RSS

Архиве аутора: majaknjizevnost

ПЕТИ ФИЛОЛОШКИ СУСРЕТИ У КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

У четвртак 14. октобра 2021. године одржани су пети по реду Филолошки сусрети на којима су се окупили ученици и професори Филолошке гимназије из Београда, Ваљевске, Шабачке и Карловачке гимназије.

У години када обележавамо 230. рођендан Карловачке гимназије, још једна важна културна институција прославља свој јубилеј. Српска књижевна задруга основана је пре 130 година и тим поводом њене активности и мисија били су централна тема 5. Филолошких сусрета.

Ову нашу, уз Матицу српску, најстарију културну установу, представио је управник др Душко Бабић. Кроз занимљив историјски осврт упознали смо се визијом, стратегијама и напорима најзначајнијих српских интелектуалаца да, и у најтежим временима српске прошлости, одрже Српску књижевну задругу. Слушали смо о библиотеци Коло која је покренута са жељом да се човек и народ утврде у свом језику и писму, али и да се оплемене идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.

У другом делу активности представљена је једна од књига овогодишњег плавог Кола – Плутархови списи О СОКРАТОВОМ ДЕМОНУ и О СУЈЕВЕРЈУ. Књигу је представио др Ноел Путник, професор класичних језика у Филолошкој гимназији у Београду.

Завршни део дружења 5. Филолошких сусрета на најлепши могући начин, заокружен је поетско-музичким догађајем, који су свим учесницима уприличили Милош Зубац и Немања Нешић у Свечаној сали Карловачке гимназије.

Организатор литерарног дела 5. Филолошких сусрета је Маја Стокин, професорка књижевности.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2021 инч Филолошки сусрети 2021

 

Ознаке: , , , ,

Данил Хармс (ВАКЦИНА)

Један омањи господин с камичком у оку приђе вратима дуванџинице и застаде. Његове црне лаковане ципеле пресијавале су се крај каменог степеника који је водио у дуванџиницу. Врхови ципела били су окренути према продавници. Још два корака и господин би нестао иза врата. Али он беше због нечега застао, можда баш зато да би поставио главу под циглу која је управо падао са крова. Господин је чак скинуо своју капу откривајући своју ћелу, тако да га је цигла опаучила посред голе главе, сломила му темену кост и зауставила се у мозгу. Господин не паде. Не, он само поклекну ос страшног ударца, извуче из џепа марамицу, обриса лице попрскано крвавим парчићима мозга и, окрећући се гомили, која се зачас сјатила око њега, рече:

‒ Не узнемиравајте се, господо, већ сам се вакцинисао. Видите: из десног ока штрчи ми камичак. То је такође био сличан случај. Али већ сам се на то навикао. Сад ми је свеједно.

Изговоривши те речи господин стави капу и негде се изгуби, остављајући збуњену гомилу у потпуној недоумици.

Превод: Дејан Михаиловић

Едвард Мунк
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2021 инч Хармс

 

Ознаке: ,

Драган Лакићевић ТАПИЈЕ ДА НИСМО ОД ЈУЧЕ – 130 ГОДИНА СКЗ

Драган Лакићевић       ТАПИЈЕ ДА НИСМО ОД ЈУЧЕ – 130 ГОДИНА СКЗ

Старе плаве књиге Српске књижевне задруге данас помало личе на камене плоче, или пак глинене таблице – оне из древних библиотека, на којима је сачуван Еп о Гилгамешу… Подсећају на мале споменике духу, уму, стремљењу.

Упутили су их, у будућност као у космос, пре готово 130 година – „свему народу“ – оснивачи Задруге. А сав народ чине у ствари одабрани појединци који истински држе до књиге, речи, мудрости, истине… Оснивачи Задруге хтели су да умноже те одабране појединце и знање које књиге собом носе.

Замислимо годину 1892.

Замислимо годину 1892, у Београду, у Србији и по српским земљама, када плаве књиге, под збирним насловом „Коло“ крећу на своје путеве – с порукама историје, уметности, поезије, философије.

Те године у Београд долази Никола Тесла, већ прослављен и признат светски научник, Србин из Лике. Дочекује га највећи и најпризнатији српски песник тога доба – Јован Јовановић Змај. Змај је, те године, један од оснивача и први потпредседник Српске књижевне задруге. Замислимо како, руком којом је илустровао Невен и своје песме, Чика Јова црта знак-иницијал СКЗ, који се од тада штампа на свим Задругиним књигама и представља заштитни знак добре књиге. Личи на државни грб и на златни брош… Око Змаја су тада најугледнији људи тога доба: научници, професори, писци… Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, др Батут, Љубомир Стојановић…

Те године, у Доцу код Травника, родио се Иво Андрић, навећи српски писац 20. века. Њега ће, коју деценију касније, веома младог, Задруга препознати и усвојити, као што ће босанско сироче, крштено у католичкој цркви – усвојити Вука, Његоша, Кочића и српску књижевност у њеној изворности и пуноћи. Из те књижевности родио се писац Иво Андрић.

Књиге – поруке

Плаве књиге биле су, у последњој деценији 19. и у првим деценијама 20. века – поруке. Писма ближњима. Тапије да нисмо од јуче. Светковина српског језика и писма. У том језику и у том писму: дела – приповетке, романи, песме, епови, драме, поуке, научне студије, огледи, преводи…

Поруке – да српским језиком и ћирилицом могу бити, у свој сложености и снази, пренета у народ, школу и породицу – сва важна дела светске и српске речи и мисли: старе (античке) и старије (средњовековне), као и нове (модерне) и најновије (које се тек пишу, и створиће их они који су се тек родили).

Жеља – да се човек и народ који чита утврди у свом језику и писму, али и да се оплемени идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.

Прво Коло упућено је у народ 1892. године. У њему седам књига: Доситејеви Живот и прикљученија, Црте С мора и са сува др Милана Јовановића, Стеријино Даворје, Бакоња Фра-Брне Симе Матавуља, Драматски списи Косте Трифковића, Потапенкова Истинска служба. Историја српског народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића најављује највећи Задругин пројекат крајем 20. века – Историју српског народа у 10 томова…

Плава библиотека – кућа књижевности

Задругино прегнуће одмах је одјекнуло. Као да се нешто слично једва чекало и дуго припремало.

Видело се да треба открити, коментарисати, протумачити, систематизовати, похвалити – огромну баштину старе и народне књижевности и великих писаца 18. и 19. века.

Слутило се да ће се тек родити Црњански, Десанка, Бора, Сремац, Нушић, Ћопић, Дучић, Ракић, Шантић, Селимовић, Попа, Душан Радовић, Раичковић, Миљковић, Капор… Цео велики 20. век српске књижевности… Плава библиотека грађена је као кућа у којој ће се та књижевност родити и живети.

У Београду и у другим градовима, у Србији и изван тадашње Србије, има у то време и добрих издавача и добрих књига. Али сад почиње нешто опште, српско значи заједничко… Одабрано, приређено, без грешака… Нешто поуздано и с печатом највишег националног ауторитета – Задруге, која је друго име за породицу, заједницу, државу… У њој су сви род, свако има своју улогу.

Срби појединци, и не само Срби, друштва, школе, новине, часописи, установе – сви са добродошлицом дочекују Задругине књиге… Као да је свако ко је био писмен или је ценио књигу – постао члан СКЗ.

У књигама наредних кола: Мемоари Проте Матије, Два идола Богобоја Атанацковића, Прве жртве Андре Гавриловића, Из природе др Јосифа Панчића, С францускога парнаса – преводи, Антологија дубровачке лирике, Тамо амо по Истоку Милана Јовановића, Драматски списи Косте Трифковића, Воденица на Флоси Џорџа Елиота, Ариостов Бијесни Роландо, Молијеров Тартиф

Антологија Задругиног Кола постаје у наредним деценијама, па и у целој епохи социјализма – школски књижевни програм. То што је одабрала ова едиција – постало је историја књижевности и суво злато писане речи.

Ахил, Хамлет, Раскољников

Не само сваки наслов, него и сваки примерак плавих књига, има своју историју и пустоловину. Дотакле су је неке руке, читале друге очи, оросила суза или киша, чувала ђачка ткана торба плетивача, успомена на покојника… Нека је доспела у краљевску канцеларију, друга до калуђера на Фрушкој, или на Светој или у Црној Гори… Поручио ју је трговац из Пирота, судија из Сарајева, официр из Пожаревца, фотограф из Ниша, архимандрит из Далмације… Доспеле су до Дубровника, Трста, Беча, Пеште, Темишвара… Нови Сад и Панчево тада службено нису били у Србији, али је Србија у свакој њиховој кући. Поготово у кући у којој се чува плава књига…

Неке су књиге из Кола прешле преко Албаније, неке у албанским проклетијама остале, заједно са онима који их нису могли оставити.

Српски језик је и у књигама преведеним са других језика. Чим се нешто преведе, језик више није стран… Ахил и Хектор, Хамлет и Раскољников постају наши – као да смо их уживо видели и упамтили…

Сваке године, ново Коло: Из науке о светлости, Књига о здрављу (израђена у Немачком царском здравственом заводу, приредио др Милан Јовановић Батут), Змајеве Певаније, Босанчице Мите Живковића, Горски цар Светолика Ранковића, Волтерова историја Карла XII, Горе доле по Напуљу, Песме Симе Сарајлије, Приповетке Лазе К. Лазаревића, Слике Јанка Веселиновића, Ивкова слава Стевана Сремца, Ајванхо Валтера Скота…

Упамћен је огромни прилог који је, у дукатима, Задруги дао краљ Александар Обреновић. Књаз и господар Никола Петровић Његош, песник химне „Онамо ’намо“, ослобађа Задругине књиге поштарине у Црној Гори…

За само неколико година Задругино Коло постаје незаобилазна национална библиотека – поуздани извор духовности, памети, ризница баштине. Мера вредности.

Број чланова-улагача, који су, у исто време, претплатници на књиге Кола – расте брзином која се данас тешко може разумети.

Учен и писмен човек, у то доба, мора бити члан Српске књижевне задруге.

Имена својих чланова, повереника и добротвора Задруга штампа на последњим странама књига. Задругина породица се шири. У ту задругу свако може да угради своју циглу… Неко је дао прилог у ситном новцу, неко је завештао кућу или ливаду… Мале задужбине стварале су велике…

Кога су отхраниле књиге

Плаве књиге мењају куће и људе.

Плава библиотека утицала је, мање или више, на свакога ко је одрастао покрај њих.

Где год има плавих књига, ту се чита и о књигама разговара. Престижно је имати књиге СКЗ и крајем 19. и почетком 20. века… Библиотека Коло представља понос тога доба. Она је подизала вредност својих читалаца. Ко их има, тај се у неку руку ородио са делима и писцима: Његошев Лажни цар Шћепан Мали, Љубишина Причања Вука Дојчевића, Чича Горио, Живот Бенџамина Франклина, Стеријини Драматски списи, Борини Стари дани, Тарас Буљба, Постанак и развитак народа Валтера Беџхота, Бранкове песме… Српски и светски писци: Ћипико, Доде, Карлјајл, Глишић, Де Амичис, Домановић, Флобер, Нушић, Тургењев, Шантић, Мериме… Из старе светске, Енејида, из старе српске књижевности – житија, похвале, историјски списи… Наша средњовековна књижевност посебно се негује у Колу: како су вера и љубав букнули у језику и уму у доба Немањића, Лазаревића и Бранковића.

Код доцнијих српских писаца може се погодити које су их књиге отхраниле – шта им је била лектира. Многи су се целог живота сећали свога оца, или ујака, или учитеља, који је „примао“ Задругине књиге, па је он, читајући их, ушао у огромни свет књижевности… Онај зид са књигама, није кућни зид, него пролаз у тај свет – према Троји, Назарету, салашу крај Дикањке… Змијању, Врању, Медуну, Бранковини…

Неки су, као Десанка Максимовић, своју рану лектиру из плавих књига надградили, преобликовали и претворили у нову књижевност. Научна књига Јована Жујовића Камено доба, из Другог Кола, са бројем 11, била је лектира младој песникињи, а пола века доцније – основ њеној имагинацији за роман Прадевојчица. Детињство света нашло се у детињству човека – откривено у детињству песника.

Десанкино детињство, пак, у наше време, реконструише Милован Витезовић, у роману Госпођица Десанка – сатканом од најфиније свиле песничких импулса и открића. На крају те повести, док у Ваљевској болници 1915, тражи рањеног оца, песникиња среће сликарку Надежду…

Не може се ни замислити колико је утицаја – племенитих помисли, порива, идеја, подвига – настало под утицајем плавих књига за 130 година постојања Кола СКЗ: Демостенове беседе, Држава и њен живот, Вештина бити човек, Византијске слике, Задовољства у животу, Киплингове Приповетке из Индије… Низ књига Михаила Петровића Аласа… Скерлић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић.

Борба и страдање

Године 1924: Приповетке Иве Андрића. У њима: Ћоркан и Швабица, Мустафа Маџар, Љубав у касаби…

До Другог светског рата – 300 књига. После рата, нова власт поништава два ратна Кола и 1947. продужује Коло с бројем 301. Случајан или не, наслов књиге Кроз борбу и страдања означава борбу за опстанак и страдање Задруге. У том зборнику приповедака, по позиву, иза Задруге стају: Иво Андрић, Божидар Ковачевић, Михаило Лалић, Десанка, Матић, Суреп, Вељко Петровић, Исидора, Меша Селимовић и други… Почиње нова епоха, а у њој: Андре Малро, Иполит Тен, Тасо, Фокнер, Ками, грчки трагичари, Милош Н. Ђурић, Црњански, Давичо, Танасије Младеновић, Ћопић, Попа, Павић… Јан Кот о Шекспиру, Косидовски о библијским легендама… Најактуелнији и најмодернији писци свога доба: Борхес, Бекет, Набоков, Амадо…И тако, до данас.

На сличним принципима и данас излазе плаве књиге СКЗ. Тираж им није 5 до 7 хиљада као почетком 20. века, нити до 15 хиљада, као између два рата, нити око 5 хиљада као „у време друга Тита“… Тираж је сада знатно мањи – и у томе се огледа наше време и наше поштовање књиге и традиције.

Само захваљујући некадашњим великим тиражима и доброј опреми, плаве књиге могле су да преживе потресе, ратове и сеобе српског народа у 20. веку: Мајски преврат, анексију Босне и Херцеговине, Балканске ратове, Први и Други светски рат, ратове за распад Југославије и за распад Србије на крају столећа, који се још нису завршили.

Колико их је изгорело? Колико отпутовало преко мора и океана – са покретном имовином својих сопственика?

Коло наоколо

Сматра се да у Америци и Канади има двадесетак (приватних) библиотека које чувају свих 300 бројева Кола – до Другог светског рата. Сматра се да у Србији има двадесетак (друштвених) библиотека које чувају свих досадашњих 750 наслова Кола.

Да чудо буде веће, данас су тиражи мањи, књиге скупље, интересовање слабије. О разлозима се може размишљати, али се тиме ремети стогодишњи поредак: комплетирање и живот једне јединствене колекције, коју и сада, као и раније, према изворним Правилима, уређује Комисија од седам чланова – професора, преводилаца, академика, књижевника.

Позната је прича како је Вељко Петровић, на првој Скупштини СКЗ после Другог светског рата, из којег је Задруга изишла тешко оштећена, осиромашена, и једва преживела, рекао да су се књиге из Кола често могле наћи у ранцима многих бораца током прошлих ратова, уз преобуку и војнички тајин… Замишљамо: на шумским конацима, војник оног доба, при ватри чита песме Драгољуба Филиповића… А историја му није дала да на некој алеји Калемегдана седи на клупи и чита песме Јована Дучића…

Многи, који цене памћење књига и своју духовну биографију, знају како су, некад, за рођендански поклон или као дар у школи – добили коју књигу, или чланску књижицу Српске књижевне задруге. Књига на дар некад је била и обавеза – да се прочита.

Књиге плавог Кола су, по својој опреми, личиле на дарове: тврде корице, украсна бордура с листићима и орнаментима (све то се и данас штампа), црвено обојен књижни блок…

Унутра: романи, приповетке, песме, огледи, историјске студије, научне синтезе, лекције о уметности… На српском писму и језику.

Коло, као оно Бранково: виловито, плаховито, наплетено, навезено…

*

Српска књижевна задруга, данас, има своја упоришта у својим појединачним члановима, установама и градовима. Њих има мало, али су драгоцени.

У упоришта СКЗ спада и неколико установа: најпре, „старија сестра“ Матица српска, потом, манастир Острог са благословима митрополита – Амфилохија и Јоаникија, владика Бачки Иринеј… Патријарх српски Павле био је члан од призренских година… Донедавно, Епархија канадска, са владиком Георгијем… Ваљевска гимназија, Српско културно друштво „Слово љубве“ из Бара, Српски национални савјет из Подгорице, Београдски форум за свет равноправних, Фонд Дијаспора за матицу, Српски културни центар „Свети Сава“ Суботица.

За 20 година сарадње са сестринском установом СКЦ „Свети Сава“ у Суботици, СКЗ је обележила све своје годишњице, представила многе ауторе, књиге, едиције и програме, институцију чланства – стекла пријатеље, саборце, истомишљенике.

СКЗ је установа која пише и памти.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16 октобра, 2021 инч Лакићевић

 

Ознаке: , ,

Константин Филозоф О СРБИМА

Храбри су дакле, тако да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да им нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор (Јак. 1,19). А где је потреба нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако и лаком и свелом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, но свакоме и свагда, и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч ‘Поштујући ништега, чини милостињу’ (Приче 14,31). А живот у тој целој земљи је као црква Божја, а не живе као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се име Божје, но установљено је да се моле од малога до великога од њих највише двапут на дан. Љубочасно је, како син, мада у свом дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, но и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога и матер? Ваистину никако, но по Христу врши се закон, чинећи један другога бољим од себе, господином називајући откривене главе, како је у старини било и како је сада у јужним земљама, ‘изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је’ (2 Мојс. 3,5)’, тј. поштуј место обичајем земље, а свети апостол Павле заповеда људима да се моле Богу откривене главе…

Из ЖИТИЈА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 октобра, 2021 инч Константин <филозоф

 

Ознаке: ,

Димитриј Лихачов ШТА ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ У ЖИВОТУ?

***

„Шта је најважније у животу? Најважније може бити нешто своје, индивидуално, непоновљиво. Али свако мора имати то најважније. Живот не треба трошити на ситнице, губити у свакодневним бригама.

И још нешто што је суштинско: најважније, ма како да је оно индивидуално код сваког човека, мора бити оно што је добро и значајно.

Човек не треба само да се уздиже већ и да се уздиже изнад самог себе, изнад својих личних свакодневних брига и да мисли о смислу свог живота – да се осврће на прошлост и гледа у будућност.

Ако човек живи само за себе, за ситне бриге о сопственој добробити, онда од проживљеног неће остати ни трага. Ако живи за друге, онда ће други да сачувају то чему је он служио, у шта је улагао све своје снаге.

Да ли је читалац приметио да се све што је ружно и ситно брзо заборавља? У људима остаје љутња на рђавог и саможивог човека, на оно рђаво што је урадио, али он је избрисан из сећања. Људи који се ни о коме не брину нестају из сеђања. А дуго се памте људи који служе другима, који то чине паметно, који у животу имају добар и значајан циљ. Памте се њихове речи, поступци, њихов лик, њихов лик, а некад и необичности. О њима се прича. Далеко ређе и, разуме се, без лепих осећања говори се о злима.

У животу треба имати своју мисију – служење неком делу. Нека то буде мало дело, оно ће постати велико ако му останеш веран.

У животу је најважније доброта, и притом паметна доброта, доброта с циљем. Паметна доброта је оно што је најдрагоценије у човеку, оно што к њему привлачи другог и што га најпоузданије води к личној срећи.

Срећу достиже онај ко настоји да усрећи друге и ко је способан да заборави своје интересе, и себе самог. То је „незамењива монета“.

Треба то знати, увек то памтити и ићи путем доброте – то је веома, веома важно.“

Превео: Новица Јањушевић

Из књиге ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ,  Београд: Службени гласник, 2017.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 августа, 2021 инч Лихачов, есеј

 

Ознаке: ,

Злата Коцић ТУ СТЕ

Куда, ако икуда, одлазите, преко реда,

преко воље, као преко сламке над понором

ногама и рукама узмичући пред незнано чим,

док сасвим не приђу, уверавате нас, поименце,

ближњи с оне стране, у слози великој сад водичи

немушти и мудри, док распети између њих и нас

опну некакву невидљиву, непорозну и смолну,

пробијате тако болно да срце стврдне нам се

у грлу, довека гутаћемо одроне стена из којих

сломљено брвно то сламено виси: питање:

куда одлазите, ако икуда, јер премда празна је

одећа пуна мириса вашег, премда дотаћи ни влас

ни обрис: макар у проласку, премда ни видети ни

чути, ипак знамо: ту сте, како то и тамо и овде? али

ту, скупа пребројавамо кораке од капије плаве до

древа завештаног, скупа сагињемо се, прикупљамо

орахе отпале, зрна бројанице, и прсте који фино

на диркама сналазе се поучавате да снагу ударца

одмере те да отвори се плод коштуњави а никако

не смрвимо му језгро.

Из збирке песама ГРУМЕН, Београд: Српска књижевна задруга, 2020.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 августа, 2021 инч Коцић, ПОЕЗИЈА

 

Ознаке: , , ,

Олга Четверикова, ДИГИТАЛНА ШКОЛА КАО ПРОЈЕКАТ СТВАРАЊА КАСТИНСКОГ ДРУШТВА

Олга Четверикова, ДИГИТАЛНА ШКОЛА КАО ПРОЈЕКАТ СТВАРАЊА КАСТИНСКОГ ДРУШТВА

СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ

Опасност дигитализације је у томе што се друштво претвара у тоталитарну секту, упозорава Четверикова. А најефикаснији начин управљања људима који је разрађен у западним „центрима мозгова“, јесте изазивање осећања страха. У стању потчињености, очајања и безизлаза човек је спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио. Ширена од западне агентуре, „дигитализација школе“ је позвана да створи људе˗роботе, којима ће управљати светска недигитализовна елита.

ПИТАЊЕ:Дигитални тоталитаризам. Како се то ради у Русији“ ‒ наставак је књиге „Трансхуманизам у руском образовању. Наша деца као роба“, и посвећена је кључној, са моје тачке гледишта, сфери нашег живота ‒ систему образовања.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА:Данас, док се промовише програм „Дигитална економија“, све јасније видимо да је реч – не о новим технологијама – колико о измени свести људи и стварању новог система контроле. Одраслима је тешко изменити свест, зато се усредсређују на децу којoj се кроз промену система учења уводи другачији…

View original post 4.171 more words

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 августа, 2021 инч Четверикова

 

Ознаке: , ,

Олга Четверикова, АКО ХОЋЕШ ДА ПОБЕДИШ НЕПРИЈАТЕЉА – ВАСПИТАЈ ЊЕГОВУ ДЕЦУ

Олга Четверикова, АКО ХОЋЕШ ДА ПОБЕДИШ НЕПРИЈАТЕЉА – ВАСПИТАЈ ЊЕГОВУ ДЕЦУ

СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ

Који су циљеви и задаци промена које се врше у нашем образовању и науци? Да ли су оне захтев времена? Не, ствар је много озбиљнија. Пошто се промене одигравају у свим сферама – економској, политичкој, социјалној, научној… силницима овог света неопходна је и промена у целокупном систему вредности. И зато сфера образовања постаје кључна, јер од тога како ће бити васпитана наша деца, зависи и будућност Русије. Као што каже једна изрека: „Ако хоћеш да победиш непријатеља – васпитај његову децу.“ Подривајући образовање, непријатељ подрива наш научни потенцијал и поглед на свет својствен руској цивилизацији.

Свест наше деце није лако престројити – зато започињу дубинске процесе уз коришћење биолошких, информационих и нанотехнологија… То јест, ако су раније технологије мењале услове рада и услове нашег живота набоље, данашње су усмерене ка измени самог човека. Због тога старо поимање човека и света, чији се корени налазе у хуманизму хришћанске етике, постаје господарима…

View original post 1.206 more words

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 августа, 2021 инч Четверикова

 

Петер Хандке КАД ГОД УГЛЕДАШ НЕКОГА КО ДЕЛУЈЕ ЗАБРИНУТО…

„Кад год угледаш некога ко делује забринуто, одсутно, готово несрећно, помисли: То је можда неко ко тражи лепоту, из самих основа, и који ће неочекивано почети да зрачи – песник.“

Превео: Златко Красни

Из књиге: ЈУЧЕ, НА ПУТУ, Београд: Српска књижевна задруга, 2007.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 августа, 2021 инч Хандке

 

Ознаке: , , ,

Четврти филолошки сусрети у Карловачкој гимназији

Библиотека Ваљевске гимназије

У Карловачкој гимназији, 29. и 30. септембра, одржани су 4. Филолошки сусрети, размена литерарних секција Карловачке гимназије, Филолошке гимназије из Београда и Ваљевске гимназије.

У уторак, 29. 9. 2020, у Свечаној сали Карловачке гимназије приређен је сусрет са Слободаном Владушићем, писцем и професором Филозофског факултета у Новом Саду. Разговор је занимљивим питањима о књижевности и стварању усмеравала професорка Маја Стокин. Писац је показао како се повезивањем различитих области знања развија личност са животном причом и повезује са другим личностима. Дијалог са писцем о роману „Велики јуриш“ и о књизи „Књижевност и коментари настављен је на Стражилову.

У среду, 30. 9. 2020, гости литерарних секција били су академик Милосав Тешић и проф. др Радивоје Микић. О поезији Милосава Тешића надахнуто је говорио професор Радивоје Микић. Ученици све три гимназије, у оквиру Округлог стола, изложили су своје радове о Тешићевој поезији. Модератор је била Лела Росић, професорка књижевности у Филолошкој гимназији.

View original post 164 more words

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 августа, 2021 инч Некатегоризовано