Маја Стокин

О СВЕТЛОСНОЈ ПОЕТИЦИ ЈОВАНКЕ СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА „СУНЦЕ ПОД ЈЕЗИКОМ“

„Постоји удаљена област у људској души, коју човек свесно или несвесно жуди да освоји, простор изгубљене хармоније, која представља сталан предмет наше носталгије”, пише у својим кратким есејима о поезији Насо Вајена. На аутентичан начин, све време остајући верна једном песничком мотиву, Јованка Стојчиновић Николић просторе душе непрестано осваја и својом седамнаестом песничком збирком песама под називом „Сунце под језиком“.

Јованка Стојчиновић Николић је пажљиви посматрач стварности једнако колико је загледана и у своју унутрашњост и микроскопски уочава најфиније нијансе неминовних промена.Не престаје да улази у простор свог унутрашњег бића, „у којем се љескају неистражени извори и тајновити гласови као моји Мали аперитиви из дјетињства”. „Сунцем испод језика” греје сећања из младости. Многе су песме посвећене сенима родитеља лирског субјекта. У породичном албуму сложене су слике најближих у празничном руху, насмејаних, намирисаних, на столу су шољице за кафу са посебном тацном добијеном од тетке из Новог Сада и флаша ракије нажутела од дудовог бурета. Чује се и откуцавање сата и крупне капи кише. Атмосфера је у духу поезије Алексе Шантића, али је у читавом циклусу ових породичних слика приметно још нешто. Ове прелепе поетске слике које песникиња врло живо дочарава подлога су да се на њих накалеми сунце, прецизније успомена је овде окидач да се поправи расположење или подсетник на то да је важно кроз живот ходити вазда сунчаном страном улице. Управо овакав поглед на живот, „где се сунце калеми кад год се стигнеˮ, у поезији Јованке Стојчиновић Николић је константа и једна од најлепших порука њене поезије.

Простор и време у овој збирци такође имају специфичну димензију. Они су потребни тек колико да се уз помоћ њих оживе успомене. Обезвремењене су слике из прошлости. Читамо:

Сада кад знам да ме на дрвеној веранди

више не чекаш

покушавам зауставити вријеме…

Лирски субјекат је итекако свестан пролазности, пита се:

Гдје су сада дани које смо погубили у годинама

Чији животи више не трају само с времена

На вријеме…

Лирски субјекат још чује:

Како отац дроби зубима

Преостало вријеме…

Колико је време за песникињу релативна категорија јасно нам је и из стихова:

Од свега је битан само минут Иза поноћи

И титрај позлате у њему

Тај минут као живот цијели…

И иако је мотив страха присутан у читавој збирци, посебно у циклусу песама насловљеном „С друге стране свијета”, лирски субјекат нам открива да  једино у тим златним, драгоценим минутима страх од смрти губи. Стиче се утисак да се и будућношћу боље овладава уколико смо у стању да и прошлост преобразимо и осветлимо зрацима сунца или титрајима звезда. У песмама Јованке Стојчиновић Николић мртви не умиру. Они су у нашим кућама, успоменама, навикама. Наши преци и ближњи устају и померају се непрестано и заувек, у дубинама нас самих где увек живе, као што се и у души заувек носи „тајанствени дуборез очевог чела”.

Да су преображаји специфичност песникињине поетике сведочи и простор. Он је такође неухватљив и неодредљив, подложан трансформацији јер се све и догађа у пространству између земље и свемира, „преко вјетрова и зачуђеног снијега” или „с друге стране свијета” или пак у космосу, „који је само привидно мјесто боравка”.

Лирски субјекат пише:

Око мене кружи небески и земаљски простор

Прелазим час из једног у други и тако мијењам мјеста

Час сам Горе у мноштву озвјезданом с погледом

                                                                                  На Доље

Час сам Доље у зеленим стазама и не знам за коју

                                                                                  да се одлучим

Кад су све наоко заводљиве Свака има свој почетак

И златно сунце изнад главе

Песникиња примећује да је с годинама простор у којем борави  постао суженији и скученији.  Стога га она, готово мађионичарски у Малу звезду претвара.  Срећне успомене смештене су у кући јер: Кућа је сигурно закључана/ само јој чело небо додирује. Све је у поезији Јованке Стојчиновић у вертикали и у трансформацији, у непрестаном кружењу од Земље ка Небу. Земља се, у стиховима лирског субјекта, преображава у свемир, свемир у врх нечијег сна, празна у пуну чашу, „твоја сенка” у „моју сенку”. Приметно је најчешће уздизање у висину јер горе је „љубав што од сунца траје дуже”.

Нестајање у светлости посебан је вид сублимације у збирци „Сунце под језиком”. Светлост се активира свесно подизањем Сунца под језиком или се на њу наилази јер се за њом непрестано и трага. Појављује се као зрнце, у титрају позлате, у танкој сунчевој нити, у златном сунцу изнад главе, у сјају два ока срнећа или севне у бљештавилу очеве секире. Понекад „млад месец развије небеска блистања” или, неочекивано, „олујни облак расветли тренутак”. Непрестано се у поезији Јованке Стојчиновић Николић трага за светлошћу, и најмањи сјај је често довољан. И управо овакво трагање је важно јер се само уз помоћ светлости активира механизам преображаја свега лошег у добро. У истој функцији у песми „Упркос свима и корони“ функцију растеривача брига има Естинин смех. Тада почиње неко безусловно уздизање, свест о новој лакоћи. У души у којој се добро појачава, а извесности добра увећавају поверење и висина добија дубину, те су ово, слободно можемо рећи, пројекције не вида већ динамичне имагинације.

У прилог оваквом виђењу имагинације доприноси и мотив крила. Лирски субјекат каже:

Претварам се у птичја крила

Како бих (степенике) могла да прелетим

И дочекам на самом дну…

Упечатљив је и очев портрет:

… па би се на кожи чела

Дуж дубоких бора

Распоређивала наша само Оцу видљива крила

Мјестимично осјенчена звјезданим сјајем

Под који нас је вјешто склањао

Повремено милујући сваку звијезду понаособ…

Сваки проблем је од Човека који нема божанска врата.

Чим се неко осећање издигне у срцу лирског субјекта призива се небо и птице, а да би до уздизања и преображаја дошло неопходно је уочити светлост. Гледајући ствари онако како на њих гледа песникиња долазимо у искушење да и сами сагледамо своје окружење из њеног угла и на њен начин. А тада долазимо и до истог закључка као и она: Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера. Управо у томе је тајна и лепота овог погледа на свет и суштина светлосне поетике Јованке Стојчиновић Николић.

 

Маја Стокин

МРВЕ ГАВРАНОВОГ ХЛЕБА СА ПОЕТСКЕ ТРПЕЗЕ

САШЕ НИШАВИЋА

Појединачне импресије дана стварају у нама одређене унутрашње импулсе, подстичу асоцијације и од њих настаје слика. Тако Андреј Тарковски описује настанак појединих сцена у својим филмовима. О неопходности дубине утиска да би се из свакодневног издвојила жива срж, сведочи својом поетиком и песник Саша Нишавић.

Кроз прозор његових песама у збирци Гавранов хлеб  сагледава се човек у свом социјалном окружењу, са циљем да се осмотри читаво друштво, а унутар њега и лична превирања која директно утичу на егзистенцију лирског субјекта и његово место у свету.

Надовезујући се тематски и композиционо на збирку Честица, кроз четири кохерентна циклуса у новој збирци песама Нишавић нас градацијски води од дијагнозе друштва и фотографски прецизне карактеризације неких од његових представника до избављења, искупљења и могућег исцељења – понуђеног у последњем лирском кругу.

Циклус „Гавранов хлеб” саткан је од лирских мрвица, честица у којима су осликани сви они којима је хлеб симбол егзистенције. Лирски субјекат посматра тамну страну и често сурову животну стварност из које, кроз карикатуралне обрисе оличене у сликама птица, животиња и митских бића, даје крокије типова људи из своје непосредне оклине. Гавран је приморан да свој хлеб дели и са гракталом, губавцима, ругалицом, али и бубама, напастима, вештицама, бескућницима и страшилима. Кроз гротескно, пародијско и иронијско он слика ужас и зло оног што превазилази границе човечног, те се саблажњава над тим. Социолошко окружење лирског субјекта одражава се на песников однос према свету. Реч је најчешће о људима који су окарактерисани као „лажни спасиоци и наших душа ровци”. Они гракћу, ругају се, отров сипају и – оно што човека највише тишти – јесте чињеница да је веома тешко пронаћи од њих спасења и заклона. Свестан да је његов усуд да са таквима „земне дарове дели и на небеској трпези хлеб са девет кора”, лирски субјекат их идентификује као искушење са којим се мора носити. Они су попут буба које умртвљено миле, али чак и када је у прилици да их се  реши тако што ће их једним потезом згазити – он одустаје. Јер: Човеку су потребне тешкоће. Оне спадају у његово здравље (Вито Марковић). Тим се геслом руководи и наш лирски субјекат. Као што црвоточина, која је присутна у многим предметима који нас окружују, само подсећа човека да је земан, трошан и пропадљив, да из њега празнина зјапи уколико себене испуни оним духовним, трајним. Само се у вертикали са небеским умиче невиделици и хватачу душа. Чини се да Нишавић констатује исто што и Шекспир у једној својој реченици када каже да је пакао већ овде и „да су сви ђаволи на земљи”, тј. подсећа нас да у свету све врви од скотова, да нема божјег мира ту где живимо, само грување и тутањ, бол и патња (Новица Тадић). Постоје песме у којима се може препознати нужност коју од нас захтева тајанаствени ток нашег живљења (Рене Шар). Јер песма не постоји само због лепоте песничких слика, него и из дубље потребе која те слике ствара, због оног чему би те слике требало да нас воде. У таквом свету поезија може бити извор сазнања, алии спасења. Писањем о злу и разобличавањем карактера злих, песник покушава да сачува Бога у себи. Лирски субјекат сведочи о метаморфозама зла, његовим многобројним умножавањима у свим правцима и о чињеници да му је готово немогуће умаћи. Подсећа нас да „Свевишњи понекад стави маску на лице да бисмо га могли видети”, тако да поједине песме можемо тумачити као покушај да се разобличи оно прикривено са чиме човеку и није увек лако да се суочава. Свакако се полази од чињенице да је лакше борити се са нечастивим уколико му се маска скине, па макар и у песми. Стога се песничка способност огледа и у томе да се, из мноштва опипљивог и стварног, издвоји оно испод површине. Или, да се послужимо речима самог песника: да се из невиделице одаберу видљиве честице и извуче оно сушто како се мрак не би навукао на наше душе.

Поезија може бити и „Уточиште”, како сазнајемо у другом песничком циклусу ове књиге. Она може представљати отклон од стварности на коју је тешко пристати и начин да се, у тешким животним искушењима, обезбеди придржавање душе. Уточиште може бити и у молитви која је пут до Господа. Савременог човека ужасава тишина која је предуслов за молитву и њоме омогућеном спасењу. Песник каже: „Господи/ Тиховање подари/ Угаси пламичак жудње/ За славом овоземаљском (…) Спаси од неспокоја”. Само у благој Господњој светлости: „Кроз капке дана/ Пуцају обручи страха (…) Нестају вихорне речи/ Гласови страхотни”. Само се у тим тренуцима: „Путељак из магле искрада/ Чистилишту води”. Спасење и утеха могући су и кроз поуке светих отаца: Максима Исповедника, Светог Јефрема Сирина, митрополита Амфилохија. Искрене молитве светих отаца постају и наше молитве. Живот је само пут за који нисмо увек сигурни куда води, али нам лирски субјекат наглашава да је на том путу важно сачувати душу уз помоћ вере, причешћа и молитве, јер „молитва и гују са срца уклања”.

У трећем по реду циклусу ове песничке збирке „Шав“ у Нишавићевим прецизним лирским исечцима из живота види се покушај да се мимоиђе, освести и превазиђе одвајкада човеку својствен сукоб супротних хтења.Он покушава да ухвати невидљиву нит пчеле која лети и спаја одувек располућен свет. Лирски субјекат каже: „Нема шава/ Између песме и смрти“, али и покушава да сједини „кришке сунца“ са „кришкама мрака“, па макар и по цену смрти лирског јунака. Сузама спаја „поклане и помирене/ хришћане и богумиле”, па подсећа да је у основи хришћанског учења опроштај и помирење, али и бдење и стражење над својим поступцима. Јер нечастиви не спава, чак и ноћу ђавољи реп пламти и муње одапиње. Један део света Саше Нишавића припада тамној страни свести и духа, са намером да и себе и читаоца тргне, уплаши, разбуди и освести због свега онога што „чојка ниже скота ставља”. Шав бисмо могли тумачити као место преображаја, место од којег се протеже вертикала – од земаљског ка небеском. Свестан је да је трансцеденција могућа једино у духу и да се једино тако узраста у Личност која је у стању без страха да се одупре искушењима. Само се уз милост Господњу „дечји јецај у плави тон претвара“, „разгони се тмуша“, „пробија се кроз тамну шуму“, „смеши се блажено лице/ утроба васкрсава“, „скида се усијана круна/ осињак са главе“.

Што се тиче форме и стила писања, за Нишавића је карактеристична максимална кондензованост песничких слика. У само неколико песничких потеза он постиже максимум експресије, са циљем да се на мисаоним и естетским квалитетима извуче колико се може више. И Нишавић, попут Новице Тадића, Васка Попе и Момчила Настасијевића, осећања стишава радом на језику, брушењем и дотеривањем израза.

Нимало случајно Нишавић завршава своју збирку песама погледом упртим у небеску плавет, а пут до ње је додир, љубав према ближњима и опроштај. Певајући о човеку и свету, а полазећи од стране човека, примиче се идеји о Богу који је основ хришћанске религије и највиши домет људског умовања. У овим сличицама из живота јасно је понуђено уточиште у божанској светлости која се не гаси, односно духовна путања од које се не одступа док струже „слој по слој коже“ и за трен ненадан читаоцу чисто срце оставља. Док насусмерава на путу ка божанском, Нишавић је и горковесник, јер сведочи да оно истинско мора бити истинито, често и нелепо, али и благовесник (по изразу Аве Јустина), јер верује у скривени, дубоки, последњи смисао свега што постоји и показује нам пут ка њему.