RSS

Архиве аутора: majaknjizevnost

Маја Стокин

О СВЕТЛОСНОЈ ПОЕТИЦИ ЈОВАНКЕ СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА „СУНЦЕ ПОД ЈЕЗИКОМ“

„Постоји удаљена област у људској души, коју човек свесно или несвесно жуди да освоји, простор изгубљене хармоније, која представља сталан предмет наше носталгије”, пише у својим кратким есејима о поезији Насо Вајена. На аутентичан начин, све време остајући верна једном песничком мотиву, Јованка Стојчиновић Николић просторе душе непрестано осваја и својом седамнаестом песничком збирком песама под називом „Сунце под језиком“.

Јованка Стојчиновић Николић је пажљиви посматрач стварности једнако колико је загледана и у своју унутрашњост и микроскопски уочава најфиније нијансе неминовних промена.Не престаје да улази у простор свог унутрашњег бића, „у којем се љескају неистражени извори и тајновити гласови као моји Мали аперитиви из дјетињства”. „Сунцем испод језика” греје сећања из младости. Многе су песме посвећене сенима родитеља лирског субјекта. У породичном албуму сложене су слике најближих у празничном руху, насмејаних, намирисаних, на столу су шољице за кафу са посебном тацном добијеном од тетке из Новог Сада и флаша ракије нажутела од дудовог бурета. Чује се и откуцавање сата и крупне капи кише. Атмосфера је у духу поезије Алексе Шантића, али је у читавом циклусу ових породичних слика приметно још нешто. Ове прелепе поетске слике које песникиња врло живо дочарава подлога су да се на њих накалеми сунце, прецизније успомена је овде окидач да се поправи расположење или подсетник на то да је важно кроз живот ходити вазда сунчаном страном улице. Управо овакав поглед на живот, „где се сунце калеми кад год се стигнеˮ, у поезији Јованке Стојчиновић Николић је константа и једна од најлепших порука њене поезије.

Простор и време у овој збирци такође имају специфичну димензију. Они су потребни тек колико да се уз помоћ њих оживе успомене. Обезвремењене су слике из прошлости. Читамо:

Сада кад знам да ме на дрвеној веранди

више не чекаш

покушавам зауставити вријеме…

Лирски субјекат је итекако свестан пролазности, пита се:

Гдје су сада дани које смо погубили у годинама

Чији животи више не трају само с времена

На вријеме…

Лирски субјекат још чује:

Како отац дроби зубима

Преостало вријеме…

Колико је време за песникињу релативна категорија јасно нам је и из стихова:

Од свега је битан само минут Иза поноћи

И титрај позлате у њему

Тај минут као живот цијели…

И иако је мотив страха присутан у читавој збирци, посебно у циклусу песама насловљеном „С друге стране свијета”, лирски субјекат нам открива да  једино у тим златним, драгоценим минутима страх од смрти губи. Стиче се утисак да се и будућношћу боље овладава уколико смо у стању да и прошлост преобразимо и осветлимо зрацима сунца или титрајима звезда. У песмама Јованке Стојчиновић Николић мртви не умиру. Они су у нашим кућама, успоменама, навикама. Наши преци и ближњи устају и померају се непрестано и заувек, у дубинама нас самих где увек живе, као што се и у души заувек носи „тајанствени дуборез очевог чела”.

Да су преображаји специфичност песникињине поетике сведочи и простор. Он је такође неухватљив и неодредљив, подложан трансформацији јер се све и догађа у пространству између земље и свемира, „преко вјетрова и зачуђеног снијега” или „с друге стране свијета” или пак у космосу, „који је само привидно мјесто боравка”.

Лирски субјекат пише:

Око мене кружи небески и земаљски простор

Прелазим час из једног у други и тако мијењам мјеста

Час сам Горе у мноштву озвјезданом с погледом

                                                                                  На Доље

Час сам Доље у зеленим стазама и не знам за коју

                                                                                  да се одлучим

Кад су све наоко заводљиве Свака има свој почетак

И златно сунце изнад главе

Песникиња примећује да је с годинама простор у којем борави  постао суженији и скученији.  Стога га она, готово мађионичарски у Малу звезду претвара.  Срећне успомене смештене су у кући јер: Кућа је сигурно закључана/ само јој чело небо додирује. Све је у поезији Јованке Стојчиновић у вертикали и у трансформацији, у непрестаном кружењу од Земље ка Небу. Земља се, у стиховима лирског субјекта, преображава у свемир, свемир у врх нечијег сна, празна у пуну чашу, „твоја сенка” у „моју сенку”. Приметно је најчешће уздизање у висину јер горе је „љубав што од сунца траје дуже”.

Нестајање у светлости посебан је вид сублимације у збирци „Сунце под језиком”. Светлост се активира свесно подизањем Сунца под језиком или се на њу наилази јер се за њом непрестано и трага. Појављује се као зрнце, у титрају позлате, у танкој сунчевој нити, у златном сунцу изнад главе, у сјају два ока срнећа или севне у бљештавилу очеве секире. Понекад „млад месец развије небеска блистања” или, неочекивано, „олујни облак расветли тренутак”. Непрестано се у поезији Јованке Стојчиновић Николић трага за светлошћу, и најмањи сјај је често довољан. И управо овакво трагање је важно јер се само уз помоћ светлости активира механизам преображаја свега лошег у добро. У истој функцији у песми „Упркос свима и корони“ функцију растеривача брига има Естинин смех. Тада почиње неко безусловно уздизање, свест о новој лакоћи. У души у којој се добро појачава, а извесности добра увећавају поверење и висина добија дубину, те су ово, слободно можемо рећи, пројекције не вида већ динамичне имагинације.

У прилог оваквом виђењу имагинације доприноси и мотив крила. Лирски субјекат каже:

Претварам се у птичја крила

Како бих (степенике) могла да прелетим

И дочекам на самом дну…

Упечатљив је и очев портрет:

… па би се на кожи чела

Дуж дубоких бора

Распоређивала наша само Оцу видљива крила

Мјестимично осјенчена звјезданим сјајем

Под који нас је вјешто склањао

Повремено милујући сваку звијезду понаособ…

Сваки проблем је од Човека који нема божанска врата.

Чим се неко осећање издигне у срцу лирског субјекта призива се небо и птице, а да би до уздизања и преображаја дошло неопходно је уочити светлост. Гледајући ствари онако како на њих гледа песникиња долазимо у искушење да и сами сагледамо своје окружење из њеног угла и на њен начин. А тада долазимо и до истог закључка као и она: Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера. Управо у томе је тајна и лепота овог погледа на свет и суштина светлосне поетике Јованке Стојчиновић Николић.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 октобра, 2022 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , , ,

Маја Стокин

МРВЕ ГАВРАНОВОГ ХЛЕБА СА ПОЕТСКЕ ТРПЕЗЕ

САШЕ НИШАВИЋА

Појединачне импресије дана стварају у нама одређене унутрашње импулсе, подстичу асоцијације и од њих настаје слика. Тако Андреј Тарковски описује настанак појединих сцена у својим филмовима. О неопходности дубине утиска да би се из свакодневног издвојила жива срж, сведочи својом поетиком и песник Саша Нишавић.

Кроз прозор његових песама у збирци Гавранов хлеб  сагледава се човек у свом социјалном окружењу, са циљем да се осмотри читаво друштво, а унутар њега и лична превирања која директно утичу на егзистенцију лирског субјекта и његово место у свету.

Надовезујући се тематски и композиционо на збирку Честица, кроз четири кохерентна циклуса у новој збирци песама Нишавић нас градацијски води од дијагнозе друштва и фотографски прецизне карактеризације неких од његових представника до избављења, искупљења и могућег исцељења – понуђеног у последњем лирском кругу.

Циклус „Гавранов хлеб” саткан је од лирских мрвица, честица у којима су осликани сви они којима је хлеб симбол егзистенције. Лирски субјекат посматра тамну страну и често сурову животну стварност из које, кроз карикатуралне обрисе оличене у сликама птица, животиња и митских бића, даје крокије типова људи из своје непосредне оклине. Гавран је приморан да свој хлеб дели и са гракталом, губавцима, ругалицом, али и бубама, напастима, вештицама, бескућницима и страшилима. Кроз гротескно, пародијско и иронијско он слика ужас и зло оног што превазилази границе човечног, те се саблажњава над тим. Социолошко окружење лирског субјекта одражава се на песников однос према свету. Реч је најчешће о људима који су окарактерисани као „лажни спасиоци и наших душа ровци”. Они гракћу, ругају се, отров сипају и – оно што човека највише тишти – јесте чињеница да је веома тешко пронаћи од њих спасења и заклона. Свестан да је његов усуд да са таквима „земне дарове дели и на небеској трпези хлеб са девет кора”, лирски субјекат их идентификује као искушење са којим се мора носити. Они су попут буба које умртвљено миле, али чак и када је у прилици да их се  реши тако што ће их једним потезом згазити – он одустаје. Јер: Човеку су потребне тешкоће. Оне спадају у његово здравље (Вито Марковић). Тим се геслом руководи и наш лирски субјекат. Као што црвоточина, која је присутна у многим предметима који нас окружују, само подсећа човека да је земан, трошан и пропадљив, да из њега празнина зјапи уколико себене испуни оним духовним, трајним. Само се у вертикали са небеским умиче невиделици и хватачу душа. Чини се да Нишавић констатује исто што и Шекспир у једној својој реченици када каже да је пакао већ овде и „да су сви ђаволи на земљи”, тј. подсећа нас да у свету све врви од скотова, да нема божјег мира ту где живимо, само грување и тутањ, бол и патња (Новица Тадић). Постоје песме у којима се може препознати нужност коју од нас захтева тајанаствени ток нашег живљења (Рене Шар). Јер песма не постоји само због лепоте песничких слика, него и из дубље потребе која те слике ствара, због оног чему би те слике требало да нас воде. У таквом свету поезија може бити извор сазнања, алии спасења. Писањем о злу и разобличавањем карактера злих, песник покушава да сачува Бога у себи. Лирски субјекат сведочи о метаморфозама зла, његовим многобројним умножавањима у свим правцима и о чињеници да му је готово немогуће умаћи. Подсећа нас да „Свевишњи понекад стави маску на лице да бисмо га могли видети”, тако да поједине песме можемо тумачити као покушај да се разобличи оно прикривено са чиме човеку и није увек лако да се суочава. Свакако се полази од чињенице да је лакше борити се са нечастивим уколико му се маска скине, па макар и у песми. Стога се песничка способност огледа и у томе да се, из мноштва опипљивог и стварног, издвоји оно испод површине. Или, да се послужимо речима самог песника: да се из невиделице одаберу видљиве честице и извуче оно сушто како се мрак не би навукао на наше душе.

Поезија може бити и „Уточиште”, како сазнајемо у другом песничком циклусу ове књиге. Она може представљати отклон од стварности на коју је тешко пристати и начин да се, у тешким животним искушењима, обезбеди придржавање душе. Уточиште може бити и у молитви која је пут до Господа. Савременог човека ужасава тишина која је предуслов за молитву и њоме омогућеном спасењу. Песник каже: „Господи/ Тиховање подари/ Угаси пламичак жудње/ За славом овоземаљском (…) Спаси од неспокоја”. Само у благој Господњој светлости: „Кроз капке дана/ Пуцају обручи страха (…) Нестају вихорне речи/ Гласови страхотни”. Само се у тим тренуцима: „Путељак из магле искрада/ Чистилишту води”. Спасење и утеха могући су и кроз поуке светих отаца: Максима Исповедника, Светог Јефрема Сирина, митрополита Амфилохија. Искрене молитве светих отаца постају и наше молитве. Живот је само пут за који нисмо увек сигурни куда води, али нам лирски субјекат наглашава да је на том путу важно сачувати душу уз помоћ вере, причешћа и молитве, јер „молитва и гују са срца уклања”.

У трећем по реду циклусу ове песничке збирке „Шав“ у Нишавићевим прецизним лирским исечцима из живота види се покушај да се мимоиђе, освести и превазиђе одвајкада човеку својствен сукоб супротних хтења.Он покушава да ухвати невидљиву нит пчеле која лети и спаја одувек располућен свет. Лирски субјекат каже: „Нема шава/ Између песме и смрти“, али и покушава да сједини „кришке сунца“ са „кришкама мрака“, па макар и по цену смрти лирског јунака. Сузама спаја „поклане и помирене/ хришћане и богумиле”, па подсећа да је у основи хришћанског учења опроштај и помирење, али и бдење и стражење над својим поступцима. Јер нечастиви не спава, чак и ноћу ђавољи реп пламти и муње одапиње. Један део света Саше Нишавића припада тамној страни свести и духа, са намером да и себе и читаоца тргне, уплаши, разбуди и освести због свега онога што „чојка ниже скота ставља”. Шав бисмо могли тумачити као место преображаја, место од којег се протеже вертикала – од земаљског ка небеском. Свестан је да је трансцеденција могућа једино у духу и да се једино тако узраста у Личност која је у стању без страха да се одупре искушењима. Само се уз милост Господњу „дечји јецај у плави тон претвара“, „разгони се тмуша“, „пробија се кроз тамну шуму“, „смеши се блажено лице/ утроба васкрсава“, „скида се усијана круна/ осињак са главе“.

Што се тиче форме и стила писања, за Нишавића је карактеристична максимална кондензованост песничких слика. У само неколико песничких потеза он постиже максимум експресије, са циљем да се на мисаоним и естетским квалитетима извуче колико се може више. И Нишавић, попут Новице Тадића, Васка Попе и Момчила Настасијевића, осећања стишава радом на језику, брушењем и дотеривањем израза.

Нимало случајно Нишавић завршава своју збирку песама погледом упртим у небеску плавет, а пут до ње је додир, љубав према ближњима и опроштај. Певајући о човеку и свету, а полазећи од стране човека, примиче се идеји о Богу који је основ хришћанске религије и највиши домет људског умовања. У овим сличицама из живота јасно је понуђено уточиште у божанској светлости која се не гаси, односно духовна путања од које се не одступа док струже „слој по слој коже“ и за трен ненадан читаоцу чисто срце оставља. Док насусмерава на путу ка божанском, Нишавић је и горковесник, јер сведочи да оно истинско мора бити истинито, често и нелепо, али и благовесник (по изразу Аве Јустина), јер верује у скривени, дубоки, последњи смисао свега што постоји и показује нам пут ка њему.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 октобра, 2022 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , ,

Катарина Круљ „Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, ништа сам“ (1. Кор 13, 1 – 2).

У време када све врлине човекове душе покорно сагињу главу пред

пороцима, гресима и злом и када се доброта и љубав потискују на дно

срца, плашећи се светла и губећи смелост, треба пронаћи снагу и веру и

вођен њима корачати кроз живот. Хиљаде злих гласова не може надјачати

шапат љубави, све док је он искрен и долази право из најскривенијег угла

наше душе. Хиљаде грубих речи не може утишати ону једну топлу реч пуну

подршке и наде да се можемо храбро изборити са свиме што долази.

Када је човек био суочен са најтежим искушењима, када су његова

вера и врлине биле угњетаване од стране зла, неискрености и грубости, он

није положио оружје јер је знао да је одговор на најтежа животна питања

увек исти: љубав. Љубав која се у срцу чува за све, па чак и за оне који су

нас повредили и нанели нам зло и неправду. Она је несебична, она нуди

опроштај и разумевање и храни хлебом оне који су нас каменовали. Она

не тражи ништа, али пружа све и непогрешиво нас води ка коначном циљу,

ка вечном животу и спасу наше душе. Имајући у свом срцу довољно

љубави, оне чисте и хришћанске, незаустављиво хитамо ка миру и складу у

 својој души, спремни да искрено и отвореног срца опростимо, да свим

људима које сретнемо на свом животном путу подаримо само милост и

благу реч.

Човек се рађа као несавршено биће и мора бити спреман да кроз

живот греши и насвојим грешкама учи, да се за учињено покаје и добије

опроштај и да исто тако другима прашта недела која су против њега

учињена. Али, у свој тој несавршености, идеалном и божанском га може

приближити неизмерна љубав, врлина која му је рођењем дата и коју

никада не треба потискивати. Велики и умни људи наше прошлости,

духовне вође народа увек су својим речима указивали на значај искрене

вере у Бога, на моћ искреног покајања и опроштаја који ће нам за то бити

дат. Јер, без љубави смо прах и ништавило и једино нас она својом снагом

може издићи изнад пролазности овоземаљског живота. Зато ћемо

говорити језиком љубави, јединим језиком који сви могу разумети и који

никога не може повредити.

Када је Бог створио човека, дао му је и слободну вољу, слободу да

чини оно што сматра исправним, да воли, верује и прашта. Ако се желимо

сачувати од греха који својим дугим, похлепним прстима прети да

приграби и однесе све врлине које скривамо дубоко у свом срцу и души,

морамо се вратити на пут невиности и чистоте и пронаћи ону искру

безазленог детињства у себи. Бити и остати испуњен том искреном и

невином племенитошћу и несебичном љубављу и љубазности према

свима, дочекивати све што живот доноси раширених руку и волети све

људе као своју истинску браћу, то је циљ и сврха нашег постојања.

Чак и у немој тишини и мраку безнађа, увек би са усана одјекивале

речи љубави и дозвале оне којима су упућене да пронађу прави пут.

Љубав ће сијати попут светла које се никад не гаси и које осветљава стазу

ка небеском царству свим залуталим душама које су грех и пороци на

тренутак заварали и обећали им оно што је краткотрајно и пролазно. Када

би нестало љубави, остало би само тело без душе, ништавност и празна

љуштура на месту где се некада налазило наше биће. Без љубави остала

би само празнина коју ништа не бимогло испунити. Не вреде нам сва

правила, закони, заповести по којима верујемо да живимо ако не љубимо

ближњега свога као самога себе и ако се његовој срећи не радујемо више

но сопственој.

Затворих очи пред онима који су ме повредили и пред њиховим

гресима и допустих бесконачној љубави да све то збрише, да остану само

искрени опроштај и жеља да се покају сваки пут када учине зло некоме. И

би мир у мом срцу и још много љубави према свакоме, јер, верујте ми,

нема човека коме ћете пружити љубав и искрену реч, а да вас неће

разумети и да вам се неће обрадовати као давно изгубљеном брату.

Постоји тај језик који сви на свету разумеју још од свог рођења иако

га учимо током читавог боравка на овом свету и за који нико није прописао

правила, јер би она била непотребна и бесмислена. Све док говоримо

језиком љубави са другима, у нашем срцу и души неће бити места пакости

ни себичности и отворићемо себи капију вечног живота и закорачити у

небеско царство.

2. место на наградном конкурсу коју је расписала Епархија ваљевска за најбоље написану беседу под називом У част српског Златоуста.

Катарина Круљ 1-6, Карловачка гимназија

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 јула, 2022 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2021

 

Ознаке: , , ,

Маја Стокин БЛАГА СЛОВА БЛАГОСЛОВА (О збирци песама „Благослови“ Бранислава Матића, Београд: СКЗ, 2022)

У једном од својих есеја „О поезијиˮ Иван В. Лалић нас подсећа да је провинцијалан дух онај који одбија да се сећа, који се одриче својих координата задатих у језику – у традицији, историји, судбини и духовном простору тог језика. Подсећа нас да је важна свест о томе ко смо, ко су нам преци, где нам је корење и да нисмо само биљка у саксији, свест о томе да постоји тачка са које може да се чврсто искорачи и да се нађе равнотежа. То је „тачка из које се најбоље види и најпрецизније одмерава време и простор, тачка-репер која помаже да се ствари доведу у праву визуруˮ. Из најновије збирке песама Бранислава Матића сазнајемо да су оваква спознања и освешћења све оно што човека обликује као Личност, али су уједно и Благослови којима Господ излива своју милост на нас.

У првом циклусу насловљеном „Завичајиˮ простор који лирски субјекат тако ословљава чине топоними, њему неоспорно важни. Завичајни простор има широку симболику: историјску, културну, али пре свега духовну. Он сеже у дубину, из јама и урвина и протеже се до бескрајних небеских висина. Обгорена и запустела камена поља нема су. Све што се на њима збило потонуло је са светом којем је припадало. Камен ћути, запева у себи, али и памти „у громкој одсутности и нечујној грмљавиниˮ. Ноћу из херцеговачких јама и урвина „немо дозивају кости уморених стараца и децеˮ. Живот ових унутрашњих хероја, мученика знају само они којима је до сећања стало и одвија се искључиво наочиглед Бога, како у једној причи наводи Бела Хамваш.  Од импресије коју производи камен, непомичан у пољу, који цвета и у себи запева, а у себи се запева само у неиздрживом болу и муци, нема постојаније, чвршће, пркосније слике. Њоме се згушњава дијалог слике и материје. И када са завичајног тла нестане човек ‒ камен памти, издржљив, увек на истом месту, „игра глуво коло, сазива синове своје расуте по глобуˮ. Песма камена увек је о страдању и патњи и једини је начин за незаборав.

Завичај лирског субјекта је и река Дрина, попут камена тешка, дубока, уснула, али је у себе сакупила све дамаре, одблеске и слике. Онај ко у Дрини зна да се огледа, у њој увек „сагледа небесаˮ. Завичај је и планина Ртањ, „уморна од слепаца на видиковцу и од празнословља над светилиштемˮ. Од ње светли путоказ ка небесима. До ње се може:

„Само дугим успињањем,

сећањем дубоким,

домишљањем првоначалним.

Више животом него оком,

више одјеком него стопом.ˮ

Време је, у Матићевој збирци, архетипско, јединствено, оно није ни прошлост ни будућност, него садашњост, али садашњост која не би била могућа без прошлости која упозорава на будућност. Није случајно стан у новобеоградској четврти „вучја јамаˮ, у којој „тиња Крајина прекомандована из простора у време, са уводних страна у смртовницеˮ. И не види песник случајно, „са рушевног балкона дечака који се у сутон враћа кући, кроз Петрово поље, с упецаном рибом, крилатомˮ. Веза са завичајем је нераскидива, урођена,  усађена, у крв уроњена. Она живи у окамењеним сликама чије обрисе време не може да наруши. Тишину и спокој у атмосфери песме благо ремети једино шум Дрине и песма камена. И дечак и човек, за време трајања свог земног живота ослушкују само глас који рађа песму завичајну. Без гласа славуја, сојке и крагуја, гора би одавно занемела од толико смрти. Све имагинације у Матићевој поезији копају по дубини бића, владају историјом, траже оно првобитно и глачају оно вечно.

Завичајни географски простор не би био то што јесте да га не чине и људи, преци, ближњи. Лирски субјекат оживљава портрете Војиновића тако што причама  из древних, флуидних митова провоцира имагинацију и, ослушкујући свој ум и срце, изоштрава слике својих предака „с небом у коси, с реком под ногама.ˮ  Слике и портрети Војиновића дуг су ближњима и дијалог са онима „чијим кораком корачаˮ, чврсто верујући да је у пуном доживљају хода садржан и смисао путa.

Попут Тихона који је „летописао о дрвећу јадарском, о шумама родним, племенима предачкимˮ, о личностима шумским, запитан да ли је све танана причина или наша једина историја, с истим жаром лирски субјекат летопише о  Војиновићима. Овај циклус песама место је сусрета песника са својим прецима и потомцима и производ њиховог међусобног зближавања и препознавања. Начин таквог промишљања о историјским личностима и  великим људима јесте „да би нас у нама билоˮ, да би се подсетили на „књигу од мудрости срца свуˮ коју су исписали својим животима. Према Карлајлу, „Свака је историја биографија великих људиˮ, а Матић дискретно сугерише да је најважније да пођемо од оних нама најближих.  Војиновићи попут Карлајлових Хероја „сијају као небески дар; један су обилан извор светлости, урођене оригиналне умности, мушкости и херојске племенитости, у чијим се зрацима свака душа осећа доброˮ. „Они су „живи извори светлостиˮ оличене у очима Николе Алтомановог, које и ископане, у трави, пркосе свакој мрклини. Добро је и пријатно бити поред таквог извора светлости. Он припада свевременој временској категорији, јер све је жива игра понављања и ничег нема што већ није било под капом небеском. Тако се и кроз стихове о Војиновићима оглашавају „древнине и зборе пасовиˮ,  сведоче о „прошлости која ће тек доћи и будућности коју смо пропатилиˮ.

У циклусу песама насловљеном „Јадарскеˮ тематска доминанта је простор, с тим што је овде акценат и на људима и, сходно њиховој улози у том простору, и симболика лирских записа је другачија. Попут Инока Чокешинског лирски субјекат тумачи знамења, предања и веровања и, како скромно сам каже, понавља их по послушању, на потпуно истом задатку попут било ког камена сећаника из његовог краја. И предање и народна песма и историјске личности представљају повод за лирски чин са поруком да су и издржљивост и трпељивост оно што је одржало тако страдални и напаћен народ овог краја. Отуда и подсећање да:

„Треба дубље заорати, стегнути

и зубе и зубље, и срца и балчаке.ˮ

У други део овог циклуса, предачко-породичног албума, песник је сместио разгледнице, „никле у тихости која ништа не иштеˮ. У атмосфери, налик оној у Буњиновим песмама, крај добре воде и „уз шуму крај које се просипа рујˮ, у трави у којој проналази смирај, са царством свитаца из песниковог детињства, оживљавају мириси печених везенки, исцепане буковине и прецвале липе. Баш ту се „згушњавају обриси, праговори ветра и биљаˮ . Нарочиту драж у овим песмама има светлост са својим неухватљивим нијансама на граници дана и ноћи, када се сунце рађа и испраћа на најтежи пут. У бојама пурпура и буктавог румена ‒ тоне свет, али се у њему чува плави мир дубина. Само се у завичајном миру човек  изнова рађа. Тајна ове светлости је у томе што она има моћ и да обасјава изнутра. „У зору се рађа/ дарује и пут и коракеˮ, упркос томе што је овде јад-дар и бол је оба рода. Ваља нагласити да Матић није просто само мајстор верног и тананог сликања природе, већ и познавалац механизма људског памћења и, попут Цвијића, онај који нам рашчитава ко смо док истовремено неке од нас буди, а некима враћа очи. Подсећа нас да је:

„Мајсторсво у самерености,

а мудрост у одабиру.ˮ

У души читаоца он буди нестале часове и магновења док му помаже да усни сан о даљинама које не можемо досегнути, а од којих не можемо одустати. Један од најлепших делова збирке јесте трећи део циклуса „Јадарскеˮ онај у којем су песме-фотографије из породичног албума. Фотограф је непознат, али је познат дечак који „сриче ову књигу и доцртава њене будуће вињетеˮ. Фотографија којој се лирски субјекат враћа оживљава успомене, које се још од најранијег доба могу памтити као „неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичкаˮ. Достојевски у свом роману „Браћа Карамазовиˮ пише да човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. Он чак тврди да ако човек понесе много таквих успомена из своје родитељске куће може бити спасен за цео живот. Сећање на љубав и доброту увек су извор надахнућа за поезију, као и за сам живот. Ово се јасно види и у поезији Бранислава Матића.

Сцене из живота које песник претаче у аутентичне лирске записе јесу знамења, „стигмати људског духаˮ (Тарковски). Лирски субјекат у овом циклусу демонстрира своју изузетну моћ интроспекције, ретроспективне, у овом случају, и при болним преиспитивањима засеца дубоко, али верује да је само кроз бол и могуће да се пројави исцел. Кроз ова самоспознања, али и изврсне психолошке портрете ближњих, лирски субјекат открива изузетну способност запажања, али и умешност да издвоји оно суштинско, с изразитим осећајем за меру. Након губитка оца и мајке, када се у старој кући пуној успомена остане сам, „нариче једино празнинаˮ. Дуго се посрће пред обичним речима које се годинама једва изговарају. Један од најчешћих и најупечатљивијих мотива у песми ‒ очи, непогрешиво бележе и памте све оно што види и срце, чак и када нема фотографског апарата. Очи непогрешиво одају доброту, попут очију Доброг из Добрића, које песника бодре са зида плавонебог храма или очију породичног пса из детињства, које ће га заувек верно пратити.

Последњи од циклуса, насловљен „Призивиˮ дозива поново у сећање предања и легенде о знаменитим прегаоцима, јунацима и о Анђелу Милешевском. Призивају се песмом не би ли им се одала захвалност, затражила заштита и благослов. да размахну и уклоне све сенке које се над нама вију.

Један запис Арсенија Тарковског у потпуности илуструје Матићев однос према ближњима и сећањима. Он бележи: „У мом је сећању све – ко је био, јесте и биће. Ја знам све о њима, зато што су они – ја. Уметник може писати полазећи од природе. Песник пише по сећању. Сећање је његова Муза, његово перо. Ја умирем са сваком заборављеном сеном.ˮ Збирку песама Бранислава Матића „Благословиˮ видимо као „вајање у временуˮ, као покушај да се да облик ванвременом тренутку у коме су се сусрећу прошлост и будућност, преци и потомци, предање и историја… Из таквог сусрета се рађа Песма! Није ли то Благослов!

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 јула, 2022 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , , ,

ШТА САМ, ЧИТАЈУЋИ „АНТИГОНУ”, НАУЧИО О ЖИВОТУ?

Забелешке ученика 1-1, 1-2, 1-5 и 1-6 Карловачке гимназије након прочитане лектире.

***

Читајући,,Антигону” осетила сам различите емоције и стекла многе утиске о ликовима и самом делу. Такође, упоређивала сам догађаје и емоције које су изнесене у делу са стварним светом у којем ми живимо и пронашла сам доста сличности, као и разлика. Једна од ствари које сам научила након читања овог дела, јесте да увек, каква год ситуација била, треба да станемо на страну правде и да будемо храбри. Не смемо ћутати када нам нешто смета. Схватила сам како се, колико год то некад не изгледало тако, вреди жртвовати за правду макар нас то коштало живота. Такође, приметила сам како суровост и мржња коју један човек може носити у себи није нимало здрава. Креонтови поступци били су плод његове огорчености према једном од Антигонине браће. Треба да се трудимо да  да ширимо љубав и позитивне емоције јер нас то избавља од сваког зла.

Анастасија Белић 1-5

***

Из овог дела сам научила да увек треба да слушам своје срце, чак и кaда други мисле другачије. Схватила сам да је љубав много битна, једина исправна одлука и да је вредна сваког жртвовања. Такође сам научила да треба поштовaти сва правила која добро утичу на људски морал и достојанство.

Василиса Алексић 1-6

***

Читајући „Антигону“ научила сам да треба да прихватимо судбину и да будемо морални. Овај свет је, нажалост, окрутан и пун мржње, али ако се потрудимо можемо наћи и добро у томе. Да је некада оно лоше добро и оно добро лоше. Некако ми сви гледамо само за себе, a не бринемо за друге. 

Ања Дражић 1-6

***

Антигона ме је научила да се борим за правду и за оно што је праведно. Научила ме је да не смем да допустим да зло преовлада над добрим. Антигона ме је мотивисала да дигнем свој глас кад треба, јер знам да се ја никад нећу борити само за себе.

Анастасија Корчок 1-6

***

Читајући ,,Антигону“, научила сам шта је аутократизам – владавина једног човека, и куда то води – у трагедију. О неписаним законима који се помињу у делу и зашто су они јачи од појединаца… Такође сам научила да треба слушати мудре људе, као што је то био Тиресије. Од њих долази само добро искуство. Шта то човека чини изузетним? (Антигона) – храброст, слобода, одговорност. По мени, најбитније – универзалне вредности се нису промениле од античких времена до данас.

Катарина Круљ 1-6

***

Читајући ,,Антигону” о животу сам научила да постоје људи који су толико пожртвовани да би свој живот дали за некога. Научила сам да су особе које су доброг срца прави јунаци. Још једна битна ствар коју сам научила јесте колико наши поступци утичу на друге.

Магдалена Маринковић 1-6

***

Антигона ме је научила томе да ако стварно верујем и залажем се за нешто, да за то треба да се борим до краја, макар ме коштало чак и живота. Учи ме томе како је љубав најјача спона у универзуму и како нас она у ствари покреће и тера нас да живимо и достижемо своје идеале. Без упорности, циља, љубави, наш живот нема правац и нема смисао. Зато је Антигона као лик врло утицајна на публику, читаоце, и мислим да и у најтишим и најстидљивијим људима може да пробуди неки жар и неку ватру, која ће их подстаћи и инспирисати да се боре за своје идеале.

 Теа Мариновић 1-6

***

Научила сам да треба да се борим за оно што мислим да је исправно. Да не треба да се предајем чак иако се нешто чини немогућим, али и да не будем залуђена својим идеалима него да слушам и људе око себе. Такође ме је научила да треба имати храбрости и да треба бити упоран, али исто тако и да живот није фер и да против тога не можемо.

Ирина Миловановић 1-6

***

Читајући „Антигону” највећи утисак на мене је оставио моћни краљ Креонт. Својим ставом, упорношћу и тврдоглавошћу успео је да уништи целу породицу, да изгуби све које је волео и да на крају остане сам и да пати до краја живота. Научила сам да моћ и похлепа могу да буду погубни за нашу породицу.

Исидора Панић 1-6

***

Оно што сам научила у делу „Антигона” о животу је то да се безусловна љубав према породици и другим људима не може мерити ни са једном одлуком, забраном или самовољом појединца. Такође, храброст и поштовање никада не могу изгубити у борби било да је у питању власт, особа или страх. Сви људи заслужују поштовање, слободу и достојанство, јер то нема цену, док је моћ веома промењива.

Теодора Пашко 1-6

***

Током читања „Антигоне” о животу сам научила како би више требало да пратим своје мисли и своје срце, а не мишљење других. Доносити одлуке онако како мисли већина не значи и исправност одлука и да ће нам то донети срећу. Бићемо срећни само ако пратимо своје срце. 

Мила Чаки 1-6

***

„За љубав не за мржњу, ја сам рођена“. Ова реченица ми говори о љубави као најјачем идеалу којем треба тежити и који надјачава мржњу, законе и власт. Антигона нам показује колико може бити јака сестринска љубав. С друге стране, Креонтово понашање у виду беса, уображености, сујете и крутог придржавања својих закона, неминовно води у пропаст и мрак. Такође је на мене оставила утисак љубав између Антигоне и Исмене. Антигона је била спремна да се жртвује како би спасла своју сестру. На крају, Хемон у мржњи према оцу, а љубави према Антигони одузима себи живот, чиме је показана снага љубави између мушкарца и жене. Питам се на крају, да ли постоје и данас такви људи који би исто поступали као и Антигона?

Софија Ђурђев 1-6

***

Кроз ово трагедију сам приметила да се провлаче две важне поруке. 

Антигона се борила за правду и сматрала је да је одлука коју је Креонт донео погрешна и да ће се тим поступком замерити Боговима. Она овде упркос томе што је ишла против цара одлучује да уради праведну ствар и да сахрани свог брата. Касније у делу сазнајемо да и народ Тебе сажаљева Антигону јер мора за праведну одлуку да буде срамотно убијена док је њена сестра мудро ћутала и живела у неправди. Овде је за мене суштина била да не треба никада одустати од правде.

Реченицом: „За љубав не за мржњу, ја сам рођена”, Антигона ме је инспирисала да не треба никада мрзети већ увек ићи из енергије љубави. Мржњом само себи шкодимо и ништа корисно не добијамо заузврат. 

Кроз Антигонин лик писац је хтео да представи једну искрену душу која жуди за правдом и да јунаци понекад извуку дебљи крај.

Марија Растовић 1-6

***

„Антигона” је јако поучна књига са потресном причом. Ја сам читајући „Антигону” научила да не треба да се бојимо чак и ако нам неко прети смрћу. Да треба да будемо упорни да добијемо шта желимо чак и ако се то не заврши срећно. Такође да будемо и помало себични.

Николина Ђурић 1-6

***

Док сам читала лектиру покушала сам да направим везу са тадашњим и данашњим временом. Могу рећи да нема много разлике. Људи су од увек били плашљиви, нису смели да се супротставе неком јачем. Пажњу ми је привукла Антигона јер се она доста издвајала. Почела сам да размишљам да ли данас постоје тако храбре и пожртвоване особе које слушају себе и своје срце, а не само наметнута правила. Ја мислим да постоје, али да су веома ретке.

Александра Живановић 1-6

***

У животу постоје идеали и несавршенства, одлуке и избори, срећа и туга. Све ово нам није дато да бисмо све икористили, већ да бисмо направили прави избор. У ,,Антигони” истакнута су два избора – љубав и мржња.

,,За љубав не за мржњу ја сам створена”– људи који воле, вољени су.

,,Та нема ме више, ништа сам ја.” – незадовољство и мржња поједу људе.

 Негативност никада није једини избор, с друге стране позитивне ствари у животу су увек присутне и са много доказа који се провлаче кроз векове, можемо да потврдимо да су најбољи избор.

Јована Анђелић 1-5

***

Читајући „Антигону” научила сам да је људско достојанство важније од било које моћи које тренутно поседујемо или било ког правила које нам је наметнуто. Када све прође достојанство нам једино остаје. Антигона се није плашила смрти, својим делима и поштовањем мртвих је показала да је достојна вечног живота.

Хана Искрин 1-5

***

Иако је на крају Антигона завршила трагичном судбином, она је и даље одличан пример особе која је одлучна и држи се својих  уверења. Подстиче нас да увек  радимо оно што ми сматрамо исправним. Поред тога, приказује колико је породица важна човеку и на шта је све била спремна Антигона да би брату обезбедила оно што му доликује. Чак и Креонт показује колико му значе супруга и син и колико је био очајан након њихове смрти јер му је то гора судбина него да је и сам умро. 

Јелена Стевандић 1-5

***

Залагање и чињење онога што ви тумачите праведним и одвајање од површних послушника чини испада најкориснијим на крају. Упркос трагичној судбини коју  Антигона не може да избегне, ово дело је са разлогом Софокле написао у нади да ће нас подстаћи да мислимо и да ће оставити траг који ми и дан данас осећамо док се враћамо у стара времена читајући ово дело. Антигона и остали главни ликови симболизују међусобно супротстављене идеале и тежње спроведене кроз чести сукоб у коме се и ми на сличан начин можемо наћи. Подстиче нас да, у тим ситуацијама, будемо храбри и истрајни упркос свему.

Јована Петровић 1-5

***

Дело „Антигона” је једно од тих дела из којих свако може извући поуку. Антигона је јединствена и учи нас животним вредностима као што су искреност, упорност, одлучност и многе друге. Такође кроз дело се провлаче ситуације где видимо да ако смо храбри и истрајни можемо све, док нас мржња спутава. У животу треба да се трудимо да ширимо позитивну енергију и емоције, јер само тако побеђујемо све негативно, а можда чак некога и одвратимо од тамније стране и покажемо му и друге животне вредности.

Анастасија Васић I-5

***

Читајући дело „Антигона” схватила сам да никада не треба мрзети и да увек на крају победи добро. Иако је Антигода умрла млада њена смрт није прошла некажњено. Сваки проблем има своје решење и после свакод зла долази неко добро. Треба да будемо добре особе у души, да увек слушамо своје срце и боримо се за правду и ствари и особе до којих нам је највише стало. 

Нађа Милошевић 1-5

***

Прва мисао која ми се наметнула јесте Антигонин снажно изражен став, побуна и захтев, а то је бранила са великом дозом самоуверености и људског достојанства. Божији закон, моралност и смисао у души обичног човека као да постаје нечастан у души истог тог човека када он постане владар. Верујем да је Креонт, док је још увек био само Антигонин и Полиников ујак, веровао у снагу божијег закона и моралне норме које су из тога произилазиле и давале му јасан смисао. Али као владар, он се кукавички сакрио иза световних закона од људи. Заслепљен влашћу и свим привилегијама у којима је уживао, хранио је своју сујету и гордост.

Анђелија Томичић 1-1

***

„Антигона” је књига које ме је научила да увек треба урадити оно што мислим да је исправно, чак иако сам сама у томе. Да не треба мрзети никога, иако ти је та особа начинила нешто неопростиво, и да без своје породице и пријатеља немаш ништа. Можеш имати цео свет али и даље ћеш осећати неку празнину унутра, коју материјалне ствари не могу испунити. 

Лара Гавриловић 1-1

***

Читајући ову лектиру научила сам да ни у ком случају не смемо да бринемо о мишљењима других људи. Морамо да се држимо својих идеја о добром и лошем, али то не треба да утиче на друге. Када у неким моментима не будемо имали подршку од стране других људи, сетимо се да смо сами себи сасвим довољна и једина подршка која нам је потребна.

Весна Зец 1-1

***

Антигону бисмо могли назвати херојем ове трагедије и ликом који је оставио највећи утисак на нас и од кога највише можемо научити. Кроз целу причу њу воде савест и љубав према своме брату, ризикује све да би постигла оно што она мисли да је исправно.

Антигона је истрајна и не одустаје од својих веровања – управо та истрајност и непокорност је вероватно најбитнија ствар коју можемо научити од ње, јер се за правду увек вреди борити.

Друга ствар за коју је вредно борити се је љубав према породици и ближњима, која је бесконачна – и то је још једна животна порука којом нас ово дело учи.

Трећа порука је да према својим непријатељима не треба осећати мржњу јер заслепљени њоме не можемо да доносимо паметне одлуке. И управо то што Антигона не осећа ни трунку мржње према свом оцу иако је свесна да он греши је чини јаком.

Искра Паскулов 1-1

***

Читајући дело „Антигонa” једна од ствари коју сам научила је то да без обзира на то шта други мисле и говоре останем при свом ставу. Антигона је веома снажна и од самог почетка је знала шта хоће и држала се тога иако је чак и ни њена сестра није подржала. Касније се показало да је то што она радила било исправно и доказала свима да се није узалудно борила. Тако је била прави пример нама читаоцима.

Вања Бијелић 1-2

***

Читајући „Антигону” научила сам  колико је љубав према породици заправо јака, и подсетила сам се да је оданост и преданост породици нешто што не може никад да се растави и прекине. Антигона је управо то доказала у делу. Њену љубав и повезаност са братом је потврђују њени поступци и мислим да сви можемо да осетимо патњу кроз коју је прошла након његове смрти. Смрт вољене особе нико не може тек тако да преболи, поготово ако вољену особу не можемо да сахранимо и достојно ожалимо. Антигона је извршила самоубиство размишљајући о томе да ће поново бити са братом, да ће бити поново заједно. Тиме је показала колико је одана породици и колика је љубав коју осећа према породици.

Марија Мразек 1-2

***

Антигона нам показује колико живот може бити окрутан према некоме, ма колико недужан он био. Антигона је настрадала само зато што је патила за погинулим братом који није смео да буде сахрањен, и упркос упозорењима она га је сахранила. Волела је своју породицу до самог краја. Она нас учи да останемо одани ма колико страшна ситуација била и да се боримо за права наших вољених.

Ива Цебара 1-2

***

Трагедије у причама, као и у животу, настају због претходног потеза који се догодио неочекивано или намерно. Грешка краља узроковала је ситуацију која није била предвиђена. Веома су честе прилике када смо убеђени да је нешто најбоља опција за целокупно збивање, али то се веома лако преокрене у неповратну грешку која постаје део нас. Због тога, потребно је веома добро размислити и запитати се да ли следећи корак може да науди некоме. Уколико се деси нешто непредвиђено, корак назад више није једна од опција.

Јована Сворцан 1-2

***

„Антигона” је дело које може да данас, можда и највише одрази стање у друштву. Првенствено ако се тиче ега. Људски его је највећа карактеристика нас самих, на неки начин, попут огледала. Краљ Креонт је сам већ био пун себичности и веровао је да је он сам већи од божанства и њихових неписаних правила. Што га је на крају довело до пропасти, не видевши какво је зло нанео својим најближима. Понекад касно схватимо да смо направили грешку, тако што смо мислили да  ми знамо најбоље за све, што нас може коштати наше душе и здравља.

Али ако има мрака, постоји и светло. Пожртвованост Антигоне и њена храброст су је можда коштале живота, али је жртвовала своју младост како би сахранила свог брата и спасила своју сестру. Ретки људи би то данас урадили. Мада у сваку жртву, долази и до неизбежне туге наших пријатеља и породице, што понекад, није добро, дошло би до више трагедија.

Све нас ово доводи до поенте самог дела: Ништа није вечно, осим сећања на особе које су биле храбре и дале своју младост и живот за бољу будућност.

Анђела Зрнић 1-2

***

Читајући „Антигону” научила сам да ниједно дело које је неправедно или зло не прође некажњено. Такође, не треба живети у страху неког ко је јачи од нас и покоравати се власти и ауторитетима. Треба да се боримо за људе до којих нам стало  без обзира на нечије претње и заповести. Добра дела нас чине бољим људима.

Јелена Ђорђић 1-2

***

Читајући „Антигону” научила сам да су традиција и љубав према ближњима важнији и јачи од тренутних политичких утицаја и наметнутих закона, без обзира на то да ли су они написани од стране краља или других облика власти. Антигона ме је научила да за своје вољене и своје циљеве треба да се боримо до краја без обзира на то како ће се исход борбе завршити по нас. Софокле нам је у овој драми показао и да понекад треба да послушамо савете других људи.

Сташа Вељковски 1-2

***

Мислим да треба имати свој став и мишљење, али да га не треба увек исказати. Некада треба бити толерантан да се не би покварили односи са ближњима или нарушио мир у којем живимо. Не морамо увек по сваку цену рећи све.

„Пуно пута сам се покајао због онога што сам рекао, али никад се нисам покајао због онога што сам прећутао.” Меша Селимовић

Ања Цвијан 1-2

***

Читајући „Антигону” научила сам да је у животу важније бити добар и поштен човек, иако то подразумева и кршење неких правила. Људска доброта и осећања увек треба да буду на првом месту.

Милица Ђорђевић 1-2

***

Из дела „Антигона“ научила сам да пре него некоме урадимо нешто сурово, треба да размислимо о томе шта би се десило ако би ту особу изгубили пре него што смо имали прилике да се извинимо. Лако је чинити зло док је особа жива, а после тога остаје само доживотна грижа савести. Не треба да дозволимо да због нашег поноса особа особа умре мислећи да је мрзимо. 

Јелена Цвијић 1-5

***

Читајући ову књигу научила сам о животу, и дошла до закључка, да непросвећеност и себичност појединца у одређеним ситуацијама може довести до катастрофалних последица усред друштвеног окружења и, самим тиме, свака акција изазива одређену реакцију. 

Сваки проблем има неко решење и свако зло долази на неко добро, будући, треба да се трудимо да величамо доброту у свету због мањка њеног присуства.

Лара Јелешевић 1-5

***

Из књижевне драме “Антигона” научила сам да непромишљеност и недтрпљивост могу довести до огромних губитака и кајања. Такође сам научила да треба бити истрајан до краја и радити оно право. То показује какав је неко човек и какав је његов карарактер.

Теодора Јовановић 1-5

***

Живот треба испуњавати лепим осећањима, живети га кроз љубав, срећу, радост, наду, веру. Јер, само нам то може донети добро.

Уколико се препустимо мржњи, охолости, љубомори или зависти, не можемо ништа добро очекивати. У Антигони, као у јунакињи, опет видимо да на крају ипак побеђује добро. Пут који је изабрала, односно пут правде и пут срца био је тежак, трновит, суров и пропраћен неправдом. Није увек лако пратити срце и своје принципе, али се на крају увек исплати. Добро победи зло.

Можемо овде направити паралелу и са Бановић Страхињом. Сличних су уверења и исто су поступили. Изборили су се и на крају следили своје срце.

Софија Максимовић 1-5

***

Дело ‘Антигона’ од Софокла научило ме је највише о породичној љубави и о томе како се боримо једни за друге до краја. Такође ме је научило да је морал много важнији од закона. 

Соња Малетић I-5

***

Током читања дела ,,Антигона”, размишљајући о поукама ове трагедије,схватила сам неколико веома корисних ствари које ће ми сигурно служити као савети током живота.

Чувени Антигонини цитати: ,,За љубав, не за мржњу, ја сам рођена” и ,,А ја за љубав само на тај свет дођох” нам указују на значај и предности проласка кроз живот без мржње, али са пуно љубави и толеранције. Начин на који осећај мржње утиче на нас у било којој ситуацији, неће нам помоћи да превазиђемо те наше околности, него баш супротно од тога: само ће нам још више отежати. Није здраво осећати мржњу, и човек није створен да би мрзео, већ да би волео и да би живео у складу и у атмосфери испуњеној са љубављу. Правда, љубав и пожртвованост увек побеђују неправду и мржњу. 

Колико год нам се можда чинило да је време овог нашег једног живота који нам је пружен, дуго и готово бескрајно, то није истина и чињеница је да би то време које јако брзо пролази, требало да искористимо на најлепши могући начин тако што ћемо да се волимо, поштујемо и да га ценимо. 

Лола Овчина 1-5

***

Иако је написана још у петом веку пре нове ере, из дела „Антигоне“, можемо научити да човек увек треба највише веровати себи. Љубав и виша правда су драгоцене и за њих је вредно жртвовати се, јер је у животу највећа правда она коју осећамо у својој души.

Симонида Петровић 1-5

***

Свако добро књижевно дело мора да има лекцију у себи, а дела попут „Антигоне“ често носе и ванвременске поруке. Једна од таквихх јесте да када се на теразије стави исправна ствар и лакша али неисправна ствар увек треба да превагне часан, поштен  и достојанствен избор. У животу увек треба имати чврст став и дефинисане приоритет, шта год се са стране дешавало. Страх је главна кочница живота, он треба да постоји али ми контролишемо њега а не он нас.

Тамара Рехнер 1-5

***

Читајући Софоклово дело „Антигона“, приметила сам да се највише истицала Антигонина нежност и пожртвованост. Кроз њене поступке научила сам да треба да се боримо за оно што мислимо да је право.

Нора Залишевскиј 1-5

***

Приредила: Маја Стокин

 
2 коментара

Објављено од стране на 18 фебруара, 2022 инч Некатегоризовано

 

Ознаке: , , ,

Стеван Тонтић ПРЕМА ГРОБНОЈ ЛУЦИ

(30. 12. 1946–12. 2. 2022)

Осјетим, то су посебни тренуци,

Како ми срце сасвим освоји

Неко свемилосно биће,

Да гробној га вуче луци.

Васкрсења не бива без смрти,

Што је пјесничко откриће.

На муци се познају јунаци.

Вријеме је ништа, постоје тренуци.

Из збирке ОПСАДА МОГА ЈА

Београд: Архипелаг, 2021

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 фебруара, 2022 инч Тонтић

 

Ознаке: , ,

Радоје Радовановић КРАГУЈЕВАЦ

Посвећено успомени Милоја Павловића,

професора, директора Учитељске школе у Крагујевцу,

стрељаног од Немаца 21. октобра 1941.

О, никада ви то нећете схватити,

јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас!

Чуди вас, зар не:

стојимо и мирно гледамо у вас

и нема страха у нашем непокретном оку

већ само презир крије и мржњу свету и дубоку

њихов чудесни сјај!

Вама је несхватљиво:

ми, одрпани, исцепаних лактова,

ми, за које су вам ваши говорили

да смо погана дрипачка раса –

стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса!

И не дрхте нам везане руке,

и не тресу нам се обнажена рамена,

и гледамо вас, гледамо и видимо

да ваша клецају колена

пред снагом погледа наших!

Шире се згрануто ваше разбојничке очи,

грче се у чуду ваша безизразна лица

и постајете шака преплашених убица!

А знате ли да оловним, пламеним куглицама

у безумљу страха

сад себе убија сама сваки од вас!

Знате ли да неће бити мира

вашој отупелој свести

и од наших погледа

да се више не можете скрити!

Знате ли да ће вам ноћи,

ужасне ноћи мучења бити

и да више не можете утеци,

никуда утећи,

и да смо од вас јачи,

и да смо од вас већи –

за срце већи!

Знате ли да ћете лудети од страха

кад год се јесења киша

са мраком леденим

спусти врх наших заспалих глава

и да ће и земља, и камен, и дрво,

и цигла, и трава

очима гледати нашим,

грудима дисати нашим,

да неће бити мира плашљивим срцима вашим,

час овај да ћете клети!

Видите л’ ову децу што рафал чекају врео?

Кад ђачке торбице њине

из руку недужних падну,

а књиге, оловке и гуме

на земљу проспу се хладну,

кад младе, незреле воћке прерано отпадну с’ грана –

са вас ће у блато спасти

на костур намолована маска људскога лика!

Да л’ вас још увек чуди

што вољно остајем с’ њима –

ја, њихов професор стари,

зар да их оставим саме,

а сутра, зар сутра прстом да показују на ме!

То ви не разумете,

то ми, дивљаци знамо

професор није професор са каталогом само!

Мој разред куршуме чека.

А ја им предајем сада –

не шта је писао Држић,

веч шта је херојска смрт!

Уместо школскога звона

звониће болан и крт –

кашаљ оружја вашег.

Тад ћемо на одмор поћи

и загрљени, хладни и неми

безбројне дане и ноћи

сан ћемо вечити снити.

Мој разред куршуме чека.

И нико не шапце ником!

Сви, до малишана задњег,

напамет лекцију знају!

Њихове детиње очи

задњи пут светлуцају.

Овде двојкаша нема,

јер ми смо синови рода

у коме и најмање дете

чим научи само да хода –

већ зна како се мре!

Да л’ вас још увек чуди

што вољно остајем с’ њима,

ја, њихов професор стари,

зар да их оставим саме,

а сутра, зар сутра

прстом да показују на ме!

То ви не осећате,

то ми, дивљаци знамо –

професор није професор са каталогом само!

Пуцајте,

ја држим час!

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21 октобра, 2021 инч Радоје Радовановић

 

Ознаке: , ,

ПЕТИ ФИЛОЛОШКИ СУСРЕТИ У КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

У четвртак 14. октобра 2021. године одржани су пети по реду Филолошки сусрети на којима су се окупили ученици и професори Филолошке гимназије из Београда, Ваљевске, Шабачке и Карловачке гимназије.

У години када обележавамо 230. рођендан Карловачке гимназије, још једна важна културна институција прославља свој јубилеј. Српска књижевна задруга основана је пре 130 година и тим поводом њене активности и мисија били су централна тема 5. Филолошких сусрета.

Ову нашу, уз Матицу српску, најстарију културну установу, представио је управник др Душко Бабић. Кроз занимљив историјски осврт упознали смо се визијом, стратегијама и напорима најзначајнијих српских интелектуалаца да, и у најтежим временима српске прошлости, одрже Српску књижевну задругу. Слушали смо о библиотеци Коло која је покренута са жељом да се човек и народ утврде у свом језику и писму, али и да се оплемене идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.

У другом делу активности представљена је једна од књига овогодишњег плавог Кола – Плутархови списи О СОКРАТОВОМ ДЕМОНУ и О СУЈЕВЕРЈУ. Књигу је представио др Ноел Путник, професор класичних језика у Филолошкој гимназији у Београду.

Завршни део дружења 5. Филолошких сусрета на најлепши могући начин, заокружен је поетско-музичким догађајем, који су свим учесницима уприличили Милош Зубац и Немања Нешић у Свечаној сали Карловачке гимназије.

Организатор литерарног дела 5. Филолошких сусрета је Маја Стокин, професорка књижевности.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2021 инч Филолошки сусрети 2021

 

Ознаке: , , , ,

Данил Хармс (ВАКЦИНА)

Један омањи господин с камичком у оку приђе вратима дуванџинице и застаде. Његове црне лаковане ципеле пресијавале су се крај каменог степеника који је водио у дуванџиницу. Врхови ципела били су окренути према продавници. Још два корака и господин би нестао иза врата. Али он беше због нечега застао, можда баш зато да би поставио главу под циглу која је управо падао са крова. Господин је чак скинуо своју капу откривајући своју ћелу, тако да га је цигла опаучила посред голе главе, сломила му темену кост и зауставила се у мозгу. Господин не паде. Не, он само поклекну од страшног ударца, извуче из џепа марамицу, обриса лице попрскано крвавим парчићима мозга и, окрећући се гомили, која се зачас сјатила око њега, рече:

‒ Не узнемиравајте се, господо, већ сам се вакцинисао. Видите: из десног ока штрчи ми камичак. То је такође био сличан случај. Али већ сам се на то навикао. Сад ми је свеједно.

Изговоривши те речи господин стави капу и негде се изгуби, остављајући збуњену гомилу у потпуној недоумици.

Превод: Дејан Михаиловић

Едвард Мунк
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2021 инч Хармс

 

Ознаке: ,

Драган Лакићевић ТАПИЈЕ ДА НИСМО ОД ЈУЧЕ – 130 ГОДИНА СКЗ

Драган Лакићевић       ТАПИЈЕ ДА НИСМО ОД ЈУЧЕ – 130 ГОДИНА СКЗ

Старе плаве књиге Српске књижевне задруге данас помало личе на камене плоче, или пак глинене таблице – оне из древних библиотека, на којима је сачуван Еп о Гилгамешу… Подсећају на мале споменике духу, уму, стремљењу.

Упутили су их, у будућност као у космос, пре готово 130 година – „свему народу“ – оснивачи Задруге. А сав народ чине у ствари одабрани појединци који истински држе до књиге, речи, мудрости, истине… Оснивачи Задруге хтели су да умноже те одабране појединце и знање које књиге собом носе.

Замислимо годину 1892.

Замислимо годину 1892, у Београду, у Србији и по српским земљама, када плаве књиге, под збирним насловом „Коло“ крећу на своје путеве – с порукама историје, уметности, поезије, философије.

Те године у Београд долази Никола Тесла, већ прослављен и признат светски научник, Србин из Лике. Дочекује га највећи и најпризнатији српски песник тога доба – Јован Јовановић Змај. Змај је, те године, један од оснивача и први потпредседник Српске књижевне задруге. Замислимо како, руком којом је илустровао Невен и своје песме, Чика Јова црта знак-иницијал СКЗ, који се од тада штампа на свим Задругиним књигама и представља заштитни знак добре књиге. Личи на државни грб и на златни брош… Око Змаја су тада најугледнији људи тога доба: научници, професори, писци… Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, др Батут, Љубомир Стојановић…

Те године, у Доцу код Травника, родио се Иво Андрић, навећи српски писац 20. века. Њега ће, коју деценију касније, веома младог, Задруга препознати и усвојити, као што ће босанско сироче, крштено у католичкој цркви – усвојити Вука, Његоша, Кочића и српску књижевност у њеној изворности и пуноћи. Из те књижевности родио се писац Иво Андрић.

Књиге – поруке

Плаве књиге биле су, у последњој деценији 19. и у првим деценијама 20. века – поруке. Писма ближњима. Тапије да нисмо од јуче. Светковина српског језика и писма. У том језику и у том писму: дела – приповетке, романи, песме, епови, драме, поуке, научне студије, огледи, преводи…

Поруке – да српским језиком и ћирилицом могу бити, у свој сложености и снази, пренета у народ, школу и породицу – сва важна дела светске и српске речи и мисли: старе (античке) и старије (средњовековне), као и нове (модерне) и најновије (које се тек пишу, и створиће их они који су се тек родили).

Жеља – да се човек и народ који чита утврди у свом језику и писму, али и да се оплемени идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.

Прво Коло упућено је у народ 1892. године. У њему седам књига: Доситејеви Живот и прикљученија, Црте С мора и са сува др Милана Јовановића, Стеријино Даворје, Бакоња Фра-Брне Симе Матавуља, Драматски списи Косте Трифковића, Потапенкова Истинска служба. Историја српског народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића најављује највећи Задругин пројекат крајем 20. века – Историју српског народа у 10 томова…

Плава библиотека – кућа књижевности

Задругино прегнуће одмах је одјекнуло. Као да се нешто слично једва чекало и дуго припремало.

Видело се да треба открити, коментарисати, протумачити, систематизовати, похвалити – огромну баштину старе и народне књижевности и великих писаца 18. и 19. века.

Слутило се да ће се тек родити Црњански, Десанка, Бора, Сремац, Нушић, Ћопић, Дучић, Ракић, Шантић, Селимовић, Попа, Душан Радовић, Раичковић, Миљковић, Капор… Цео велики 20. век српске књижевности… Плава библиотека грађена је као кућа у којој ће се та књижевност родити и живети.

У Београду и у другим градовима, у Србији и изван тадашње Србије, има у то време и добрих издавача и добрих књига. Али сад почиње нешто опште, српско значи заједничко… Одабрано, приређено, без грешака… Нешто поуздано и с печатом највишег националног ауторитета – Задруге, која је друго име за породицу, заједницу, државу… У њој су сви род, свако има своју улогу.

Срби појединци, и не само Срби, друштва, школе, новине, часописи, установе – сви са добродошлицом дочекују Задругине књиге… Као да је свако ко је био писмен или је ценио књигу – постао члан СКЗ.

У књигама наредних кола: Мемоари Проте Матије, Два идола Богобоја Атанацковића, Прве жртве Андре Гавриловића, Из природе др Јосифа Панчића, С францускога парнаса – преводи, Антологија дубровачке лирике, Тамо амо по Истоку Милана Јовановића, Драматски списи Косте Трифковића, Воденица на Флоси Џорџа Елиота, Ариостов Бијесни Роландо, Молијеров Тартиф

Антологија Задругиног Кола постаје у наредним деценијама, па и у целој епохи социјализма – школски књижевни програм. То што је одабрала ова едиција – постало је историја књижевности и суво злато писане речи.

Ахил, Хамлет, Раскољников

Не само сваки наслов, него и сваки примерак плавих књига, има своју историју и пустоловину. Дотакле су је неке руке, читале друге очи, оросила суза или киша, чувала ђачка ткана торба плетивача, успомена на покојника… Нека је доспела у краљевску канцеларију, друга до калуђера на Фрушкој, или на Светој или у Црној Гори… Поручио ју је трговац из Пирота, судија из Сарајева, официр из Пожаревца, фотограф из Ниша, архимандрит из Далмације… Доспеле су до Дубровника, Трста, Беча, Пеште, Темишвара… Нови Сад и Панчево тада службено нису били у Србији, али је Србија у свакој њиховој кући. Поготово у кући у којој се чува плава књига…

Неке су књиге из Кола прешле преко Албаније, неке у албанским проклетијама остале, заједно са онима који их нису могли оставити.

Српски језик је и у књигама преведеним са других језика. Чим се нешто преведе, језик више није стран… Ахил и Хектор, Хамлет и Раскољников постају наши – као да смо их уживо видели и упамтили…

Сваке године, ново Коло: Из науке о светлости, Књига о здрављу (израђена у Немачком царском здравственом заводу, приредио др Милан Јовановић Батут), Змајеве Певаније, Босанчице Мите Живковића, Горски цар Светолика Ранковића, Волтерова историја Карла XII, Горе доле по Напуљу, Песме Симе Сарајлије, Приповетке Лазе К. Лазаревића, Слике Јанка Веселиновића, Ивкова слава Стевана Сремца, Ајванхо Валтера Скота…

Упамћен је огромни прилог који је, у дукатима, Задруги дао краљ Александар Обреновић. Књаз и господар Никола Петровић Његош, песник химне „Онамо ’намо“, ослобађа Задругине књиге поштарине у Црној Гори…

За само неколико година Задругино Коло постаје незаобилазна национална библиотека – поуздани извор духовности, памети, ризница баштине. Мера вредности.

Број чланова-улагача, који су, у исто време, претплатници на књиге Кола – расте брзином која се данас тешко може разумети.

Учен и писмен човек, у то доба, мора бити члан Српске књижевне задруге.

Имена својих чланова, повереника и добротвора Задруга штампа на последњим странама књига. Задругина породица се шири. У ту задругу свако може да угради своју циглу… Неко је дао прилог у ситном новцу, неко је завештао кућу или ливаду… Мале задужбине стварале су велике…

Кога су отхраниле књиге

Плаве књиге мењају куће и људе.

Плава библиотека утицала је, мање или више, на свакога ко је одрастао покрај њих.

Где год има плавих књига, ту се чита и о књигама разговара. Престижно је имати књиге СКЗ и крајем 19. и почетком 20. века… Библиотека Коло представља понос тога доба. Она је подизала вредност својих читалаца. Ко их има, тај се у неку руку ородио са делима и писцима: Његошев Лажни цар Шћепан Мали, Љубишина Причања Вука Дојчевића, Чича Горио, Живот Бенџамина Франклина, Стеријини Драматски списи, Борини Стари дани, Тарас Буљба, Постанак и развитак народа Валтера Беџхота, Бранкове песме… Српски и светски писци: Ћипико, Доде, Карлјајл, Глишић, Де Амичис, Домановић, Флобер, Нушић, Тургењев, Шантић, Мериме… Из старе светске, Енејида, из старе српске књижевности – житија, похвале, историјски списи… Наша средњовековна књижевност посебно се негује у Колу: како су вера и љубав букнули у језику и уму у доба Немањића, Лазаревића и Бранковића.

Код доцнијих српских писаца може се погодити које су их књиге отхраниле – шта им је била лектира. Многи су се целог живота сећали свога оца, или ујака, или учитеља, који је „примао“ Задругине књиге, па је он, читајући их, ушао у огромни свет књижевности… Онај зид са књигама, није кућни зид, него пролаз у тај свет – према Троји, Назарету, салашу крај Дикањке… Змијању, Врању, Медуну, Бранковини…

Неки су, као Десанка Максимовић, своју рану лектиру из плавих књига надградили, преобликовали и претворили у нову књижевност. Научна књига Јована Жујовића Камено доба, из Другог Кола, са бројем 11, била је лектира младој песникињи, а пола века доцније – основ њеној имагинацији за роман Прадевојчица. Детињство света нашло се у детињству човека – откривено у детињству песника.

Десанкино детињство, пак, у наше време, реконструише Милован Витезовић, у роману Госпођица Десанка – сатканом од најфиније свиле песничких импулса и открића. На крају те повести, док у Ваљевској болници 1915, тражи рањеног оца, песникиња среће сликарку Надежду…

Не може се ни замислити колико је утицаја – племенитих помисли, порива, идеја, подвига – настало под утицајем плавих књига за 130 година постојања Кола СКЗ: Демостенове беседе, Држава и њен живот, Вештина бити човек, Византијске слике, Задовољства у животу, Киплингове Приповетке из Индије… Низ књига Михаила Петровића Аласа… Скерлић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић.

Борба и страдање

Године 1924: Приповетке Иве Андрића. У њима: Ћоркан и Швабица, Мустафа Маџар, Љубав у касаби…

До Другог светског рата – 300 књига. После рата, нова власт поништава два ратна Кола и 1947. продужује Коло с бројем 301. Случајан или не, наслов књиге Кроз борбу и страдања означава борбу за опстанак и страдање Задруге. У том зборнику приповедака, по позиву, иза Задруге стају: Иво Андрић, Божидар Ковачевић, Михаило Лалић, Десанка, Матић, Суреп, Вељко Петровић, Исидора, Меша Селимовић и други… Почиње нова епоха, а у њој: Андре Малро, Иполит Тен, Тасо, Фокнер, Ками, грчки трагичари, Милош Н. Ђурић, Црњански, Давичо, Танасије Младеновић, Ћопић, Попа, Павић… Јан Кот о Шекспиру, Косидовски о библијским легендама… Најактуелнији и најмодернији писци свога доба: Борхес, Бекет, Набоков, Амадо…И тако, до данас.

На сличним принципима и данас излазе плаве књиге СКЗ. Тираж им није 5 до 7 хиљада као почетком 20. века, нити до 15 хиљада, као између два рата, нити око 5 хиљада као „у време друга Тита“… Тираж је сада знатно мањи – и у томе се огледа наше време и наше поштовање књиге и традиције.

Само захваљујући некадашњим великим тиражима и доброј опреми, плаве књиге могле су да преживе потресе, ратове и сеобе српског народа у 20. веку: Мајски преврат, анексију Босне и Херцеговине, Балканске ратове, Први и Други светски рат, ратове за распад Југославије и за распад Србије на крају столећа, који се још нису завршили.

Колико их је изгорело? Колико отпутовало преко мора и океана – са покретном имовином својих сопственика?

Коло наоколо

Сматра се да у Америци и Канади има двадесетак (приватних) библиотека које чувају свих 300 бројева Кола – до Другог светског рата. Сматра се да у Србији има двадесетак (друштвених) библиотека које чувају свих досадашњих 750 наслова Кола.

Да чудо буде веће, данас су тиражи мањи, књиге скупље, интересовање слабије. О разлозима се може размишљати, али се тиме ремети стогодишњи поредак: комплетирање и живот једне јединствене колекције, коју и сада, као и раније, према изворним Правилима, уређује Комисија од седам чланова – професора, преводилаца, академика, књижевника.

Позната је прича како је Вељко Петровић, на првој Скупштини СКЗ после Другог светског рата, из којег је Задруга изишла тешко оштећена, осиромашена, и једва преживела, рекао да су се књиге из Кола често могле наћи у ранцима многих бораца током прошлих ратова, уз преобуку и војнички тајин… Замишљамо: на шумским конацима, војник оног доба, при ватри чита песме Драгољуба Филиповића… А историја му није дала да на некој алеји Калемегдана седи на клупи и чита песме Јована Дучића…

Многи, који цене памћење књига и своју духовну биографију, знају како су, некад, за рођендански поклон или као дар у школи – добили коју књигу, или чланску књижицу Српске књижевне задруге. Књига на дар некад је била и обавеза – да се прочита.

Књиге плавог Кола су, по својој опреми, личиле на дарове: тврде корице, украсна бордура с листићима и орнаментима (све то се и данас штампа), црвено обојен књижни блок…

Унутра: романи, приповетке, песме, огледи, историјске студије, научне синтезе, лекције о уметности… На српском писму и језику.

Коло, као оно Бранково: виловито, плаховито, наплетено, навезено…

*

Српска књижевна задруга, данас, има своја упоришта у својим појединачним члановима, установама и градовима. Њих има мало, али су драгоцени.

У упоришта СКЗ спада и неколико установа: најпре, „старија сестра“ Матица српска, потом, манастир Острог са благословима митрополита – Амфилохија и Јоаникија, владика Бачки Иринеј… Патријарх српски Павле био је члан од призренских година… Донедавно, Епархија канадска, са владиком Георгијем… Ваљевска гимназија, Српско културно друштво „Слово љубве“ из Бара, Српски национални савјет из Подгорице, Београдски форум за свет равноправних, Фонд Дијаспора за матицу, Српски културни центар „Свети Сава“ Суботица.

За 20 година сарадње са сестринском установом СКЦ „Свети Сава“ у Суботици, СКЗ је обележила све своје годишњице, представила многе ауторе, књиге, едиције и програме, институцију чланства – стекла пријатеље, саборце, истомишљенике.

СКЗ је установа која пише и памти.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16 октобра, 2021 инч Лакићевић

 

Ознаке: , ,