RSS

Архиве категорија: Андрић

Иво Андрић О ДОСТОЈЕВСКОМ, ВРЕМЕНУ У КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА…

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака. Њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније  књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела моја нова европска књижевност. Ја сам – као и сви писци моје генерације –читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књижевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смештао у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену статичности које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа: она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, на њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити – као што се зна – никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови, у које би требало веровати, руше и поново стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздобљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

[…] све књиге Достојевског су подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самоме себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома… У младости сам дрхтао над  Дусима Достојевског…

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 26, 2018 in Андрић

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О ПИСАЊУ

Писање је слично лову; кренете пре зоре у планину и, ко зна, кад се увече будете враћали кући, да ли ће се штогод наћи у вашем торбаку. Ја сам негде на једном месту, казао: „Писање је мука са другог света“.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

pisanje Vermer

Јан Вермер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 26, 2018 in Андрић, цитати

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О НАРОДНИМ ИЗРЕКАМА

Народне изреке су као добре старе грађевине. Данас се много говори о томе ко је и колико на кога утицао. Ја мислим да нема писца који с није угледао на некога. Свак је пред собом имао огледало узора – неко веће, неко мање! Ја бих мирне душе могао да кажем: то су Вук и Његош. Немојте никад престати да се дружите са њима. Сетите се шта је Горки писао Семјоновском: Треба учити од Пушкина. Бежите од оног ко вам каже да је Пушкин застарео.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

most

Бојан Видовић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 26, 2018 in Андрић, цитати

 

Ознаке: , , , , ,

Иво Андрић ОГОВАРАЧКЕ РЕЧИ…

Људи се навикну да дишу отрован ваздух, да оговарани од свих сваког оговарају. И живе у том свету, имуни, задовољни и дуговечни. Само изузетно и само за оног ко у том оговарању не учествује, може понекад нека оговарачка реч да буде претешка и кобна и да човека, у зао час, погоди на зло место.

 

renoar

Renoar

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 24, 2018 in Андрић

 

Ознаке:

Иво Андрић СПАС

Девет је стотина сутона желело једну радост,

Док сам живео

Заборављен, напуштен, презрен,

Гажен као мост над водом.

 

Тек – једне вечери

Кроз блесак последњег зрака,

Младог месеца, сокова и вода,

Угледа дух занесен

Како вечерњи облак добија облик и свест,

Како се огромно небо отвара и сјајем

Неслућеним

Одузима једном заувек несрећан дах.

А Спас, коме се гоњена звер, као и човек нада,

Говори светлошћу, непролазном хармонијом:

Да нико није заборављен и сам.

 

spas Henry Li Sidaner

Henry Li Sidaner

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 18, 2018 in Андрић

 

Ознаке: ,

Иво Андрић САН О МАРИЈИ

Ја никада нисам видео твога лица,

а прегршт сунца, једина што је пала на мој пут,

бјеше из твоје руке.

 

Судбина.

Снијег и ветар и страх.

 

Једна једина радосна

вијест, што је пала у мој кут

бјеше из твојих уста.

 

Праштају се путеви тамом и заборавом.

Један час је стала убога душа

не знајући куда с очима, и дрхтала.

 

Тако је прошао живот.

 И никада нисам видео твога лица.

 

Edouard Villard

Edousrd Vuillard

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 18, 2018 in Андрић

 

Ознаке: ,

Иво Андрић СВЕ ЈЕ ПОВЕЗАНО И СКЛАДНО…

Јер, зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу? Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник? И зар је могућно да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи? Не, није. И поред привидне изломљености и нереда, све је повезано и складно. Не губи се ни једна мисао ни напор духа. Сви смо на правом путу и изненадићемо се кад се сретнемо. А срешћемо се и разумети сви, ма куда сад ишли и ма колико лутали. То ће бити радосно виђење, славно и спасоносно изненађење.

 

ТРАВНИЧКА ХРОНИКА

HEGEL 4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 2, 2017 in Андрић

 

Ознаке: , ,