RSS

Архиве категорија: Берђајев

Николај Берђајев О ВРЕМЕНУ ИГАРА И МРЖЊЕ

Све што се догађа у свету није се родило из радосног стваралачког преобиља већ из дубоке несреће човека, из осећања безнадежног очајања. […] У суштини, у свим религијама постоји тај елеменат доживљене несреће и болесног ressentimenta (злобе), који унакажава њихов лик. Уопште, маса је врло подложна сугестији и лако долази у стање колективне опседнутости. Масе бивају опседнуте искључиво идејама које допуштају једноставну и елементарну симболику. То је стил карактеристичан за наше време. Трагање за вођом који ће повести масе и донети спас, који ће разрешити све проблеме, значи да су сви класнични ауторитети, ауторитети монархије и демократије, срушени, и да је нужна њихова замена новим ауторитетима, које је породила колективна опседнутост маса, вођа мора дати хлеба и игара. Обично он даје више игара него хлеба. […] Може се рећи да Хитлер готово искључиво храни играма, његова политика је постављање опера Рихарда Вагнера. Између осталог, он такође храни и мржњом. И запрепашћујуће је то што мржња може на извесно време да замени хлеб, што помоћу ње људи могу да живе само не сувише дуго. […] Трагање за вођом означава пад демократије и прелаз ка цезаризму, феномену који је познат из прошлости. Цезаризам увек означава крај једне епохе, нужност прелаза ка новом свету. Али све што се данас догађа јесте нешто више него крај једног историјског периода, јесте суд над историјом. Управо су се у нашем времену у тој мери испољили резултати дуготрајног историјског процеса, да је постао могућ и неизбежан суд над историјом, над њеним неуспехом. Ти су се резултати испољили у националном, политичком и економском животу, они су се испољили и у духовној култури, у литератури, у филозофији, јер је и тако напукао човеков лик, и тамо се разлаже целовитост његовог бића. И над свим влада само једна позитивна, творачка сила ‒ сила технике. Човек прелази у нови космос. Сви елементи нашег времена већ су постојали у прошлости, али се данас ти елементи уопштавају, универзализују и дефинитивно испољавају. Управо у наше дане агоније снажно се осећа да ми живимо у палом свету који је поцепан несавладивим противречностима. И чудно је то што свест о палости света није праћена јачањем него слабљењем свести о грешности.

 

Превод: Владимир Меденица

 

Одломак из књиге СУДБИНА ЧОВЕКА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, Логос, Београд, 2006.

 

Egry József

Egry József

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 6, 2018 in Берђајев

 

Ознаке: , , ,

Николај Берђајев О КОНФЛИКТУ ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И ИСТОРИЈЕ

Неуспех историје и није ништа друго до трагедија несклада између бивствујућег, људског, личног, и васколике објективације која је увек нелична и нељудска, антилична и антиљудска. Целокупна објективација историје је нељудска и безлична. Човек је приморан да живи у два различита поретка, у поретку постојања, увек личног, мада и набијеног надличним вредностима, и у поретку објективираног света, вечито безличног и равнодушног према личности. Човек се увек налази под претњом, а често и под смртном претњом процеса који се одвијају у историји. Он је присиљен да процесе историје доживљава као фаталну, нељудску силу, потпуно равнодушну према његовој судбини, силу нечовечну и окрутну. Таква нечовечност и окрутност постоје у историји формирања држава и империја, у борби племена и нација, у револуцијама и реакцијама, у ратовима, у индустријско-капиталистичком развоју и процвату народа и држава, у самом формирању и развоју цивилизације. И, по свему судећи, није могуће хуманизовати средства помоћу којих историја дејствује, којима прибегава историјски ум. Тешко, веома тешко је очовечити државу, ту вољену творевину историје. И, истовремено, човек не може да се ишчупа из точка историје, не може од себе да одагна историјску судбину. […] Никада се још није тако снажно осећао конфликт између човека и историје, никада још није постојала тако снажна свест о противречности историје као у наше време, никада човек није био у тој мери без заштите пред процесима који се одвијају у историји, и никада није био тако гурнут у историју, тако оспољен, тако објективиран и тако социјализован. И ниједан човек у нашем друштву није изузет из сфере историјскога догађања које му прети; што се тога тиче, више нема привилегованих група, догађа се уједначавање пред фатумом историје. Човеку прети страшна опасност да ништа у њему не остане од њега самог, за његов лични, интимни живот, да не остане никаква слобода његовог духовног живота, његове стваралачке мисли. Испоставља се да је он на силу угуран у живот огромних колектива и да је потчињен нељудским приказама. Од човека се тражи да се потпуно преда колективу, држави, класи, раси, нацији. У вези с тим, светски рат и револуционарни процеси који су за њим уследили, имају метафизичко значење у човековој судбини. Догађа се потрес у пратемељима човековог бића. Светски рат је представљао испољавање зла које се акумулирало у човековом бићу, испољавање акумулиране мржње и злобе. Он је објективирао раније прикривено зло које као да је пребивало у субјективном, а не у објективном. Рат је разоткрио лаж наше цивилизације. […] У светском рату су иступили огромни организовани колективи испод којих дрхти хаос. Светски рат је већ био суд над историјом, иманентни суд над њом. Он је био окрутно разбијање илузија, велико разочарење у идеалистичко схватање историје, у све узвишене идеје.

 

Превод: Владимир Меденица

 

Из књиге СУДБИНА ЧОВЕКА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, Логос, Београд, 2006.

 

Louis John

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 5, 2018 in Берђајев

 

Ознаке: , , ,

Николај Берђајев ЧОВЕК И ТЕХНИКА

Улога технике је двојака; она има и позитиван и негативан значај. Није потребно негирати научно-техничка открића већ духовно овладати њима. Као судбоносна последица технике потчињене тек властитом закону који рађа техничке светске ратове јавља се прекомеран пораст етатизма. Држава се чини свемогућом, све тоталитарнијом и не само у тоталитарним режимима она не жели да призна никакве границе своје власти и посматра човека тек као своје средство и оруђе. Власт технике има још једну, за човека веома тешку, последицу на коју његова душа није довољно припремљена. Долази до страшног убрзања времена и брзине коју човек не може достићи. Ниједан тренутак није вредност за себе, он је тек средство за тренутке који следе. Од човека се тражи невероватна активност од које он не може да дође к себи. Али ти активни тренуци чине човека пасивним. Он постаје средство ванљудског процеса, он је тек функција производног процеса. Активност човековог духа се смањује. Човек се вреднује утилитарно, по својој производности. То је отуђење човекове природе и разарање човека. Из техничке епохе произилази такође активно ступање у историју огромних људских маса и то управо тада када су оне изгубиле своја религиозна веровања, маса које се не могу изједначити са радним класама. Све то чини дубоку кризу човек а и људске цивилизације.

***

Није потребно негирати технику, већ је потчинити духу. […] Само преко духовног начела, које је веза човека с Богом, човек постаје независан и од природне нужности и од и од власти технике. Али развитак духовности у човеку не означава гађење према природи и техници, већ овладавање њима. Проблем који стоји пред човеком је још сложенији: с механизованом природом не може бити узајамног додира. Стари додир човека са животом природе сада је могућ тек преко духовног погледа, он не може бити просто органски у старом смислу речи.

Превод: Никола Кајтез

Царство духа и царство ћесара, Светови/ Добра вест, Нови Сад, 1992.

vojo stani'

Војо Станић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 22, 2018 in Берђајев

 

Ознаке: , ,

Николај Берђајев ТАМНА И ПРОСВЕТЉЕНА СЛОБОДА

Не постоји никаква пропорционалност између страдања људи и њихове грешности. Више страдају бољи него лошији. Остају необјашњени периоди богонапуштености у историјском и индивидуалном животу. Објашњење страшних катастрофа у људском животу Божјим гневом и казном је неодрживо. Страшно је тешко оправдати и објаснити свеприсутност свемогућег и преблагог Бога у злу, куги, колери, патњама, у ужасима ратовања, револуција и контрареволуција. Схватање деловања Божјег Промисла у том свету зла и страдања мора бити превредновано. Далеко правилније мисли Кјеркегор, да Бог остаје инкогнито у свету. Тим светом не управља Бог, већ кнез света по својим законима, законима света, а не законима божјим. Тај свет је више потчињен царству Ћесара него царству Духа. Обраћање живом Богу могуће је схватити тек есхатолошки: „Да дође Царство Твоје“. Њега још нема. Свет објеката, свет феномена, с нужношћу која у њима влада, тек је спољашња сфера, али је иза њега скривена дубока веза с Богом. Не треба мислити да Бог нешто узрокује у том свету, слично силама природе да управља и влада попут царева и државних власти, да детерминише живот света и човека. Не треба замишљати у односу на Бога у историјском процесу, у историјској нужности. То вуче за собом потпуну промену учења о Промислу. Благодат није сила која делује споља. Она је сила која открива божанско у човеку. Између слободе и благодати нема противречности, благодат је тек просветљена слобода. […] могуће је супротставити зло и материјализацију и претходну нестворену и зато недетерминисану слободу, ирационалну слободу. Али слобода може да постане просветљење и обоготворење. Зато у историји света и човека могу деловати ирационалне силе, тамна слобода која порађа нужност и насиље. Али, делује и просветљена слобода, делује и сила божанска. […] Подједнако је лажно видети свуда у свету тријумф зла, ђаволских сила и видети прогресивно откривање и владавину божјих сила. Дух се у историјском процесу не открива прогресивно и тријумфују очигледни и зли процеси, али потребно је видети свуда могућност зачетка и надахнуће духа и духовног царства. Однос човека према Богу представља драматичну борбу између царства Духа и царства Ћесара, пролаз кроз дуализам у име крајњег монизма који се може откривати тек есхатолошки. Тема се компликује односом човека према космосу.

 

Царство духа и царство ћесара, Светови/ Добра вест, Нови Сад, 1992.

 

Efim Volkov

Ефим Волков

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 1, 2018 in Берђајев

 

Ознаке:

Николај Берђајев ТАЈНА ЧОВЕКОВОГ ПОСТОЈАЊА

***

Човек не може бити самодовољан, то би значило да га нема. У томе је тајна човековог постојања: оно доказује постојање вишег реда него што је човек, и у томе је човеково достојанство. Човек је биће које превладава своју ограниченост, које трансцендира ка вишем. Ако нема Бога као Истине и Смисла, ако нема највише Правде, све се чини површним, нема ка коме и ка чему да се развија. Ако је, пак, човек Бог, онда је то најбезнадежније, најповршинскије и ништавно. Свака квалитативна вредност већ показује да је у људској пути оно што је више од човека. И то што је више од човека, тј. божанско, није спољашња сила која над њим стоји и њиме господари, већ то што га у њему самом чини пуним човеком јесте његова највиша слобода. Овде је сама разлика трансцедентног и иманентног терминолошки условљена и указује на неодређену парадоксалност у условима нашег времена. Човек је у освит свог постојања претпостављао постојање божанског, мада у најгрубљем облику. Ако нема Бога, ако нема правде која се уздиже над светом, онда је човек у целини потчињен нужности или природи, космосу или друштву, држави. Слобода човека је у томе да осим царства Ћесара постоји још и царство Духа. Постојање Бога открива се у постојању духа у човеку. И Бог није налик ни на силу природе, ни на власт у друштву и држави. Бог је слобода, а не нужност, не власт над човеком и светом, не врховни узрок који делује у свету.

Превод: Никола Кајтез

Човек и Бог. Духовност. Царство духа и царство ћесара, Светови/ Добра вест, Нови Сад, 1992.

 

mihail nesterov

Михаил Нестеров

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 28, 2018 in Берђајев

 

Ознаке: , , , ,

Николај Берђајев О СТВАРАЛАЧКОМ ЧИНУ И СЛОБОДИ

„Човеково стваралаштво претпоставља три елемента – елемент слободе, захваљујући једино којој је и могуће стварање новог и оног чега није било; елемент дара и с њим повезаног позвања, и елемент већ створеног света, у коме се обавља стваралачки чин, и из кога човек узима материјале. Није човек сам виновник свог дара и свог генија. Он га је добио од Бога и зато себе доживљава као да је у руци Божјој, као да је оруђе Божјег дела у свету. Нема ничег смешнијег ни жалоснијег  бити поносан на сопствени геније. Још се и може бити поносан на своју светост, али не и на геније. Зато геније осећа да не делује сам, већ да је опседнут Богом, да је оруђе Божјих дела и намера. […] Воља за генијалност само је откривање дара датог одозго, кроз слободу. Исто тако, човек не може да црпи материјал за стварање из самог себе, из сопствених недара, из ништавила. Природа стваралачког акта је брачна, она је увек сусрет. Стваралачки материјали узимају се из света који је створио Бог. То видимо у свим врстама уметности. То видимо у свим проналасцима и открићима. То видимо у стваралаштву сазнања, у философији која подразумева биће и свет који је створио Бог, свет предметне реалности, без којих се мишљење одвија у празнини. Бог је човеку дао стваралачки дар, таленат, геније, дао му је свет у коме и кроз који треба да се одвија стваралачки чин. Од Бога долази позив да човек изврши стваралачки чин, да оствари своје позвање, и Бог чека одговор на свој зов. Човеков одговор на Божји зов не може сасвим да се састави од елемената које је дао Бог и који од Бога потичу. Нешто мора да потекне и од човека и то је оно што, првенствено, и чини стваралаштво, стварање новог и оног чега није ни било. То нешто није нешто, већ ништа, оно је слобода без које нема стваралачког чина. Слобода која није ничим детерминисана, одговара Божјем позиву на творачко деловање, али она тај одговор даје сједињена са даром, са генијем добијеним од Бога приликом стварања, и с материјалима који се налазе у створеном свету. Човеково стваралаштво ни из чега треба схватати у смислу човековог стваралаштва из слободе. У свакој стваралачкој замисли постоји елемент примарне слободе која ничим није детерминисана, бескрајне слободе која не долази од Бога, већ иде ка Богу. Божји зов је упућен том бескрају и од бескраја чека одговор. Тај бескрај слободе постоји у сваком стваралаштву, али је стваралачки посао до те мере сложен, да у њему није лако открити примарни елемент. Стваралачки акт је, такође, узајамно деловање благодати и слободе, које иду од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Стваралачки чин се може, првенствено, описати терминима благодати, благодатне опседнутости и надахнућа. Али надахнуће је немогуће без слободе.“

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ ПОЗВАЊУ, Огледи из парадоксалне етике, Zepter Book World, Београд, 2000.

бердјајев

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 9, 2018 in Берђајев

 

Ознаке: , , ,