RSS

Архиве категорија: Анђелија Лазаревић

Анђелија Лазаревић МЕЛАНХОЛИЈА

Прве густе магле пре јесени ране

Огрћу планина цео дуги сплет

Очима их крију као што туга крије

Прошлих ведрих дана читав један свет

И све што је прошло и што добро беше

Скривено у тузи подесћа на сан,

О како бих радо заклопила очи

Утонула тако у јесењи дан…

 

Граница се губи планина и неба

Све постаје вео једнолик и сив.

Ко што смрт и живот тако много личе

Кад је радост мртва, кад је очај жив.

Цео живот личи на суморни сутон,

На сутон у коме се губе ноћ и сан.

О како бих радо заклопила очи

И нестала тако у јесењи дан.

 

uciteljica Wilhelm Menzler Casel

Wilhelm Menzler Casel

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 25, 2018 in Анђелија Лазаревић

 

Ознаке: ,

Анђелија Лазаревић СВОМЕ ЧИКА УРОШУ

 

Сећате се, можда, пролетос је било,

Облаци су тешки по небу се вили.

Ми смо дошли Вама, у атеље Ваш,

И после смо скупа на балкону били.

 

Остали су одмах латили се платна

У чувене светске галерије зашли.

Али Ви и ја смо тражили даљину,

У природи много лепих слика нашли.

 

Ваша седа коса имала је боју

Облака, што небо прекривају широм,

А Ваше су очи, спокојне и благе,

Гледале са једним неизмерним миром.

 

У њима се крило задовољство тихо

Стечено у борби многих тешких дана,

Док је моју душу још кидала сумња.

Неспокојство, туга, бол крвавих рана.

 

Ал’ док тако дуго зборисмо у сутон

Гледајући Дунав где равницом тече

И на мене паде мир што га донесе

Ваше благе речи и пролетње вече.

 

Ни слутили нисте да су речи Ваше

Утишале јаде као да су прошли

Мада сте ми, кад сам примила Вашу руку,

Рекли „баш је лепо што сте данас дошли”.

 

Анђелија Лазаревић, јун 1918. године

 

predic

Урош Предић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 28, 2018 in Анђелија Лазаревић

 

Ознаке: ,