Алексеј има устаљен распоред, криве ноге, четири пара вансица и скејт који је купио на Најлону након што су му украли бицикл. Он не зна да вози скејт али га носи са собом где год да крене не би ли га бол који после осећа подсетио да би могао да научи.
(Он мисли да је добро.)
Понедељком пије кафу на тераси, турску, јаку турску, јаку турску без имало шећера, јаку турску без имало шећера из шоље коју му је поклонио један од бивших док је још био Хелена. Не воли кафу. Не воли ту шољу. Не воли себе. Прави се да не воли њега.
(Он мисли да је добро.)
Уторком шета тачно двадесет и пет минута – ни минут више, ни минут мање – око свог блока и гледа прозоре. Највише воли оне дрвене, оне са којих се фарба љушти, оне чија су стакла прекривена белим чипканим завесама. Никада не би савио ПВЦ на своје зидове. Од пластике му се скамени кожа.
(Он мисли да је добро.)
Средом слуша The National. Неким средама му се учини да се не сећа како је постојао пре High Violet. Неким другим средама замишља себе у својој старој кожи на концерту у Бечу. Неким трећим само мисли да је све време слушао исту песму или сваку песму у исто време. Или тако нешто.
(Он мисли да је добро.)
Четвртком седи на железничкој станици и чека да петак дође возом. Када је био Хелена, мислио је да све ствари које волиш долазе возом. Неких навика не можеш да се решиш колико год покушавао.
(Он мисли да је добро.)
Петком вади све своје ствари из ормана, баца их на под и лежи на њима док гледа ни у шта. У некој епизоди „Секс и град“ видео је да то помаже средовечним депресивним женама. Није средовечан. Није депресиван. Никако није жена. Само се и даље некада осећа тако.
(Он мисли да је добро.)
Суботом изађе на кафу са оном једном девојком коју зна преко друга неке другарице. Седе једно преко пута другог и причају о стварима које их не занимају онако како причају људи који се више не воле. Нису се никада ни волели. Никада се неће ни волети. Али има дана када му се насмеје. То је океј. Има дана када јој узврати. И то је океј.
(Он мисли да је добро.)
Недељом цепа све што је остало од књига из дана када је био Хелена. Разбија њене шоље, а онда маказама сече њене омиљене фармерице. Од априла се померио са 3 центиметра. Неким недељама га то радује, оним другим вришти у јастук јер не зна шта ће са собом када заврши са фармерицама. Већ је бацио сву њену шминку, поклонио све њене хаљине, променио њено име на вратима. Прошле недеље је чак сломио све њене плоче и направио мурал од њих на источном зиду. Ове недеље, ипак, само седи у фотељи и смеје се.
(Он мисли да је добро али ја сам научила да му не верујем.)
Ми говоримо различитим језицима, али смо савладали вештину претварања да се разумемо. Ми говоримо два различита језика, али одлично лажемо једно друго на неком трећем.
Алексејево „добро сам“ значи много тога. Неким данима да је устао, опрао зубе и стигао на предавање на време. Неким данима да није сломио ништа у стану, да није подигао глас ниједном и да се суздржао од разбијања носа првој особи на улици да би доказао да је мушко. Неким данима значи да се насмејао па макар једном, неким данима да није осетио ништа.
Алексејево „добро сам“ звучи као Езра Коениг у Giving Up The Gun, али он не слуша Vampire Weekend и нема представу шта то значи. Алексејево „добро сам“ звучи као 11. септембар, омањи земљотрес или аутомобилска несрећа, али је слабо и несигурно и лебди у ваздуху спремно да падне сваког тренутка.
Алексејево „добро сам“ је софизам, паралогизам, Argumentum ad populum, Petitio pricipii, свака логичка грешка у исто време.
Алексеј има устаљен распоред, криве ноге, четири пара вансица и скејт који је купио на Најлону након што су му украли бицикл, који и даље не уме да вози.
препознавања 