Беше то у време кад ме напусти воља
и кад сам, као магла која се вуче преко поља,
ишао без циља градским улицама
у старом капуту и поцепаним ципелама,
никога не сретох на своме путу,
видех само њу туђом руком огрнуту
испод дрвореда, оде у вече сиње.
Старим, а срце ми оста детиње.
Гледао сам град како се низ обронке руши
завејан лишћен и светиљкама у јесењој тмуши,
ишао сам између шупљих и ољуштених,
осећао мрак како на мене пада,
чуо сам само ветар, као нечију руку преко клавира,
како у голим гранама црног дрвореда свира.
препознавања 