***
„ Да, да, сви смо браћа. Али, само смрт или велике патње, велике несреће подсећају нас на то с правом и непобитном убедљивошћу , лишавајући нас наших земних церемонија, изводећи нас из круга свакодневног живота. (…) Он не може показати трунке бојазни да би то што је рекао, могло испасти неумесно, назвавши братом не само обичног пролазника, него краља или председника републике, знаменитог човека или милијардера. И нипошто, нипошто он не осећа икакву бојазан зато што би му сви опростили због његовог слепила, његовог блаженства. Не, уопште не због тога. Једноставно, он је сада од свих бољи. Десница Божја која га је дотакла, као да га је лишила имена, времена, простора. Он је сада, просто човек, коме су сви људи браћа…
И у нечему другом он је у праву; сви смо ми, у суштини, добри. Идем, дишем, видим, осећам – носим у себи живот, његову пуноћу и радост. Шта то значи? То значи да поимам, примам све што ме окружује, да све оно што ми је мило, пријатно и драго изазива у мени љубав. Зато што је живот, несумњиво, љубав, доброта, а ускраћивање љубави, доброте, увек је ускраћивање живота, и већ по себи, сама смрт. И, ево, он, тај слепац, позива ме док пролазим: „Погледај и мене, осети љубав и према мени; теби је све блиско у овом свету, овога дивног јутра – значи, и ја сам ти близак; а ако сам ти већ близак, не можеш бити безосећајан према мојој усамљености и беспомоћности, јер је крв моја, као и крв целог света, једна и иста твоја крв, јер је твоје чувство живота, заправо, чувство љубави, јер је свако страдање наше опште страдање које ремети нашу заједничку радост живота, то јест, осећање, које имамо једно за друго и осећање за све што постоји.“
Не утркујте се да се изједначите у свакодневном животу, у зависти, мржњи, злобном надметању.
У томе једнакости не може бити – никада је није било, неће је ни бити.
-
маја 1924.
Превод: Дејан Михаиловић
Прича СЛЕПАЦ; Из књиге СУНЧАНИЦА, Изабране приче (1920‒1927). Бернар. Стари Бановци – Дунав – Београд. 2010.
Ознаке: Бернар, Иван Буњин, Изабране приче, Слепац
На овоме свету тежим складном споју
лепог и вечног. Влада ноћ даљином:
Простор песковити шири ћутњу своју,
блистају звезде над земљином тмином.
Са сињега свода, ко писмена сјајна,
зраче Плејаде, Марс, Орион, Вега.
Тих гордих имена драга ми је тајна,
волим пут звезда врх пустињских стега.
Као и ја, древну поворку небеску
видеше многи. Ал′ у вековима
ишчезли су попут трагова у песку…
Звезде зар нису светлеле и њима?
Било их је много рођених за љубав,
младих и нежних, у облику милом…
А ноћи и звезде, и сјај њихов убав
Над Вавилоном, Еуфратом, Нилом!
Ноћ је опет дошла… Челик-воде Понта
далека планета блеском је такла.
На зрцалу течном, све до хоризонта,
као да светли један стуб од стакла.
Жало, где је Спомен на Ските погребен,
друкчије дојми, али безветрица
пријазно обаспе – и сад – сваки гребен
мноштвом азурних, светлећих честица.
За минуло биће везан сам у име
лепоте вечне… Ноћ беше ко ова.
И дошла је са мном, пред час тихе плиме,
девојка-љубав на обалу снова.
Уз мене су увек та ноћ и те звезде…
Тада волех свет због њеног постојања!
Нека ми се душом пусте наде гнезде,
пуне маглине и варљивих сања –
На овоме свету стапа тежња моја
лепо и тајне са видика снена.
Волим њу због среће што ниче из споја
мог осећања с љубављу свих времена!
1991.
Препев: Лав Захаров
Ознаке: Иван Буњин, Лав Захаров, Ноћ
Ми се среће увек само присећамо.
А срећа је свуда. Може бити она –
Врт онај јесењи иза павиљона,
Ил тај чисти ваздух иза окна тамо…
У бескрају неба бели облак снује,
Крајеви му сјаје. Дуго погледом га
Пратим. Ми видимо, знамо мало тога,
А срећа се само зналцима дарује.
Отворен је прозор. Писнула и села
Под прозором птица. И са старих књига,
Споро дижем поглед уморан од брига.
Дан се тихо гаси, плавет опустела
У даљини вршалица пева и румени…
Гледам, слушам, срећан. Све је ту – у мени.
1909.
Иван А. Буњин
Препевао: Александар Мирковић
Ознаке: Александар Мирковић, Вече, Иван Буњин
препознавања 