RSS

Архиве аутора: majaknjizevnost

Васко Попа НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ – НАША КЛАСИКА ЈЕДИНА И ПРАВА

„Наша народна поезија цветала је и сазревала у самом срцу столетних ноћи. У току тамних векова створен је златни век наше књижевности, наша класика једина и права. Раздобље наше литературе које из непојамних даљина сјаји својом чудесном лепотом и које није престало и никад неће престати  да обасјава песничко стварање на овој шаци земље под овим небом… Зато нам се највећи песници, из деценије у деценију, из века у век враћају  вечито живим изворима народне поезије. Дубоко, ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ни један крилати корак у поезији), леже, често запретани под маховином и песком заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова.“

 

jabuke

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 20, 2018 in Попа

 

Ознаке: , ,

Милош Црњански ПРИВИЂЕЊА

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

 

Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих срна
леду, на врху неком, у болном свом хитању?
А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна
што виси, о дрхћућем, жарком концу, у свитању?
Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап
свих дивота чулних, као пад мирисног млека
А чини ми се, једна једина, таква блиста кап
над песком пустиња, и тла над земљом, далека.

 

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

  У Данској 1929.

 

zrak 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 17, 2018 in Црњански

 

Ознаке: ,

Иван Иљин О САВЕСТИ

Савест је жива и целовита воља за савршеним, па отуда тамо где та воља одумире квалитет постаје небитан за човека и почиње да ишчезава из живота, све почиње да обавља „несавесно“, све опада, обезвређује се, постаје непотребно: од научног истраживања, до фабричког производа, од наставе у школи до чувања стоке, од чиновничке канцеларије до чишћења улица.

Савест је први и најдубљи извор осећања одговорности, па отуда тамо где то осећање трне – наступа општа равнодушност преме резултату рада и стваралаштва; шта су у стању да створе неодговорни судија, политичар, лекар, официр, инжењер, кондуктер и орач?

Савест је основни акт унутарњег самоослобођења, па отуда тамо где тај акт ишчезава из живота, где спољашња слобода губи свој смисао а политичка слобода почиње да се изопачава, човек губи приступ слободној лојалности и преостају му само две могућности у животу: или да се повинује законима из користољубља и страха, попут лукавог и неискреног роба, или да се не повинује законима, усавршавајући се на све могуће начине у некажњеном кршењу закона, попут неухватљивог преступника.

Савест је живи и моћни извор праведности, па отуда тамо где њени зраци ишчезавају из живота, човек као да губи душевни орган за праведност и укус за њу. У шта ће се претворити живот у друштву, у коме су тај орган и тај укус атрофирали, какво ће бити судство у тој земљи, какво ће бити чиновништво, трговина; какав ће живот водити богати слој друштва а каква ће се експлоатација нижих класа увести у таквој земљи, какво оправдано незадовољство ће се накупити у нижим слојевима друштва а каква ће се експлоатација нижих класа увести у таквој земљи, какво оправдано незадовољство ће се накупити у нижим слојевима друштва и каква револуционарна опасност висити над државом?

Најзад, у сваком послу где лична грамзивост долази у сукоб са интересима посла, службе – савест представља главну снагу која подстиче човека да се понаша објективно. Отуда тамо где савест бива уклоњена из живота – слаби осећање дужности, слаби дисциплина, гасне осећање оданости, ишчезава из живота принцип служења, свуда царују подмитљивост, корупција, издаја и дезертерство; све се претвара у бесрамну трговину и живот постаје немогућ…

Ето зашто сматрам да савест није само извор праведности и светости, већ и жива основа елементарно регулисаног а тим пре – развијеног културног живота. Савест је оно светло окриље из којег, прожимајући целокупни живот, исходе зраци врсноће, одговорности, слободе, праведности, објективности, честитости и узајамног поверења. И ако би злом духу једанпут пошло за руком да ноћу у души заспалих људи погаси све зраке савести, макар и за релативно кратко време, на земљи би завладао такав пакао о коме нам ни најружнији снови не би могли дати верну представу.

Можда ће искра хришћанске савести изнова оживети тек у крајње згуснутим сутонима безбожништва и распада… Ми не сматрамо овакву перспективу неизбежном, напротив, треба учинити све да би предупредио трагичан крах наше духовне културе. И уколико човечанство раније и дубље појми природу духовне кризе коју проживљава, уколико разговетније схвати да без савести на земљи није могућа ни култура ни живот – утолико ће бити предупређено више беда и невоља.

 

Превео: Добрило Арaнитовић

 

Логос, Београд, 2008

 

savest

Vilhelm Hammershoi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 14, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , ,

Жерар де Нервал СВЕ СЕ УЗАЈАМНО САГЛАШАВА

Како сам могао тако дуго постојати изван Природе, не поистовећујући се с њом? Све живи, све дела, све се узајамно саглашава; магнетски зраци који избијају из мене или других несметано пролазе кроз бесконачан ланац створених ствари; тако се ствара једна прозирна мрежа која покрива свет, а чије танане нити повезују све постојеће ствари једну с другом, преко планета и звезда. Ја сам сада заробљеник Земље али разговарам са распеваним хором звезда, које деле моје радости и патње!

 

Аурелија

 

Mone

Mone

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 12, 2018 in Нервал

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић СИНОВИМА КОЈИ ДОЛАЗЕ

Никада више тако тачно у закораку

Са неизрецивим, а без двоумљења, синови моји,

Као сада, пета крилатих још

Од кратке сенке година:

                                                  ево, свеска на столу

Носи испис из јаве, још неугрожене

Са неизвесним границама, у лопти облик сунца

Потврђује присност, и лето је тако дуго,

Кажете, а тек је почело –

 

Тако ми помажете да се присетим

Заборављене вештине: бити у равнотежи

А неопрезан

Пред црним маказама сказаљки, што секу

Делић будућег сећања (заборава можда,

Избор још постоји),

Не проверавати видљиво, а веровати

У именовани предмет: оловка, саксија, зид…

 

Но како да вам кажем да је опасност

У мудром убрзању, мудрости убрзаној,

У неумитној кавзи слике са сликом,

У опасној древној бољци огледала

Да преокреће знакове прволика?

Да је опасност у неминовном

Што везује случајност за случајност

Као што вода корење и траву света везује?

 

Изрицати опасност, а бити

Видљивоме веран: ево првог задатка;

Извикујем га у ветар што дува из будућности

Пепелом мојим натруњен, а вашим гласовима.

sinovima

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 7, 2018 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: ,

Михаил Ј. Љермонтов МОЛИТВА

У животном тешком трену
Кад је срцу живот пуст,
Ја молитву једну чудну
Изговарам наизуст.

Сила жива благодатна
У сазвучју живих речи,
Из њих дише непојамна
И лепота свéта, лечи.

И са душе скотрља се
Бреме сумње далеко —
Верује се, и плаче се,
И тако је лако, лако…

1839.

М. Ј. Љермонтов

Препевао: Александар Мирковић

 

ПРЕУЗЕТО СА БЛОГА: WWW.SRODSTVOPOIZBORU.COM

 

Nicolae Vermont

Nicolae Vermont

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 6, 2018 in Љермонтов

 

Ознаке: , ,

Димитрије Мерешковски САМОЋА У ЉУБАВИ

Смркава се. У граду страном
Једно према другом седимо,
И у хладном сумраку ноћном,
Обоје патимо и ћутимо.

Схватили смо обоје давно,
Да је реч немоћна и мртва:
Када је сирото срце пуно,
Слова су само залудна жртва.

И нико никога не криви:
Ко гордост не може да свлада,
Тај ће вечно сам да живи,
Ко воли, — роб мора бити свагда.

У тежњи блаженству што мами,
Одвлаче мучни дани срећу,
Сви смо — сами, увек — сами:
Сам поживех, сам умрећу.

У стаклу бледог окна чучи
Вечерња светлост и дрема. —
Да волимо само смрт нас учи
Све оно, чему повратка нема.

 

1892.

 

Димитриј Мерешковски
Препевао: Александар Мирковић

 

преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

samoca 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 6, 2018 in Uncategorized

 

Ознаке: , ,