RSS

Архиве категорија: Ван Гог

Винсент ван Гог ПИСМА БРАТУ (одломак)

Тамо где ускрсава осећање, ускрсава и живот

Јули, 1880

***
„Али, рећи ћеш, ти си ипак ужасно створење, пошто имаш немогуће схватање о религији и детињасте моралне скрупуле. Ако су немогуће и детињасте, кад бих само могао да их се ослободим, не би ми требало ништа боље. Но, ево шта ја отприлике о томе мислим. Наћи ћеш у Сувестровом Филозофу под крововима како је један човек из народа, један обични, ако хоћеш веома бедни радник замишљао домовину. „Ти ниси можда мислио никада шта је домовина“, наставио је он, спуштајући ми руку на раме, „то је све оно што те окружрује, све што те је одгојило и одбранило, све што си волео, то поље које видиш, те куће, то дрвеће, те девојке које туда смејући се пролазе, то је домовина“. „Закони који те штите, хлеб којим се плаћа твој рад, речи које измењујеш, радост и туга које ти долазе од људи и ствари међу којима живиш, то је домовина. Ти је видиш, ти је свуда удишеш. Замисли права и дужности, љубави и потребе, успомене и захвалности, уједини све то једним именом и то име ће бити домовина.“
Сада опет за све што је истински добро и лепо, са унутрашњом моралном, духовном и узвишеном лепотом у људима и у њиховим делима, мислим да долази од Бога, а све што има лоше и зло у људским делима и људима, није од Бога, а ни Бог не сматра да је добро.
Али, нехотице сам увек склон да верујем да ћемо најбоље спознати Бога ако много волимо. Воли неког пријатеља, неку особу, неку ствар, шта год хоћеш и бићеш на добром путу да о томе касније знаш више, ето шта ја себи кажем. Али, треба волети узвишеним и присним осећањем, са вољом, са разумевањем и треба да се увек трудимо да о томе стекнемо веће, боље и шире знање. То води Богу, то води непоколебљивој вери.
Неко ће, да наведем један пример, волети Рембранта, али озбиљно, добро ће знати да постоји Бог, и у њега ће веровати. Неко ће боље проучити историју Француске револуције – он неће бити неверник, видеће да и у великим ставрима постоји једна владајућа сила која се испољава.
Да је неко присуствовао само кратко време великом курсу великог универзитета беде и да је обратио пажњу на оно што види својим очима и чује својим ушима и да је размишљао о томе, на крају би, тобоже, поверовао и научио би о томе можда више него што би хтео да се изрази. Покушај да схватиш последњу реч онога што кажу велики уметници, озбиљни мајстори, у својим ремек-делима, у њима ће бити Бог. Неки су то написали или рекли у књизи, а други на слици.

van gogh

Затим читај Библију и Јеванђеље, јер то наводи на размишљање, на дуго размишљање и размишљање о свему. Е па, размишљај много, размишљај о свему, то уздиже мисао изнад обичног нивоа, и против твоје воље. Читајмо, дакле, пошто знамо читати.
Сада, после на тренутке, човек може постати помало апстрактан, помало сањар, има их који постану одвише одсутни, помало сувише сањари, то се можда мени дешавало, али то је моја грешка, а онда, ко зна, на крају крајева, није ли постојао узрок, био сам занесен, заокупљен, узнемирен из овог или оног разлога, али човек се враћа на то. Сањар понекад пада у неки бунар, али после, кажу, изађе из њега.
А и апстрактан човек је присутан духом у неким тренуцима, као за надокнаду. То је понекад личност која има свој разлог постојања, који се не види увек у први мах или који се заборавља из расејаности, најчешће нехотице. Неко кога је олујно море дуго ваљало и бацало тамо-амо, напокон стиже на своје одредиште, неко за кога се чинило да није ни за шта и да је неспособан за било какав посао или службу, на крају нађе службу, а активан човек способан за рад покаже се сасвим другачији какав није изгледао на први поглед. Пишем ти помало насумце оно што ми дође под перо, био бих веома задовољан када би ти у мени могао видети нешто друго, а не само врсту беспосличара.
Јер, постоје две врсте беспосличара. Има неко ко је беспосличар због лењости и слабости карактера, због нискости своје природе, ти ме можеш сматрати таквим, ако тако судиш.
Осим тога, постоји и други беспосличар против своје воље, кога изнутра изједа велика жеља за акцијом, који не ради ништа јер нема могућности да било шта ради, јер је као нечим заробљен, јер нема оно што би му требало да буде плодан, јер га кобне околности доводе у тај положај, него такав не зна ни сам шта би могао да ради, али то инстинктивно осећа. Ја сам ипак за нешто добар, осећам да имам разлог постојања, знам да бих могао бити сасвим други човек. За шта бих ја, дакле, могао бити користан, чему бих то могао служити, остоји нешто унутар мене самог, а шта је то?

ptice

То је један сасвим други беспосличар, ти ме можеш сматрати таквим, ако тако судиш.
Птица у кавезу у пролеће врло добро зна да има нешто за шта би она била добра, она снажно осећа да може нешто учинити, али не може то да учини, шта је то? Не може да се досети; затим има нејасне идеје и помишља:“Друге птице граде своја гнезда и легу своје младе и подижу их“. Онда она лупа главом по решеткама кавеза. А кавез остаје ту и птица је луда од бола.
„Ево једног беспосличара“, каже једна фруга птица која туда пролеће, а која је нека врста рентијера. Затвореник ипак живи и не умире, ништа се не појављује споља од оног што се одвија унутра, он се добро осећа, више је или мање весео кад засија сунце. Али стиже доба селидбе птица. Спопаде га туга – !али“кажу деца која га негују у његовом кавезу, „он ипак има све што му треба“, али он гледа напоље на натмурено, олујно небо и осећа побуну против коби, у дну душе. „Ја сам у кавезу“, „ја сам у кавезу, и дакле ништа ми не недостаје“. „Ја имам све што ми треба.“Ах, милости, слободе, да будем као друге птице.“
Понеки беспослен човек наликује овој беспосленој птици.
А људи често немају могућности да ишта учине, затвореници су у страшном, страшном, веома страшном кавезу.
Постоји, ја то знам, ослобођење, закаснело ослобођење. Неправедно, или с разлогом изгубљен добар глас, немаштина, кобне слабости, несрећа, то ствара затворенике.
Не бисмо знали увек рећи шта је то што затвара, ограђује, то што као да покопава, али ипак се осећају не знам какве ограде, решетке, зидови.
Је ли то све измишљено, фантазија? Ја то не мислим, а онда се човек пита: Боже мој, бити брат, волети, то отвара тамницу несавладивом силом, веома моћном чаролијом. А онај ко то нема остаје у смрти.
Али, тамо где ускрсава осећање, ускрсава и живот.
А онда, тамница се некад зове: предрасуда, кобно непознавање овога или онога, неповерење, лажни стид.“

„The-Red-Vineyard“-jedino-djelo-prodato-za-života-Vincenta-van-Gogha-300x225

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 5, 2014 in Ван Гог

 

Ознаке: , , ,