Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.
***
Личност ни у ком случају није готова чињеница, она је задатак, човеков идеал. Савршено јединство, целовитост личности јесте човеков идеал. Личност се самоизграђује. Ниједан човек не може за себе да каже да је он у потпуности личност. Личност је аксиолошка, вредносна категорија. Ту се сусрећемо с основним парадоксом постојања личности. Личност је дужна да саму себе изграђује, обогаћује, испуњава универзалном садржином, да остварује јединство у целовитости током читавог свог живота. Али, за то је потребно да она већ буде. Исконски мора бити онај субјекат који је позван да себе изграђује. Личност је на почетку пута и она мора бити и на крају пута. Личност се не састоји од делова, није агрегат, није збир, она је изворна целовитост. (…) Личност је обавезна да извршава самобитне, оригиналне, стваралачке поступке и само то је чини личношћу, представља њену јединствену вредност. Личност је обавезна да буде изузетак, никакав закон на њу није примењив. (…) Личност у човеку је победа над детерминацијом социјалне групе. (…) Личност је активност, супротстављање, победа над тежином света, победа слободе над ропством света. Бојазан од напрезања непријатељска је реализацији личности. Личност је напрезање и борба, овладавање собом и светом, победа над ропством, ослобођење.
Личност је непроменљивост у промени. То је једно од суштинских одређења личности.
***
Слобода која не познаје сажаљење постаје демонска. Човек је дужан не само да се пење, него да се и спушта. Захваљујући дугом духовном и душевном путу са нарочитом оштрином схватио сам да свака људска личност, личност последњег међу љидима, а која носи у себи лик највишег бића и не може да буде средство ни за шта, има у себи егзистенцијално средиште и има право не само на живот, који савремена цивилизација одриче, него и на поседовање универзалне садржине живота. То је истина Јеванђеља, мада недовољно откривена.
***
Личност не може бити део било какве хијерархијске целине, она је микрокосмос у потенцијалном стању. На тај начин су се у мојој свести да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да превлада. Управо свест сјединила начела која, и у свести и у мени самом, могу да се нађу у антагонизму и борби – начело личности и слободе и начело сажаљења, саосећања и праведности.
***
У људском животу огромну улогу играју психичке реакције. Човек с напором може да прими пуноћу, али он није у стању да хармонији и свејединству приведе у себи садржана начела, која се не могу успоставити као супротна и узајамно искључујућа. За мене је то увек било сударање љубави и слободе, независности и стваралачког позива личности, са социјалним процесом који гуши личност и третира је као средство. Конфликт између слободе и љубави, као и слободе и позива, слободе и судбине, један је од најдубљих у људском животу.
***
Човек може да упозна самог себе одозго и одоздо: из своје светлости, из божанског начела у себи, и из своје таме, из стихијско-подсвесног и демонског начела у себи. А он то може да чини зато што је двојно и противречно биће, биће у највишој мери поларизовано, богоподобно и звероподобно, високо и ниско, слободно и ропско, способно за подизање, за велику љубав и жртву, и за велику суровост и неограничени егоизам. (…) Као пало биће, детерминисано стихијским силама, чинило се да га покрећу искључиво економски интереси, подсвесни сексуални нагони, брига. Али, потреба за страдањем и мучењем код Достојевског, ужас и очајање код Киркегарда, воља за моћи и суровошћу код Ничеа, такође сведоче да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да га превлада. Управо свест о личности у човеку, говори о његовој вишој природи и вишем позиву. Уколико човек не би био личност, макар и неиспољена и придављена, макар инфицирана болешћу, макар као потенција или као могућност, онда би био сличан другим стварима света и у њему не би било ничег необичног. Али, личност у човеку сведочи да свет није самодовољан, да он може бити превладан и превазиђен. (…) Човек је личност не по природи, него по духу. (…) Само личност може да прими универзалну садржину, да буде потенцијална васељена у индивидуалном облику.
Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.
„У стваралаштву постоје две различите стране, два различита акта и, у зависности од тога на коју се страну усредсређујемо, ми различито описујемо стваралаштво. У стваралаштву постоји унутрашња и спољна страна. Постоји првобитни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем Божјим, и постоји секундарни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем људи и света. Постоји примарна стваралачка интуиција, стваралачка замисао уметника, кад он чује симфонију, када му се указује сликарски лик или лик песнички, изнутра, кад је то још неизражено откриће и проналазак, унутрашњи стваралачки чин љубави према човеку, која се још ни на који начин није изразила. У том стваралачком чину човек стоји пред Богом и још није обузет реализацијом у свету и за људе. Ако ми је дато сазнање, онда то сазнање није књига коју сам написао и није научно откриће које сам формулисао за људе, а које улази у круг људске културе. То је, пре свега, моје унутрашње сазнање које је свету још непознато и није изражено за свет, тајанствено је. То је право, првородно сазнање, моја права философија, док стојим пред тајном бића. Следи секундарни стваралачки акт, повезан са чињеницом да је човек социјално биће, реализација производа стварања. Пише се књига. И ту се појављује оно оно што се у стваралаштву назива мајсторством, уметношћу. Примарни стваралачки акт уопште није уметност. Уметност је секундарна и у њој се стваралачки огањ хлади. Свака уметност је потчињена закону, и у њој, као примарном стваралачком чину, делују благодат и слобода. При реализацији производа стваралаштва човека је већ везао свет, везали су га материјали света, он зависи од других људи, он је отежао и охлађен. Увек постоји трагичан несклад између стваралачког изгарања, стваралачког огња у коме се замећу стваралачка замисао, интуиција, лик, и хладноће реализације стваралаштва у оквиру закона. Хлађење, гашење огња, постоји у свакој књизи, слици, статуи, добром делу, социјалној установи. Вероватно су у свету постојали и постоје ствараоци који нису успели да се изразе, код којих је било унутрашњег огња и унутрашњег стваралачког чина, али није било реализације, нису саздани производи. Људи, међутим, стваралаштвом називају настајање охлађених производа. И закон класичног стваралаштва захтева максималну охлађеност. Стваралачка ватра, стваралачки узлет, усмерени су на изградњу новог живота, новог бића, али се као резултат добијају охлађени производи културе, културне вредности, књиге, слике, установе, добра дела. Јер, добра дела су такође стваралачког огња љубави у људском срцу, као што је философска књига хлађење стваралачког огња љубави у људском духу. У томе је трагедија стваралаштва и граница људског стваралаштва. У тој крајности постоји страшни суд над људским стваралаштвом. Унутрашњи стваралачки чин морао би у свом огњеном кретању да напусти тежиште „света“ и да постане „превладавање света“. У својој спољној реализацији, у производима културе, стваралачки чин се налази у власти „света“ и окован је „светом“. Али стваралаштво које је огњено кретање из бескрајне слободе мора не само да се успиње, већ и да силази, и да саопштава људима у свету оно што је настало у стваралачком поимању, замисли, лику, да се потчињава законима реализације производа, мајсторства, уметности.“
Превела: Мирјана Грбић
Из књиге О ЧОВЕКОВОМ ПОЗВАЊУ, Zepter Book World, Београд, 2000.
„Током целог живота сам веома много читао. Читам брзо и лако. Са необичном лакоћом се оријентишем у свету дате ми књиге, одмах ми је јасно шта је са чиме повезано, у чему је смисао књиге. Сли ја читам активно, а не пасивно, непрекидно стваралачки реагујем на књигу, добро се сећам не толико садржине књиге, колико мисли које су ми падале на памет у вези са књигом. То је карактеристично за мене. […] Прихватао сам живот не као васпитање, већ као борбу за слободу. Сам сам постављао планове учења. Никада ме нико није терао да почнем да се бавим филозофијом, то је рођено изнутра, у мени. Никада нисам могао да припадам никаквој школи. Целог живота сам учио. Учим и сада. Али, то је слободно придруживање светском знању, према коме ја одређујем свој однос. Куповина књига је за мене представљала увек највеће уживање. Сећам се како сам одлазио у велику књижару Оглобљина, на Крешчатику. Скоро сваки дан сам одлазио тамо да прелиставам нове књиге. Та љубав према књижарама је остала у мени до дана данашњег.“
У Јеванђељу се непрекидно говори о семену које, када падне на добро тло много плода донесе, о талентима који су човеку дати и који треба да буду враћени обогаћени. То, заправо, Христос прикривено, у алегоријама, говори о човековом стваралаштву, о његовом стваралачком позвању. Закопавање дарова у земљу, тј. одсуство стваралаштва, Христос је осудио. Читаво учење ап. Павла о разноврсним човековим даровима јесте учење о човековом стваралачком позвању. Дарови су дати од Бога и они говоре о стваралачком позвању. Ти дарови су различити, а свако је позван на стваралачко служење према посебном дару који му је дат. Зато се не може рећи, као што се обично говори, да се у Светом писму, у Јеванђељу, ништа не говори о стваралаштву. Говори се, али треба умети прочитати, треба погодити шта Бог жели и очекује од човека. Стваралаштво је увек прираштај, додавање, грађење новог, оног чега није било у свету. А проблем стваралаштва јесте у томе да ли је могуће ново, оно чега није било. Стваралаштво је, по самој својој суштини, стварање ни из чега. Ништа је постало нешто, небиће је постало биће. Стваралаштво претпоставља небиће, као што код Хегела настајање претпоставља небиће. Стваралаштво је, попут Платоновог Ероса, дете оскудице и обиља, помањкања и вишка снаге. Стваралаштво је повезано са грехом и, истовремено, оно је жртвено. У правом стваралаштву увек постоји катарза, очишћење, ослобађање духа од душевно–телесне стихије, или превладавање душевно-телесне стихије путем духа. Стваралаштво се принципијелно разликује од еманације и рођења. У еманацији долази до емитовања и одвајања материје. Стваралаштво, такође, није прерасподела материје и енергије као у еволуцији. Еволуција не само да није стваралаштво, она је супротна стваралаштву. У еволуцији се не ствара ништа ново, само се смењује старо. Еволуција је нужност, стваралаштво је слобода.Стваралаштво је највећа тајна живота, тајна појаве новог, оног чега није било, што се ни изчега не изводи, ни из чега не проистиче, ни из чега не рађа. Стваралаштво претпоставља ништа. Taj меон је тајна исконске, примарне, пресветске, пребивствене слободе у човеку. Тајна стваралаштва управо je тајна слободе. Стваралаштво је једино и могуће из бескрајне слободе, јер је само из бескрајне слободе могуће стварање новог, чега није било. Од нечега, од бића, немогуће је саздати ново, оно чега није било. Могуће је само проистицање, рађање, прерасподела. Стваралаштво је, пак, пробој из ничега, из небића, из слободе у биће и свет. Тајна стваралаштва разоткрива се у библијско–хришћанском миту о Божјем стварању света. Бог је створио свет ни из чега, тј. слободно и из слободе. Свет није био еманација Бога, рађање или еволуција, већ стварање, тј. апсолутна новина, оно чега није било. Стваралаштво је у свету и могуће једино због тога што је свет створен, што постоји Творац. А човек, кога је створио Творац према свом лику и обличју, и сам је творац и позван је да ствара. Али стварање је веома сложено. Оно подразумева не само слободу, исконску, меоничку, нестворену човекову слободу; оно, такође, подразумева дарове које су човеку дати од Бога–Творца, исдразумева свет као арену стварања. Човеково стваралаштво претпоставља три елемента – елемент слободе, захваљујући којој је једино и могуће стварање новог и оног чега није било, елемент дара и с њим повезаног позвања, и елемент већ створеног света, у коме се обавља стваралачки чин, и из кога човек узима материјале. Није човек сам виновник свог дара и свог генија. Он га је добио од Бога и зато себе доживљава као да је у руци Божјој, као да је оруђе Божјег дела у свету. Нема ничег смешнијег и жалоснијег него бити поносан на сонствени геније. Још се и може бити поносан на своју светост, али не и на свој геније. Зато геније осећа да не делује сам, већ да је опседнут Богом, да је оруђе Божјих дела и намера. Сократов демон није он сам, већ биће које се у њега уселило. Стваралац стално осећа да је опседнут демоном, генијем који га је запосео. Воља за генијалност само је откривање дара датог одозго, кроз слободу. Исто тако, човек не може да црпи материјал за стварање из самог себе, из сопствених недара, из ништавила. Природа стваралачког акта је брачна, она је увек сусрет. Стваралачки материјали узимају се из света који је створио Бог. То видимо у свим врстама уметности. То видимо у свим проналасцима и открићима. То видимо у стваралаштву сазнања, у философији која подразумева биће и свет који је створио Бог, свет предметне реалности, без којих се мишљење одвија у празнини. Бог је човеку дао стваралачки дар, таленат, геније, дао му је свет у коме и кроз који треба да се одвија стваралачки чин. Од Бога долази позив да човек изврши стваралачки чин, да оствари своје позвање, и Бог чека одговор на свој зов. Човеков одговор на Божји зов не може сасвим да се састави од елемената које је дао Бог и који од Бога потичу. Нешто мора да потекне и од човека и то је оно што, првенствено, и чини стваралаштво, стварање новог и оног чега није било. То нешто није нешто, већ ништа, оно је слобода без које нема стваралачког чина. Слобода, која није ничим детерминисана, одговара Божјем позиву на творачко деловање, али она тај одговор даје сједињена са даром, са генијем добијеним од Бога приликом стварања, и с материјалима који се налазе y створеном свету. Човеково стваралаштво ни из чега треба схватати у смислу човековог стваралаштва из слободе.У свакој стваралачкој замисли постоји елемент примарне слободе која ничим није детерминисана, бескрајне слободе која не долази од Бога, већ иде ка Богу. Божји зов је упућен том бескрају и од бескраја чека одговор. Тај бескрај слободе постоји у сваком стваралаштву, али је стваралачки посао до те мере сложен, да у њему није лако открити примарни елемент. Стваралачки акт је, такође, узајамно деловање благодати и слободе, које иду од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Стваралачки чин се може, првенствено, описати терминима благодати, благодатне опседнутости и надахнућа. Али надахнуће је немогуће без слободе. Платонизам је философија која није погодна за тумачење стваралаштва као изградње новог и оног чега није било.
У стваралаштву постоје две различите стране, два различита акта и, у зависности од тога на коју се страну усредсређујемо, ми различито описујемо стваралаштво. У стваралаштву постоје унутрашња и спољна страна. Постоји првобитни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем Божјим, и постоји секундарни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем људи и света. Постоји примарна стваралачка интуиција, стваралачка замисао уметника, кад он чује симфонију, када му се указује сликарски лик или лик песнички, изнутра, кад је то још неизражено откриће и проналазак, унутрашњи стваралачки чин љубави према човеку, која се још ни на који начин није изразила. У том стваралачком чину човек стоји пред Богом и још није обузет реализацијом у свету и за људе. Ако ми је дато сазнање, онда то сазнање није књига коју сам написао и није научно откриће које сам формулисао за људе, а које улази у круг људске културе. То је, пре свега, моје унутрашње сазнање које је свету још непознато и ниje изражено за свет, тајанствено је. То je право првородно сазнање, моја права философија, док стојим пред тајном бића. Следи секундарни стваралачки акт, повезан са чињеницом да је човек социјално биће, реализација производа стварања. Пише се књига. И ту се појављује оно што се у стваралаштву назива мајсторством, уметношћу. Примарни стваралачки акт уопште није уметност. Уметност је секундарна и у њој се стваралачки огањ хлади. Свака уметност је потчињена закону, и у њој, као примарном стваралачком чину, делују благодат и слобода. При реализацији производа стваралаштва човека је већ везао свет, везали су га материјали света, он зависи од других људи, он је отежао и охлађен. Увек постоји трагичан несклад између стваралачког изгарања, стваралачког огња у коме се замећу стваралачка замисао, интуиција, лик, и хладноће реализације стваралаштва у оквиру закона. Хлађење, гашење огња, постоји у свакој књизи, слици, ста– туи, добром делу, социјалној установи. Вероватно су у свету постојали и постоје ствараоци који нису успели да се изразе, код којих је било унутрашњег огња и унутрашњег стваралачког чина, али није било реализације, нису саздани производи. Људи, међутим, стваралаштвом називају настајање охлађених производа. И закон класичног стваралаштва захтева максималну охлађеност. Стваралачка ватра, стваралачки узлет, усмерени су на изградњу новог живота, новог бића, али се као резултат добијају охлађени производи културе, културне вредности, књиге, слике, установе, добра дела. Јер, добра дела су такође хлађење стваралачког огња љубави у људском срцу, као што је философска књига хлађење стваралачког огња сазнања у људском духу. У томе је трагедија стваралаштва и граница људског стваралаштва. У тој крајности постоји страшни суд над људским стваралаштвом. Унутрашњи стваралачки чин морао би у свом огњеном кретању да напусти тежиште “света“ и да постане “превладавање света“. У својој спољној реализацији, у производима културе, стваралачки чин се налази у власти “света“ и окован је “светом“. Али стваралаштво које је огњено кретање из бескрајне слободе мора не само да се успиње, већ и да силази, и да саопштава људима и свету оно што је настало у стваралачком поимању, замисли, лику, да се потчињава законима реализације производа, мајсторства, уметности.
Стваралаштво је по својој природи генијално. И човек је, као стваралац, створен као генијално биће. Човекова генијалност одражава y њему лик Бога–Творца. Генијалност није идентична генију. Генијалност не означава да човек има огроман дар да пише уметничка дела или философске књиге, да управља државом или да открива и проналази. Генијалност мора да се сврста y унутрашње стваралаштво, а не у савремену реализацију стваралаштва у производима. Генијалност је целовит квалитет људске личности, а не специјални дар, и сведочи о томе да се човек пробија ка праизвору, да је стваралачки процес у њему првородан, а не одређен социјалним наслагама. Могуће је да то не буде праћено одговарајућом способношћу реализације, вештином, мајсторством. Спој генијалне природе и првородног стваралачког процеса, који се пробија ка праизворима, са изузетним даром, талентом за реализацију стваралаштва у производима, управо и чини генија. Али генијална може бити и љубав мушкарца према жени, мајке према детету, генијална може бити брига према ближњима, генијална може бити унутрашња интуиција људи, која се не изражава у производима, генијално може бити и то што се човек мучи над питањем о смислу живота и тражењем истине живота. Светитељу може бити својствена генијалност у самостварању, у претварању самога себе у савршено, озарено створење, иако он не може да ствара никакве производе. Лажно је свако упоређивање људи према њиховој генијалности и даровитости, јер то је одрицање индивидуалности. Постоје велика туга и јад, који су повезани са стваралаштвом. Стваралаштво је велики неуспех, чак и у својим најсавршенијим производима, који никада у потпуности не одговарају стваралачкој замисли. Постоји трагични конфликт стваралаштва и личне савршености.Снага, величина, генијалност стваралаштва, потпуно су несразмерни степену савршености који је постигао човек. Стваралац, чак велики стваралац, може бити пусти бекрија, може бити најништавнији од све деце ништавног света. Тај проблем је снагом правог генија поставио Пушкин изрекавши дивне мисли о стваралаштву. Стваралачки геније се даје човеку ни за шта, није повезан са религиозним или моралним човековим напором да постигне савршенство, да се преобрази. Стваралаштво, некако, као да стоји изван етике искупљења и претпоставља другачију етику. Стваралац се оправдава својим делом, својим стваралачким подвигом. И ту се срећемо са својеврсним моралним парадоксом. Ствараоца и стваралаштво не интересују спасење и пропаст. Стваралац у свом стваралаштву заборавља на своју личност, на себе, одриче се себе.Стваралаштво носи изразито лични карактер и, истовремено, оно је заборав личности. Стваралаштво увек претпоставља жртву. Стваралаштво је увек самоодређење, излазак из оквира сопственог затвореног личног бића. Стваралац заборавља на спасење, он размишља о натчовечанским вредностима. Стваралаштво је најмање од свега егоистично. У егоцентричном расположењу ништа се не може створити, немогуће је препустити се надахнућу и замислити бољи свет. Парадокс је у томе што аскетско искуство урања човека у самога себе, усредсређује га на сопствено савршенство и спасење, а стваралачко искуство ослобађа човека од самога себе и усмерава га на виши свет. У стваралаштву постоји права аскеза и право самоограничење, али друге врсте. Хришћански правац, који предлаже да се, најпре, треба позабавити аскезом и постићи савршенство, а тек онда стварати, нема ни најмању представу о стваралаштву. У стваралаштву постоји аскеза, али је она другачијег квалитета него што је то аскеза усмерена на лично усавршавање и лично спасење. Никаквом аскезом не могу се достићи не само геније и таленат, већ ни најмањи дар и способности. Јер, стваралачка генијалност се не зарађује, она се бесплатно дарује одозго, као благодат.Од ствараоца се захтева стваралачки напор његове првородне слободе, а не аскетски подвиг самоусавршавања. Да је Пушкин почео да се бави аскезом и самоспасењем, вероватно више не би био велики песник. Стваралаштво је повезано са несавршенством. А савршенство може бити неповољно за стваралаштво. У томе је сва морална парадоксалност проблема стваралаштва.
Кад човек ступи на пут самоусавршавања, свеједно да ли католичког, православног, толстојевског, самоусавршавања јоге, теософског или каквог другог, може се показати да је он за стваралаштво изгубљен. Стваралаштво претпоставља заборав личног савршенства, подразумева жртвовање личности. Пут стваралаштва је херојски пут, али је то другачији пут од пута личног усавршавања и спасења. Стваралаштво је потребно за Царство Божје, за Божја дела у свету, али уопште није нужно за лично спасење. Или, ако је и нужно, онда је то само зато што се стваралац оправдава стваралаштвом. Немогуће је стварати ако се непрестано осећа једино грешност, ако се осећа једино смирење. Стваралаштво означава прелазак душе у други план бића. А душа може да живи истовремено у различитим равнима бића, може бити на висини и у низинама, може смело да ствара и смерно да се каје. Али стваралаштво у свим сферама, и у сфери чисто моралној, јер морално стваралаштво постоји, говори о оном човековом начелу на коме може бити изграђена другачија етика, него што је етика закона и етика искупљења. Стваралаштво је оно што највише личи на човеково позвање које претходи првом греху, оно што се, у извесном смислу, налази c “оне стране добра и зла“. Пошто је људска природа грешна, грех искривљује и изопачава стваралаштво, па је могуће и зло стваралаштво. Једино стваралаштво говори о човековом позвању и Његовој мисији у свету. Закон ништа не говори о позвању, етика искупљења, сама по себи, о томе такође не говори. Уколико Јеванђеље и апостол Павле говоре о човековим даровима и човековом позвању, онда је то једино зато што излазе ван граница тајне искупљења греха; Истинско бивствено, стваралаштво увек је у Духу, у Духу Светом, јер сеједино у Духу догађа оно сједињавање благодати и слободе које видимо у стваралаштву. Па, какав је онда значај стваралаштва у етици? Тај значај је двојак. Пре свега, етика мора да постави питање значаја сваког стваралаштва, чак и када то стваралаштво нема непосредне везе са моралним животом. Сазнајно стваралаштво или уметничко стваралаштво има морални значај, јер све што ствара више вредности има морални значај. Друго, етика мора да постави питање стваралачког значаја моралног чина. Сам морални живот, моралне оцене и дела носе стваралачки карактер. Етика закона и норме још не подразумева стваралачки карактер моралног чина, те је неизбежан прелазак на етику стваралаштва, етику истинског човековог позвања и мисије. Стваралаштво, стваралачки однос према целокупном животу, није човеково право, већ човеков дуг и обавеза. Стваралачки напор је морални императив, и то у свим областима живота. Стваралачки напор ycaзнајном и уметничком чину има моралну вредност. Остваривање истине и лепоте такође је морално добро. Али у етици стваралаштва може да се открије нови конфликт између стваралаштва савршених културних вредности и стваралаштва савршене људске личности. Пут стваралаштва, такође, је пут моралног и религиозног савршенства, пут остваривања пуноће живота. Тако често цитиране Гетеове речи: “… сива је свака теорија, a вечно је зелено дрво живота“ – могу се окренути: “Сив је сваки живот, а вечно је зелено дрво теорије.“ А ево шта би то значило. “Теорија“ је стваралаштво, то је Платон или Хегел; “живот“ не може бити сива свакодневица, борба за егзистенцију, породичне зађевице, неуспеси, разочарања и слично. У том смислу теорија може имати карактер моралног успона.
Николај Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, одломак из огледа «Етика стваралаштва», превела са руског Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 138–144.
Наши националисти и наши космополити су заточеници прилично приземних појмова о националности, они на исти начин раздвајају национално биће од бића појединца. Страсти, које обично изазивају национални проблеми, сметају разбистравању свести. Рад мисли на проблему националности мора, пре свега, да утврди како је немогуће и бесмислено супротстављање националности и човечанства, националног мноштва и свељудског јединства. А ипак се ово лажно супротстављање врши с двеју страна, са стране национализма и са стране космополитизма. Недопустиво би било принципијелно супростављати део целини или орган организму и замишљати савршенство читавог организма као нестанак и надвладавање мноштва његових делова и органа.Националност и борба за њено постојање и развој не представљају раздор у човечанствуи с човечанством,и не могу у принципу бити повезиване с несавршеним, нејединственим стањем човечанства, које подлеже нестанку приликом наступања потпуног јединства. Лажни национализам потхрањује овакве појмове о националности. Националност је индивидуално биће изван кога је немогуће биће човечанства, она је утемељена у саме дубине живота, и националност је вредност, стварана у историји, динамички задатак. Постојање човечанства у формама националог бића његових делова уопште не означава обавезно зоолошко и ниже стање узајамног непријатељства и прождирања, које ишчезава у складу са растом хуманости и јединства. Националност има вечну онтолошку основу и вечно важан циљ. Националност је бивствена индивидуалност, један од хијерархијских ступњева постојања, другачији ступањ, другачији круг него што су индивидуалност човека или индивидуалност човечанства као некакве колективне личности.Успостављање савршеног братства међу људима неће бити ишчезавање људских индивидуалности већ, напротив њихова потпуна потврда. И успостављање свечовечанског братства народа неће бити ишчезавање већ потврда националних индивидуалности. Човечанство је некакво позитивно свејединство и оно би се претворило у ништавну апстракцију ако би својим постојањем гасило и укидало постојање свих ступњева реалности који у њега улазе, националних и личних индивидуалности. У царству Божијем треба замишљати савршено и прекрасно постојање личности-индивидуалности и нација-индивидуалности. Свако је постојање — индивидуално. Апстракција пак није постојање. У апстрактном, сваког конкретног мноштва ослобођеном хуманизму, нема духа постојања, постоји празнина. Сâмо човечанство је конкретна индивидуалност вишег хијерархијског ступња, колективна личност а не апстракција, не механички збир.Тако Бог није гашење свих индивидуалних ступњева разноликог постојања, већ њихова пуноћа и савршеност.Мноштво индивидуалних ступњева, сва сложена хијерархија света не може бити замењена јединством вишег ступња, индивидуалношћу једног.Савршено јединство (општенационално, општељудско, космичко или божанско) јесте највиши и најпотпунији облик постојања свег мноштва индивидуалних бића у свету. Свака националност је богатство јединственог и братски обједињеног човечанства, а не препрека на његовом путу. Националност је историјски а не социјални проблем, проблем конкретне културе а не апстрактне јавности.
Космополитизам је и философски и животно неоснован, он је сам апстракција или утопија, примена апстрактних категорија на област где је све конкретно. Космополитизам не оправдава свој назив, у њему нема ничег космичког, будући да и космос, свет, јесте конкретна индивидуалност, један од хијерархијских ступњева. Представа космоса одсуствује у космополитској свести на исти начин као и представа нације. Осећати себе грађанином света уопште не означава губитак националног осећања и националног грађанства. У космички, васељенски живот човек се укључује кроз живот свих индивидуалних хијерархијски ступњева, кроз национални живот. Космополитизам је наказан и неостварив израз маштања о јединственом, братском и савршеном човечанству, замена конкретног живог човечанства апстрактном утопијом. Ко не воли свој народ и коме није мио његов конкретни лик, тај не може да воли човечанство, томе није мио ни конкретни лик човечанства.Апстракције рађају апстракције. Апстрактна осећања овладавају човеком и све живо, у плоти и крви, ишчезава из његовог видокруга.Космополитизам је такође и негирање и гашење вредности индивидуалног, сваког лика и облика, проповедање апстрактног човека и апстрактног човечанства.
2.
Човек улази у човечанство преко националне индивидуалности, као националан а не апстрактан човек, као Рус, Француз, Немац или Енглез. Човек не може да прескочи читав ступањ постојања, од тога би он осиромашио и опустео. Национални човек је — више а не мање просто човек,у њему постоје родовске црте човека уопште и уз то постоје индивидуално-националне црте. Може се желети братство и уједињење Руса, Француза, Енглеза, Немаца и свих народа на земљи, али се не сме желети да с лица земље ишчезну изрази националних лица, националних духовних типова и култура. Овакво маштање о човеку и човечанству, далеким од свега националног, јесте жудња за гашењем читавог света вредности и богатстава. Култура никада није била и никада неће бити апстрактно-људска, она је увек конкретно-људска, тј. национална, индивидуално-народна и једино је у таквом свом својству могла да се уздиђе до општељудског. Потупно ненационална, апстрактно-људска, лако преносива с народа народ јесте најмање стваралачка, спољашње техничка страна културе. Све стваралачко у култури носи на себи печат националног генија. Чак су и велики технички изуми национални, а не ненационалне су само техничке примене великих изума које лако прихватају сви народи. Чак је научни геније, иницијативни, који ствара метод — националан. Дарвин је могао да буде само Енглез, а Хелмхолц је карактеристичан Немац. Национално и општељудско у култури не може бити супротстављано. Општељудски значај имају управо врхови националног стваралаштва.У националном се генију открива свељудско, он кроз своје индивидуално продире у универзално. Достојевски је — руски геније, национални лик одражен је у читавом његовом стваралаштву. Он је најрускији од Руса — он је најсвељудскији, најуниверзалнији од Руса. Кроз руску дубину открива он дубину светску, свељудску. Исто се може рећи за сваког генија. Он увек подиже национално до општељудског значаја. Гете је — универзални човек, не у својству апстрактног човек, него у својству националног човека, Немца.
Уједињавање човечанства, његово напредовање ка свејединству обавља се кроз мучно, болно формирање и борбу националних индивидуалности и култура. Другог историјског пута нема, други пут је апстракција, празнина или чисто индивидуални одлазак у дубину духа, у други свет. Судбина нација и националних култура мора да се оствари до краја. …. Све велике националне културе су свељудске по свом значају. Нивелирајућа цивилизација је наказна. Култура галиматијаса нема никакав значај, у њој нема ничег васељенског. Читав светски пут постојања јесте сложено узајамно деловање различитих ступњева светске хијерархије индивидуалности, стваралачко урастање једне хијерархије у другу, личности у нацију, нације у човечанство, човечанства у космос, космоса у Бога. Може се и потребно је замишљати нестанак класа и диктаторских режима у савршеном човечанству, али је немогуће замишљати нестанак националности. Нација је динамичка супстанција, она својим корењем ураста у тајанствену дубину живота. Националност је позитивно богаћење постојања и за њу се мора борити као за вредност. Национално јединство је дубље од јединства класа, партија и свих других пролазни творевина у животу народа. Сваки народ се бори за своју културу и за највиши живот у атмосфери националног колективног јемства. И велика је самообмана жеља за стварањем изван националности. Чак се Толстојево непротивљење, које бежи од свега што је повезано с националношћу, показује као дубоко национално, руско. Одлазак из националног живота, страничество — чисто је руска појава, обележена руским националним духом. Чак формално негирање националности може да буде национално. Национално стваралашто не означва свесно-срачунато националствовање, оно је слободно и спонтано национално.
3.
Сви покушаји рационалног одређења националности воде ка неуспеху. Природа националности не може се одредити ни по каквим рационално-видљивим обележјима. Ни раса, ни територија, ни језик, ни религија нису обележја која одређују националност, иако све ово игра ону улогу у њеном одређењу. Националност је сложена историјски творевина, она се формира као резултат крвног мешања раса и племена, бројних прерасподела земаља за које везује своју судбину, и духовно-културног процеса који гради њен непоновљиви духовни лик. И после свих историјских и психолошких истраживања остаје недељив и неухватљиви остатак у коме је садржана сва тајна националне индивидуалности. Националност је — тајанствена, мистична, ирационална, као и свако индивидуално постојање. Потребно је бити у националности, учествовати у њеном стваралачком животном процесу да би се до краја знала њена тајна. Тајна националности чува се у свој несталности историјских стихија, у свим променама судбине, у свим покретима који руше прошлост и стварају оно чега није било. Душа средњовековне Француске и Француске ХХ века — једна је те иста национална душа, иако се у историји све изменило до непрепознатљивости.
…………………………………………. Оно што се назива европском или интернационалном цивилизацијом, у суштини је фантом. Раст и развој сваког националног бића није његов прелазак од националне својеврсности ка некаквој интернационалној европској цивлизацији која уопште и не постоји. Нивелирајући европеизам, међународна цивилизација, јесу чиста апстракција у којој није садржано ни капи конкретног живота. Сви народи, све земље пролазе корз известан стадијум развоја и раста, наоружавају се оруђима научне и социјалне технике у којој заправо нема ничег индивидуалног и националног јер је, на крају крајева, индивидуална и националан само дух живота. Али овај процес раста и развоја није корак у страну, ка некаквој „интернационалној Европи“ која се не може наћи нигде на Западу, то је — корак увис, корак свељудски у својој националној особености. Постоји само један историјски пут за постизање највише човечности, за јединство човечанства — пут националног раста и развоја, националног стваралаштва.Свечовечанство се открива једино у облику националности. Денационализација, прожета идејом интернационалне Европе, интернационалне цивилизације, интернационалног човечанства јесте најобичнија празнина, непостојање. Ниједан народ не може да се развије бочно, у страну, да ураста у туђи пут и туђи раст.Између моје националности и моје човечности нема никаве „интернационалне Европе“, и“интернационалне цивилизације“.Стваралачки национални пут и јесте пут ка свечовечанству, јесте отварање свечовечанства у мојој националности онако како се отвара у свакој националности.
4.
(…) Љубав према свом народу мора да буде стваралачка љубав, стваралачки инстинкт. И она најмање означава непријатељство и мржњу према другим народима. Пут ка свечовечанству за нас лежи кроз Русију. И заиста свака денационализација одваја од свечовечанства. Лик Русије ће бити утеловљен у самом небеском човечанству. У јединственом човечанству могу да се сједињују само индивидуалности, а не јалове апстракције. Истина о позитивној вези националности и човечанства може да буде исказана са друге, супротне стране. Ако је недопустиво супротстављање идеје човечанства идеји националности, онда је недопустиво и обрнуто супротстављање. Не сме се бити непријатељ јединства човечанства у име националности у својству националисте. Овакво окретање националности против човечанства представља осиромашење националности и њену пропаст. Овакав лажни, отпаднички национализма мора да дели судбину јаловог интернационализма.Стваралачко учвршћење националности и јесте учвршћење човечанства. Националност и човечанство су једно.
Николај Берђајев, ЧОВЕК И МАШИНА (одломак из есеја „Нација и човечанство“, стр. 60-66), Бримо, Београд, 2002.
Све што се догађа у свету није се родило из радосног стваралачког преобиља већ из дубоке несреће човека, из осећања безнадежног очајања. […] У суштини, у свим религијама постоји тај елеменат доживљене несреће и болесног ressentimenta (злобе), који унакажава њихов лик. Уопште, маса је врло подложна сугестији и лако долази у стање колективне опседнутости. Масе бивају опседнуте искључиво идејама које допуштају једноставну и елементарну симболику. То је стил карактеристичан за наше време. Трагање за вођом који ће повести масе и донети спас, који ће разрешити све проблеме, значи да су сви класнични ауторитети, ауторитети монархије и демократије, срушени, и да је нужна њихова замена новим ауторитетима, које је породила колективна опседнутост маса, вођа мора дати хлеба и игара. Обично он даје више игара него хлеба. […] Може се рећи да Хитлер готово искључиво храни играма, његова политика је постављање опера Рихарда Вагнера. Између осталог, он такође храни и мржњом. И запрепашћујуће је то што мржња може на извесно време да замени хлеб, што помоћу ње људи могу да живе само не сувише дуго. […] Трагање за вођом означава пад демократије и прелаз ка цезаризму, феномену који је познат из прошлости. Цезаризам увек означава крај једне епохе, нужност прелаза ка новом свету. Али све што се данас догађа јесте нешто више него крај једног историјског периода, јесте суд над историјом. Управо су се у нашем времену у тој мери испољили резултати дуготрајног историјског процеса, да је постао могућ и неизбежан суд над историјом, над њеним неуспехом. Ти су се резултати испољили у националном, политичком и економском животу, они су се испољили и у духовној култури, у литератури, у филозофији, јер је и тако напукао човеков лик, и тамо се разлаже целовитост његовог бића. И над свим влада само једна позитивна, творачка сила ‒ сила технике. Човек прелази у нови космос. Сви елементи нашег времена већ су постојали у прошлости, али се данас ти елементи уопштавају, универзализују и дефинитивно испољавају. Управо у наше дане агоније снажно се осећа да ми живимо у палом свету који је поцепан несавладивим противречностима. И чудно је то што свест о палости света није праћена јачањем него слабљењем свести о грешности.
Превод: Владимир Меденица
Одломак из књиге СУДБИНА ЧОВЕКА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, Логос, Београд, 2006.
Неуспех историје и није ништа друго до трагедија несклада између бивствујућег, људског, личног, и васколике објективације која је увек нелична и нељудска, антилична и антиљудска. Целокупна објективација историје је нељудска и безлична. Човек је приморан да живи у два различита поретка, у поретку постојања, увек личног, мада и набијеног надличним вредностима, и у поретку објективираног света, вечито безличног и равнодушног према личности. Човек се увек налази под претњом, а често и под смртном претњом процеса који се одвијају у историји. Он је присиљен да процесе историје доживљава као фаталну, нељудску силу, потпуно равнодушну према његовој судбини, силу нечовечну и окрутну. Таква нечовечност и окрутност постоје у историји формирања држава и империја, у борби племена и нација, у револуцијама и реакцијама, у ратовима, у индустријско-капиталистичком развоју и процвату народа и држава, у самом формирању и развоју цивилизације. И, по свему судећи, није могуће хуманизовати средства помоћу којих историја дејствује, којима прибегава историјски ум. Тешко, веома тешко је очовечити државу, ту вољену творевину историје. И, истовремено, човек не може да се ишчупа из точка историје, не може од себе да одагна историјску судбину. […] Никада се још није тако снажно осећао конфликт између човека и историје, никада још није постојала тако снажна свест о противречности историје као у наше време, никада човек није био у тој мери без заштите пред процесима који се одвијају у историји, и никада није био тако гурнут у историју, тако оспољен, тако објективиран и тако социјализован. И ниједан човек у нашем друштву није изузет из сфере историјскога догађања које му прети; што се тога тиче, више нема привилегованих група, догађа се уједначавање пред фатумом историје. Човеку прети страшна опасност да ништа у њему не остане од њега самог, за његов лични, интимни живот, да не остане никаква слобода његовог духовног живота, његове стваралачке мисли. Испоставља се да је он на силу угуран у живот огромних колектива и да је потчињен нељудским приказама. Од човека се тражи да се потпуно преда колективу, држави, класи, раси, нацији. У вези с тим, светски рат и револуционарни процеси који су за њим уследили, имају метафизичко значење у човековој судбини. Догађа се потрес у пратемељима човековог бића. Светски рат је представљао испољавање зла које се акумулирало у човековом бићу, испољавање акумулиране мржње и злобе. Он је објективирао раније прикривено зло које као да је пребивало у субјективном, а не у објективном. Рат је разоткрио лаж наше цивилизације. […] У светском рату су иступили огромни организовани колективи испод којих дрхти хаос. Светски рат је већ био суд над историјом, иманентни суд над њом. Он је био окрутно разбијање илузија, велико разочарење у идеалистичко схватање историје, у све узвишене идеје.
Превод: Владимир Меденица
Из књиге СУДБИНА ЧОВЕКА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, Логос, Београд, 2006.
Улога технике је двојака; она има и позитиван и негативан значај. Није потребно негирати научно-техничка открића већ духовно овладати њима. Као судбоносна последица технике потчињене тек властитом закону који рађа техничке светске ратове јавља се прекомеран пораст етатизма. Држава се чини свемогућом, све тоталитарнијом и не само у тоталитарним режимима она не жели да призна никакве границе своје власти и посматра човека тек као своје средство и оруђе. Власт технике има још једну, за човека веома тешку, последицу на коју његова душа није довољно припремљена. Долази до страшног убрзања времена и брзине коју човек не може достићи. Ниједан тренутак није вредност за себе, он је тек средство за тренутке који следе. Од човека се тражи невероватна активност од које он не може да дође к себи. Али ти активни тренуци чине човека пасивним. Он постаје средство ванљудског процеса, он је тек функција производног процеса. Активност човековог духа се смањује. Човек се вреднује утилитарно, по својој производности. То је отуђење човекове природе и разарање човека. Из техничке епохе произилази такође активно ступање у историју огромних људских маса и то управо тада када су оне изгубиле своја религиозна веровања, маса које се не могу изједначити са радним класама. Све то чини дубоку кризу човек а и људске цивилизације.
***
Није потребно негирати технику, већ је потчинити духу. […] Само преко духовног начела, које је веза човека с Богом, човек постаје независан и од природне нужности и од и од власти технике. Али развитак духовности у човеку не означава гађење према природи и техници, већ овладавање њима. Проблем који стоји пред човеком је још сложенији: с механизованом природом не може бити узајамног додира. Стари додир човека са животом природе сада је могућ тек преко духовног погледа, он не може бити просто органски у старом смислу речи.
Превод: Никола Кајтез
Царство духа и царство ћесара, Светови/ Добра вест, Нови Сад, 1992.
Не постоји никаква пропорционалност између страдања људи и њихове грешности. Више страдају бољи него лошији. Остају необјашњени периоди богонапуштености у историјском и индивидуалном животу. Објашњење страшних катастрофа у људском животу Божјим гневом и казном је неодрживо. Страшно је тешко оправдати и објаснити свеприсутност свемогућег и преблагог Бога у злу, куги, колери, патњама, у ужасима ратовања, револуција и контрареволуција. Схватање деловања Божјег Промисла у том свету зла и страдања мора бити превредновано. Далеко правилније мисли Кјеркегор, да Бог остаје инкогнито у свету. Тим светом не управља Бог, већ кнез света по својим законима, законима света, а не законима божјим. Тај свет је више потчињен царству Ћесара него царству Духа. Обраћање живом Богу могуће је схватити тек есхатолошки: „Да дође Царство Твоје“. Њега још нема. Свет објеката, свет феномена, с нужношћу која у њима влада, тек је спољашња сфера, али је иза њега скривена дубока веза с Богом. Не треба мислити да Бог нешто узрокује у том свету, слично силама природе да управља и влада попут царева и државних власти, да детерминише живот света и човека. Не треба замишљати у односу на Бога у историјском процесу, у историјској нужности. То вуче за собом потпуну промену учења о Промислу. Благодат није сила која делује споља. Она је сила која открива божанско у човеку. Између слободе и благодати нема противречности, благодат је тек просветљена слобода. […] могуће је супротставити зло и материјализацију и претходну нестворену и зато недетерминисану слободу, ирационалну слободу. Али слобода може да постане просветљење и обоготворење. Зато у историји света и човека могу деловати ирационалне силе, тамна слобода која порађа нужност и насиље. Али, делује и просветљена слобода, делује и сила божанска. […] Подједнако је лажно видети свуда у свету тријумф зла, ђаволских сила и видети прогресивно откривање и владавину божјих сила. Дух се у историјском процесу не открива прогресивно и тријумфују очигледни и зли процеси, али потребно је видети свуда могућност зачетка и надахнуће духа и духовног царства. Однос човека према Богу представља драматичну борбу између царства Духа и царства Ћесара, пролаз кроз дуализам у име крајњег монизма који се може откривати тек есхатолошки. Тема се компликује односом човека према космосу.
Царство духа и царство ћесара, Светови/ Добра вест, Нови Сад, 1992.
препознавања 