Хорхе Луис Борхес ПОХВАЛА ТАМИ

Старост (тим именом је други зову)

може бити доба наше среће.

Животиња је угинула или скоро угинула.

Остаје човек и његова душа.

Живим међу светлим и нејасним обличјима

што тмина још нису.

Буенос Ајрес,

који се некада цепао на предграђа

до непрекидне равнице,

поново је Реколета, Ретиро,

блатњаве улице Једанаестог кварта

и трошне старе куће

што их још зовемо Југом.

У моме животу ствари су увек биле превелике;

Демокрит из Абдере ископао је себи очи да би мислио;

време је било мој Демокрит.

Ова полутама спора је и не боли;

тече низ благу падину

и на вечност личи.

Пријатељи моји лица немају,

жене су оно што беху пре толико година,

раскршћа су можда друга,

на страницама књига нема слова.

све би то требало да ме плаши,

а радост ми чини повратак.

Од написаних текстова што их има на земљи

само мало њих ћу прочитати,

само оне што у сећању читам,

читам и мењам.

Са Југа, Истока, Запада, Севера

сустичу се путеви који су ме водили

тајном средишту моме.

Ти путеви беху одјеци и кораци,

жене, људи, агоније, ускрснућа,

дани и ноћи, полуснови и снови,

Сваки најмањи тренутак јучерашњице

и јучерашњица света,

поуздани мач Данца и Месец Персијанчев,

поступци мртвих,

узвраћена љубав, речи,

Емерсон и снег и толике ствари.

Сада их могу заборавити. Стижем средишту своме,

алгебри својој и своме кључу,

своме огледалу.

Брзо ћу сазнати ко сам.

 

Превод:  Радивоје Константиновић

PAIDEIA, Београд, 2005

 

Tavik Frantisek Simon

 

Хорхе Луис Борхес ЧИТАЛАЦ

Нека се други хвалишу страницама које су написали

ја се гордим онима које сам прочитао.

Биће да нисам био филолог

да нисам испитивао деклинације, начине, тегобне

промене гласова

д које се стврдњава у т,

еквивалентност г и к,

али током свих својих година проповедао сам

страст према језику.

Моје ноћи су испуњене Вергилијем;

то што сам знао и заборавио латински

јесте својина, јер заборав је

један од блика памћења, његово неодређено подземље,

тајновито наличје паре.

Кад су се у мојим очима избрисали

драги ташти привиди,

лица и страница,

бацих се на учење гвозденог језика

којим су се моји преци служили да опевају

мачеве и самоће,

а сада после седам векова,

из Ultima thule

допире ми твој глас,

Снори Стурлусоне.

Младић, пред књигом, подвргава се одређеној дисциплини

и то чини уместо одређеног знања;

у мојим годинама сваки подухват је пустоловина

која се граничи са ноћи.

Нећу довршити дешифровање старих језика Севера,

нећу заронити жељне руке у Сигурдово злато;

посао којег сам се латио бесконачан је

и пратиће ме до краја,

не мање тајанственог од света

и мене, шегрта.

 

Превод:  Радивоје Константиновић

PAIDEIA, Београд, 2005

 

 

Хорхе Луис Борхес ДАНАС

Данас бих могао –
да те волим као јуче,
као сутра,
као сваки дан.

Данас бих могао..
отићи далеко – пуно даље
него што је време,
пуно даље него што очи досежу.

Данас бих могао
пружити руку
низ укрштенице збуњеног
срца
и дотаћи златну рибицу за срећу.

Данас бих, најзад, могао
да се пробудим срећан
кад сам те већ сањао
и твоје усне сном љубио!

Све бих данас могао
јер данас је добар дан:
за херојски живот обичног темпа,
за љубав и понеки пољубац
што га тамо далеко
на твоје чело
смешта поветарац
ушуњавши се између завеса
ношен мојом жељом
и сребрном траком месеца.

 

Борхес ЗАГОНЕТКА ПОЕЗИЈЕ (одломци)

***

Целог живота читам, анализирам, пишем (или се окушавам у писању) и уживам. Схватио сам да је ово последње најважније од свега.
***
Мислим да је Емерсон негде записао да је библиотека нека врста чаробне пећине која је пуна покојника. А ти покојници могу се поново родити, могу се вратити у живот када отворите странице које су исписали.
***
Када говоримо о бискупу Берклију (који је, да вас подсетим, пророчански предвидео величину Америке), сећам се да је он написао да се укус јабуке не налази ни у самој јабуци – јабука не може себе да куша – ни у устима онога ко је једе. Потребан је контакт између њих. Исто се догађа и са књигом или са збирком књига, са библиотеком. Јер шта је књига сама по себи? Физички предмет у свету физичких предмета. Низ мртвих симбола. А онда наиђе прави читалац и те речи – или боље, поезија иза тих речи, јер саме речи су пуки симболи – оживи, па добијемо васкрсење речи.
***
Мислим да је прво читање неке песме оно право, а после тога заносимо се у уверењу да се то осећање, тај утисак, тај утисак, понавља. Међутим, као што рекох, може то да буде пука оданост, пука варка сећања, пуко неразликовање између наше страсти и страсти коју смо некада осећали. Тако би се могло рећи да поезија сваки пут представља нов доживљај. Сваки пут кад прочитам неку песму, долази до тог доживљаја. И то је поезија.
***
Један од црквених отаца рекао је да је једнако опасно ставити књигу у руке незналице као ставити мач у руке детета. Шопенхауер је писао да људи погрешно мисле да куповином књиге купују њену садржину. Понекад, док посматрам мноштво књига које имам код куће, осећам да ћу умрети пре него што их прочитам, па ипак не могу да одолим искушењу да купим нове књиге.

Борхес, Загонетка поезије, Умеће стиха, Службени гласник, Београд, 2012

Janos Laszlo Aldor

 

Хорхе Луис Борхес ПРАВЕДНИЦИ

Човек који обрађује свој врт, како је желео Волтер.
Онај који је захвалан што на земљи има музике.
Онај што са задовољством открива неку етимологију.
Два службеника који у некој кафани јужног предграђа
играју ћутљиви шах.
Керамичар који смишља боју и облик.
Штампар који лепо компонује ову страницу која му
се можда и не свиђа.
Жена и човек који читају последње терцине извесног спева.
Онај што милује заспалу животињу.
Онај што оправдава или жели оправдати зло које су му учинили.
Онај који је захвалан што на земљи постоји Стивенсон.
Онај што више воли да су други у праву.
Те особе, које не знају једна за другу, спасавају свет.