… Стојим на зиду подно Каштела, у зимском сумраку, загледан у двориште Виле Марије. Прозори у мојој соби су осветљени. Ко је тај неко ко сада живи у том простору? Ко се то наслонио на моју прошлост? Као што сам се ја наслањао на енглеске официре и на ону Италијанку. Каква моћна драматургија покреће приче! Када испари празан ход, шта остане? Слепи прозори. Умољчане ствари по орманима и фиокама. Анегдоте. Добро упаковане лажи настале препричавањима свега онога што јесте некада било. Много се хтело. Покушавало се безброј пута, одустајало још чешће. Дуго је сијао жар намере. Веровало се да је вечан. Да нема страха који га може охладити, стврднути у тескобу. Нико није крив што је испало другачије, што су заблуде једини поуздани експонати таштине. И зато, лековито је загледати се у прозор који је годинама рамио свакодневицу. Можда се открије ставка која недостаје, без које се не може успоставити рачун за кукавичлук, за промашаје. Ништа не приписивати другоме. Без великих речи којима би се ублажило признање; омогућило још једно бекство.
Сати капљу ритмом инфузије.
Драган Великић, Иследник, Лагуна, 2015.
(одломак из романа)
Gianfranco Manara
препознавања 