Антоније Блум КАКО ТРЕБА ДА СЕ ОДНОСИМО ПРЕМА СЕБИ?

„Треба да се односимо према себи као што се уметник односи према материјалу: да узимамо у обзир сва својства овог материјала и да на основу тога одлучујемо шта може да се уради. Као што уметник показује велико познавање свог материјала и да има представу о томе шта жели да направи од њега, тако и човек, не одбацујући у себи ништа, трезвено, смирено прихватајући себе онаквог какав јесте, треба истовремено да има узвишену представу о Човеку, о ономе што треба да постане, што треба да буде.

А осим тога – а ово је изузетно важно – потребна је спремност да се човек бори, спремност да побеђује, спремност да ствара ону лепоту коју је замислио или у коју је поверовао. Уметник, осим познавања свог материјала и представе о томе шта жели да учини, треба још да развије у себи и упорност, љубав према раду и техничке способности; све ово захтева огромну дисциплину у уметнику, у сваком ствараоцу – без обзира на то да ли је писац, уметник или вајар – а исто ово од нас захтева и живот. Без дисциплине ништа не можемо да постигнемо. Међутим, дисциплина може да буде различита. То може бити механичко испуњавање неких захтева, а може бити и живо стваралаштво, које захтева све наше снаге да буду концентрисане у једно. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан сваког људског призвања.“

Из књиге ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ

• 

  Egry József

 

Митрополит Антоније Блум ЧОВЕК У ВЛАСТИ ВРЕМЕНА

[…] Сви се ми налазимо у власти времена, али својом кривицом, време с тим нема везе. То што време тече и то што ми некуда журимо су две потпуно различите ствари. Журба представља унутрашње стање; а деловати брзо, тачно и прецизно јесте сасвим друга ствар. Ево шта можете да узмете као пример: дешава се да човек на распусту у селу веома брзо иде пољем, бодро и живо, никуда не жури, зато што нема куда да жури, а понекад видиш: човек носи два кофера, и још три завежљаја и страшно жури, а креће се као пуж. Ужурбаност се састоји у томе да човек жели да буде за врх од игле испред себе: не тамо где се налази, већ све време мало испред. И док човек тако живи, он се неће молити, јер човек којег овде нема не може да се моли, а онај човек који овде јесте – он се не моли. Ето, то је све. И чини ми се да је ово изузетно важно.

Једну карактеристичну особину времена сам открио у уопштено узев, веома срећним околностима. За време немачке окупације у Паризу био сам официр француског покрета отпора и био сам ухапшен. Догодило се следеће: ушао сам у метро и ту су ме ухапсили. У том тренутку сам открио да је моја прошлост отишла у неповрат из два разлога: као прво, зато што ако ме некуда одведу нема више никакве прошлости, и ја ћу лежати у затвору, а оно што је раније било више не може да ме дефинише, а као друго, све што се заиста десило, одвешће ме на губилиште, и зато ништа не треба да постоји, ову прошлост треба у потпуности да одсечем и да одмах измислим прошлост која би ми добро дошла. Будућност, ако се замислите над собом, постоји у нама, зато што можемо да је предвидимо и да је планирамо. На пример, кад човек хода у потпуном мраку, у тами, будућност не постоји, идеш и ништа не очекујеш иако си на све спреман. Она будућност којој ми стално тежимо је реална само због тога што нам је директно пред очима, као на пример аутобус који одлази, или зато што идемо ка њој; идем кући, идем у биоскоп… Али ако се то одсече или ако човек постане свестан: сад су ме ухапсили, ја уопште не знам шта ће са мном бити; он може да ме удари у лице, он може да ме убије,, може да ме одведе у неки немачки затвор, он може да учини нешто друго и сваки тренутак ће бити такав, односно то неће бити тренутак кад могу да знам шта ће се следеће десити. У том случају се испоставља да будућности нема.

Ми живимо као да садашњост не постоји, као да се котрљамо из прошлости у будућност. А садашњост је онај тренутак кад се котрљаш, и у ствари се испоставља да је једини реалан тренутак – сад, сад сам ја сав овде. И тада сам схватио, оно што има у виду један од отаца-аскета из петог века када говори: „Ако желиш да се молиш, врати се под своју сопствену кожу…” А ми не живимо испод своје сопствене коже, ми живимо овде, тамо, онамо. Размислите о себи када седите  за столом: очи вам лутају, ви сте и у краставцима, и у риби, и у квасу, и тамо, и овамо. Ваша личност се раштркала по читавом столу. А ако размислимо о животу уопште – ми не живимо испод своје коже, раштркали смо се на све стране, у замислима, у жељама, пријатељствима, непријатељствима, надама, тежњама, у чему год хоћете. Не желим да кажем да је све то лоше, већ желим да кажем да испод коже остају само унутрашњи органи, али је читав човек ван себе, као нека течност истерана из посуде. Дакле, врати се испод коже: само те ухвате у метро и одмах се нађеш испод коже. И осећаш како си се на ту кожу навикао и како не желиш да јој се било шта лоше деси – то је прво. И, као друго, осећаш како ти је у тој кожи тако удобно и уопште не желиш из ње да изађеш. И још: и прошли тренутак је опасан, будући тренутак је још гори: ох, само да овај тренутак – сад, што дуже траје! И испоставља се да човек може да се увуче под кожу, да му је удобно да седи у њој, да је садашњост једино реална и да страшно жели да остане у тој садашњости. И, реците, шта се дешава с временом? Па оно тече без вас! Ви мислите да се време креће ако се ви крећете? Уопште није тако. Време тече само по себи.

Превод: Ксенија Кончаревић

Данашњи човек пред Богом, Борба за православни духовни живот у глобализованом свету, Библиотека ОЧЕВ ДОМ, Београд, 2008