RSS

Архиве аутора: majaknjizevnost

Павле Флоренски ПЛАВЕТ ВЕЧНОСТИ

Знамо само да кроз зјапеће пукотине људског разума постоји плавет Вечности.

 

nebo

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 19, 2018 in Флоренски, цитати

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић ИСПИСИ…

Страсна мера. Али, свуда и увек: сметње на везама…

21. 11. 1994.

 

zice

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 18, 2018 in Иван В. Лалић, цитати

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић О РАЗМЕРАМА

Огроман је напор потребан:

Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу

И смреке, хиљаде каменара белих трепавица

Да распоре планину, извуку тесанике

Из хладног хаоса, зидови да израсту

У геометрију, довољно пространу

Да прими један ветар,

                                       и бронза да се лије

У стубове, у оглавља са љиљанима

Од четири лакта, лавове и палме

И херувиме –

                             треба саградити храм,

Осветлити га изнутра, као реч,

Да остане један зид, непорецив,

Пред којим можеш да клекнеш

И плачеш праведно.

 

Lalic 2 Shelby McQuilkin

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 18, 2018 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Богдан Поповић О ДОБРИМ И РЂАВИМ ПИСЦИМА

У јерархији писаца, сваки писац пише, потпуно, само за људе свога разреда. Добри пишу за добре, бољи за боље, најбољи за најбоље – слаби за слабе, рђави за рђаве. Добри не пишу за боље, ни бољи за добре, ни најбољи за боље. Сваки пише за себи равна. Сваки разуме и воли само себи равне, а код бољих или горих од себе разуме и воли опет само оно што је код њих њему равно.

 

popovic

Норман Роквел

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 17, 2018 in Поповић, цитати

 

Ознаке: , ,

Јован Дучић КРАЈ

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

 

ceznja

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 17, 2018 in Дучић

 

Ознаке: ,

Вито Николић ПИСМО УЧИТЕЉИЦИ

 

Драга госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.

Сјетих се, знате, оних Ваших прича
пуних љубави за птице невине и слабе,
послије којих смо, због сваке праћке и камичка,
клечали дуго иза табле.

Не замјерам Вам – далеко било,
па чак ни то што ме вукосте за уши,
све је то данас на свој начин мило
и пријатно је од тога у души.

Ја се често сјетим тог времена давног
рата, зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.

Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања –
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.

Хвала Вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.

 

ptice 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 17, 2018 in Николић

 

Ознаке: ,

Максанс Фермин ЦРНА ВИОЛИНА (одломци)

Права музика је између нота.

Моцарт

 

***

Да би ко постао виртуоз на виолини, треба да има две одлике. Да зна слушати и да уме чути.

Јоханес је имао те одлике. Знао је да чује треперење своје виолине у самом себи.

Сваког дана, од зоре до заласка сунца, посвећивао се својој уметности. Понекад би свирао с таквом страшћу да је по читав дан затворених очију могао да слуша сопствена осећања. Уронивши у себе и у музику, видео је, међутим, свет боље од иког другог, јер му је срце било отворено за светлост.

***

Сутрадан за шаховском таблом током игре коју су прекидали сваке вечери, Еразмо рече Јоханесу:

  • Пре но што напишеш своју оперу, треба да је доживиш.

  • Истина је – рече Јоханес. – нисам на то помишљао. Чак никад нисам мислио да доживљај може нечему користити.

  • Ја знам како да ти живот буде занимљив.

  • Зар? А како то?

  • Тражећи део сна који ти по праву припада.

  • А где је тај део?

  • Помало свуда по свету. А пре свега у теби!

Јоханес изненађено диже поглед ка виолинару. Потом без размишљања помери свог ловца и врати газа седам поља уназад.

  • Свака душа има свој део сна. Сањајући сваке ноћи ту необичну и лепу жену, и ти се држиш тог начела.

  • Оно што је у сновима, лепо је зато што нема граница, што пружа свакакве моћи.

  • Разуме се у сну је све могуће.

  • А шта учинити да се то деси у животу?

Еразмо не одговори одмах. Дуго је гледао у шаховску таблу. Краљицом узе Јоханесовог ловца. Потом добро отпи ракије, па погледа у црну виолину на зиду. Најзад, обраћајући се Јоханесу, рече:

  • Видиш, снове треба најпре разбити.

***

Још дуго после његове смрти радионица покојног Антонија Страдиварија треперила је његовом изузетном енергијом.

Те трептаје, неосетне за обичне смртнике, али присутне за осетљиве душе, осећао сам сваки пут кад бих ушао у мајсторово скровиште. Док је Франческо у тој нагомиланости раширених инструмената, у тим хармонијским таблама, у тим везивним дашчицама, тим луковима расутим по радионици, видео само гомилу комада дрвета намењених стварању предмета који ће производити звук, ма како он био јединствен, ја сам видео чудесну равнотежу: могућност стварања звука који повезује људски свет с небеским.

 

Превела с француског: Иванка Павловић

 

АЕД СТУДИО, Београд, 2003

 

morozov

Андреј Морозов

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 15, 2018 in Фермин

 

Ознаке: , ,