Валтер Бењамин ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО (одломци из есеја)

 

***

Искуство је претрпело пад у курсу вредности, и то се одиграло у нараштају који је од раздобља 1914–1918. проживео једно од најчудовишнијих искустава светске историје. Можда то и није тако необично као што изгледа. Зар се није у то доба могло утврдити да су се људи из рата враћали занемели? Не богатији, него, напротив, сиромашнији у саопштивим искуствима. Оно што се десет година потом прелило у бујицу књига о рату било је све осим искуства које је иначе текло од уста до уха. Не, није ту било ничег необичног. Јер никад искуства нису демантована радикалније него што су стратешка искуства била демантована позиционим ратом, економска искуства инфлацијом, телесна искуства гладовањем, а морална искуства опресијом од властодржаца. Нараштај који је у школу још ишао коњским трамвајем, затекао се, незаштићен под отвореним небом, у пределу у којем, осим облака, ништа није било такнуто неком променом, а усред тога предела, на бојишту разарајућих бујица и експлозија, било је ситно и крхко човеково тело.

С тим чудовишним развитком технике неко сасвим ново и екстремно сиромаштво обрушило се на људе. А наличје тог екстремног сиромаштва јесте опресивно царство идеја које се с препорађањем астрологије и мудрости јоге, хришћанског учења и хиромантије, вегетаријанства и гносе, схоластике и спиритизма, раширило међу, или, чак, над људима. Зато се овде није догодило истинско препорађање него галванизација. Морали бисмо помислити на Енсорове слике када видимо сабласти које испуњавају улице великих градова: карневалски прерушени малограђани, брашном запрашене искежене маске, шљаштеће круне пале им преко чела, у недоглед се комешају по улицама. Те слике можда нису ништа друго него одраз привидне и хаотичне ренесансе, у коју многи људи полажу наде. Али, ту се најјасније види да је наше сиромаштво у искуству само део великог сиромаштва, које је поново попримило лице, и то лице с тако изоштреним и прецизним цртама, попут лица просјака у средњем веку. Шта, заправо, вреди читава културна баштина ако нас управо искуство с њоме не повезује? Куда нас води лажирање искуства и његово испомагање лукавствима само да не бисмо своје сиромаштво морали да признамо као нечасно, одвећ недвосмислено показује нам страхотно и збркано клупко стилова и погледа на свет из прошлога (19.) века. Да, признајмо: то сиромаштво у искуству није само сиромаштво у приватним искуствима него и у искуствима човечанства уопште. И тиме нови вид варварства.

 

James Ensor

[…] Сиромаштво у искуству: то не треба разумети у смислу као да људи чезну за неким новим искуством. Не, они чезну за ослобођењем од искустава, чезну за околним светом у којем могу да вреднују своје сиромаштво, спољашње, а напослетку и унутрашње, тако чисто и отворено, да нешто честито из тога проистекне. Они, уосталом, нису вазда неуки и неискусни. Често бисмо могли рећи управо обрнуто: прождерали су све, „цивилизацију“ и „човека“, и од тога су се преситили и заморили. Ни на кога се више него на њих односе Шербартове речи: „Сви сте тако уморни – и то само зато јер све ваше мисли нису усредређене на сасвим обичан, али грандиозан план!“ После умора следи починак и не догађа се ретко да сан надокнади дневну тугу и обесхрабреност, те оствари сасвим обичну, али и величанствену егзистенцију, којој недостаје снага у будном свету. Егзистенција Микија Мауса је такав сан данашњег човека. Његова егзистенција је испуњена чудесима која не само да превазилазе она техничка него им се још и подругују. Најзанимљивије тих чудеса јесте то да су сва без машинерије, импровизована, да настају из тела Микија Мауса, његових присталица, као и његових прогонитеља, из најсвакодневнјег намештаја, као и из дрвета, облака или мора. Природа и техника, примитивност и комфор, овде потпуно постају једно, а пред очима људства, уморног од бескрајних компликација у свакодневљу, људства чији циљ живота искрсава само као коначно уточиште у бесконачној перспективи средстава, као исцрпљујућа се појављује егзистенција кој се, у свим променама, задовољава самом собом на истовремено најједноставнији и најудобнији начин, егзистенција у којој аутомобил није тежи од шешира од сламе, а плод на стаблу расте брзо као гондола на ваздушном балону. И сад бисмо хтели да задржимо одстојање, да одступимо натраг.

James Ensor

Постали смо сиромашни. Уступили смо комад по комад баштине човечанства, често смо могли да је заложимо у залагаоници за стоти део њене вредности, да бисмо унапред добили ситниш „актуалног“. Економска криза лупа на врата. Иза ње сенка, спрема се рат. Одржавање опстанка – данас је то постала ствар малобројних моћника који нису, бог зна зашто,  ништа мање људи него што је то светина; најчешће су чак већма варварски, али не на добар начин. Али други, напротив, морају да се прилагођавају, да почињу изнова и с мало ствари. Повезани су с људима који су ту потпуну обнову учинили својом ствари и засновали је на разборитости и одрицању. У њиховим се зградама, сликама и приповестима човечанство припрема, ако то буде потребно, за надживљавање културе. При томе, главно је да то чине са смехом. Можда понекад тај смех звучи варварски. Па добро, нека је! Ипак, појединац може понекад да препусти тој маси мало човечности, која ће му се једног дана вратити с каматама и каматама на камате.

James Ensor

 

Превео: Јовица Аћин

 

ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО, Службени гласник, Београд, 2016.

 

Валтер Бењамин ИСКУСТВО

У својој борби за стицање одговорности, боримо се с маскираним. Маска одраслог зове се искуство. Она је безизражајна, непробојка, увек иста. Тај одрасли је већ све преживео: младост, идеале, наде, жену. Све је то била илузија. Често се осећамо престрашени или огорчени. Можда је он у прaву. Чиме би требало да узвратимо? Ми још ништа нисмо проживели.

Али, покушајмо да стргнемо ту маску. Шта је тај одрасли проживео? Шта би он хтео да нам докаже? Првенствено ово: да је и он био млад, да је и он хтео оно што ми хоћемо, да ни он није веровао својим родитељима, али је и њега живот научио да су они били у праву. Док то говори, надмоћно се осмехује: тако ћемо и ми проћи – унапред обезвређује године које ћемо живети, промеће их у слатке детињарије, у дечије пијанство пре дуге трезвености озбиљног живота. Тако нам се одрасли представљају као добронамерни и просвећени. Познајемо ми и друге педагоге чија горчина не би да нам дозволи ни те кратке године „младости“. Намргођени и окрутни, они би већ сад да нас гурну у жрвањ живота. Оба та становишта обезвређују и уништавају наше године. И све више нас обузима осећање: наша младост је само једна кратка ноћ; затим наступа велико „искуство“, наступају године компромиса, сиромаштво у идејама и безвољности. То нам говоре одрасли и то је оно што су проживели.

Да, то су преживели, само ту једну ствар, никад и ништа друго: једино бесмисленост живота. Његову бруталност. Јесу ли нас икад охрабривали за било шта велико, ново, будуће? О, не, јер је то немогућно проживети. Сваки смисао – истинито, добро, лепо –заснован је у себи самом: па шта ће нам онда то искуство? И у томе лежи тајна: зато што одрасли не подиже поглед на велико и смислено, те је стога искуство постало јеванђеље филистара. Претвара се у посланство обичности живота. Али он никад не схвата да постоји нешто друго него што је искуство, да постоје вредности које се не могу искусити, а којима ми служимо.

Зашто је, дакле, за филистара живот без утехе и смисла? Зато што он зна само за искуство и ни за шта више. Зато што је он сам неутешан и лишен духа. И зато што он ни према чему нема неки унутрашњи однос осим према обичности и утврђеној рутини.

Али, ми знамо за нешто друго, што никакво искуство не може да нам да, нити да нам одузме: да постоји истина, чак и ако је све до сада мишљено била заблуда. Или: да верност може бити сачувана чак и ако је нико до сада није сачувао. Такво хтење искуство не може да нам одузме. Ипак, јесу ли наши стари, с њиховим уморним кретњама и њиховом моћном безнадежношћу, у праву у једној ствари? Наиме, да ли ће оно што искусимо бити тужно и да ли само у ономе што се не да искусити можемо да заснујемо сву одважност и сав смисао? Онда би дух бо слободан.али, стално изнова, живот га прибија уз тле, јер је живот збир искустава лишен утехе.

Таква питања, међутим, сад више не разумем. Да ли ми онда, ипак, још водимо живот оних који дух не познају? Оних чије се Ја разбија о живот попут таласа о хридине? Не. Свако наше искуство сада има садржај. Ми сами у њих уносимо садржај из свог духа. Онај ко је лишен мисли, мири се са заблудом. „Никад нећеш наћи истину“, говори он истраживачу, „ја сам то већ искусио“. Али, за истраживача је заблуда само нова помоћ на путу до истине (Спиноза).

Искуство је несувисло и лишено духа само за оне који су сами лишени духа. Можда искуство може бити болно ономе ко му стреми, али тешко да ће му допустити да очајава.

У сваком случају, никад неће одустати и дозволити да га филистарски ритам успава. Јер, филистар, можете да опазите, ликује са сваком новом бесмртношћу. Тада сматра да је у праву. Уверава себе: дух истински не постоји. Ипак, нико више од њега не захтева утегнутије покорности и више „страхопоштовања“, пред „духом“. Кад већ хоће да критикује морао би и да ствара. Он то није у стању. Чак и кад искуси дух, чему се повинује против своје воље, то искуство је за њега без духа.

 

Реци му

Требало би да штује снове из младости своје

Кад до зрелог човека дорасте (Шилер)

 

Ништа филистару није мрскије од његових снова из младости. Јер, оно што му се из тих снова јавља и зове га, глас је духа, који се и њему обраћа као и сваком другом човеку. Младост је за њега вечито упозоравајуће сећање. Зато се он бори против ње. Он казује младима о том сивом, силном искуству и подучава их да му се и сами смеју. Пре свега зато што је проживљавање без духа лагодно, мада нимало лековито. Штавише, познајемо још једно друкчије искуство. Оно може бити непријатељско према духу и кадро да уништи многе цватуће снове. Ипак, оно је најлепше, најнетакнутије, најнепосредније, јер никад не може бити без духа докле год ми остајемо млади. Свако га проживљава увек сам за себе, као што каже Заратустра на крају свог лутања (Најзад, неко проживљава још једино себе). Филистар није без свог искуства, а то је оно о вечитом одсуству духа. Младић ће искусити дух, и што ће мање без икаквог труда доспевати до нечег великог, утолико ће више свуда, током свог лутања и у свим људима, откривати дух. Младић ће кад сазри у човека бити великодушан. Филистар је нетолерантан.

Превео: Јовица Аћин

 

ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО, Изабрани огледи о искуству. Службени гласник, Београд, 2016.

 

Marc Chagall