RSS

Маја Стокин БЛАГА СЛОВА БЛАГОСЛОВА (О збирци песама „Благослови“ Бранислава Матића, Београд: СКЗ, 2022)

07 јул

У једном од својих есеја „О поезијиˮ Иван В. Лалић нас подсећа да је провинцијалан дух онај који одбија да се сећа, који се одриче својих координата задатих у језику – у традицији, историји, судбини и духовном простору тог језика. Подсећа нас да је важна свест о томе ко смо, ко су нам преци, где нам је корење и да нисмо само биљка у саксији, свест о томе да постоји тачка са које може да се чврсто искорачи и да се нађе равнотежа. То је „тачка из које се најбоље види и најпрецизније одмерава време и простор, тачка-репер која помаже да се ствари доведу у праву визуруˮ. Из најновије збирке песама Бранислава Матића сазнајемо да су оваква спознања и освешћења све оно што човека обликује као Личност, али су уједно и Благослови којима Господ излива своју милост на нас.

У првом циклусу насловљеном „Завичајиˮ простор који лирски субјекат тако ословљава чине топоними, њему неоспорно важни. Завичајни простор има широку симболику: историјску, културну, али пре свега духовну. Он сеже у дубину, из јама и урвина и протеже се до бескрајних небеских висина. Обгорена и запустела камена поља нема су. Све што се на њима збило потонуло је са светом којем је припадало. Камен ћути, запева у себи, али и памти „у громкој одсутности и нечујној грмљавиниˮ. Ноћу из херцеговачких јама и урвина „немо дозивају кости уморених стараца и децеˮ. Живот ових унутрашњих хероја, мученика знају само они којима је до сећања стало и одвија се искључиво наочиглед Бога, како у једној причи наводи Бела Хамваш.  Од импресије коју производи камен, непомичан у пољу, који цвета и у себи запева, а у себи се запева само у неиздрживом болу и муци, нема постојаније, чвршће, пркосније слике. Њоме се згушњава дијалог слике и материје. И када са завичајног тла нестане човек ‒ камен памти, издржљив, увек на истом месту, „игра глуво коло, сазива синове своје расуте по глобуˮ. Песма камена увек је о страдању и патњи и једини је начин за незаборав.

Завичај лирског субјекта је и река Дрина, попут камена тешка, дубока, уснула, али је у себе сакупила све дамаре, одблеске и слике. Онај ко у Дрини зна да се огледа, у њој увек „сагледа небесаˮ. Завичај је и планина Ртањ, „уморна од слепаца на видиковцу и од празнословља над светилиштемˮ. Од ње светли путоказ ка небесима. До ње се може:

„Само дугим успињањем,

сећањем дубоким,

домишљањем првоначалним.

Више животом него оком,

више одјеком него стопом.ˮ

Време је, у Матићевој збирци, архетипско, јединствено, оно није ни прошлост ни будућност, него садашњост, али садашњост која не би била могућа без прошлости која упозорава на будућност. Није случајно стан у новобеоградској четврти „вучја јамаˮ, у којој „тиња Крајина прекомандована из простора у време, са уводних страна у смртовницеˮ. И не види песник случајно, „са рушевног балкона дечака који се у сутон враћа кући, кроз Петрово поље, с упецаном рибом, крилатомˮ. Веза са завичајем је нераскидива, урођена,  усађена, у крв уроњена. Она живи у окамењеним сликама чије обрисе време не може да наруши. Тишину и спокој у атмосфери песме благо ремети једино шум Дрине и песма камена. И дечак и човек, за време трајања свог земног живота ослушкују само глас који рађа песму завичајну. Без гласа славуја, сојке и крагуја, гора би одавно занемела од толико смрти. Све имагинације у Матићевој поезији копају по дубини бића, владају историјом, траже оно првобитно и глачају оно вечно.

Завичајни географски простор не би био то што јесте да га не чине и људи, преци, ближњи. Лирски субјекат оживљава портрете Војиновића тако што причама  из древних, флуидних митова провоцира имагинацију и, ослушкујући свој ум и срце, изоштрава слике својих предака „с небом у коси, с реком под ногама.ˮ  Слике и портрети Војиновића дуг су ближњима и дијалог са онима „чијим кораком корачаˮ, чврсто верујући да је у пуном доживљају хода садржан и смисао путa.

Попут Тихона који је „летописао о дрвећу јадарском, о шумама родним, племенима предачкимˮ, о личностима шумским, запитан да ли је све танана причина или наша једина историја, с истим жаром лирски субјекат летопише о  Војиновићима. Овај циклус песама место је сусрета песника са својим прецима и потомцима и производ њиховог међусобног зближавања и препознавања. Начин таквог промишљања о историјским личностима и  великим људима јесте „да би нас у нама билоˮ, да би се подсетили на „књигу од мудрости срца свуˮ коју су исписали својим животима. Према Карлајлу, „Свака је историја биографија великих људиˮ, а Матић дискретно сугерише да је најважније да пођемо од оних нама најближих.  Војиновићи попут Карлајлових Хероја „сијају као небески дар; један су обилан извор светлости, урођене оригиналне умности, мушкости и херојске племенитости, у чијим се зрацима свака душа осећа доброˮ. „Они су „живи извори светлостиˮ оличене у очима Николе Алтомановог, које и ископане, у трави, пркосе свакој мрклини. Добро је и пријатно бити поред таквог извора светлости. Он припада свевременој временској категорији, јер све је жива игра понављања и ничег нема што већ није било под капом небеском. Тако се и кроз стихове о Војиновићима оглашавају „древнине и зборе пасовиˮ,  сведоче о „прошлости која ће тек доћи и будућности коју смо пропатилиˮ.

У циклусу песама насловљеном „Јадарскеˮ тематска доминанта је простор, с тим што је овде акценат и на људима и, сходно њиховој улози у том простору, и симболика лирских записа је другачија. Попут Инока Чокешинског лирски субјекат тумачи знамења, предања и веровања и, како скромно сам каже, понавља их по послушању, на потпуно истом задатку попут било ког камена сећаника из његовог краја. И предање и народна песма и историјске личности представљају повод за лирски чин са поруком да су и издржљивост и трпељивост оно што је одржало тако страдални и напаћен народ овог краја. Отуда и подсећање да:

„Треба дубље заорати, стегнути

и зубе и зубље, и срца и балчаке.ˮ

У други део овог циклуса, предачко-породичног албума, песник је сместио разгледнице, „никле у тихости која ништа не иштеˮ. У атмосфери, налик оној у Буњиновим песмама, крај добре воде и „уз шуму крај које се просипа рујˮ, у трави у којој проналази смирај, са царством свитаца из песниковог детињства, оживљавају мириси печених везенки, исцепане буковине и прецвале липе. Баш ту се „згушњавају обриси, праговори ветра и биљаˮ . Нарочиту драж у овим песмама има светлост са својим неухватљивим нијансама на граници дана и ноћи, када се сунце рађа и испраћа на најтежи пут. У бојама пурпура и буктавог румена ‒ тоне свет, али се у њему чува плави мир дубина. Само се у завичајном миру човек  изнова рађа. Тајна ове светлости је у томе што она има моћ и да обасјава изнутра. „У зору се рађа/ дарује и пут и коракеˮ, упркос томе што је овде јад-дар и бол је оба рода. Ваља нагласити да Матић није просто само мајстор верног и тананог сликања природе, већ и познавалац механизма људског памћења и, попут Цвијића, онај који нам рашчитава ко смо док истовремено неке од нас буди, а некима враћа очи. Подсећа нас да је:

„Мајсторсво у самерености,

а мудрост у одабиру.ˮ

У души читаоца он буди нестале часове и магновења док му помаже да усни сан о даљинама које не можемо досегнути, а од којих не можемо одустати. Један од најлепших делова збирке јесте трећи део циклуса „Јадарскеˮ онај у којем су песме-фотографије из породичног албума. Фотограф је непознат, али је познат дечак који „сриче ову књигу и доцртава њене будуће вињетеˮ. Фотографија којој се лирски субјекат враћа оживљава успомене, које се још од најранијег доба могу памтити као „неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичкаˮ. Достојевски у свом роману „Браћа Карамазовиˮ пише да човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. Он чак тврди да ако човек понесе много таквих успомена из своје родитељске куће може бити спасен за цео живот. Сећање на љубав и доброту увек су извор надахнућа за поезију, као и за сам живот. Ово се јасно види и у поезији Бранислава Матића.

Сцене из живота које песник претаче у аутентичне лирске записе јесу знамења, „стигмати људског духаˮ (Тарковски). Лирски субјекат у овом циклусу демонстрира своју изузетну моћ интроспекције, ретроспективне, у овом случају, и при болним преиспитивањима засеца дубоко, али верује да је само кроз бол и могуће да се пројави исцел. Кроз ова самоспознања, али и изврсне психолошке портрете ближњих, лирски субјекат открива изузетну способност запажања, али и умешност да издвоји оно суштинско, с изразитим осећајем за меру. Након губитка оца и мајке, када се у старој кући пуној успомена остане сам, „нариче једино празнинаˮ. Дуго се посрће пред обичним речима које се годинама једва изговарају. Један од најчешћих и најупечатљивијих мотива у песми ‒ очи, непогрешиво бележе и памте све оно што види и срце, чак и када нема фотографског апарата. Очи непогрешиво одају доброту, попут очију Доброг из Добрића, које песника бодре са зида плавонебог храма или очију породичног пса из детињства, које ће га заувек верно пратити.

Последњи од циклуса, насловљен „Призивиˮ дозива поново у сећање предања и легенде о знаменитим прегаоцима, јунацима и о Анђелу Милешевском. Призивају се песмом не би ли им се одала захвалност, затражила заштита и благослов. да размахну и уклоне све сенке које се над нама вију.

Један запис Арсенија Тарковског у потпуности илуструје Матићев однос према ближњима и сећањима. Он бележи: „У мом је сећању све – ко је био, јесте и биће. Ја знам све о њима, зато што су они – ја. Уметник може писати полазећи од природе. Песник пише по сећању. Сећање је његова Муза, његово перо. Ја умирем са сваком заборављеном сеном.ˮ Збирку песама Бранислава Матића „Благословиˮ видимо као „вајање у временуˮ, као покушај да се да облик ванвременом тренутку у коме су се сусрећу прошлост и будућност, преци и потомци, предање и историја… Из таквог сусрета се рађа Песма! Није ли то Благослов!

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 јула, 2022 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: