RSS

Архиве категорија: Бабић

Душко Бабић КРИЗА ПОЕЗИЈЕ И КРИЗА ЧОВЕКА

1.

Питање будућности и смисла поезије више је цивилизацијско него  естетичко.

Криза поезије у цивилизацији новца и забаве види се већ на први поглед. Књиге песама објављују се све мање, у минорним тиражима. Судећи по интересовању читалаца, чини се да их је и тако превише. У мору баналних, неписмено склепаних романа, поезију мало ко примећује и тражи.

У историји човечанства није забележен ниједан период и ниједна култура а да нису иза себе оставили неко поетско наслеђе. Из давне прошлости остало је запамћено само оно што је ушло у песму. Што није оживотворено поезијом као да није ни било. При томе, не смемо заборавити да је поезија много старија од писма и књиге – она је рођена са човеком, као његова моћ и потреба. Као део његовог одређења.

У очима обичног света песници су увек били чудаци и дангубе. Али, уз ту негативну представу, или боље рећи – изнад ње, чувана је свест да они имају нешто што обични људи немају, да су изабрани међу многима да кажу дубљу, трајнију и лепшу реч о животу. Овај светли ореол изнад њихових занесених глава данас као да је ишчезао. Јер цивилизацијски и културолошки амбијент у којем живимо обесмишљава сваки напор да се трага за дубљим и трајнијим вредностима. У ружичастом вилајету, у којем је све подређено лакој забави и проводу, отужној порнографији, агресивној реклами, култу тела и култу новца – поезија је постала непотребна. Анахрона, невидљива. Цивилизацијски баласт.

2.

Поезија, схваћена у најширем смислу,  јесте простор у којем човек себе  препознаје и остварује као вишедимензионално биће, створено за живот а не за пуко постојање. Простор слободе и надограђивања себе. Простор одбране живота пред смрћу. О томе је дубоко и тачно писао Момчило Настасијевић у својим есејима, а један од њих носи карактеристичан наслов: У одбрану човека. Човек је створен као полусаздано биће са могућношћу и слободом до-саздавања.

Криза поезије јесте криза живота и криза човека. Одбрана поезије је одбрана човека. То је основна, стајна тачка са које треба промишљати и нашу данашњу тему – место поезије у савременом свету.

У постхришћанској, вестернизованој цивилизацији нашег доба човек је одједном (одједном!) остао без вишег плана постојања; незаинтересован за смисао, истину, лепо, добро, свето… За све што га чини узвишеним, изабраним бићем у природном току и поретку. Чини се да човек разграђује и унижава саму идеју човека, сводећи себе на биће нижег реда, селећи себе у „скотско мрвтило”, како у једном стиху рече Његош.

Одбрана поезије, дакле, мора кренути од залагања да се човек – лепо обучени, цивилизовани двоножни мајмун – врати себи, свом исконском лику и позвању, бићу створеном по божјем подобију.

Пошто ово прихватимо и разумемо, можемо се окренути поезији самој и промишљању њеног унутрашњег самокретања. Од те тачке може почети анализа њене  анемичности и ерозије њеног смисла и друштвеног статуса.

У том погледу, проблем савремене поезије мора се посматрати као део глобалног питања о месту и природи савремене уметности, која се нашла пред следећим изазовом: како сачувати супстанцу ванвремености и окренутост апсолутним вредностима (истини, лепоти, добру, Богу), а бити у дослуху са духом времена и његовим захтевима? При томе, наравно, ваља имати у виду и специфичности поезије у односу на остале књижевне жанрове, као и друге врсте уметности, о чему ћу после рећи неку реч.

У том смислу, издвајам неколико одлика и тенденција у глобалној слици савремене поезије, у којима видим симптоме њеног слабљења и колабирања.

3.

Утапање у прозу: Од краја 19. века, традиционални везани стих губи статус повлашћеног облика песничког изражавања. Од краја прве деценије 20. века, појавом авангардних књижевних праваца, започиње доминација слободног стиха. Тада је започело замагљивање границе између стиха и прозе , односно између поезије и прозе, будући да се појам поезија (у свом ужем значењу) везивао искључиво за стих. Данас је та граница сасвим неодређена и скоро небитна, јер је једина разлика између њих она спољашња, графичка (у бележењу слободног стиха не користи се цела расположива ширина странице).

Овo никако не би требало схватити као негирање слободног стиха и залагање за везани. Појава слободног стиха била је природна потреба поезије, ако хоћете, и живота. Историјске и културолошке промене, нова искуства о човеку и о несагледивости његових граница, коначни тријумф идеја урбане и индустријске цивилизације које су удаљиле човека од природних и стабилних представа о свету и животу, а тиме и од стабилних облика уметничког и песничког изражавања – призвале су слободни стих, као нови, нужни простор поетског израза. На сличан начин може се разумети и објаснити  глобална доминација слободног стиха у протеклих сто година.

Није, дакле, реч о томе да је слободни стих, сам по себи, донео нешто лоше –  напротив – већ о томе да је он временом губио своју супстанцу – ритмичност и метафоричност, без којих нема поезије. На овај начин поезија је остала без емоције, полета, усхићења; приземила се, утопила у прозаичност и прозу. Постала је хладна, без ватре. А такве песме нису више ништа могле да додају ни  поезији ни животу. То је постао говор из празнине у празно. Велики индијски песник, Тагоре, све ово тачно је  рекао једним стихом-афоризмом: ,,Или ватру у песму, или са песмом у ватру”.

 

4.

Утапање у науку и филозофију: Ова појава је спонтана реакција на претходну – покушај спасавања поезије од приземности и баналности, њеним ,,подизањем” у сферу филозофирања о крајњим питањима постојања. Да би се избавила из плићака баналних, прозаичних досетки, песма се помера ка умовању о филозофским и метафизичким идејама. Тако се неконтролисано умножавао број песама које  личе на стиховани есеј, са убијеним ритмом и згаслом метафоричношћу.

Овде, наравно, није проблем то што се поезија бави филозофским, ,,тешким” питањима (увек се њима бавила), него у начину на који то чини – изразом који је ближи научном и филозофском него поетском.  Поезију је тако преплавио интелектуализам и непрозирни херметизам, разметање различитим реминисценцијама, цитатима и псеудоцитатима – доказима високе учености и ерудиције. Сугестибилност поетске слике, магија симбола, моћ мелодије и ритма атрофирали су кад су потчињени интелектуализму и постмодерној еклектичкој цитативности. Из песме се изгубио дрхтај душе, „сладост” језика, простор тајне.

Ово је добро дошло непесницима и полупесницима, који су недостатак инспирације и духовног напона заогртали у непроходни херметизам, зачињен позивањем на митове, велике песнике, филозофе, научнике.

Ако неко не зна о чему је овде реч, треба да погледа серију прилога о младим српским песницима из Политикиног Културног додатка, од пре пола године. Уредник је великодушно уступао по једну целу страну једном младом песнику, са избором из његове поезије и пратећим критичким текстом. Ово не помињем као проблематичан уреднички потез (што свакако јесте), него као могућност да се провере напред изнете тезе о погубном утицају пренаглашеног квазиинтелектуализма на савремену поезију. Не мислим, наравно, да код неких од тих песника нема  дара и песничког потенцијала. Верујем да ће се он показати и опесмотворити кад се они ослободе заблуде да песма мора изгледати модерно, да мора пленити знањем и ученошћу да би била у складу са духом времена. Када их искуство научи да је песма увек била пројављивање оног најдубљег у нама у неисцрпним могућностима језика.

 

5.

Пренаглашавање поступка: У низу негативних учинака постмодерних тенденција у уметности друге половине 20. века, амблематичан је онај који би се могао одредити као пренаглашавање поступка, можда још боље, опседнутост поступком.

Садржина и облик уметничког дела чине органску целину, неразлучиво јединство. У аутентичном уметничком делу садржина је облик и облик је садржина. Па, ипак, ако се ово двоје посматра одвојено, аналитички и, ако није прејака реч – онтолошки, садржина стоји изнад форме. Свако саопштавање човека човеку неминовно носи мисао, значење, логос. Ако тога нема, губи значај и хармонија, и ритам, и мелодија – начин говора, уопште.

Постмодерна уметност је изокренула овај поредак: саджину је подредила форми. Распадање целовитости и стабилности идеја о свету и човеку, релативизовање темељних појмова људског постојања, као што су:  истина, добро, лепо,  свето обеснажује принцип логосности и смислености у песничком делу. Мањак смисла и значења све више се надокнађује еклектичким спајањем туђих идеја и облика. Бригу за смисао и значење заменила је брига за поступак склапања дела. Уметници су све више почели да се баве својим текстом а све мање животом. Тако су настајале различите формалне екстраваганције, у којима је било све мање човека, душе, живота. Смисла и лепоте. Тако смо у сликарству  добили слике без икаквих облика (уоквирен црни квадрат) и музичке композиције у распону од хватања случајних звукова до потпуне тишине.

Тај погубни тренд није мимоишао ни поезију. И овде је недостатак смисла и значења  заклањан промишљањем самог поступка обесмишљавања. Одсуство смисла (најчешће и истинске инспирације) компензован је обликом који скреће пажњу на себе. Уместо света уметнички предмет је постао сам текст. Свет је текст – гласи омиљена постмодернистичка лозинка.

 Али, за разлику од сликарства и музике, у поезији такве тенденције  нису могле  да добију статус етаблиране уметничке праксе. Песничке књиге са празним страницама, којих је било и код нас, остале су само духовито скретање пажње на себе (ако су биле и то). Протеривање смисла из поезије није могло бити тако радикално као у сликарству, рецимо, јер је медиј у којем се остварује песма – језик, био природна брана тој појави. Најбољи доказ су надреалистички експерименти и њихови одјеци. Од тог нападног и громког оспоравања смисла и афирмације чисте спонтаности и случаја, у поезији није остало ништа. Поезија је била отпорнија пред најездом обесмишљавања, у односу на сликарство, јер је чувала у себи језгро свог исконског  значења – poesisa, стваралаштва. Али, негативан утицај тежње за укидањем смисла, није мимоишао ни њу.

 

6.

Превазилажење ових ограничења, која смо у наслову овог излагања одредили као кризу поезије, није могуће ако естетички и уметнички аспект наведених појава не посматрамо у контексту цивилизацијских и културолошких промена које су донеле последње деценије, на ,,крају историје”. Ако кризу поезије не сагледамо као кризу човека, чиме смо и започели овај текст.

Ако одбрану поезије не разумемо као одбрану човека.

 

 

Из Зборника Филолошки сусрети 1, Карловачка гимназија, 2017.

 

knjige 2

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 24, 2017 in Бабић

 

Ознаке: , , ,

Душко Бабић ДИВНА ЛУДОСТ

 

Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих и разум разумних одбацићу… Пошто, дакле, у премудрости божјој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују.

(Коринћанима I, 19–21)

I

Лудости, света мудрости,

погледај на ме

огрезлог у трицама.

Ево постаде друг претилим хуљама

и кротко себе затвори у круг,

онај који је знао да се радује птицама

и сунцу у смеху детињем.

За неваљалим људима пођох,

Потроших године у лудовању и греху.

Лењост ми узе мисли и руке.

У мрзовољи погинух.

Мудрости, света лудости,

обрати моје речи лажљиве

у сузе

спасења.

II

Путеви се моје затворише.

Јер, не идем тамо где хоћу,

него тамо где нећу покорно идем.

Лажац само грозни међу лажовима!

Један више у војсци поганој!

Заћутах.

Снага се моја у чвор завеза.

И тамни неки страх у мене уђе.

Заиста, само сам нула додата на број

иза триста других нула.

Умукох сасвим.

Мада звечим као прапорац, на све стране.

Мудрујем, глагољам, празнословим.

Погледај ме, о, Премудра!

Избави ме из мрака туђих речи

и обасјај

светлошћу Слова.

William Merritt Chase

William Merritt Chase

III

Зачамах по зборницама!

У већима безбожничким

срце се моје затвори,

Постадох, авај, тврд као стена.

Нестаде ме!

Ватра се твоја у мени угаси!

Моји се дани топе,

лагани и празни, као пена,

а, већ се и вече примакло.

Сило над силама,

додирни ме језиком пламеним!

Исцели моје немоћи, реци:

„Устани, Лазаре!“

IV

Ноћас, у сну,

непозната жена

крај пијачне тезге, благо рече:

Сине, ено ти куће!

Лудости, девице мудра,

хоће ли, у свануће,

сачекати женика

уље у твојој светиљци?

 

Умити се, сузама, СКЗ, Београд, 2015.

gogh Daubigny's garden

Vincent van Gogh

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 19, 2016 in Бабић

 

Ознаке: , , , ,