Alesandro Bariko „Varvari“ (odlomak iz eseja)

… Institucije kojima smo poverili zadatak da sprovode edukaciju su zvanične peći u kojima se kuvaju naši mozgovi. Škola i televizija, rekao bih: tu se odvija najveći deo kolektivnog oblikovanja. Postoje, naravno, i mnoge druge stvari, ali ako želimo da osmotrimo dve glavne peći, onda tu treba da se zaustavimo. I da se upitamo: na kojoj su strani? Škola se nalazi na strani civilizacije, a televizija na strani varvarstva. Nije sporno da postoji gomila izuzetaka, samo jedan učitelj ili jedna emisija mogu mnogo toga da promene.
… Verujem da se u principu može zaključiti da škola zastupa vrednosti civilizacije, a da televizija bez ikakvog opreza eksperimentiše s novom osećajnošću varvara. Šta se iz toga može zaključiti? Pre svega da smo šizofrena bića, koja ujutro rezonuju kao Hegel, a posle ručka se pretvaraju u ribu i dišu pomoću škrga. To ne prestaje da me fascinira. U gimnazijalcu koji ujutro proučava Lorenca Valu (događa se), a popodne se preobražava u internetskog manijaka koji surfuje kroz svoj lični multitasking, upisana je jedna šizofrenija koju bi trebalo razumeti. Kako objasniti pomirljivost s kojom prihvata školu? Ili, kako objasniti apsolutnu spontanost s kojom živi kao riba čim se zatvori u svoju sobu? Da li je reč o jedinstvenoj vrsti mentalnih vodozemaca, ili ono što žive prepodne žive zadržavajući dah, u nekoj vrsti hipnotičkog odricanja? Ili pak suprotno: živi su samo prepodne, a popodne upadaju u žrvanj jednog spektakularnog sistema, čije su žrtve, a ne protagonisti?
Društvo smo u u kojem principi civilizacije ostaju neka vrsta povlastice rezervisane samo za one koji imaju mogućnosti da se oblikuju u državnim institucijama, dok je varvarstvo neka vrsta ideologije difolta, dostupne svima gratis, koju masovno koriste oni koji nemaju pristup drugim izvorima obrazovanja. To nije ništa novo u ljudskoj istoriji: civilizacija kao luksuz i varvarstvo kao osveta izopštenih.

… Zar ne bismo morali malo da izađemo u susret ovim varvarima i pronađemo malčice privlačniji način da im postavimo stvari? Ponovo pričati o progresu bilo bi svakako deplasirano, da ne kažem smešno, ali bolje išta nego ništa. I tako smo se napokon suočili s problemom kako da sačuvamo civilizaciju. Došli smo do jasne spoznaje da struktura muzeja iz 19. veka nije baš vrhunac privlačnosti za jednog petnaestogodišnjaka koji je odrastao uz internet. … Vrsta inteligencije se nije značajno promenila, kao ni osobe, kao ni starosno doba tih osoba, ali dah bestidnog modernizma pošeo je da struji kroz ubuđale odaje tradicije.
Ja, tim povodom, imam samo jedno da kažem. Nećeš od jednog nomada napraviti zemljoradnika ako mu podigneš kuću u obliku šatora i počneš ti da mu okopavaš zemlju. Prevešću; ako je to samo pitanje šminke, onda je to lažno rešenje, štaviše predaja koja će samo poslužiti agoniji.
Dok bi, naprotiv, istorijski zadatak jedne kulturne politike bio ispunjen samo ako bi oni koji je stvaraju shvatili da rešenje nije u lukavom spasavanju prošlosti, već, uvek, u sofisticiranom uobličenju sadašnjosti kako bi se intelektualnoj eliti obezbedio minimum zaštite od rizika puke tržišne logike.

Prevod: Ana Srbinovic

PAIDEIA, Beograd