Aleksandar Blok POSTOJI IGRA

Postoji igra: oprezno se uđe,

Da se ljudima pažnja uspava;

I onda se očima plen pronađe;

I neprimetno za njim se hoda.

 

Ma koliko grub i nevičan

Čovek koga pomno slede –

Oseća pogled netremičan

Usne mu zadrhte, preblede

 

A drugi shvati šta se sprema:

Stresu mu se ramena i ruke;

Osvrne se – i ničega nema;

Ali rastu nespokoja muke.

 

Zbilja je strašan pogled nevidljivi,

Jer, nećeš ga lako uhvatiti;

Slutiš, ali je teško saznati,

Čije će te oči sad pratiti.

 

Ni korist, ni žudnja, ni odmazda;

Samo – igra, kao igra dece;

I u svakom ljudskom skupa vazda,

Možeš naći tajne pratioce.

 

Ponekad ne shvataš ni sam:

Šta li se to dešava tebi?

Dođeš k ljudima normalan,

A kad odeš nisi pri sebi.

 

Postoji i zlo i dobro oko,

No bolje nijedno da te ne sledi:

Previše u sebi ima svako,

Neznanih sila od kojih krv ledi.

 

O, tuge! Ni za hiljadu leta

Ne možemo premeriti duše:

Čujemo drhtaje svih planeta,

Gromove kako tišinu ruše…

 

A zasad – u neizvesnosti živimo,

I nesvesni svoje snage,

Kao deca, vatrom se igramo,

Povređujući sebe i druge.

 

1913

 

A. Blok – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković