Александар Ристовић РУЖА ЗА ОНУ КОЈА НИЈЕ ОВДЕ

Моја мати у старинском аутобусу

прелази огроман пут. Преко залеђених

                                                                ливада,

кроз снегом опрхван планински предео.

Седећи иза возача, разговара са њим

о необичном времену. Љуљушка се

на свом седишту са малим птицама у крилу.

 

Кадикад споља чују се крици,

али се не виде они који су изложени мучењу,

негде од неког.

 

Наједном у аутобусу осећа се

јак мирис ружа, као да је неко

испустио бочицу с мирисом,

или трља између шака ружине латице.

 

Моја мати путује у Нигде

зимским аутобусом. Кадикада јој је иње на лицу.

Побелела су јој уста и обрве.

 

Имам довољно разлога да верујем у њено

                                                                   путовање,

томе ме учи метафизика, али и једно

посве лично осећање времена и бесмртности.

 

 

3. фебруар 1993.

Александар Ристовић – Песме