Иво Андрић ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА

1

Будим се врео. Нека зора обећана.
И како ми је остало од старих:
Благодарим за сан и хлеб и секунд и помисо.
Угледах торањ, иза грања, што молитве прима;
Од стабла к стаблу венци разапети
Лозова лишћа. (Свечаност се слути
и радује тајно.) А сјај преко неба
И земље, румен сјај што расте
У очи и мисли, путује, шири се,
Витла, стреми, ако сте гледали,
Ко силна магла планинских понора,
Тек бескрајно већи.
И гле, то што снивах, сиромах Босанац и дете,
Да се прокљује једном модра опна изнад главе
И да се – види? чује? -, сад бива:
Смисао. Сталност. Без љаге промене, страха.
Добра лепота. Вест из далека.
Дело које се сања. Оно што човек
Један другом не може никад да каже.

Ал` то се само узалуд помишља: ни стаза ни имена.
Васион престол од немога злата.
Нови се сјајеви рађају и расту.
Све то
Још понајвише наличи таласу, и древну ритму, и
коначно, тишини.

2

Танак месец над Лунгарном. Жеља.
Путник сам. Горка прашина.
На једној клупи три Јевреја с великим амрелима,
На другој млада жена.
Ето како мене судбина искушава и заводи, ето!
Прилазим, поздрављам, седам.
Вади неке хартије, чита (претвара се да чита).
Познанство и жив разговор. Шетња.
„О, не, не! За тело не марим. Душу
тражим; сродност и разумевање.
Свет је подал и плитак, а самоћа
Судбина отмених душа.
Ја сам патила много. Увек незаслужено.
Нек оговарају! На имању живим.
Са шумом разговарам, са стаблима, господине;
Такав ми је карактер. Ах, необичне шетње!
А Ви које сте народности?“ – Јермен.
„Јермен! Ах, волим Арменију! Покољи! Страшно!
Ви мора да сте племић?“ – Још у 14 столећу
Разорен је наш замак. „Ах, дивно,
Причајте, молим Вас лепо. Причајте, причајте!
… не, то не! Господине!! Како можете тако шта?!“ –
После. Изврнут месец тоне.
Шетам. Језа ноћи и непозната града.
Желим да живим миран, у послу, изнад шљивика.

3

Иза предграђа, далеко,
На крају шума
Које бојажљиво круже око града,
На стрмој и неплодној равни,
Без имена и лепоте,
Опет те нађох.
Заробљен у једва чујном звуку
Који пролази осамљен овим крајем
То си ти,
Смислу и забораву,
Свих путева и снова.
Без среће. Без речи. Саме звезде слазе
У скут заспалу просјаку.
То ми се опет јављаш ти, у звуку,
И ово се чудо неће објавити никад,
Него ће увек ћутке расти у мени,
Док ме не испуни свега
и не понесе
Као најснажнија крила. 

4

Ко ће знати времену крај,
ветру пут, тишини име,
и шта је то
што мени подгриза мисли и разара сан?

Сваке ноћи подмукли гости дођу,
невидљиви, нечујни,
и огњеним песком ми заспу уста и очи.

И док се упорно хватам за сећања
светла неба, мушког хода,
плодне самоће и дела,
они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни,
чекају да будем
мртво тело у мртвоме мраку.

Ал` мене јутро избавља и диже
небеским сунцем, водом, младим лишћем.
Музика ме вида,
И прамен нестална дима у даљини
крепи наду,
сећа на дане када сам знао за радост. 

5

Још касно у ноћи
неће да се смири град.
Из првог сна ме трза дивљи крик,
У ноћ се расипа. Јаук или смијех?
Да л` љубав крију пусти паркови
Ил вино пију двојица,
Горко вино, у здравље исте жене?
О знам ја земљу и њене дарове.
Ја тражим сан,
Свет, дубок и непознат.

6

Заборављене радости. месеца јула.
Сад тамо у топлој тишини шљивик зашуми,
вече се слути.
Стазама које кући воде по неко хита.
Зелен вал, риба ил` птица
проломе тишину.
(Даљино, мајко свих жеља!)

Заспо је возар
на скели коју љуља
вал родне ријеке.

7

На туђем мору. Не прате мене
Сенке доброг воћњака
Ни вишеградска стаза, увек тужна
Бледе благослови.
Тону дарови у данима и мору;
Гину ожиљци рана и миловања…
За увек!

А изнад мене и неба и мора
Једино име, циљ и знак и снага:
Жеђ моја бескрајна времена и света.

8

Дани се гасе.
У ову јесен ничу жеље у мени
Ко у најлуђе пролеће.

Огромно небо јесењег дана.
Касне птице. Сан.
Сан у сну. И снови губе лице
У вечној магли снова.

Огромно небо и понор маштања,
а никог нема да ми руку дода.

Туђ ми је земаљски пут
и људско лице.

Само још ноћу, док пролазим улицама,
пустим и мрачним,
причини ми се да ме неко зове
по имену.

9

Да ли су стварност сунце и облаци?
Или се то светом проткан продужује сплет
Свирепих ноћних снова:

Језеро нише кулу и буктињу.
Мрак, пун бусија и бола без гласа.
Мочварне стазе варају и лажу. –
Тада се сетим сунца, и да сам био човек –
и с јауком се будим у светлост сива дана.
И још са прагова јаве
гледам како у лице мом дану,
из неке ужасне ноћи,
мрачна влага сипи.

10

Неизрециву снагу дају духу и телу
ћутање, понос никада не речен.

Знам топал мирис који има свила
љубавничка, и знам укочен поглед опроштајни,
и сласт, и жељу смрти
која иде као сенка за њом.
Ал` веће сласти не познадох од мисли:
да је небо, што сја над нама као обећање,
само гробница;
а достојанство једино
и једина молитва права:
оборене очи и уста која ћуте.

Моја ме мисао ко сјај невидљив води
док сам идем кроз ноћ и маглу.

• 

 

Иво Андрић ЊЕГОШЕВА ПОЕЗИЈА-ПОЕЗИЈА ВИСИНСКИХ ВАЗДУХА И ВЕЛИКИХ, СЛОБОДНИХ ПЕРСПЕКТИВА

***

„У Његошевом књижевном делу, фатални знак кососвске судбине свуда је присутан, и онда када песник не говори о њему, јер њиме је условљено цело поетско дело Његошево. У Његошевој поезији све је хијератички круто и право, упрошћено и сажето до нејасности, везано тврдо у један грчевит узао; све угашено, без другог сјаја осим унутарњег. Јер овде је преко свега прешао дах косовске мисли који је без милосрђа сажегао све оно што не „служи чести, ни имену“, а окаменио све оно што им служи да би вечито стајало тако и служило им. То је поезија висинских ваздуха и великих, слободних перспектива, са онолико украса само колико је могло да буде донесено у један збег. Све што није могло стати у барку спаса после једног потопа, све је одбачено. Отуд у том делу недостају читави комплекси осећања. Али отуд је и све оно што је у њему садржано разбијено до једног интензитета и распаљено до једног жара каквих је мало у светској књижевности.

(…) Taкво је књижевно дело тражила његова основна мисао од њега: Чисто небеско сунце, тврда земља којој смо дужни све, а између тога двога људи витезови који иду ка гробу, ка славном гробу, као јединој жељи и највећој срећи. Све оно што је у Његошевом делу испод тога или изнад тога, дато је само као резултат тешке борбе и болног отимања.

(…) Николај Велимировић, у својој књизи о Његошу, утврдио је са великом слободом духа и завидном ерудицијом сложеност мисаоног света његошевог, и он је несумњиво ближе истини кад каже да је Његошево гледање на свет и живот било, поред свега, ‘христолико’.

Његош сам је, каже се, једном приликом рекао, дивну реч о томе. Кад су му говорили да му се замера што је више човек него владика, он је одговорио: „Лакше је бити владика, него човјек“.  С друге стране, у целој нашој књижевности ми немамо ппоезије која би била ближе Богу и која би то била на узвишенији начин. То је за нас доста, јер то је све.

Него друго је било у питању. Реч познатог француског моралисте Риварола: Држава је лађа чије котве почивају у небесима, могла би се у пуној мери применити на Црну Гору Његошевог времена. Теократска владавина нарочитог типа одговарала је несумњиво најбоље тадашњем стању Црне Горе. И ту као и свему другом требало је „служити чести и имену“ . Требало је бити владика, као што је требало ратовати, као што је требало судити народу, снабдевати га житом и прахом и оловом и чувати га од штетних утицаја са стране, да се народ не поколеба, не изневери и „не потвори“. А за личне склоности и предилекције није било места ни времена ни оправдања.“

 

Одломак из есеја ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИ ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ, Уметник и његово дело, Есеји 2, Београд, БИГЗ, 1976.

Аутор: Мартин Црвеница

 

Иво Андрић ПИСМА ЈЕДНОГ ВОЈНИКА

Хенри Барбусеов роман Ватра један је од оних, у ово доба тако ретких књига које нас теше и крепе и расветљавају пут по коме се повијамо и ломимо као „сламка међу вихорове“.

Млади сликар, коме је био намењен други позив и боља судбина, одлази, након кратке и мучне вежбе, концем августа 1914, на фронт и ту се у његовој души развија сва снага и величина коју може један човек да супротстави судбини.

„Мила моја, предрага мајко, хоћу да ти причам о доброти божјој и о ужасу на земљи.“ (Након велике битке.)

„Ти не можеш ни замислити шта учини човек човеку.“

Усред свих зала и невоља човека у рову, сабире се у њему душа и ни у најтежим данима га не оставља вера у коначну праведност и једно боље човечанство, коме се он, поред свега зла око себе, не престаје надати.

„Усред најбучнијих разговора успева ми да сачувам душевну усамљеност, која ми је тако потребна.“

Подигао сам душу своју у висину, где јој догађаји и промене не могу више ништа учинити.

Душу му испуњава једна дубока религиозност, једна побожност пред лепотом и складом живота и поуздање пред свим догађајима, злим као и добрим. Он пише мајци: „Наша је задаћа да све мирно поднесемо и останемо пуни поуздања у вечну праведност“.

Након најтежих бојева у којима је гледао читава поља лешева на новембарској киши, уморан, прозебао, он има снаге да пише:

„Једино што је потребно јест сазнање: да ће љубав и лепота победити над силом.“

Он има неког личног идеализма и вере која га не оставља никад; након најстрашнијег јуриша, на поглед на изнакажене мртваце и разорене куће, он пише: „…од свих ових бура остаће у нама бескрајан захтев за саучешћем, братством и добротом…“

„Живимо у рупама као кунићи, али поред свега тога обогаћујемо своју душу на величанствен начин.“

Та душа, која је превирала од љубави, обухватала је све што живи и што је створено, сажалило му се и једно стабло које је било између позиција, несрећно, огољело и мецима изрешетано стабло које је „личило на војника“.

Тај исти човек , који после једног јуриша пише да му је сва обућа мокра од крви и масна од људског мозга, пронео је нетакнуту душу кроз све те страхоте, до последњег часа. Он је умео да одржи око себе своју атмосферу духа која нема ништа заједничко с тим клањем и у којој он стално живи. За време најтежег бомбардмана, док Немци шаљу на његов положај 40 000 граната у једном дану, ускрсава он у себи мелодије Бетовена, Шумана и Хендла. Он не заборавља никад да извести о изласку сунца, боји облака и лепоти крајине коју је угледао само на тренутак, кроз пушкарницу свога рова.

Предели га подсћају на Короа, Бројгела, Дирера; он живи од гледања, и кад настану кишовити и маглени дани он се тужи.

„Многа ме утеха оставила због овог невремена. Ова ужасна киша и блато ми не дозвољавају да ишта видим.“

Скицира другове с којима иначе обавља најтеже и најгрубље послове и, пошто је гртао земљу из рова или плео жичне запреке, он се сећа места из Спинозе, Верлена, Франса, Копеa итд.

И он, као и Барбис, види у овом рату први увет велике социјалне обнове и новог друштвеног поретка, али у суштини он више личи каквом старинском витезу без страха и прекора; он није и не може да буде обични „poilus“.

У његовој осећајности, с једне стране, и свесној храбрости, са друге, има он, очито, нешто од старе витешке Француске која је имала у једнакој мери животног весеља као и вере и крепости, и која је своје најтеже поразе јављала речима: Изгубљено је све осим части!

И пре сам љубио Француску искрено – али у суштини волео сам је као што слика воли свој оквир. Требало је тек да дође овај ужас, па да осетим детињске, најдубље везе што ме спајају с мојом земљом.

Али, оваква места су – колико год искрена и лепа – веома ретка. Вредност и значење ове књиге писама јесте у посве личном преживљавању, у овом надземаљском напору којим једна душа настоји да се и прилагоди и отме неочикаво великим напорима и захтевима живота. Јер, у ствари, у његовој души је једно трагично расположење, ту је и засела трагика благородних духова који су осуђени да буду жртвовани. Њему је, као и хиљадама прснуо живот у парчад  и нико га више не састави. Живи се још и радује, али само на минуте, на сате, на дане, наше „јуче“ нам је терет, а наше „сутра“ загонетка, још увек се краде судбини један кратак ужитак или једна морфинистичка радост, али трајности нема, нема оног нужног континуитета који чини да у нама живе и с нама се радују наши синови и унуци; потргале су се везе међу људима, поцепали животи, сви осећамо трагику тог несмисла, тек што тај изгубљени смисао живота тражи маса у побешњелости и опијености момента, а ретки појединци у дубини своје душе где су, у великом болу и прегору, нагомилана блага од некоћ.

Речи тренутак и тренутачно понављају се небројено пута.

Ја примам све из руку судбине, али ја сам узео колико год сам могао више среће из набора сваког тренутка. Предосећај близе смрти га гони „…да ухвати што брже и што више лепоте из свега што га окружује и што му несталан живот пружа“.

Трагедија се нагло примиче крају. Већ 5. априла 1915. пише да „стоји пред искушењима“ у којима „ваља усправно стајати“. Последња у великој хитњи датирана белешка датирана је 6. априла.

„Предрага моја мајко, подне је; већ смо у предњим положајима. Шаљем Ти сву своју љубав. Па ма шта се догодило, живот ми је даровао много лепоте.“ То су последње речи.

„У том боју тог дана ишчезао је писац ових писама без трага.“

Тако свршава та књига љубави и патње у којој је изнад свих страхота, беда и порока нашег времена проговорила душа једног уметника оним сваком разумљивим и залуд ушуткаваним језиком душе и човечности. И сви они који буду икад читали осетиће и рећи оно што је и он сам написао: „Имали смо једног брата који је пре много година ишчезао са света.“

 

Из књиге ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА, Есеји I, Београд: Просвета, 1976.

 

 

 

 

Иво Андрић ГЛАВНА СНАГА И СТВАРНИ КОРЕН СВАКЕ ПРИПОВЕТКЕ…

„Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене у њој, налазе се у једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Када она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.“

Из књиге ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА

 

 

Иво Андрић „Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка?“

***

„И тек после дужег ћутања везир проговори поново, али сада о другој ствари. Причао је како је некада Гисари Челеби‐хан кренуо на Русију, разбио у неколико махова противничку војску која се непрестано повлачила све дубље и дубље, на север. Тада је победничког хана изненадила зима. Његова дотле победоносна војска збунила се и уплашила а дивљи неверници, рутави и навикли на студен, стали су да је нападају са свих страна. Тада је Гисари Челеби-хан рекао познате речи:

„Кад човека напусти сунце његовог завичаја,

Ко ће му посветлити на путу повратка?“

(Давила је увек срдио тај турски обичај да у току причања цитирају стихове као нешто нарочито важно и значајно, и никад није могао да види у чему је стварни смисао цитираних стихова и где је њихова веза са предметом о коме је реч, а стално је осећао да им Турци дају важност и значење које он не може да осети и погоди).

Млади хан се силно расрдио на своје звездознанце, које је нарочито водио са собом и који су му били прорекли доцније наступање зиме. Зато је наредио да те мудре људе, који су се показали као незналице, и да их босе и лако одевене терају пред првим редовима војске, како би на свом телу осетили последице своје преваре. Само, ту се показало, да су ти мршави учењаци, прерушени и бескрвни људи, као стенице, боље издржавали студен него војска. Док су они остајали у животу, пунокрвним, младим ратницима су пуцала срца у грудима као здрава буковина на мразу. За челик се, кажу, није могло прихватити, јер је пекао као да је усијан и кожа са дланова остјала је на њему. Тако је настрадао Гисари Челеби-хан, изгубио своју величанствену војску, и једва изнео живу главу.“

 

Травничка хроника, Београд, 1965.

 

 

Иво Андрић ОТКРИВАЊЕ

Знајте да нисам
онај што се у самртном лику
пред вашим очима крио.

Под тим варљивим видом
увек сам само био
песма велике среће
која хуји и плави, као поплава зрачна,
мора и континенте.

Под тим варљивим видом
увек сам, увек био
песма великог сна,
сна што као снег веје и засипа и гаси
мора и континенте.

Знајте да сам ја песма
извора непресушног.
Песма велике беде,
глади, безразложног јада, која одувек пуни
мора и континенте.

Београд, 1939.

 

 

ЧУДО УМЕТНОСТИ ОГЛЕДА СЕ И У КАРАКТЕРУ ЈУНАКА

 

ХЕЛДЕРЛИН О АХИЛЕЈУ

Ахил је мој најомиљенији од јунака, истовремено јак и благ, најсавршенији и најпролазнији цвет у свету јунака, по Хомеру рођен да не живи дуго, управо зато што је тако леп. И готово пожелех помислити да му древни песник допушта да се тако мало појављује на делу, и оставља друге да лармају, док његов јунак седи под шатором, само зато да би га што је могућно мање профанисао у гунгули под Тројом. О Одисеју је могао да исприча мноштво ствари. Овај је џеп пун ситниша који се да бројати надучако; али, кад је реч о сувом злату, бројање је брже готово… Узми древне госпаре, Агамемнона и Одисеја, и Нестора, с њиховом мудрошћу и лудошћу, узми лармаџију Диомеда, Ајанта заслепљеног махнитошћу, и упореди их са генијалним, свемоћним, меланхоличним благим, божјим сином Ахилом, с тим енфант гате природе, и погледај како га песник, тог младића лавље снаге, пуног духа и љупкости, смешта између прерано сазреле памети и сировости, па ћеш открити чудо уметности у Ахиловом карактеру.„ Идеално биће није смело да се појави у свакодневљу…“

 

Фридрих Хелдерлин, Нацрти из поетике, Братство-јединство, Нови Сад, 1990.

АНДРИЋ О ЊЕГОШУ

[…] Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова“, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве“ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово“ поред речи „Бог“ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је предмет његовог главног песничког дела. У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. Формулишући своје захтеве, он почиње речима „од паденија нашега царства“. Он говори о Косову као о ма ком другом морално политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине. У службеној преписци, он пише Османпаши скадарском: „… кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле“. […]

Тај необични младић жива духа и ретке физичке лепоте, за главу виши од највишег Црногорца, нашао се пред мртвим телом Петра I, које је, сасушено постом, бригама и мукама, већ тада личило на свештене мошти. У то сиво октобарско јутро, са сивим стенама и сивим небом као позадином, оцртавао се у једном призору пуном горштачке простоте и свечане величине, као у некој симболичној радњи, будући живот Рада Томова. Острошки архимандрит Јосиф закалуђерио је ту на лицу места младога Рада, у присуству 60 свештеника, „обукавши га у црне мантије преминулог митрополита и давши му у калуђерству име Петар“. Тада „пред свијем народом први приступи младоме господару стари острошки архимандрит и пољуби га у руку, а за њим сви остали главари“. Народ је непрестано клицао и пуцао из пушака.

Од тога тренутка у томе премладом кнезу, који ће се убрзо показати као богодан песник и уман владалац, одиграваће се низ трагичних сукоба који ће огорчати и прекратити његов живот, али изоштрити његову мисао и подићи његов дух до висина до којих се издижу само највиши и најбољи духови света.

Као на некој модерној позорници, у Његошу почињу да се одигравају истовремено и упоредо неколико трагичних сукоба које му доноси његов троструки позив: владике, владаоца и песника. Сваки од та три позива носио је у себи своје тешкоће, а сва три су се опет међусобно сударала и кршила и стварала тако нове противречности и сукобе у унутарњем и спољњем животу Његошевом.

 

Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2017/05/27/%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%88-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%BA%D0%BE/

 

ПЕРО СЛИЈЕПЧЕВИЋ О ВЛАДИКИ ДАНИЛУ

Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не предобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу.

Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето тако мисао везана са срцем, таки мислилац-мученик осваја нашу симпатију.[…]

Хамлет је од свог личног бола изаткао слику људства уопште; а Данило, из слике људства свој лични бол.

 

Перо Слијепчевић, Његош као уметник, Јужнословенски преглед, Скопље, 1934.

 

Предраг Драговић

 

Иво Андрић О ДОСТОЈЕВСКОМ, ВРЕМЕНУ У КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА…

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака. Њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније  књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела моја нова европска књижевност. Ја сам – као и сви писци моје генерације –читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књижевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смештао у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену статичности које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа: она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, на њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити – као што се зна – никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови, у које би требало веровати, руше и поново стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздобљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

[…] све књиге Достојевског су подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самоме себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома… У младости сам дрхтао над  Дусима Достојевског…

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

 

Иво Андрић О ПИСАЊУ

Писање је слично лову; кренете пре зоре у планину и, ко зна, кад се увече будете враћали кући, да ли ће се штогод наћи у вашем торбаку. Ја сам негде на једном месту, казао: „Писање је мука са другог света“.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Јан Вермер

 

Иво Андрић О НАРОДНИМ ИЗРЕКАМА

Народне изреке су као добре старе грађевине. Данас се много говори о томе ко је и колико на кога утицао. Ја мислим да нема писца који с није угледао на некога. Свак је пред собом имао огледало узора – неко веће, неко мање! Ја бих мирне душе могао да кажем: то су Вук и Његош. Немојте никад престати да се дружите са њима. Сетите се шта је Горки писао Семјоновском: Треба учити од Пушкина. Бежите од оног ко вам каже да је Пушкин застарео.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Бојан Видовић