RSS

Архиве аутора: majaknjizevnost

Јунг ПРОЛЕЋЕ И ЈЕСЕН ЖИВОТА…

***

Јутро и пролеће и вече и јесен живота нису само сентименталне приче, већ психолошке истине чак више од тога – то су физиолошке чињенице, пошто подневни преврат мења чак и телесна својства. […] Ми не можемо поподне живота живети према истом програму као јутро, пошто оно чега је изјутра много, увече ће бити мало, и оно што је изјутра истина, увече неће бити тачно. […] поподне живота мора да има сопствени смисао и сврху и не може бити само жалосни привезак преподнева.

Јунг

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 15, 2017 in Јунг

 

Ознаке:

Иво Андрић О САМООБМАНИ

…Био је уверен да је, говорећи тако „рођачки“, неодољив и способан да гане и придобије сваког. Али, у том је био жртва самообмане и прецењивања самог себе, као што често бивају људи који, због изузетно великих успеха у животу, имају сувише поверења у своју снагу и своју памет, а премало поштовања за туђу. Трудећи се да говори присно, непосредно и грубо народски, он је заборављао колико су га многе године и велики успон у Цариграду удаљили од народа, коме никад није ни био после близак. Самоуверен и сигуран у себе, он није могао да осети како му испод извештаченог говора и понашања избија лажна нота коју може да примети и осети свак осим њега, и која има тачно обрнуто дејство. Тако се он, бар у овом случају, одавао управо оним чим је мислио да заведе и превари другог…

Омер-паша Латас

омер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 8, 2017 in Андрић

 

Ознаке: ,

Иво Андрић СВЕ ШТО ПОСТОЈИ ЈЕДНА ЈЕ ЈЕДИНА СТВАРНОСТ…

…Јер ја сам и тада осећао, као што данас знам, да је све што постоји једна једина стварност, а да нас само наши инстинкти и неједнаке реакције наших чула заводе да у многострукости појава којима се та једина стварност објављује видимо издвојене и засебне светове, различне по особинама и по суштини. А ништа не постоји од свега тога. Постоји само једна стварност са вечитом плимом и осеком нама само делимично познатих а увек несумњиво истих закона.

Омер-паша Латас

drvo 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 7, 2017 in Андрић

 

Ознаке: ,

Халил Џубран ВИШЕ ВОЛИМ…

Више волим да сам сањалица међу најнижима, него бог међу онима без снова и жеља.

 

Халил Џубран

sanjalica

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 6, 2017 in Џубран

 

Ознаке:

Рајнер Марија Рилке ПИСМО

Ишуњао сам се из твога стана

и док ходам кишним улицама чини ми се

да сваки пролазник кога сретнем

у мом блиставом погледу види

моју пресрећну, спасену душу.

 

Пошто-пото хоћу да успут

сакријем од света своју радост;

односим је журно кући

и затварам у дубину ноћи

као златни ковчег.

 

А онда износим на светлост дана

комад по комад скривеног блага

и не знам куд пре да гледам;

јер је сваки кутак моје собе

претрпан златом.

 

То је безгранично богатство

какво ноћ никада није видела

нити роса окупала;

више га има него што је икада

иједна млада добила љубави.

 

То су богате дијадеме

са звездама место драгог камења.

Нико то не зна. Ја сам, о драга моја,

као краљ међу тим богатством

и знам ко је моја краљица.

 

Рилкеово писмо упућено Лу Андреас-Саломе, Минхен, јун 1897.

 

rilke

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 29, 2017 in Рилке

 

Ознаке: , ,

Иво Андрић О ДАНАС И СУТРА

Понекад могу да схватим људе Истока кад много очекују од СУТРА. СУТРА је млађи брат прождрљивог, насртљивог ДАНАС. Мушки, међутим, треба примити на себе терете које нам намеће ДАНАС. Али, мишљу морамо бити окренути где нас чека СУТРА. Од њега треба све очекивати, у њега своју наду стављати и тврдо веровати да ће бити бољи него његов старији брат… Можда, кажем можда, а то није тако слаба и несигурна реч као што би се могло судити по месту које заузима у нaшем језику. Можда, то је коцка коју играмо сами са собом, у овом нашем животу пуном неизвесности, стешњеном између два тамна океана непостојања. Оног, који се простире испред нашег рођења, и оног, који нас чека после наше смрти.

 

андриц

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 23, 2017 in Андрић

 

Ознаке: ,

Стеван Раичковић ПРЕД ОСВЕТЉЕНИМ ПРОЗОРИМА ИЛИ САМ ЖИВОТ

У касној ноћи, у испражњеној и готово поспалој непознатој варошици, стојим пред кућом са два осветљена прозора. Чекао сам овај скровити мрак као једну врсту природне и најбезболније одступнице – ако се поколебам у својој замисли. Још нисам поколебан, али се увелико колебам: игла мог расположења – као на некој флуоресцентној бусоли коју у својој тами пратим широко отворених чула – неумољиво се помера ка оном полу који обележава нулту тачку у мојој доскорашњој намери да закуцам на једно од ових осветљених приземних стакала.

Далеко склоњен од велеграда – у којем већ годинама живимо све неприметнији један за другога – проводи своје рано лето у овој кући мој давни, на почетку и нераздвојни, пријатељ, из младости.

У ову планинску варошицу, чији је избор био готово случајан, бануо сам пре неколико дана ради промене ваздуха: месецима нисам успевао да залечим свој најновији бронхитис (у који све чешће и све дуготрајније западам). У дубини, постојао је и други, можда и јачи разлог мог отискивања из велеграда. Али, овај разлог је још увек недефинисан и у самоме мени. Вероватно је то нека скривена и све учесталија потреба за изменом предела, у које бих – бар с неком надом на промену – као некакав кријумчарски товар премештао своју усамљеност, у коју сам последњих година, без моје кривице, такође дубоко забасао.

Јутрос, уз прву кафу, један мештанин, случајни сабеседник за кафанским столом – уз реч по реч –рекао ми је да је мој пријатељ тренутно овде и објаснио где се налази и како ћу препознати његов дом: једина дрвена кућа, у планинском стилу, у уличици повише оне у којој смо седели!

Док минути увелико одмичу, ево ме сада преко пута њених осветљених прозора, на којима се као на два паралелна екрана, са два посебна програма, одвија брза и само мени видљива, наизменична прича: о нашој заједничкој и истој прошлости и раздвојеној и различитој стварности у којој већ одавно живимо.

… Овога тренутка гледам како дубоко заваљени у претрпаном фијакеру, омамљени од алкохола и априлског сунца грабимо кроз топчидерско зеленило. Наши гласови се упорно труде да надјачају ударе коњских копита и буку све заошијанијих точкова.наизменично, настављајући се тачно један на другога, нас двојица изговарамо и наизуст докрајчујемо исту песму – једну од оних које су подједнако утицале на нашу заједничку веру у премоћ поезије над свим и свачим, па и над самим нашим животима.

kawase hasui

Kawase Hasui

Ову слику очас смењује друга, из далеког палићког парка. Налазимо се на суседним клупама увелико захваћених сумраком. И поред мене и поред њега седи по једна мештанка, које смо тек упознали. Стидљиви и невешти, кришом погледујемо једни у друге: проверавамо докле је који пар стигао у својој тек отпочетој љубавној игри – поспешујући тако и сопствену храброст на наизменичним примерима оних који су тренутно смелије и даље одмакли у овој заједничкој ствари која се одвијала на двема поприлично размакнутим клупама…

У мраку, непомичан, стојим пред осветљеним прозорима, лишен сваке сујете и свих лукавстава који би на било који већ опробан или неки нови начин могли и целу ову нејасну и немилу причу да преокрену, бар за длаку, у моју корист.обрнуто од тога, осећам да је мој стари пријатељ – који се засигурно није нашао баш у оваквоме искушењу у каквом се ја сада налазим пред његовим прозорима – у извесној предности нада мном: можда, можда би он ипак закуцао на моје окно? Понављам у себи можда иако у то нимало не верујем. Али, кад се све сабере и одузме, ипак је на његовој страни остала бар још та сићушна, али отворена речца, а у мени су сви путеви до њега, осећам, сасвим затворени.

Обојица смо готово подједнако остарени у животу: тас на којем се ја налазим и онај на коме је мој пријатељ – одавно се већ пред свима налазе у истој равни.

Ја њему ни на чему не завидим, а верујем да би он имао још мање разлога да због било чега позавиди мени.

Ништа, апсолутно се ништа изузетно није никада испречило између мене и мога пријатеља из младости: мало-помало нас је раздвојио сам живот.

… Наши случајни сусрети на улицама велеграда из године у годину дешавали су се све ређе и постајали све краћи. Последњи пут, после најдуже паузе, прошао сам поред свог старог пријатеља правећи се да га нисам ни приметио. Ако и он, то исто, није учинио овом приликом, мора да је тако нешто слично већ обавио, пре мене, рецимо – при нашем претпоследњем сусрету (за који ја и не знам).

Једини човек кога познајем у овој огромној и усамљеној ноћи седи у својој соби иза крхких стакала милиметарске дебљине, која се још увек светле на неколико корачаји од мене… и од моје руке.

Али… она игла на мојој бусоли одавно већ као укочена мирује на самој нули. Изгледа да тај хладни, ирационални механизам побеђује и моју најновију, можда и последњу мисао, готово зов: зар није ово ипак јединствени тренутак и као поручена околност који се више никада и нигде неће овако спојити и поновити?

У том се гаси светлост у прозорима.

Ову чињеницу, не знам ни сам како и зашто, покушавам да преокренем у своју корист.

Онда се полако искрадам тамнијом страном улице и све убрзаније грабим у правцу мог удаљеног хотела, у коме, то знам, већ увелико сви спавају.

Сутрадан, уз прву кафу, почиње у мени да ради једна мисао коју дотад нисам познавао: можда сам се и сувише рано помирио са свим и свачим и пре времена поверовао да се нигде и ни у чему не може више ништа поправити?

Мале прозе, Српска књижевна задруга, 2007

 

ravnoteya stanic

Војо Станић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 22, 2017 in Раичковић

 

Ознаке: , , , ,