумети.

Учен и писмен човек, у то доба, мора бити члан Српске књижевне задруге.

Имена својих чланова, повереника и добротвора Задруга штампа на последњим странама књига. Задругина породица се шири. У ту задругу свако може да угради своју циглу… Неко је дао прилог у ситном новцу, неко је завештао кућу или ливаду… Мале задужбине стварале су велике…

Кога су отхраниле књиге

Плаве књиге мењају куће и људе.

Плава библиотека утицала је, мање или више, на свакога ко је одрастао покрај њих.

Где год има плавих књига, ту се чита и о књигама разговара. Престижно је имати књиге СКЗ и крајем 19. и почетком 20. века… Библиотека Коло представља понос тога доба. Она је подизала вредност својих читалаца. Ко их има, тај се у неку руку ородио са делима и писцима: Његошев Лажни цар Шћепан Мали, Љубишина Причања Вука Дојчевића, Чича Горио, Живот Бенџамина Франклина, Стеријини Драматски списи, Борини Стари дани, Тарас Буљба, Постанак и развитак народа Валтера Беџхота, Бранкове песме… Српски и светски писци: Ћипико, Доде, Карлјајл, Глишић, Де Амичис, Домановић, Флобер, Нушић, Тургењев, Шантић, Мериме… Из старе светске, Енејида, из старе српске књижевности – житија, похвале, историјски списи… Наша средњовековна књижевност посебно се негује у Колу: како су вера и љубав букнули у језику и уму у доба Немањића, Лазаревића и Бранковића.

Код доцнијих српских писаца може се погодити које су их књиге отхраниле – шта им је била лектира. Многи су се целог живота сећали свога оца, или ујака, или учитеља, који је „примао“ Задругине књиге, па је он, читајући их, ушао у огромни свет књижевности… Онај зид са књигама, није кућни зид, него пролаз у тај свет – према Троји, Назарету, салашу крај Дикањке… Змијању, Врању, Медуну, Бранковини…

Неки су, као Десанка Максимовић, своју рану лектиру из плавих књига надградили, преобликовали и претворили у нову књижевност. Научна књига Јована Жујовића Камено доба, из Другог Кола, са бројем 11, била је лектира младој песникињи, а пола века доцније – основ њеној имагинацији за роман Прадевојчица. Детињство света нашло се у детињству човека – откривено у детињству песника.

Десанкино детињство, пак, у наше време, реконструише Милован Витезовић, у роману Госпођица Десанка – сатканом од најфиније свиле песничких импулса и открића. На крају те повести, док у Ваљевској болници 1915, тражи рањеног оца, песникиња среће сликарку Надежду…

Не може се ни замислити колико је утицаја – племенитих помисли, порива, идеја, подвига – настало под утицајем плавих књига за 130 година постојања Кола СКЗ: Демостенове беседе, Држава и њен живот, Вештина бити човек, Византијске слике, Задовољства у животу, Киплингове Приповетке из Индије… Низ књига Михаила Петровића Аласа… Скерлић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић.

Борба и страдање

Године 1924: Приповетке Иве Андрића. У њима: Ћоркан и Швабица, Мустафа Маџар, Љубав у касаби…

До Другог светског рата – 300 књига. После рата, нова власт поништава два ратна Кола и 1947. продужује Коло с бројем 301. Случајан или не, наслов књиге Кроз борбу и страдања означава борбу за опстанак и страдање Задруге. У том зборнику приповедака, по позиву, иза Задруге стају: Иво Андрић, Божидар Ковачевић, Михаило Лалић, Десанка, Матић, Суреп, Вељко Петровић, Исидора, Меша Селимовић и други… Почиње нова епоха, а у њој: Андре Малро, Иполит Тен, Тасо, Фокнер, Ками, грчки трагичари, Милош Н. Ђурић, Црњански, Давичо, Танасије Младеновић, Ћопић, Попа, Павић… Јан Кот о Шекспиру, Косидовски о библијским легендама… Најактуелнији и најмодернији писци свога доба: Борхес, Бекет, Набоков, Амадо…И тако, до данас.

На сличним принципима и данас излазе плаве књиге СКЗ. Тираж им није 5 до 7 хиљада као почетком 20. века, нити до 15 хиљада, као између два рата, нити око 5 хиљада као „у време друга Тита“… Тираж је сада знатно мањи – и у томе се огледа наше време и наше поштовање књиге и традиције.

Само захваљујући некадашњим великим тиражима и доброј опреми, плаве књиге могле су да преживе потресе, ратове и сеобе српског народа у 20. веку: Мајски преврат, анексију Босне и Херцеговине, Балканске ратове, Први и Други светски рат, ратове за распад Југославије и за распад Србије на крају столећа, који се још нису завршили.

Колико их је изгорело? Колико отпутовало преко мора и океана – са покретном имовином својих сопственика?

Коло наоколо

Сматра се да у Америци и Канади има двадесетак (приватних) библиотека које чувају свих 300 бројева Кола – до Другог светског рата. Сматра се да у Србији има двадесетак (друштвених) библиотека које чувају свих досадашњих 750 наслова Кола.

Да чудо буде веће, данас су тиражи мањи, књиге скупље, интересовање слабије. О разлозима се може размишљати, али се тиме ремети стогодишњи поредак: комплетирање и живот једне јединствене колекције, коју и сада, као и раније, према изворним Правилима, уређује Комисија од седам чланова – професора, преводилаца, академика, књижевника.

Позната је прича како је Вељко Петровић, на првој Скупштини СКЗ после Другог светског рата, из којег је Задруга изишла тешко оштећена, осиромашена, и једва преживела, рекао да су се књиге из Кола често могле наћи у ранцима многих бораца током прошлих ратова, уз преобуку и војнички тајин… Замишљамо: на шумским конацима, војник оног доба, при ватри чита песме Драгољуба Филиповића… А историја му није дала да на некој алеји Калемегдана седи на клупи и чита песме Јована Дучића…

Многи, који цене памћење књига и своју духовну биографију, знају како су, некад, за рођендански поклон или као дар у школи – добили коју књигу, или чланску књижицу Српске књижевне задруге. Књига на дар некад је била и обавеза – да се прочита.

Књиге плавог Кола су, по својој опреми, личиле на дарове: тврде корице, украсна бордура с листићима и орнаментима (све то се и данас штампа), црвено обојен књижни блок…

Унутра: романи, приповетке, песме, огледи, историјске студије, научне синтезе, лекције о уметности… На српском писму и језику.

Коло, као оно Бранково: виловито, плаховито, наплетено, навезено…

*

Српска књижевна задруга, данас, има своја упоришта у својим појединачним члановима, установама и градовима. Њих има мало, али су драгоцени.

У упоришта СКЗ спада и неколико установа: најпре, „старија сестра“ Матица српска, потом, манастир Острог са благословима митрополита – Амфилохија и Јоаникија, владика Бачки Иринеј… Патријарх српски Павле био је члан од призренских година… Донедавно, Епархија канадска, са владиком Георгијем… Ваљевска гимназија, Српско културно друштво „Слово љубве“ из Бара, Српски национални савјет из Подгорице, Београдски форум за свет равноправних, Фонд Дијаспора за матицу, Српски културни центар „Свети Сава“ Суботица.

За 20 година сарадње са сестринском установом СКЦ „Свети Сава“ у Суботици, СКЗ је обележила све своје годишњице, представила многе ауторе, књиге, едиције и програме, институцију чланства – стекла пријатеље, саборце, истомишљенике.

СКЗ је установа која пише и памти.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16 октобра, 2021 инч Лакићевић

 

Ознаке: , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: