RSS

Архиве аутора: majaknjizevnost

ШТА САМ, ЧИТАЈУЋИ „АНТИГОНУ”, НАУЧИО О ЖИВОТУ?

Забелешке ученика 1-1, 1-2, 1-5 и 1-6 Карловачке гимназије након прочитане лектире.

***

Читајући,,Антигону” осетила сам различите емоције и стекла многе утиске о ликовима и самом делу. Такође, упоређивала сам догађаје и емоције које су изнесене у делу са стварним светом у којем ми живимо и пронашла сам доста сличности, као и разлика. Једна од ствари које сам научила након читања овог дела, јесте да увек, каква год ситуација била, треба да станемо на страну правде и да будемо храбри. Не смемо ћутати када нам нешто смета. Схватила сам како се, колико год то некад не изгледало тако, вреди жртвовати за правду макар нас то коштало живота. Такође, приметила сам како суровост и мржња коју један човек може носити у себи није нимало здрава. Креонтови поступци били су плод његове огорчености према једном од Антигонине браће. Треба да се трудимо да  да ширимо љубав и позитивне емоције јер нас то избавља од сваког зла.

Анастасија Белић 1-5

***

Из овог дела сам научила да увек треба да слушам своје срце, чак и кaда други мисле другачије. Схватила сам да је љубав много битна, једина исправна одлука и да је вредна сваког жртвовања. Такође сам научила да треба поштовaти сва правила која добро утичу на људски морал и достојанство.

Василиса Алексић 1-6

***

Читајући „Антигону“ научила сам да треба да прихватимо судбину и да будемо морални. Овај свет је, нажалост, окрутан и пун мржње, али ако се потрудимо можемо наћи и добро у томе. Да је некада оно лоше добро и оно добро лоше. Некако ми сви гледамо само за себе, a не бринемо за друге. 

Ања Дражић 1-6

***

Антигона ме је научила да се борим за правду и за оно што је праведно. Научила ме је да не смем да допустим да зло преовлада над добрим. Антигона ме је мотивисала да дигнем свој глас кад треба, јер знам да се ја никад нећу борити само за себе.

Анастасија Корчок 1-6

***

Читајући ,,Антигону“, научила сам шта је аутократизам – владавина једног човека, и куда то води – у трагедију. О неписаним законима који се помињу у делу и зашто су они јачи од појединаца… Такође сам научила да треба слушати мудре људе, као што је то био Тиресије. Од њих долази само добро искуство. Шта то човека чини изузетним? (Антигона) – храброст, слобода, одговорност. По мени, најбитније – универзалне вредности се нису промениле од античких времена до данас.

Катарина Круљ 1-6

***

Читајући ,,Антигону” о животу сам научила да постоје људи који су толико пожртвовани да би свој живот дали за некога. Научила сам да су особе које су доброг срца прави јунаци. Још једна битна ствар коју сам научила јесте колико наши поступци утичу на друге.

Магдалена Маринковић 1-6

***

Антигона ме је научила томе да ако стварно верујем и залажем се за нешто, да за то треба да се борим до краја, макар ме коштало чак и живота. Учи ме томе како је љубав најјача спона у универзуму и како нас она у ствари покреће и тера нас да живимо и достижемо своје идеале. Без упорности, циља, љубави, наш живот нема правац и нема смисао. Зато је Антигона као лик врло утицајна на публику, читаоце, и мислим да и у најтишим и најстидљивијим људима може да пробуди неки жар и неку ватру, која ће их подстаћи и инспирисати да се боре за своје идеале.

 Теа Мариновић 1-6

***

Научила сам да треба да се борим за оно што мислим да је исправно. Да не треба да се предајем чак иако се нешто чини немогућим, али и да не будем залуђена својим идеалима него да слушам и људе око себе. Такође ме је научила да треба имати храбрости и да треба бити упоран, али исто тако и да живот није фер и да против тога не можемо.

Ирина Миловановић 1-6

***

Читајући „Антигону” највећи утисак на мене је оставио моћни краљ Креонт. Својим ставом, упорношћу и тврдоглавошћу успео је да уништи целу породицу, да изгуби све које је волео и да на крају остане сам и да пати до краја живота. Научила сам да моћ и похлепа могу да буду погубни за нашу породицу.

Исидора Панић 1-6

***

Оно што сам научила у делу „Антигона” о животу је то да се безусловна љубав према породици и другим људима не може мерити ни са једном одлуком, забраном или самовољом појединца. Такође, храброст и поштовање никада не могу изгубити у борби било да је у питању власт, особа или страх. Сви људи заслужују поштовање, слободу и достојанство, јер то нема цену, док је моћ веома промењива.

Теодора Пашко 1-6

***

Током читања „Антигоне” о животу сам научила како би више требало да пратим своје мисли и своје срце, а не мишљење других. Доносити одлуке онако како мисли већина не значи и исправност одлука и да ће нам то донети срећу. Бићемо срећни само ако пратимо своје срце. 

Мила Чаки 1-6

***

„За љубав не за мржњу, ја сам рођена“. Ова реченица ми говори о љубави као најјачем идеалу којем треба тежити и који надјачава мржњу, законе и власт. Антигона нам показује колико може бити јака сестринска љубав. С друге стране, Креонтово понашање у виду беса, уображености, сујете и крутог придржавања својих закона, неминовно води у пропаст и мрак. Такође је на мене оставила утисак љубав између Антигоне и Исмене. Антигона је била спремна да се жртвује како би спасла своју сестру. На крају, Хемон у мржњи према оцу, а љубави према Антигони одузима себи живот, чиме је показана снага љубави између мушкарца и жене. Питам се на крају, да ли постоје и данас такви људи који би исто поступали као и Антигона?

Софија Ђурђев 1-6

***

Кроз ово трагедију сам приметила да се провлаче две важне поруке. 

Антигона се борила за правду и сматрала је да је одлука коју је Креонт донео погрешна и да ће се тим поступком замерити Боговима. Она овде упркос томе што је ишла против цара одлучује да уради праведну ствар и да сахрани свог брата. Касније у делу сазнајемо да и народ Тебе сажаљева Антигону јер мора за праведну одлуку да буде срамотно убијена док је њена сестра мудро ћутала и живела у неправди. Овде је за мене суштина била да не треба никада одустати од правде.

Реченицом: „За љубав не за мржњу, ја сам рођена”, Антигона ме је инспирисала да не треба никада мрзети већ увек ићи из енергије љубави. Мржњом само себи шкодимо и ништа корисно не добијамо заузврат. 

Кроз Антигонин лик писац је хтео да представи једну искрену душу која жуди за правдом и да јунаци понекад извуку дебљи крај.

Марија Растовић 1-6

***

„Антигона” је јако поучна књига са потресном причом. Ја сам читајући „Антигону” научила да не треба да се бојимо чак и ако нам неко прети смрћу. Да треба да будемо упорни да добијемо шта желимо чак и ако се то не заврши срећно. Такође да будемо и помало себични.

Николина Ђурић 1-6

***

Док сам читала лектиру покушала сам да направим везу са тадашњим и данашњим временом. Могу рећи да нема много разлике. Људи су од увек били плашљиви, нису смели да се супротставе неком јачем. Пажњу ми је привукла Антигона јер се она доста издвајала. Почела сам да размишљам да ли данас постоје тако храбре и пожртвоване особе које слушају себе и своје срце, а не само наметнута правила. Ја мислим да постоје, али да су веома ретке.

Александра Живановић 1-6

***

У животу постоје идеали и несавршенства, одлуке и избори, срећа и туга. Све ово нам није дато да бисмо све икористили, већ да бисмо направили прави избор. У ,,Антигони” истакнута су два избора – љубав и мржња.

,,За љубав не за мржњу ја сам створена”– људи који воле, вољени су.

,,Та нема ме више, ништа сам ја.” – незадовољство и мржња поједу људе.

 Негативност никада није једини избор, с друге стране позитивне ствари у животу су увек присутне и са много доказа који се провлаче кроз векове, можемо да потврдимо да су најбољи избор.

Јована Анђелић 1-5

***

Читајући „Антигону” научила сам да је људско достојанство важније од било које моћи које тренутно поседујемо или било ког правила које нам је наметнуто. Када све прође достојанство нам једино остаје. Антигона се није плашила смрти, својим делима и поштовањем мртвих је показала да је достојна вечног живота.

Хана Искрин 1-5

***

Иако је на крају Антигона завршила трагичном судбином, она је и даље одличан пример особе која је одлучна и држи се својих  уверења. Подстиче нас да увек  радимо оно што ми сматрамо исправним. Поред тога, приказује колико је породица важна човеку и на шта је све била спремна Антигона да би брату обезбедила оно што му доликује. Чак и Креонт показује колико му значе супруга и син и колико је био очајан након њихове смрти јер му је то гора судбина него да је и сам умро. 

Јелена Стевандић 1-5

***

Залагање и чињење онога што ви тумачите праведним и одвајање од површних послушника чини испада најкориснијим на крају. Упркос трагичној судбини коју  Антигона не може да избегне, ово дело је са разлогом Софокле написао у нади да ће нас подстаћи да мислимо и да ће оставити траг који ми и дан данас осећамо док се враћамо у стара времена читајући ово дело. Антигона и остали главни ликови симболизују међусобно супротстављене идеале и тежње спроведене кроз чести сукоб у коме се и ми на сличан начин можемо наћи. Подстиче нас да, у тим ситуацијама, будемо храбри и истрајни упркос свему.

Јована Петровић 1-5

***

Дело „Антигона” је једно од тих дела из којих свако може извући поуку. Антигона је јединствена и учи нас животним вредностима као што су искреност, упорност, одлучност и многе друге. Такође кроз дело се провлаче ситуације где видимо да ако смо храбри и истрајни можемо све, док нас мржња спутава. У животу треба да се трудимо да ширимо позитивну енергију и емоције, јер само тако побеђујемо све негативно, а можда чак некога и одвратимо од тамније стране и покажемо му и друге животне вредности.

Анастасија Васић I-5

***

Читајући дело „Антигона” схватила сам да никада не треба мрзети и да увек на крају победи добро. Иако је Антигода умрла млада њена смрт није прошла некажњено. Сваки проблем има своје решење и после свакод зла долази неко добро. Треба да будемо добре особе у души, да увек слушамо своје срце и боримо се за правду и ствари и особе до којих нам је највише стало. 

Нађа Милошевић 1-5

***

Прва мисао која ми се наметнула јесте Антигонин снажно изражен став, побуна и захтев, а то је бранила са великом дозом самоуверености и људског достојанства. Божији закон, моралност и смисао у души обичног човека као да постаје нечастан у души истог тог човека када он постане владар. Верујем да је Креонт, док је још увек био само Антигонин и Полиников ујак, веровао у снагу божијег закона и моралне норме које су из тога произилазиле и давале му јасан смисао. Али као владар, он се кукавички сакрио иза световних закона од људи. Заслепљен влашћу и свим привилегијама у којима је уживао, хранио је своју сујету и гордост.

Анђелија Томичић 1-1

***

„Антигона” је књига које ме је научила да увек треба урадити оно што мислим да је исправно, чак иако сам сама у томе. Да не треба мрзети никога, иако ти је та особа начинила нешто неопростиво, и да без своје породице и пријатеља немаш ништа. Можеш имати цео свет али и даље ћеш осећати неку празнину унутра, коју материјалне ствари не могу испунити. 

Лара Гавриловић 1-1

***

Читајући ову лектиру научила сам да ни у ком случају не смемо да бринемо о мишљењима других људи. Морамо да се држимо својих идеја о добром и лошем, али то не треба да утиче на друге. Када у неким моментима не будемо имали подршку од стране других људи, сетимо се да смо сами себи сасвим довољна и једина подршка која нам је потребна.

Весна Зец 1-1

***

Антигону бисмо могли назвати херојем ове трагедије и ликом који је оставио највећи утисак на нас и од кога највише можемо научити. Кроз целу причу њу воде савест и љубав према своме брату, ризикује све да би постигла оно што она мисли да је исправно.

Антигона је истрајна и не одустаје од својих веровања – управо та истрајност и непокорност је вероватно најбитнија ствар коју можемо научити од ње, јер се за правду увек вреди борити.

Друга ствар за коју је вредно борити се је љубав према породици и ближњима, која је бесконачна – и то је још једна животна порука којом нас ово дело учи.

Трећа порука је да према својим непријатељима не треба осећати мржњу јер заслепљени њоме не можемо да доносимо паметне одлуке. И управо то што Антигона не осећа ни трунку мржње према свом оцу иако је свесна да он греши је чини јаком.

Искра Паскулов 1-1

***

Читајући дело „Антигонa” једна од ствари коју сам научила је то да без обзира на то шта други мисле и говоре останем при свом ставу. Антигона је веома снажна и од самог почетка је знала шта хоће и држала се тога иако је чак и ни њена сестра није подржала. Касније се показало да је то што она радила било исправно и доказала свима да се није узалудно борила. Тако је била прави пример нама читаоцима.

Вања Бијелић 1-2

***

Читајући „Антигону” научила сам  колико је љубав према породици заправо јака, и подсетила сам се да је оданост и преданост породици нешто што не може никад да се растави и прекине. Антигона је управо то доказала у делу. Њену љубав и повезаност са братом је потврђују њени поступци и мислим да сви можемо да осетимо патњу кроз коју је прошла након његове смрти. Смрт вољене особе нико не може тек тако да преболи, поготово ако вољену особу не можемо да сахранимо и достојно ожалимо. Антигона је извршила самоубиство размишљајући о томе да ће поново бити са братом, да ће бити поново заједно. Тиме је показала колико је одана породици и колика је љубав коју осећа према породици.

Марија Мразек 1-2

***

Антигона нам показује колико живот може бити окрутан према некоме, ма колико недужан он био. Антигона је настрадала само зато што је патила за погинулим братом који није смео да буде сахрањен, и упркос упозорењима она га је сахранила. Волела је своју породицу до самог краја. Она нас учи да останемо одани ма колико страшна ситуација била и да се боримо за права наших вољених.

Ива Цебара 1-2

***

Трагедије у причама, као и у животу, настају због претходног потеза који се догодио неочекивано или намерно. Грешка краља узроковала је ситуацију која није била предвиђена. Веома су честе прилике када смо убеђени да је нешто најбоља опција за целокупно збивање, али то се веома лако преокрене у неповратну грешку која постаје део нас. Због тога, потребно је веома добро размислити и запитати се да ли следећи корак може да науди некоме. Уколико се деси нешто непредвиђено, корак назад више није једна од опција.

Јована Сворцан 1-2

***

„Антигона” је дело које може да данас, можда и највише одрази стање у друштву. Првенствено ако се тиче ега. Људски его је највећа карактеристика нас самих, на неки начин, попут огледала. Краљ Креонт је сам већ био пун себичности и веровао је да је он сам већи од божанства и њихових неписаних правила. Што га је на крају довело до пропасти, не видевши какво је зло нанео својим најближима. Понекад касно схватимо да смо направили грешку, тако што смо мислили да  ми знамо најбоље за све, што нас може коштати наше душе и здравља.

Али ако има мрака, постоји и светло. Пожртвованост Антигоне и њена храброст су је можда коштале живота, али је жртвовала своју младост како би сахранила свог брата и спасила своју сестру. Ретки људи би то данас урадили. Мада у сваку жртву, долази и до неизбежне туге наших пријатеља и породице, што понекад, није добро, дошло би до више трагедија.

Све нас ово доводи до поенте самог дела: Ништа није вечно, осим сећања на особе које су биле храбре и дале своју младост и живот за бољу будућност.

Анђела Зрнић 1-2

***

Читајући „Антигону” научила сам да ниједно дело које је неправедно или зло не прође некажњено. Такође, не треба живети у страху неког ко је јачи од нас и покоравати се власти и ауторитетима. Треба да се боримо за људе до којих нам стало  без обзира на нечије претње и заповести. Добра дела нас чине бољим људима.

Јелена Ђорђић 1-2

***

Читајући „Антигону” научила сам да су традиција и љубав према ближњима важнији и јачи од тренутних политичких утицаја и наметнутих закона, без обзира на то да ли су они написани од стране краља или других облика власти. Антигона ме је научила да за своје вољене и своје циљеве треба да се боримо до краја без обзира на то како ће се исход борбе завршити по нас. Софокле нам је у овој драми показао и да понекад треба да послушамо савете других људи.

Сташа Вељковски 1-2

***

Мислим да треба имати свој став и мишљење, али да га не треба увек исказати. Некада треба бити толерантан да се не би покварили односи са ближњима или нарушио мир у којем живимо. Не морамо увек по сваку цену рећи све.

„Пуно пута сам се покајао због онога што сам рекао, али никад се нисам покајао због онога што сам прећутао.” Меша Селимовић

Ања Цвијан 1-2

***

Читајући „Антигону” научила сам да је у животу важније бити добар и поштен човек, иако то подразумева и кршење неких правила. Људска доброта и осећања увек треба да буду на првом месту.

Милица Ђорђевић 1-2

***

Из дела „Антигона“ научила сам да пре него некоме урадимо нешто сурово, треба да размислимо о томе шта би се десило ако би ту особу изгубили пре него што смо имали прилике да се извинимо. Лако је чинити зло док је особа жива, а после тога остаје само доживотна грижа савести. Не треба да дозволимо да због нашег поноса особа особа умре мислећи да је мрзимо. 

Јелена Цвијић 1-5

***

Читајући ову књигу научила сам о животу, и дошла до закључка, да непросвећеност и себичност појединца у одређеним ситуацијама може довести до катастрофалних последица усред друштвеног окружења и, самим тиме, свака акција изазива одређену реакцију. 

Сваки проблем има неко решење и свако зло долази на неко добро, будући, треба да се трудимо да величамо доброту у свету због мањка њеног присуства.

Лара Јелешевић 1-5

***

Из књижевне драме “Антигона” научила сам да непромишљеност и недтрпљивост могу довести до огромних губитака и кајања. Такође сам научила да треба бити истрајан до краја и радити оно право. То показује какав је неко човек и какав је његов карарактер.

Теодора Јовановић 1-5

***

Живот треба испуњавати лепим осећањима, живети га кроз љубав, срећу, радост, наду, веру. Јер, само нам то може донети добро.

Уколико се препустимо мржњи, охолости, љубомори или зависти, не можемо ништа добро очекивати. У Антигони, као у јунакињи, опет видимо да на крају ипак побеђује добро. Пут који је изабрала, односно пут правде и пут срца био је тежак, трновит, суров и пропраћен неправдом. Није увек лако пратити срце и своје принципе, али се на крају увек исплати. Добро победи зло.

Можемо овде направити паралелу и са Бановић Страхињом. Сличних су уверења и исто су поступили. Изборили су се и на крају следили своје срце.

Софија Максимовић 1-5

***

Дело ‘Антигона’ од Софокла научило ме је највише о породичној љубави и о томе како се боримо једни за друге до краја. Такође ме је научило да је морал много важнији од закона. 

Соња Малетић I-5

***

Током читања дела ,,Антигона”, размишљајући о поукама ове трагедије,схватила сам неколико веома корисних ствари које ће ми сигурно служити као савети током живота.

Чувени Антигонини цитати: ,,За љубав, не за мржњу, ја сам рођена” и ,,А ја за љубав само на тај свет дођох” нам указују на значај и предности проласка кроз живот без мржње, али са пуно љубави и толеранције. Начин на који осећај мржње утиче на нас у било којој ситуацији, неће нам помоћи да превазиђемо те наше околности, него баш супротно од тога: само ће нам још више отежати. Није здраво осећати мржњу, и човек није створен да би мрзео, већ да би волео и да би живео у складу и у атмосфери испуњеној са љубављу. Правда, љубав и пожртвованост увек побеђују неправду и мржњу. 

Колико год нам се можда чинило да је време овог нашег једног живота који нам је пружен, дуго и готово бескрајно, то није истина и чињеница је да би то време које јако брзо пролази, требало да искористимо на најлепши могући начин тако што ћемо да се волимо, поштујемо и да га ценимо. 

Лола Овчина 1-5

***

Иако је написана још у петом веку пре нове ере, из дела „Антигоне“, можемо научити да човек увек треба највише веровати себи. Љубав и виша правда су драгоцене и за њих је вредно жртвовати се, јер је у животу највећа правда она коју осећамо у својој души.

Симонида Петровић 1-5

***

Свако добро књижевно дело мора да има лекцију у себи, а дела попут „Антигоне“ често носе и ванвременске поруке. Једна од таквихх јесте да када се на теразије стави исправна ствар и лакша али неисправна ствар увек треба да превагне часан, поштен  и достојанствен избор. У животу увек треба имати чврст став и дефинисане приоритет, шта год се са стране дешавало. Страх је главна кочница живота, он треба да постоји али ми контролишемо њега а не он нас.

Тамара Рехнер 1-5

***

Читајући Софоклово дело „Антигона“, приметила сам да се највише истицала Антигонина нежност и пожртвованост. Кроз њене поступке научила сам да треба да се боримо за оно што мислимо да је право.

Нора Залишевскиј 1-5

***

Приредила: Маја Стокин

 
2 коментара

Објављено од стране на 18 фебруара, 2022 инч Некатегоризовано

 

Ознаке: , , ,

Стеван Тонтић ПРЕМА ГРОБНОЈ ЛУЦИ

(30. 12. 1946–12. 2. 2022)

Осјетим, то су посебни тренуци,

Како ми срце сасвим освоји

Неко свемилосно биће,

Да гробној га вуче луци.

Васкрсења не бива без смрти,

Што је пјесничко откриће.

На муци се познају јунаци.

Вријеме је ништа, постоје тренуци.

Из збирке ОПСАДА МОГА ЈА

Београд: Архипелаг, 2021

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 фебруара, 2022 инч Тонтић

 

Ознаке: , ,

Радоје Радовановић КРАГУЈЕВАЦ

Посвећено успомени Милоја Павловића,

професора, директора Учитељске школе у Крагујевцу,

стрељаног од Немаца 21. октобра 1941.

О, никада ви то нећете схватити,

јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас!

Чуди вас, зар не:

стојимо и мирно гледамо у вас

и нема страха у нашем непокретном оку

већ само презир крије и мржњу свету и дубоку

њихов чудесни сјај!

Вама је несхватљиво:

ми, одрпани, исцепаних лактова,

ми, за које су вам ваши говорили

да смо погана дрипачка раса –

стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса!

И не дрхте нам везане руке,

и не тресу нам се обнажена рамена,

и гледамо вас, гледамо и видимо

да ваша клецају колена

пред снагом погледа наших!

Шире се згрануто ваше разбојничке очи,

грче се у чуду ваша безизразна лица

и постајете шака преплашених убица!

А знате ли да оловним, пламеним куглицама

у безумљу страха

сад себе убија сама сваки од вас!

Знате ли да неће бити мира

вашој отупелој свести

и од наших погледа

да се више не можете скрити!

Знате ли да ће вам ноћи,

ужасне ноћи мучења бити

и да више не можете утеци,

никуда утећи,

и да смо од вас јачи,

и да смо од вас већи –

за срце већи!

Знате ли да ћете лудети од страха

кад год се јесења киша

са мраком леденим

спусти врх наших заспалих глава

и да ће и земља, и камен, и дрво,

и цигла, и трава

очима гледати нашим,

грудима дисати нашим,

да неће бити мира плашљивим срцима вашим,

час овај да ћете клети!

Видите л’ ову децу што рафал чекају врео?

Кад ђачке торбице њине

из руку недужних падну,

а књиге, оловке и гуме

на земљу проспу се хладну,

кад младе, незреле воћке прерано отпадну с’ грана –

са вас ће у блато спасти

на костур намолована маска људскога лика!

Да л’ вас још увек чуди

што вољно остајем с’ њима –

ја, њихов професор стари,

зар да их оставим саме,

а сутра, зар сутра прстом да показују на ме!

То ви не разумете,

то ми, дивљаци знамо

професор није професор са каталогом само!

Мој разред куршуме чека.

А ја им предајем сада –

не шта је писао Држић,

веч шта је херојска смрт!

Уместо школскога звона

звониће болан и крт –

кашаљ оружја вашег.

Тад ћемо на одмор поћи

и загрљени, хладни и неми

безбројне дане и ноћи

сан ћемо вечити снити.

Мој разред куршуме чека.

И нико не шапце ником!

Сви, до малишана задњег,

напамет лекцију знају!

Њихове детиње очи

задњи пут светлуцају.

Овде двојкаша нема,

јер ми смо синови рода

у коме и најмање дете

чим научи само да хода –

већ зна како се мре!

Да л’ вас још увек чуди

што вољно остајем с’ њима,

ја, њихов професор стари,

зар да их оставим саме,

а сутра, зар сутра

прстом да показују на ме!

То ви не осећате,

то ми, дивљаци знамо –

професор није професор са каталогом само!

Пуцајте,

ја држим час!

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21 октобра, 2021 инч Радоје Радовановић

 

Ознаке: , ,

ПЕТИ ФИЛОЛОШКИ СУСРЕТИ У КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

У четвртак 14. октобра 2021. године одржани су пети по реду Филолошки сусрети на којима су се окупили ученици и професори Филолошке гимназије из Београда, Ваљевске, Шабачке и Карловачке гимназије.

У години када обележавамо 230. рођендан Карловачке гимназије, још једна важна културна институција прославља свој јубилеј. Српска књижевна задруга основана је пре 130 година и тим поводом њене активности и мисија били су централна тема 5. Филолошких сусрета.

Ову нашу, уз Матицу српску, најстарију културну установу, представио је управник др Душко Бабић. Кроз занимљив историјски осврт упознали смо се визијом, стратегијама и напорима најзначајнијих српских интелектуалаца да, и у најтежим временима српске прошлости, одрже Српску књижевну задругу. Слушали смо о библиотеци Коло која је покренута са жељом да се човек и народ утврде у свом језику и писму, али и да се оплемене идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.

У другом делу активности представљена је једна од књига овогодишњег плавог Кола – Плутархови списи О СОКРАТОВОМ ДЕМОНУ и О СУЈЕВЕРЈУ. Књигу је представио др Ноел Путник, професор класичних језика у Филолошкој гимназији у Београду.

Завршни део дружења 5. Филолошких сусрета на најлепши могући начин, заокружен је поетско-музичким догађајем, који су свим учесницима уприличили Милош Зубац и Немања Нешић у Свечаној сали Карловачке гимназије.

Организатор литерарног дела 5. Филолошких сусрета је Маја Стокин, професорка књижевности.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2021 инч Филолошки сусрети 2021

 

Ознаке: , , , ,

Данил Хармс (ВАКЦИНА)

Један омањи господин с камичком у оку приђе вратима дуванџинице и застаде. Његове црне лаковане ципеле пресијавале су се крај каменог степеника који је водио у дуванџиницу. Врхови ципела били су окренути према продавници. Још два корака и господин би нестао иза врата. Али он беше због нечега застао, можда баш зато да би поставио главу под циглу која је управо падао са крова. Господин је чак скинуо своју капу откривајући своју ћелу, тако да га је цигла опаучила посред голе главе, сломила му темену кост и зауставила се у мозгу. Господин не паде. Не, он само поклекну од страшног ударца, извуче из џепа марамицу, обриса лице попрскано крвавим парчићима мозга и, окрећући се гомили, која се зачас сјатила око њега, рече:

‒ Не узнемиравајте се, господо, већ сам се вакцинисао. Видите: из десног ока штрчи ми камичак. То је такође био сличан случај. Али већ сам се на то навикао. Сад ми је свеједно.

Изговоривши те речи господин стави капу и негде се изгуби, остављајући збуњену гомилу у потпуној недоумици.

Превод: Дејан Михаиловић

Едвард Мунк
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2021 инч Хармс

 

Ознаке: ,

Драган Лакићевић ТАПИЈЕ ДА НИСМО ОД ЈУЧЕ – 130 ГОДИНА СКЗ

Драган Лакићевић       ТАПИЈЕ ДА НИСМО ОД ЈУЧЕ – 130 ГОДИНА СКЗ

Старе плаве књиге Српске књижевне задруге данас помало личе на камене плоче, или пак глинене таблице – оне из древних библиотека, на којима је сачуван Еп о Гилгамешу… Подсећају на мале споменике духу, уму, стремљењу.

Упутили су их, у будућност као у космос, пре готово 130 година – „свему народу“ – оснивачи Задруге. А сав народ чине у ствари одабрани појединци који истински држе до књиге, речи, мудрости, истине… Оснивачи Задруге хтели су да умноже те одабране појединце и знање које књиге собом носе.

Замислимо годину 1892.

Замислимо годину 1892, у Београду, у Србији и по српским земљама, када плаве књиге, под збирним насловом „Коло“ крећу на своје путеве – с порукама историје, уметности, поезије, философије.

Те године у Београд долази Никола Тесла, већ прослављен и признат светски научник, Србин из Лике. Дочекује га највећи и најпризнатији српски песник тога доба – Јован Јовановић Змај. Змај је, те године, један од оснивача и први потпредседник Српске књижевне задруге. Замислимо како, руком којом је илустровао Невен и своје песме, Чика Јова црта знак-иницијал СКЗ, који се од тада штампа на свим Задругиним књигама и представља заштитни знак добре књиге. Личи на државни грб и на златни брош… Око Змаја су тада најугледнији људи тога доба: научници, професори, писци… Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, др Батут, Љубомир Стојановић…

Те године, у Доцу код Травника, родио се Иво Андрић, навећи српски писац 20. века. Њега ће, коју деценију касније, веома младог, Задруга препознати и усвојити, као што ће босанско сироче, крштено у католичкој цркви – усвојити Вука, Његоша, Кочића и српску књижевност у њеној изворности и пуноћи. Из те књижевности родио се писац Иво Андрић.

Књиге – поруке

Плаве књиге биле су, у последњој деценији 19. и у првим деценијама 20. века – поруке. Писма ближњима. Тапије да нисмо од јуче. Светковина српског језика и писма. У том језику и у том писму: дела – приповетке, романи, песме, епови, драме, поуке, научне студије, огледи, преводи…

Поруке – да српским језиком и ћирилицом могу бити, у свој сложености и снази, пренета у народ, школу и породицу – сва важна дела светске и српске речи и мисли: старе (античке) и старије (средњовековне), као и нове (модерне) и најновије (које се тек пишу, и створиће их они који су се тек родили).

Жеља – да се човек и народ који чита утврди у свом језику и писму, али и да се оплемени идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.

Прво Коло упућено је у народ 1892. године. У њему седам књига: Доситејеви Живот и прикљученија, Црте С мора и са сува др Милана Јовановића, Стеријино Даворје, Бакоња Фра-Брне Симе Матавуља, Драматски списи Косте Трифковића, Потапенкова Истинска служба. Историја српског народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића најављује највећи Задругин пројекат крајем 20. века – Историју српског народа у 10 томова…

Плава библиотека – кућа књижевности

Задругино прегнуће одмах је одјекнуло. Као да се нешто слично једва чекало и дуго припремало.

Видело се да треба открити, коментарисати, протумачити, систематизовати, похвалити – огромну баштину старе и народне књижевности и великих писаца 18. и 19. века.

Слутило се да ће се тек родити Црњански, Десанка, Бора, Сремац, Нушић, Ћопић, Дучић, Ракић, Шантић, Селимовић, Попа, Душан Радовић, Раичковић, Миљковић, Капор… Цео велики 20. век српске књижевности… Плава библиотека грађена је као кућа у којој ће се та књижевност родити и живети.

У Београду и у другим градовима, у Србији и изван тадашње Србије, има у то време и добрих издавача и добрих књига. Али сад почиње нешто опште, српско значи заједничко… Одабрано, приређено, без грешака… Нешто поуздано и с печатом највишег националног ауторитета – Задруге, која је друго име за породицу, заједницу, државу… У њој су сви род, свако има своју улогу.

Срби појединци, и не само Срби, друштва, школе, новине, часописи, установе – сви са добродошлицом дочекују Задругине књиге… Као да је свако ко је био писмен или је ценио књигу – постао члан СКЗ.

У књигама наредних кола: Мемоари Проте Матије, Два идола Богобоја Атанацковића, Прве жртве Андре Гавриловића, Из природе др Јосифа Панчића, С францускога парнаса – преводи, Антологија дубровачке лирике, Тамо амо по Истоку Милана Јовановића, Драматски списи Косте Трифковића, Воденица на Флоси Џорџа Елиота, Ариостов Бијесни Роландо, Молијеров Тартиф

Антологија Задругиног Кола постаје у наредним деценијама, па и у целој епохи социјализма – школски књижевни програм. То што је одабрала ова едиција – постало је историја књижевности и суво злато писане речи.

Ахил, Хамлет, Раскољников

Не само сваки наслов, него и сваки примерак плавих књига, има своју историју и пустоловину. Дотакле су је неке руке, читале друге очи, оросила суза или киша, чувала ђачка ткана торба плетивача, успомена на покојника… Нека је доспела у краљевску канцеларију, друга до калуђера на Фрушкој, или на Светој или у Црној Гори… Поручио ју је трговац из Пирота, судија из Сарајева, официр из Пожаревца, фотограф из Ниша, архимандрит из Далмације… Доспеле су до Дубровника, Трста, Беча, Пеште, Темишвара… Нови Сад и Панчево тада службено нису били у Србији, али је Србија у свакој њиховој кући. Поготово у кући у којој се чува плава књига…

Неке су књиге из Кола прешле преко Албаније, неке у албанским проклетијама остале, заједно са онима који их нису могли оставити.

Српски језик је и у књигама преведеним са других језика. Чим се нешто преведе, језик више није стран… Ахил и Хектор, Хамлет и Раскољников постају наши – као да смо их уживо видели и упамтили…

Сваке године, ново Коло: Из науке о светлости, Књига о здрављу (израђена у Немачком царском здравственом заводу, приредио др Милан Јовановић Батут), Змајеве Певаније, Босанчице Мите Живковића, Горски цар Светолика Ранковића, Волтерова историја Карла XII, Горе доле по Напуљу, Песме Симе Сарајлије, Приповетке Лазе К. Лазаревића, Слике Јанка Веселиновића, Ивкова слава Стевана Сремца, Ајванхо Валтера Скота…

Упамћен је огромни прилог који је, у дукатима, Задруги дао краљ Александар Обреновић. Књаз и господар Никола Петровић Његош, песник химне „Онамо ’намо“, ослобађа Задругине књиге поштарине у Црној Гори…

За само неколико година Задругино Коло постаје незаобилазна национална библиотека – поуздани извор духовности, памети, ризница баштине. Мера вредности.

Број чланова-улагача, који су, у исто време, претплатници на књиге Кола – расте брзином која се данас тешко може разумети.

Учен и писмен човек, у то доба, мора бити члан Српске књижевне задруге.

Имена својих чланова, повереника и добротвора Задруга штампа на последњим странама књига. Задругина породица се шири. У ту задругу свако може да угради своју циглу… Неко је дао прилог у ситном новцу, неко је завештао кућу или ливаду… Мале задужбине стварале су велике…

Кога су отхраниле књиге

Плаве књиге мењају куће и људе.

Плава библиотека утицала је, мање или више, на свакога ко је одрастао покрај њих.

Где год има плавих књига, ту се чита и о књигама разговара. Престижно је имати књиге СКЗ и крајем 19. и почетком 20. века… Библиотека Коло представља понос тога доба. Она је подизала вредност својих читалаца. Ко их има, тај се у неку руку ородио са делима и писцима: Његошев Лажни цар Шћепан Мали, Љубишина Причања Вука Дојчевића, Чича Горио, Живот Бенџамина Франклина, Стеријини Драматски списи, Борини Стари дани, Тарас Буљба, Постанак и развитак народа Валтера Беџхота, Бранкове песме… Српски и светски писци: Ћипико, Доде, Карлјајл, Глишић, Де Амичис, Домановић, Флобер, Нушић, Тургењев, Шантић, Мериме… Из старе светске, Енејида, из старе српске књижевности – житија, похвале, историјски списи… Наша средњовековна књижевност посебно се негује у Колу: како су вера и љубав букнули у језику и уму у доба Немањића, Лазаревића и Бранковића.

Код доцнијих српских писаца може се погодити које су их књиге отхраниле – шта им је била лектира. Многи су се целог живота сећали свога оца, или ујака, или учитеља, који је „примао“ Задругине књиге, па је он, читајући их, ушао у огромни свет књижевности… Онај зид са књигама, није кућни зид, него пролаз у тај свет – према Троји, Назарету, салашу крај Дикањке… Змијању, Врању, Медуну, Бранковини…

Неки су, као Десанка Максимовић, своју рану лектиру из плавих књига надградили, преобликовали и претворили у нову књижевност. Научна књига Јована Жујовића Камено доба, из Другог Кола, са бројем 11, била је лектира младој песникињи, а пола века доцније – основ њеној имагинацији за роман Прадевојчица. Детињство света нашло се у детињству човека – откривено у детињству песника.

Десанкино детињство, пак, у наше време, реконструише Милован Витезовић, у роману Госпођица Десанка – сатканом од најфиније свиле песничких импулса и открића. На крају те повести, док у Ваљевској болници 1915, тражи рањеног оца, песникиња среће сликарку Надежду…

Не може се ни замислити колико је утицаја – племенитих помисли, порива, идеја, подвига – настало под утицајем плавих књига за 130 година постојања Кола СКЗ: Демостенове беседе, Држава и њен живот, Вештина бити човек, Византијске слике, Задовољства у животу, Киплингове Приповетке из Индије… Низ књига Михаила Петровића Аласа… Скерлић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић.

Борба и страдање

Године 1924: Приповетке Иве Андрића. У њима: Ћоркан и Швабица, Мустафа Маџар, Љубав у касаби…

До Другог светског рата – 300 књига. После рата, нова власт поништава два ратна Кола и 1947. продужује Коло с бројем 301. Случајан или не, наслов књиге Кроз борбу и страдања означава борбу за опстанак и страдање Задруге. У том зборнику приповедака, по позиву, иза Задруге стају: Иво Андрић, Божидар Ковачевић, Михаило Лалић, Десанка, Матић, Суреп, Вељко Петровић, Исидора, Меша Селимовић и други… Почиње нова епоха, а у њој: Андре Малро, Иполит Тен, Тасо, Фокнер, Ками, грчки трагичари, Милош Н. Ђурић, Црњански, Давичо, Танасије Младеновић, Ћопић, Попа, Павић… Јан Кот о Шекспиру, Косидовски о библијским легендама… Најактуелнији и најмодернији писци свога доба: Борхес, Бекет, Набоков, Амадо…И тако, до данас.

На сличним принципима и данас излазе плаве књиге СКЗ. Тираж им није 5 до 7 хиљада као почетком 20. века, нити до 15 хиљада, као између два рата, нити око 5 хиљада као „у време друга Тита“… Тираж је сада знатно мањи – и у томе се огледа наше време и наше поштовање књиге и традиције.

Само захваљујући некадашњим великим тиражима и доброј опреми, плаве књиге могле су да преживе потресе, ратове и сеобе српског народа у 20. веку: Мајски преврат, анексију Босне и Херцеговине, Балканске ратове, Први и Други светски рат, ратове за распад Југославије и за распад Србије на крају столећа, који се још нису завршили.

Колико их је изгорело? Колико отпутовало преко мора и океана – са покретном имовином својих сопственика?

Коло наоколо

Сматра се да у Америци и Канади има двадесетак (приватних) библиотека које чувају свих 300 бројева Кола – до Другог светског рата. Сматра се да у Србији има двадесетак (друштвених) библиотека које чувају свих досадашњих 750 наслова Кола.

Да чудо буде веће, данас су тиражи мањи, књиге скупље, интересовање слабије. О разлозима се може размишљати, али се тиме ремети стогодишњи поредак: комплетирање и живот једне јединствене колекције, коју и сада, као и раније, према изворним Правилима, уређује Комисија од седам чланова – професора, преводилаца, академика, књижевника.

Позната је прича како је Вељко Петровић, на првој Скупштини СКЗ после Другог светског рата, из којег је Задруга изишла тешко оштећена, осиромашена, и једва преживела, рекао да су се књиге из Кола често могле наћи у ранцима многих бораца током прошлих ратова, уз преобуку и војнички тајин… Замишљамо: на шумским конацима, војник оног доба, при ватри чита песме Драгољуба Филиповића… А историја му није дала да на некој алеји Калемегдана седи на клупи и чита песме Јована Дучића…

Многи, који цене памћење књига и своју духовну биографију, знају како су, некад, за рођендански поклон или као дар у школи – добили коју књигу, или чланску књижицу Српске књижевне задруге. Књига на дар некад је била и обавеза – да се прочита.

Књиге плавог Кола су, по својој опреми, личиле на дарове: тврде корице, украсна бордура с листићима и орнаментима (све то се и данас штампа), црвено обојен књижни блок…

Унутра: романи, приповетке, песме, огледи, историјске студије, научне синтезе, лекције о уметности… На српском писму и језику.

Коло, као оно Бранково: виловито, плаховито, наплетено, навезено…

*

Српска књижевна задруга, данас, има своја упоришта у својим појединачним члановима, установама и градовима. Њих има мало, али су драгоцени.

У упоришта СКЗ спада и неколико установа: најпре, „старија сестра“ Матица српска, потом, манастир Острог са благословима митрополита – Амфилохија и Јоаникија, владика Бачки Иринеј… Патријарх српски Павле био је члан од призренских година… Донедавно, Епархија канадска, са владиком Георгијем… Ваљевска гимназија, Српско културно друштво „Слово љубве“ из Бара, Српски национални савјет из Подгорице, Београдски форум за свет равноправних, Фонд Дијаспора за матицу, Српски културни центар „Свети Сава“ Суботица.

За 20 година сарадње са сестринском установом СКЦ „Свети Сава“ у Суботици, СКЗ је обележила све своје годишњице, представила многе ауторе, књиге, едиције и програме, институцију чланства – стекла пријатеље, саборце, истомишљенике.

СКЗ је установа која пише и памти.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16 октобра, 2021 инч Лакићевић

 

Ознаке: , ,

Константин Филозоф О СРБИМА

Храбри су дакле, тако да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да им нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор (Јак. 1,19). А где је потреба нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако и лаком и свелом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, но свакоме и свагда, и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч ‘Поштујући ништега, чини милостињу’ (Приче 14,31). А живот у тој целој земљи је као црква Божја, а не живе као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се име Божје, но установљено је да се моле од малога до великога од њих највише двапут на дан. Љубочасно је, како син, мада у свом дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, но и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога и матер? Ваистину никако, но по Христу врши се закон, чинећи један другога бољим од себе, господином називајући откривене главе, како је у старини било и како је сада у јужним земљама, ‘изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је’ (2 Мојс. 3,5)’, тј. поштуј место обичајем земље, а свети апостол Павле заповеда људима да се моле Богу откривене главе…

Из ЖИТИЈА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 октобра, 2021 инч Константин <филозоф

 

Ознаке: ,

Димитриј Лихачов ШТА ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ У ЖИВОТУ?

***

„Шта је најважније у животу? Најважније може бити нешто своје, индивидуално, непоновљиво. Али свако мора имати то најважније. Живот не треба трошити на ситнице, губити у свакодневним бригама.

И још нешто што је суштинско: најважније, ма како да је оно индивидуално код сваког човека, мора бити оно што је добро и значајно.

Човек не треба само да се уздиже већ и да се уздиже изнад самог себе, изнад својих личних свакодневних брига и да мисли о смислу свог живота – да се осврће на прошлост и гледа у будућност.

Ако човек живи само за себе, за ситне бриге о сопственој добробити, онда од проживљеног неће остати ни трага. Ако живи за друге, онда ће други да сачувају то чему је он служио, у шта је улагао све своје снаге.

Да ли је читалац приметио да се све што је ружно и ситно брзо заборавља? У људима остаје љутња на рђавог и саможивог човека, на оно рђаво што је урадио, али он је избрисан из сећања. Људи који се ни о коме не брину нестају из сеђања. А дуго се памте људи који служе другима, који то чине паметно, који у животу имају добар и значајан циљ. Памте се њихове речи, поступци, њихов лик, њихов лик, а некад и необичности. О њима се прича. Далеко ређе и, разуме се, без лепих осећања говори се о злима.

У животу треба имати своју мисију – служење неком делу. Нека то буде мало дело, оно ће постати велико ако му останеш веран.

У животу је најважније доброта, и притом паметна доброта, доброта с циљем. Паметна доброта је оно што је најдрагоценије у човеку, оно што к њему привлачи другог и што га најпоузданије води к личној срећи.

Срећу достиже онај ко настоји да усрећи друге и ко је способан да заборави своје интересе, и себе самог. То је „незамењива монета“.

Треба то знати, увек то памтити и ићи путем доброте – то је веома, веома важно.“

Превео: Новица Јањушевић

Из књиге ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ,  Београд: Службени гласник, 2017.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 августа, 2021 инч Лихачов, есеј

 

Ознаке: ,

Злата Коцић ТУ СТЕ

Куда, ако икуда, одлазите, преко реда,

преко воље, као преко сламке над понором

ногама и рукама узмичући пред незнано чим,

док сасвим не приђу, уверавате нас, поименце,

ближњи с оне стране, у слози великој сад водичи

немушти и мудри, док распети између њих и нас

опну некакву невидљиву, непорозну и смолну,

пробијате тако болно да срце стврдне нам се

у грлу, довека гутаћемо одроне стена из којих

сломљено брвно то сламено виси: питање:

куда одлазите, ако икуда, јер премда празна је

одећа пуна мириса вашег, премда дотаћи ни влас

ни обрис: макар у проласку, премда ни видети ни

чути, ипак знамо: ту сте, како то и тамо и овде? али

ту, скупа пребројавамо кораке од капије плаве до

древа завештаног, скупа сагињемо се, прикупљамо

орахе отпале, зрна бројанице, и прсте који фино

на диркама сналазе се поучавате да снагу ударца

одмере те да отвори се плод коштуњави а никако

не смрвимо му језгро.

Из збирке песама ГРУМЕН, Београд: Српска књижевна задруга, 2020.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 августа, 2021 инч Коцић, ПОЕЗИЈА

 

Ознаке: , , ,

Олга Четверикова, ДИГИТАЛНА ШКОЛА КАО ПРОЈЕКАТ СТВАРАЊА КАСТИНСКОГ ДРУШТВА

Олга Четверикова, ДИГИТАЛНА ШКОЛА КАО ПРОЈЕКАТ СТВАРАЊА КАСТИНСКОГ ДРУШТВА

СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ

Опасност дигитализације је у томе што се друштво претвара у тоталитарну секту, упозорава Четверикова. А најефикаснији начин управљања људима који је разрађен у западним „центрима мозгова“, јесте изазивање осећања страха. У стању потчињености, очајања и безизлаза човек је спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио. Ширена од западне агентуре, „дигитализација школе“ је позвана да створи људе˗роботе, којима ће управљати светска недигитализовна елита.

ПИТАЊЕ:Дигитални тоталитаризам. Како се то ради у Русији“ ‒ наставак је књиге „Трансхуманизам у руском образовању. Наша деца као роба“, и посвећена је кључној, са моје тачке гледишта, сфери нашег живота ‒ систему образовања.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА:Данас, док се промовише програм „Дигитална економија“, све јасније видимо да је реч – не о новим технологијама – колико о измени свести људи и стварању новог система контроле. Одраслима је тешко изменити свест, зато се усредсређују на децу којoj се кроз промену система учења уводи другачији…

View original post 4.171 more words

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 августа, 2021 инч Четверикова

 

Ознаке: , ,