RSS

Архиве категорија: Бабић

Душко Бабић ПОЗНЕ НЕСАНИЦЕ

Куд год да кренем, ја угледам тебе.

На свакоме зиду цртам твоје лице.

Као дете мајку, као Нарцис себе,

Траже те моје руке и зенице.

 

Ушла си у моја свитања и ноћи,

Пронела бакље кроз подруме доње;

Свему разлог дала – дерту и самоћи.

Сребрне кочије и крилате коње

 

Вратила у мртве, дроњаве улице.

У том сну и чуду окрилатих и ја,

Комична луда, уморна од свега.

 

Заволех своје позне несанице

И мисли дивље, без страха и стега.

Срећан док траје ова чаролија.

 

ПЕСНИЧКИ МЕРИДИЈАНИ СМЕДЕРЕВА, XLVII међународни фестивал поезије, Смедерево, 2016

pozne nesanice

Николета Томас Каравиа

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2017 in Бабић

 

Ознаке: ,

Душко Бабић ДИВНА ЛУДОСТ

 

Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих и разум разумних одбацићу… Пошто, дакле, у премудрости божјој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују.

(Коринћанима I, 19–21)

I

Лудости, света мудрости,

погледај на ме

огрезлог у трицама.

Ево постаде друг претилим хуљама

и кротко себе затвори у круг,

онај који је знао да се радује птицама

и сунцу у смеху детињем.

За неваљалим људима пођох,

Потроших године у лудовању и греху.

Лењост ми узе мисли и руке.

У мрзовољи погинух.

Мудрости, света лудости,

обрати моје речи лажљиве

у сузе

спасења.

II

Путеви се моје затворише.

Јер, не идем тамо где хоћу,

него тамо где нећу покорно идем.

Лажац само грозни међу лажовима!

Један више у војсци поганој!

Заћутах.

Снага се моја у чвор завеза.

И тамни неки страх у мене уђе.

Заиста, само сам нула додата на број

иза триста других нула.

Умукох сасвим.

Мада звечим као прапорац, на све стране.

Мудрујем, глагољам, празнословим.

Погледај ме, о, Премудра!

Избави ме из мрака туђих речи

и обасјај

светлошћу Слова.

William Merritt Chase

William Merritt Chase

III

Зачамах по зборницама!

У већима безбожничким

срце се моје затвори,

Постадох, авај, тврд као стена.

Нестаде ме!

Ватра се твоја у мени угаси!

Моји се дани топе,

лагани и празни, као пена,

а, већ се и вече примакло.

Сило над силама,

додирни ме језиком пламеним!

Исцели моје немоћи, реци:

„Устани, Лазаре!“

IV

Ноћас, у сну,

непозната жена

крај пијачне тезге, благо рече:

Сине, ено ти куће!

Лудости, девице мудра,

хоће ли, у свануће,

сачекати женика

уље у твојој светиљци?

 

Умити се, сузама, СКЗ, Београд, 2015.

gogh Daubigny's garden

Vincent van Gogh

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 19, 2016 in Бабић

 

Ознаке: , , , ,