***
„У приповеткама Поовим нема никада љубави. Бар Лигеја, Елелонора нису, у правом смислу речи, љубавне повести; главна идеја на коју се ослања дело сасвим је друге природе. Можда је веровао да проза није језик на висини тог необичног и скоро неизрецивог осећања; док су његове песме у накнаду за то, пресићене тим осећањем. Божанствена страст се у њима величанствено јавља и увек је обавијена велом неизлечиве туге. У својим чланцима он говори понекад о љубави, и то као о некој ствари која када се само и спомене, перо мора да задрхти. У Пределу Арнхем он ће тврдити да су четири основна услова за срећу: живот на чистом зраку, љубав жене, одрицање од сваког самољубља и стварање нове лепоте. Чињеница да и поред свог изванредног дара за настрано и грозно нема ниједног места у читавом његовом делу које би се односило на похотљивост или чак и на чулна уживања потврђује мишљење госпође Франсис Осгуд о витешком поштовању Поа према женама. Његови портрети жена су дати такорећи као светитељски ликови; они блистају у средишту натприродног сјаја и насликани су са претеривањима једног обожаваоца. Што се пак тиче малих романтичних доживљаја, можемо ли се чудити што се једно тако раздражљиво биће, чија је жеђ за Лепим била можда основна црта, понекад страственом жестином одавало удварању, том вулканском и вештачком цвету за који је узаврели мозак песника изузетно погодно тле?
***
По је писац нерава, и то најбољи којег ја познајем. Код њега свако улажење у предмет привлачи као ковитлац, тако да читалац то уопште не осети. Његова достојанственост изненађује и одржава дух будним. Осећа се у самом почетку да је посреди нешто озбиљно. А лагано, мало по мало, развија се повест чији сав интерес почива на неприметном скретању разума, на смелој претпоставци, на неразумном одмеравању природе у мешавини природних способности. Читалац понет вртоглавицом принуђен је да прати писца у његовим убедљивим закључцима.
Нико није писао са више чари о изузетноме у животу људи и природе; о жестокој радозналости код људи; о концу годишњих доба пуних узбудљивог сјаја, о времену жарком, влажном и магловитом, кад јужни ветар разнежава и опушта живце, као жице неког нструмента, кад се очи пуне сузама, које не долазе од срца; о привиђењима у која се у почетку сумња, да би ускоро постала убедљива и разложна, о немогућноме што се наметнуло интелигенцији и што је води неумитном логиком; о хистреији која узима место вољи, о супротности између живаца и духа, и о човеку поремећеном толико да бол изражава смехом. Он испитује оно што је најнесталније, он одмерава немерљиво и описује на подробан и научан начин, чије су последице ужасне, све оно измишљењно што лебди око човека од нерава и води га злу.
Поове личности, или боље речено, личност Поа, човек изузетних способности, човек раслабљених живаца, човек чија ватрена и стрпљива воља пркоси тешкоћама, онај чији је поглед управљен оштрином мача на предмете који расту под његовим погледом – то је сам По. А његове жене, које све зраче, болесне су и умиру од чудних слабости, говорећи гласом сличним музици… Што се тиче његове идеалне жене, његове Титаниде, она се појављује у различитим портретима растуреним у његовим малобројним песмама; портретима или, боље рећи, начинима да се осети лепота, које темперамент пишчев зближава и стапа у нејасну, али приметну целину, у којој живи још нежније него другде та незасита љубав за Лепим, која је његов главни наслов, то јест извод свих његових наслова за наклоност и поштовање песника…“
препознавања 