RSS

Архиве категорија: Андрић

Иво Андрић ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

***

Не постоје четири стране света, него само једна, а та нема имена. Не зна се и не пита се више шта је доле, а шта горе, шта иза а шта испред. Жив сам, али у свету поремећених односа и димензија, без мере и видела. И Јелена је присутна, али само утолико што знам да негде пружа руку којом хоће нешто да ми дода. И ја живо желим да подигнем десницу и примим ситан, невидљив предмет који ми нуди. Тако остајемо дуго у том болном положају једног започетог и једног нерођеног покрета, а не знамо где смо ни на чему смо, ко смо ни како се стварно зовемо. Оно што је живо и јасно у мојој свести, то је наша жеља која је једна. По тој жељи и знам да постојимо, она је једино што нас везује и све што знамо једно о другом.

У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење.

 

ruka

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 16, 2017 in Андрић

 

Ознаке: ,

Иво Андрић ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

***

Ах, кад би лећи било исто што и заспати, живот не би био ово што јесте: смрт без мира и извесности. Даљи и недостижнији од свакога блага и најсмелијег светског рекорда, сан је лежао негде у даљини, океан сна, а ја сам гинуо за једином капи његовом. Заспати, спавати сном без снова, мртвим сном у коме нема ни кофера, ни плача, ни женске косе, ни жена, ни стварних, ни аветињских.

[…] Како је мален и збркан свет опипљивих ствари према врелим, недогледним регионима несанице! Како је мутно и ружно оно што отворене очи могу да виде! Вртлог који је болна земна светлост наго отворила преда мном кружио је све спорије. Најпосле, све се ствари зауставише, свака на своме месту: врата, велико огледало, диван, писаћи сто, телефон. […] То што је, после свега, још остало од мене могло је да лежи мирно, као љуштура поједене шкољке, коју нико не дира. И заспао сам брзо и тврдо, али то није био онај сан који сам жудео пре мога устајања. То је била несвест непотребног и одбаченог тела.

Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њихово право подручје . Дан је само бела хартија на којој се све бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим, мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и успомена.

јелена 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 16, 2017 in Андрић

 

Ознаке: ,

Иво Андрић О ЛЕПОТИ

***

Лепота. Тајна, неухватљива, раскошна лепота жене, коју би требало насликати. Срећан је онај коме то пође за руком, а још срећнији који у тој слици уме да види оно што је,  а не звезде и облаке и луде, опасне обмане! Лепота, највећа од свих варки човекових: ако је не узмеш – нема је, ако покушаш да је узмеш – престаје да постоји. И не знаш да ли то она привлачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ломи се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту.

Омерпаша Латас

 

***

Око лепоте су увек или мрак људске судбине или сјај људске крви.

Разговор са Гојом

 

***

Никад неће умрети лепота, а све кад би се и то догодило, преживела би је жеља за лепотом.

Кроз Аустрију

 

***

Лепота је видљива, али недостижна и незадржљива; не да се ухватити, не може се украсти, нема се за што купити, нити се може од људи отети ни од бога измолити; као привиђење је нестварно и кратковеко, а драже од свега што је живо, стварно и надохват руке.

На обали

 

***

Никад се није десило да је лепота из оних предела где је има прешла у оне где је нема и где је, по свој прилици, не може ни бити.

Сусрет

 

***

Нема пута за лепотом која неповратно пролази мимо нас.

Сарачи

 

***

У неумереном је тајна лепоте. Ексцеси имају виши смисао.

Антун Густав Матош

 

***

Верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање.

Мостови

 

***

И сањана лепота се плаћа.

Травничка хроника

 

***

Велика, сјајна лепота сама себе не зна, сва од среће и поверења у све око себе.

Младић у поворци

 

priroda 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 13, 2017 in Андрић

 

Ознаке: , ,

Nabokov i Andrić O MALOGRAĐANŠTINI

Malograđanin je odrasla osoba, čija interesovanja su ono što spada u materijalno i svakidašnje, a čiji mentalitet nastaje iz skladišta gotovih ideja i konvencionalnih vrednosti njegovog ili njenog vremena. Rekao sam „odrasla osoba“ zato što je dete ili adolescent koji liči na malog malograđanina samo papagaj koji oponaša već dokazane prostake, a lakše je biti papagaj nego biti bela vrana. Reči „prostak“ i „malograđanin“ skoro su sinonimi: jedino što odlika prostaka nije toliko malograđanski konvencionalizam, koliko prostota nekih konvencionalnih pojmova. (NABOKOV – Malograđani i malograđanština)

Malograđanština ne znači samo skladište ustaljenih predstava: to je i čitavo mnoštvo fraza, klišea i banalnosti, izraženih otrcanim rečima. Pravi malograđanin i nema ništa drugo do te sitničave predstave od kojih je sav sazdan. Ali treba priznati i to da svi mi imamo svoje klišee; svi mi svakoga dana koristimo reči ne kao reči, već kao znake, kao novčiće, kao obrasce. To ne znači da smo svi mi malograđani, ali znači da bi svi mi trebalo da pripazimo da se ne uživimo u automatizam razmene fraza. ….Dešava se i da ljudi razmenjuju fraze koje nose kao nekakve maske, ili im one služe kao prečica kojom izbegavaju razgovore sa budalama….(NABOKOV Malograđani i malograđanština)

…Malograđanin je konformista, podređuje se grupi, ali je tipičan i još po nečemu: on je pseudoidealista, on je lažno sažaljiv, lažno mudar. Prevara je najbliži saveznik svih pravih malograđana. Sve one velike reči, poput „lepote“, „ljubavi“, „istine“, „prirode“, i sličnih, postaju obične maske i varke kad ih se dočepa pravi malograđanin…Malograđanin, sa svojom nagonskom potrebom da pripada, da se priključi, bori se između dve želje: da radi ono što i svi drugi rade, da koristi ovo ili ono zato što to koriste i milioni drugih; ali, žarko želi i da pripada nekoj ekskluzivnoj grupi, udruženju, klubu, redovnoj klijenteli nekog hotela ili luksuznog prekookeanskog broda (sa kapetanom u belom i svom ono divnom hranom), da uživa u saznanju da predsednik kompanije ili evropski grof sedi tu, pored njega. Malograđanin je često i snob. Oduševljava se bogatstvom i položajem – „Draga, stvarno sam razgovarao sa vojvotkinjom!“ (NABOKOV Malograđani i malograđanština)

Malograđanin želi da bude obavešten. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljno po njega i njegove poslovne i porodične interese, ali drugog zapitkuje o svemu, indirektno, nasrtljivo, policijski. U svojoj stalnoj i glavnoj, stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura, a zatim što je moguće više društveno podigne i obogati, on ima potrebu da sakupi što više podataka o svemu što ga okružuje, i to naročito onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslovanju sa ljudima. Na drugom polu tog njegovog zainteresovanog ljubopitstva nalazi se njegovo neiteresovanje za sve što nije, ili što mu izgleda da nije, u vezi sa njegovim neposrednim, ličnim i porodičnim interesima.

A često vidimo kako se kod njega to sredstvo borbe, s vremenom, izrodilo i kako je u daljim, već obogaćenim i osiguranim naraštajima, dobilo oblik nezdravog ljubopitstva, ogovaranja, prepričavanja, tj. postalo navikom koja je izgubila razlog opstanka i prvobitni smisao i postala sama sebi svrhom. (IVO ANDRIĆ Znakovi pored puta)

Malograđanin nema pojma o umetnosti, uključujući i knjiženost – a nije ga ni briga. On je, po svojoj prirodi, protivnik umetnosti – ali hoće da je dobro obavešten i naučio je da čita časopise. On je verni čitalac Satrurday Evening Post-a, a kada čita identifikuje se sa onima o kojima čita. Ako je muškarac, on će se poistovetiti sa sjajnim poslovnim čovekom ili bilo kojoj drugom „velikom facom“ – uzvišenim, usamljenim, ali u srcu još dečakom; ili, ako je žena, malograđanka, poistovetiće se sa plavokosom sekretaricom, devojčicom, ali majkom u duši, koja će se, naravno, udati za svoj šefa-dečaka. Malograđanin ne poznaje i ne razlikuje pisce; on malo čita i čita smo ono što mu može biti od koristi; ali, možda pripada knjiženom klubu i bira lepe, lepe knjige, neku mešavinu od Simon de Bovoar, Dostojevskog, Markana, S. Moma, Doktora Živaga i majstora renensanse. Ne mari mnogo ni za slike, ali zbog društvenog prestiža kači reprodukciju Van Gogove ili Vistelerove majke u dnevnu sobu, iako potajno više voli Normana Rokvela. (NABOKOV Malograđani i malograđanština)

Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima,u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života, do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: Dobro jutro!, do u bračnu postelju, do na samrtnički log. A ta računica nije samo bezdušna nego i potpuno pogrešna. (IVO ANDRIĆ Znakovi pored puta)

Priredio: Aleksandar Mirković

малогр

 
1 коментар

Објављено од стране на децембар 18, 2015 in Андрић, Набоков

 

Ознаке: , , , , ,